Sve što imamo su priče

 

Darko Tuševljaković, rođen u Zenici 1978. godine. Srpski je pisac, urednik i prevodilac. Od 2002. objavljuje prozu u zemlji i regionu, i dosad je objavio pet romana (Senka naše želje, Jaz, Jegermajster, Uzvišenost, Karota) i tri zbirke priča (Ljudske vibracije, Naknadne istine, Hangar za snove). Dobitnik je više priznanja za svoj rad: Nagrade Evropske unije za književnost (za roman Jaz), Andrićeve nagrade (za zbirku pripovedaka Hangar za snove), nagrade Beskrajni plavi krug i NIN-ove nagradu za roman godine (za roman Karota). Dela su mu prevedena na više evropskih jezika. Živi i radi u Beogradu.

 

 

Šta je to reč?

Sredstvo i cilj.

 

O priči i pripovedanju?

Sve što imamo su priče, to je jedino što nas odvaja od životinja. Što ne znači da nismo životinje, već da smo životinje sazdane od priča. Sve što smo proživeli pretvara se u priču, sve što planiramo i o čemu maštamo je priča. I ovo što nam se sada dešava će ubrzo postati priča koju ćemo nekom pričati ili koju će pričati o nama. Ne možemo izbeći da od života krojimo pripovest, jer bez nje ne postoji put, a preko nam je potrebno da pred sobom i iza sebe vidimo stazu na kojoj brojimo korake. U pripovedanju leže naša veština i naša vrednost, ispuniti se pričama znači pronaći bogatstvo.

 

Vaše ime?

Tako što se ne zovem Žarko ili Danko.

 

Prva reč koju ste izgovorili?

Đođo. Kažu da sam pritom upro prstom u pun Mesec. Stoga smo Mesec i ja neko vreme imali isti nadimak.

 

Vaše igre?

Bile su vezane za otvoren prostor, pod nebom. Pripadam generacijama koje su na večeru dolazile ulepljene od znoja i prašine, pune modrica i usta suvih od žeđi. Često su to bili istraživački pohodi, otkrivanje gradskih teritorija, osvajanje sveta. Sećam se zvižduka kojim je majka sestru i mene pozivala s prozora da se vratimo kući. Bio je to dogovoren znak, regtajm melodija koja je označavala povečerje. Tada je nisam voleo, jer je prekidala igru, ali sada mi je jednako draga kao bilo koja od naših igara.

 

Kao dete želeli ste da postanete?

Odrasla osoba. Kakva glupost. Ali dete uvek želi da bude veće nego što jeste, da se bavi nečim ozbiljnim, da razume svet. Šteta što odrasla osoba ne ispuni nijedan od tih prohteva.

 

Prvo slovo koje ste naučili?

Ne sećam se. Ali možda je bilo baš „A“. Volim da zamišljam da sam krenuo redom.

 

Šta Vas je rastuživalo?

Ono što me rastužuje i sada. Okrutnost prema drugome. Okrutnost prema životinjama. Naš kapacitet za tu okrutnost. Ne znam da li da budem srećan ili nezadovoljan zbog toga što me dečja osetljivost u nekim stvarima nije napustila. S jedne strane, verujem da me oplemenjuje, ali, sa druge, ne doprinosi lepom raspoloženju.

 

Otac?

Tu je, s majkom, nekoliko kilometara od mene. Otac jednako majstor. Njegova borba sa svetom je borba sa stvarima koje ne rade ili ne rade kako treba. Izazov je, onda, sve, pošto ništa u potpunosti ne radi kako treba. Onako kako ga se sećam iz detinjstva, tako ga zatičem i danas – u garaži ili šupi, testeriše, buši, kroji, lepi, ukapa, gradi. Od njega sam nasledio potrebu za stvaranjem, ali ne i spretne ruke.

 

Društvo u detinjstvu?

Šareno i živahno. Raščupane kose na suncu. Osmesi i cika. Lopta. Klikeri. Improvizovano oružje. Bicikli. Ali ne samo to. Sa dvojicom najboljih drugova sam u petom ili šestom razredu pokrenuo časopis. Zvao se Upitnik i redakciju smo činila nas trojica. Podelili smo se po rubrikama: nauka, sport, priroda. Ja sam pisao članke o ugroženim vrstama i egzotičnoj flori i fauni. Otac jednog od nas je na poslu fotokopirao primerke, pa smo ih prodavali u školi. Sve dok nas školski sekretar nije pozvao na razgovor, da nam objasni da ne možemo ostvarivati profit u školskom dvorištu.

 

Prvi bicikl?

Nizak, crven, polovan, sa previše blatobrana, farova i kočnica da bi bio kul u vreme kada je BMX bio glavna fora. Ubrzo sam ga zamenio novim ponijem. Ni taj nije bio kul, ali me je vozio svugde po gradu i šire.

 

Šta je bilo najteže u školi?

Dopasti se jednoj devojčici.

 

Učitelj? Učiteljica?

Imao sam izvrsnu učiteljicu u nižim razredima. Bio sam tada veoma slobodan, mnogo slobodniji nego sada, i sećam se da sam joj jednog dana prišao i zamolio je da mi počeše leđa. Posle je to uz smeh prenela mojim roditeljima, koje je bilo sramota. Mada im je, jasno, bilo malo i smešno.

 

Da li ste pisali ljubavna pisma?

Jesam. Neka sam čak i poslao.

 

Sećate li se prve ljubavi?

Naravno. U prvom razredu, sedeli smo zajedno.

 

Vaš nadimak iz škole?

U srednjoj školi smo se šalili da od tolikog prezimena možeš skrojiti bezbroj nadimaka. Većina je bila neupotrebljiva, ali neki su se zadržali neko vreme. Tuš je, naravno, bio najprirodniji. Transgeneracijski. Potreba za skraćivanjem se, međutim, izgubila – od tih potencijalnih bezbroj, danas sam čovek koji nema nijedan.

 

Šta ste čuli o Vašim precima?

Neki su bili u partizanima, neki u četnicima, neki su bili popovi, neki kockari, neki su leteli nebom, neki radili u rudniku. Dolazili su odasvud: u meni ima srpske, hrvatske, slovenačke, bugarske, austrijske, italijanske krvi… Istinski mešanac.

 

Preci koje ste sreli?

Kao mali sam upoznao prabake. Ali ih se ne sećam. Bake i dede u snovima srećem često.

 

U najnovijem romanu “Karota”  pišete : “ S vremenom sam razvio pozu u kojoj sam se odvajao od prošlosti tako što sam je u društvu predstavljao kao vic”. Da li je moguće za čoveka oslobođenje od prošlosti?

Mislim da nije. Pomirenje? Možda. Ali nije ni cilj da se odvojimo od prošlosti. Šta bi, onda, od nas ostalo? I pas i mačka imaju prošlost, zabeleženu u refleksima. Setiće se vašeg mirisa i dodira. Prepoznaće vas. Mi smo sačinjeni od prošlosti, ono što bi valjalo jeste ne dozvoliti joj da nas vuče unazad. Potrebno je pronaći joj pravo mesto u sadašnjosti.

 

Gde je otišla Vaša prva plata?

U susretu s ovim pitanjem shvatam koliko sam star, jer nemam pojma šta sam uradio s tim parama. Ako ne računam povremene honorarne poslove, prvi posao mi je bio u službi zemaljskog osoblja na aerodromu. S obzirom na prirodu posla, pretpostavljam da sam, ako ne prvu, onda svakako neku od prvih plata potrošio na izdržljive i udobne cipele.

 

More?

(Za)uvek.

 

Da ste u prilici, šta biste pitali omiljenog pisca?

Bio sam u toj prilici. Uradio sam s njom kratak intervju koji je objavljen u fanzinu Emitor, glasilu društva ljubitelja fantastike „Lazar Komarčić“. Između ostalog sam je pitao šta bi bila da nije postala pisac. Mrtva, odgovorila je.

 

Šta upamtiti od drevnih pesnika?

Verovatno štošta, ali slab sam ja sa drevnim pesnicima.

 

Andrić Ili Crnjanski?

Ma koliko nefer bili ovi izbori, teško im je odoleti. Andrić.

 

Sofka ili Koštana?

Koštana.

 

Tolstoj ili Dostojevski?

Tolstoj.

 

Šta za Vas predstavlja stvaralački proces?

Kulinarsku veštinu duše i uma.

 

Gde Vam je ugodnije, u danima ili noćima?

S vremenom se to menjalo. Ranije mi je noć bila prirodno okruženje, tada sam bio najživlji, najbudniji, najsposobniji. Međutim, to više nije tako. Trudim se da za dana obavim ono što želim i moram, jer je noć postala vreme za isključenje iz sveta. Snovi su mi, doduše, složeni i živi, kao neki paralelni život, tako da dug san ne znači nužno odmor, ali ne žalim se na njih, čak ni kad su neprijatni. Jedna od životnih pobeda jeste kada prihvatite svoje snove.

 

Zašto se ljudi zaklinju?

Da bi ubedili sebe i druge u nešto u šta ne veruju dovoljno.

 

A zašto proklinju?

Zato što zamišljaju da mogu da naude drugima izgovaranjem teških reči.

 

Čemu služe milioni zakona i propisa?

Večito prokletstvo – ne valja s njima, ne valja bez njih. Nikad se nećemo dogovoriti sa sobom kakvu i koliku slobodu želimo.

 

Sloboda u tri reči.

Skok u vodu.

 

Kome verujete?

Onome kome sam odlučio da verujem. To je više do mene nego do drugoga.

 

Pred čijom slikom ste najduže stajali?

Pred Brojgelovim Lovcima u snegu. U toj slici se izgubim. Tamo sam sa njima, osećam miris snega i vatre, čujem im korake dok prte sneg ka varoši, psi dahću, vrane grakću, u daljini seljani ciče dok se igraju na ledu. Ta slika vas neverovatno lako uvuče u svoju beskonačnu perspektivu.

 

Zenica?

Grad u središtu. Okružen brdima koja nose imena životinja. Kukavica, Vepar, Vučijak, Lisac… Tu su živeli baka i deda; uspomene su, stoga, vezane za njih. I za staru čaršiju, najbolju pijacu na svetu, najbolje ćevape na svetu, najbolju bozu na svetu, najbolju pitu na svetu.

 

Kako danas izgledaju zablude iz Vašeg detinjstva?

Zablude? Koje zablude?

 

Ako biste morali u tri reči opisati književnost, koje biste reči odabrali?

Beskrajno bogatstvo svetova.

 

Začin?

Kari.

 

Vaši strahovi?

Ujutro su najveći, pre doručka.

 

Čega se stidite?

Vesti iz zemlje i sveta.

 

Praštate li?

Uglavnom lako.

 

Tražite li da Vam se prašta?

Uglavnom.

 

Šta je najlakše u životu?

Biti debeo.

 

Šta je najteže?

Biti mršav.

 

Ko Vas je razočarao?

Oni od kojih sam, očigledno, očekivao previše.

 

Koga ste Vi razočarali?

One koji su previše očekivali od mene.

 

Čemu uvek dajete prednost?

Vremenu odvojenom za čitanje. Ne dozvoljavam da mi se ono oduzme.

 

Da li ste ikada bili bezbrižni?

Sigurno jesam. Ali to mora da je bilo davno.

 

Šta dalje?

Dalje se nekako mora, kao što se i dovde moralo. Ako date sve od sebe, nešto dobro će ispasti od svega. Možda rezultatom nećemo biti sasvim zadovoljni, ali ako ne uložimo iskren napor, zadovoljni nećemo biti sigurno.

 

 

Razgovarala Jelena Kostić