Proza

Crvlji mesec

 

I

Osećali su se ujedinjeno. Konačno su negde pripadali. Samo je njihov bord brojao stotine hiljada, a možda i milion korisnika. Ipak, nije se u brojnosti ogledala njihova moć – snaga i posvećenost njihove vere u Cilj bilo je ono što ih je razlikovalo od svih ostalih. Oni su bili ti koji su posvećeni u tajnu – ostatak sveta ili nije znao ništa o toj tajni, ili nije hteo da zna, prezrivo je odbacujući. Međutim, oni su znali šta se krije iza tog prezira: strah od istine kakvu nije svako bio u stanju da prihvati. Svet nije bio onakav kakvim se čini, a dokaza za to bilo je napretek. Vođa je znao o čemu govori. Dokazi Vođinih tvrdnji bili su svuda oko njih, samo je trebalo posmatrati svet na ispravan način. Tada bi sve postalo jasno: teskoba koju je osećao, prividno bez naročitog razloga. Osećaj da se, usred usputnog čavrljanja sa Polom i Geretom, uprkos tome što se ništa naročito nije desilo, u trenu, usred letnjeg popodneva u pabu otvorilo grotlo besmisla: kao da je čuo ili uobražavao da čuje Ništavilo kako mu se obraća njihovim glasovima. Ipak, znao je da je ta praznina stvarna.

A kada su mu noćne more kidale san, Vođa je imao objašnjenje i za to. Društvo je bilo nakrivo postavljeno. Zapravo, ne nakrivo, nego potpuno naglavce. Sve ne-vrednosti slavile su se kao vrhunske vrednosti. Bilo je potpuno očekivano da pojedinac u takvom društvu razvija simptome kao reakciju na krivi, nasilno nametnuti poredak. Kada bi njihov Vođa bio na čelu države, sve bi se promenilo. Moć bi se vratila onima kojima prirodno pripada. Nije bila njegova krivica što su beli Evropljani dokazali svoju superiornost u odnosu na ostale kontinente i rase pokorivši čitav svet. Nije bila njegova krivica ni što su žene prirodno slabije. Zašto bi se izvinjavao zbog svoje superiornosti? Ne samo izvinjavao, već bio i kažnjen, skrajnut na obode društva? To ga je dovodilo do besa. Vođa je imao rešenje za to – moraće da osvoji svoj istinski status u društvu. Vođa je znao da istorija ne ide svojim prirodnim tokom, već je taj tok veštački preusmeren u drugačiji pravac. Suviše se novca i moći nakupilo u rukama onih, koji bi, da je bilo pravde, sada bili na njegovom mestu. Svet je bio zaražen pogrešnom ideologijom, zahvaljujući kojoj su slabi, uprkos izgledima, pokorili jake. Ipak, bilo je nade: pojavio se Vođa. Doći će trenutak, u ne toliko dalekoj budućnosti, kada će se prirodni poredak ponovo uspostaviti.

Iz ovih misli prenuo ga je zvižduk telefona. Nova poruka od Vođe na Fantomčetu.

Prošao si prvi krug. Znaćeš kad i gde. Znamenja će ti pokazati put.

 

II

Duboko brujanje bilo je isprekidano pucketanjem ekrana. Zelenkasta trakasta roletna bila je do pola spuštena; obrisi predmeta bili su šupljikavi i nejasni. Video-klipovi koje je pogledao stapali su se jedni sa drugima poput palimpsesta. Nije mogao da se seti šta je pogledao pre samo nekoliko trenutaka. Nije mogao da se seti ni kada je seo za sto. Jedan klip posebno mu je privukao pažnju. Taj video upućivao je na drugi, ovaj na treći, a ovaj, pak, na sledeći, i tako sve dok se senke sutona nisu uvukle u sobu. Poput isprepletenog korenja kakvog starog drveta, svaki klip granao se dalje u svoj odvojen, a ipak povezan mikrokosmos. Svaka čestica tog mikrokosmosa granala se sve dalje i dalje u nove i nove svetove. Kraj im se gubio u neizračunljivoj beskonačnosti.

Svaki pritisak njegovog prsta na taster miša otvarao je sve zlokobnije snimke. U jednom trenutku osetio je da mu je dosta, ali nešto ga je nagnalo da nastavi da gleda. Možda ne uprkos, već baš zbog tog osećaja da mu je dosta. Obuzela ga je nekakva otupelost. Počelo je sa snimkom opšte, kako je izgledalo, ugovorene školske tuče. Poprište se nalazilo među nekakvim bezličnim sumornim zgradama. Iako sâm nije poticao iz takvih delova grada, gradske pustoline su ga mamile. Voleo je da provodi sate i sate u šetnjama koje su ga vodile ispod mostova što se nisu videli od smoga, pored postrojenja za preradu otpadnih voda – voleo je da gleda u tu nečistu vodu. Osećao je kako ga nezdrava isparenja što su se širila sa tih mestâ čudnovato privlače – to je pravi miris ovog društva – mislio je. Postrojenja za prečišćavanje podsećala su ga i na ono što se moglo čuti na televiziji – prečišćeno, cenzurisano, a samim tim i izvitopereno viđenje događaja, nasuprot istinskim, ali skrajnutim i podzemnim događanjima, istinama i stavovima ljudi koji su se mogli pronaći u njegovoj omiljenoj jazbini na internetu. Taj privid nije mogao još dugo da potraje. Kao što je u poslednje vreme sve češće dolazilo do izlivanja otpadnih voda u raznim delovima grada zahvaljujući ogromnim čepovima od masti i govana – tako je znao da će i sva druga prikrivanja pokuljati na ulice. Stvoriće se čep, strgnuće se veo varke, istina više neće plutati po podzemlju interneta i provaliće na ulice, u kuće, po celom gradu, po celoj zemlji. Osećao je da može lično da doprinese tome da se dolazak tog trenutka ubrza. Imao je ono što bi većina ljudi nazvala dobrim poslom u kompaniji za analizu velikih količina podataka. Mogao je da priušti više nego pristojan stan u Londonu. Nisu ga, međutim, privlačili pristojni stanovi, pristojni delovi grada, kao, uostalom, ni pristojni ljudi. Sve je to bila oskudna zavesa navučena preko realnosti. Iste one realnosti koju je nalazio na oronulim ulicama gradske četvrti gde je iznajmio stan.

Nešto drugo mu je, međutim, privuklo pažnju na tom prvom snimku – zbog toga je nastavio da prati linkove. Školska tuča završila se sa samo nekoliko krvavih noseva, ali na jednom od zidova mogao se videti ogroman grafit – iskeženo zubato sunce. Klipovi koji su sledili postajali su sve nasilniji i nasilniji, ali ni u jednom nije bilo ni traga zubatom suncu. U uglu ekrana pojavila se reklama za borbeni oklop. Zamislio je sebe u tome. Ustao je od stola i izašao iz stana. Poslednji zraci sunca pravili su duge senke. Sa obe strane stolice visokog naslona na čijem je vrhu štrčao mali naslon za glavu, uzdizale su se dve stone lampe na postoljima sa zglobom. Jedna lampa bila je okrenuta udesno, a druga ulevo. Zajedno sa stolicom, pravile su senku koja je podsećala na siluetu bogomoljke raširenih, povijenih pipaka. Kako se izduživala, senka je bila sve bliže i bliže vratima, kao da je htela napolje.

Uputio se ka napuštenoj stanici metroa. Sišao je niz stepenice. Zidovi prolaza nisu se videli od grafita. Na jednom mestu, kroz tavanicu, spuštao se koren ogromnog drveta. Ako bi dovoljno dugo gledao u prepletene žile, čija se veličina kretala od omanjeg debla do najsitnijih, najfinijih žilica, prizor bi ga podsetio na Vrata pakla. Voleo je takva mesta zato što su ga podsećala na pustoš koja svagda prethodi novom početku. Stigao je do nekadašnje platforme. Oronula pruga nestajala je u mraku tunela. Odatle se širio neki prljav vazduh, iz čega je zaključio da je bilo života u tim tunelima. Stigao je do duge staze koja se uspinjala naviše do nekadašnjeg tržnog centra. Nekada pokretna metalna traka sada je ležala nepomično poput odbačene zmijske košuljice. Nešto dalje, bliže vrhu, mogao je da vidi nekakav predmet kako se beli u visini rukohvata. Kako se približavao, beli predmet sve je više ličio na lice. Kao da je neko ili nešto čučeći izvirivalo iznad rukohvata. Podišla ga je jeza. Netremice je gledao u to. Činilo mu se da može da vidi nejasne izraze kako se smenjuju na licu – od pakosnog cerenja preko prenaglašenog plačnog izraza do čistog besa. Kako je prilazio bliže, postepeno je uvideo da to lice nije menjalo nikakve izraze: bila je to samo odbačena bela maska drške zabodene u oronuli rukohvat. Donji deo maske imao je nešto nalik na dugačke zube razvučene u grozan osmeh iznad koga se nalazio samo jedan krug nalik na slepo oko, a cela maska bila je uokvirena šiljatim, izlomljenim kracima, poput grive. Izgledalo je isto kao grafit iz klipa. Možda je to znak, ponadao se. Ovaj napušten kompleks budio mu je maštu: veliki prostor, mnogo mestâ za skrivanje, spratovi tržnog centra kao osmatračnice, napuštene radnje kao osvojene teritorije i mesta za regrupisanje i skladištenje oružja. Izbezumljena lica levih i zelenih parlamentaraca razletela su se svuda oko njega dok su vrisci ispunjavali vazduh odbijajući se o betonske zidove. Uskoro su im se pridružili i poznati novinari lica izobličenih od straha dok su bežali od mačeta ili panično tražili zaklon od strela koje je neko odapinjao sa jedne od galerija – oni najvidljiviji i ujedno najrazmaženiji: prenemagali su se kako im smeta slava samo da bi je koristili za širenje onoga što je ovo društvo upravo i činilo tako sjebanim kao što jeste. Iz misli ga je prenuo glas:

“Tražiš znakove?” Oči poput bezdanih jama, toliko krupne da se beonjače gotovo nisu ni videle, zapiljile su se u njega. Potom su se usta neočekivanog sagovornika iskrivila u osmeh. Čudan je osmeh to bio – ostatak lica ostao je nepromenjen. Utisak je bio neprijatan: podsetio ga je na masku koja je prividno menjala izraze lica.

“U zečjoj rupi”, dodao je nepoznati i u tren oka se našao na nepokretnoj zmiji koja je vodila nadole. “Seti se prijatelja”, razlegao se strančev glas, a onda je nastupila mrtva tišina.

 

III

Za četvrtastim stolom u bašti pivnice Zečja rupa sedela su njih četvorica. Sto je bio skroz do zida koji je odvajao baštu od ulice, naspram šanka sa kog je urlao televizor, a u blizini klozeta upitnih svojstava. Razmenjivali su teorije o Vođi: ko bi on mogao da bude, da li je već skupio nekakvu grupu koja radi za njega, kako bi mogli da mu uđu u trag, kao i šta su sve Vođine hermetične poruke mogle da znače. Primetio je, međutim, da je Sajrus, koji mu se i obratio ranije u tržnom centru, imao najzanimljivije teorije i bio najupućeniji u čitavu stvar. Pol i Geret, prijatelji koje je poveo na sastanak, prekidali su razgovor upuštajući se u beskrajne rasprave o tome kog političara treba smaknuti, a koji potajno pokušava da povede naciju u pravom smeru, budući da ne sme to otvoreno da kaže jer bi u tom slučaju samozvani liberalni čistunci uredili da odmah bude smaknut s vlasti a možda i gore – spapčiće ga agenti duboke države, a onda će ga pojesti mrak, kažem ti! U to bi se zatim umešala i smatranja o kolibrijevom izmetu koji nekako pomaže kod  raka, tajnim tehnologijama smišljenim isključivo u jednu svrhu: da razbole čovečanstvo (samo posvećeni znaju  za njih), kao i vodećim predstavnicima SAD-a i Velike Britanije koji učestvuju u veštičijim skupovima okupljeni oko groznih kotlova iz kojih kulja zeleni dim, a šapatom su se pominjale i krvne žrtve. Ljudske, naravno. Takođe su postojali i osnovani razlozi za sumnju da moćnici tih zemalja nisu ljudskog porekla, pa čak ni sa ove planete. Svaku, očigledno slučajnu sitnicu, tumačili su kao siguran dokaz svojih teorija. Dok ih je Deni zamišljeno posmatrao, prolazom između šanka i separea spustila se ženska silueta u crvenoj haljini – dugoj, ali visokih šliceva, otkrivenih leđa i tako tankih vrpci da se činilo da će se svakog trenutka prekinuti. Pol i Geret ispratili su je zvižducima i piljili za njom sve dok nije nestala iza vrata toaleta. Za to vreme, Sajrus je dao znak Deniju da krene za njom. Dok je ustajao od stola, zapažanja, misli i želje koje su o ženi u crvenoj haljini glasno izgovarali Pol i Geret, dopirala su do njega kao sa velike udaljenosti, prigušeno: pomerali su usne, ali umesto reči čula se oluja urlika: masa je pozdravljala prvog čoveka pokreta Our Britannia. Sajrus je slušao njihove komentare sa zagonetnim osmehom. Neko je stišao televizor.

Stigao je do vrata. Za trenutak je zastao: neki neodređeni užas puzao je po njemu. Ipak je pritisnuo kvaku i širom otvorio vrata. Sve što je video bila je mala oronula prostorija sa toaletom. Podigao je pogled – prozor se činio suviše uskim da bi se čak i ona provukla kroz njega. Zakoračio je napred kako bi se uverio da je mesto prazno, kada je osetio nešto nalik na kandže kako ga steže oko vrata. Zamahnuo je rukom da se odbrani, ali ne samo da je zamahnuo u prazno, već se stisak pojačao. Neko ga je pribio uza zid. Ona ista bela maska iz napuštene stanice metroa sada mu se kezila u lice. Zaledio se. Imao je utisak da može da se odbrani, ali užas tog neprirodnog lica toliko ga je prestravio da nije mogao da se pomeri.

“Hoćeš da upoznaš Vođu?” Glas joj je bio nalik na režanje. “Zaboravi na onu dvojicu. Već su mrtvi. Ti si izabran”. Bila je to žena u crvenoj haljini za kojom je krenuo. Nije sačekala odgovor.

Uspuzala se do prozora brzo poput pauka i nestala na drugoj strani. Nekoliko trenutaka je tupo zurio u prozor. Pitao se ko su ona dvojica. Ni sam ne znajući zašto stavio je ruku u prednji džep farmerki. Napipao je papirić. Na komadiću hartije paučinastim rukopisom bilo je naškrabano: 51.0539886,0.0600482.

Kada se vratio za sto, ostatak večeri bio je ćutljiviji nego obično.

 

 

IV

Vožnja do tamo prošla je u izmaglici iščekivanja i ključanja u stomaku. Crveni talasi semafora stapali su se jedan sa drugim i vijorili kao dugi skutovi crvene haljine. Stigao je do mesta označenog paučinastim koordinatama gde je ostavio auto. Uskoro se našao u staroj šumi. Posle jednog časa hoda, prateći drveće označeno crvenim crtežom iskeženog jednookog sunca, izbio je na čistinu. Svuda unaokolo gorele su male logorske vatre bojeći livadu u nijanse crvene i narandžaste. Bela svetlost bila je jača: sa grana su visili reflektori nalik na one koji se koriste za mučenje zatvorenika. Svi su bili obučeni poput njega – svi su nosili vojne uniforme. Tek je tada primetio da niko nije imao lice – donji deo lica svima je bio skriven iza maske izrezbarene tako da izgleda kao ogoljena ljudska vilica. Povrh toga, mnogi su nosili staru kožnu varilačku masku šiljatog vrha i zastakljenih proreza za oči. Drugi su pak nosili duge kljunove-noseve nalik na drevne maske protiv kuge, dopunjene starim pilotskim naočarima i kapuljačama. On je nosio samo običnu crnu maramu preko usta i vojničke naočare za sunce.

Tutnjava nevidljivih bubnjeva kotrljala se sve brže i glasnije. Zeleni plamenovi baklji sunuli su naviše ostavivši ispod sebe i najviše grane drveća. Na bini koja je izrastala iz niskog rastinja i korenja drveća, pojavila se visoka zakukuljena prilika. Odbacila je ljubičasti ogrtač i pokazala belu odoru i belu masku umesto lica koja se nastavljala u donji deo lobanje, poput ostalih. Gornji deo maske, od proreza za oči naviše, račvao se u dva bela kraka između kojih su se uzdizale dve beličaste, tanke niti. Oba revera počinjala su od spoljašnje ivice ramena i spuštala se do pojasa da bi se onda savila i dogmizala do gore da obgrle unutrašnje ivice plašta, tako da su ličili na pipke bogomoljke. Iz leđa odore izrastao je beli ukras poput lepeze, koji je nadvisivao masku i okruživao je sa svih strana. Donji deo sastojao se od četiri debela uvijena pipka koji su se sužavali na tački gde su dodirivali tle, tako da su ličili na noge. Urlik mase nadjačao je dumbaranje bubnjeva. Bela figura dolebdela je do glomaznog starinskog mikrofona, ničim ne odajući uobočajene pokrete ljudi u hodu. Između povijenih pipaka revera sada se pomolila ruka u svilenoj beloj rukavici dlana okrenutog ka uskomešanoj svetini. Odjednom je zavladao muk pun napetog iščekivanja. Tišinu je prekinuo glas nalik na oštar šapat. Šapat je to možda bio, ali šapat koji je svako mogao i više nego jasno da se čuje. Šapat čiji je preteći prizvuk izazivao jezu.

Znam koliko dugo čekate ovaj trenutak. Koliko dugo lutate po zaboravljenim zapećcima i ćorsokacima oba sveta u potrazi za objašnjenjem. Znajte da ste svi ovde sa razlogom – odabrani ste! Na ovo se prolomio urlik odobravanja. Svetlost mlečnog sjaja konačno vas je dovela tačno tamo gde treba da budete na dan zimskog solsticija! Živeo Fantomčet! Posle kraće pauze, reči su nastavile da se slivaju: Znam šta vas noću drži budnim. Sve nas muči isto: ovaj svet više nije naš. Oteli su ga! Opet klicanje odobravanja. Kada se komešanje primirilo, Vođa je nastavio da sikće, sada tiše: Ali nije sve izgubljeno. Imamo jedni druge. I imamo snage da se borimo! Mislite da nema izlaza? Da sva moć pripada moralnim paničarima, dokonim levim baljezgalima i ostalim politički korektnim tlačiteljima? Pogledajte oko sebe! Utom se upališe do tad uspavani, a sada zaslepljujući reflektori okačeni po udaljenijem drveću i pokazaše nekoliko strelišta za po dvadesetak ljudi, vojne poligone, kao i ringove ograđene konopcima razapetim između drveća. Najudaljeniji reflektor goreo je na velikoj baraci koja je mogla da primi najmanje petsto ljudi. Masa je opet zakliktala, sada nešto tiše, u mešavini uzbuđenja i iznenađenja. Haos, urušavanje vrednosti, pobune, neredi, opša nemaština… To se dešava kada bete upravljaju našim životima. Sve su prigrabili za sebe! Opšte negodovanje, povici i psovke. Ali na jedno nisu računali: njihova protivprirodna strahovlada ne može opstati večno. Njihovo pustošenje ostavilo je trag: trag kao zjapeće grotlo tame u srcu njhovog Sistema! Ovo poslednje bili su glasni siktaji, kao veštački pojačan šapat. Tu je naše mesto! Naš dom! Sami su ga napravili i napustili kada im se nije svidelo ono što su videli. Otvorili su put ka sopstvenoj propasti. Uz našu pomoć, potrebno je samo malo pogurati i – urušiće se do kraja! Tada će doći naše vreme! Uzdići ćemo se iz vrtloga olujnih oblaka i uzurbkanih mora – naše siluete zasvetleće naspram crnog neba! Publika je sada podigla zelene baklje uvis. Siktaj se ponovo utišao: Ali nemojmo se zavaravati: moramo biti spremni za taj dan – čeka nas težak put. Znajte da svaki od nas može da doprinese cilju – samo udruženi, samo ukupnost naših napora može da zada konačni udarac Sistemu. A kada se sruši, mi ćemo biti tu – spremni da izgradimo novi – prema našem liku! Posle uzvišenih fraza, na red su došle praktične pojedinosti: Mesec Duge Noći ostao je za nama. Nakon što izađu tri puna meseca – Mesec kada vetar zavija vučjim glasovima, Olujni mesec i Crvlji mesec – najbolji među nama biće na jedinstvenom zadatku. Niko osim odabranih i vođstva neće znati o čemu je reč. Tajnost je u interesu svih nas. Kada se poduhvat ostvari, naš cilj biće na obzoru. U međuvremenu, ostali će – svako ponaosob – dobiti svoje zadatke koji će sačinjavati celinu kao i naizgled nepovezani nizovi jedinica i nula koji su nas okupili ovde. I zapamtite: svaki od vas ima svoju svrhu u ovom društvu – našem društvu!

 

V

U raskošnoj palati boje slonovače na jugoistočnom kraju Hajd parka, održavao se godišnji bal partije čije je fašističko lice provirivalo iza oskudnog vela sačinjenog od prenemaganja i laži. Oko jedanaest uveče, dok se otužni skup lenjo približavao kraju, u najrazličitijim delovima grada počeli da se ređaju čudni incidenti. Dvadeset tri obračuna noževima sa potpuno različitim počiniocima među kojima nije bilo moguće utvrditi nikakvu vezu. Istovremeno, oko šest milja zapadno od palate, ispod poklopca jednog šahta u priobalju Temze začulo se, najpre tiho, a onda sve jače grgotanje. Uskoro mu se pridružio i drugi, zatim treći, i tako redom, dok cela ulica nije počela da klokotavo podrhtava. Sve nečiste vode grada odjednom su prekipele: bledozelene vodene zmije vijugale su svuda po pločnicima presijavajući se sluzavim sjajem i osećao se užasan zadah. Nastao je haos. Ljudi su proklizavali na podmuklim pločnicima, bežali u kuće, a nivo vode je rastao. Službenici Metropoliten policije rastrčali su se u svim pravcima. Još veća neprijatnost dogodila se u jugoistočnom Londonu, kod gigantskog zdanja imena LepusPlus, gde je uz samu ivicu nultog meridijana detonirano nekoliko improvizovanih eksplozivnih naprava izazivajući opštu pometnju, ali ne povredivši nikog. Rastrzana policija otrčala je i tamo. Negde oko jedanaest i dvadeset jedan, u balskoj dvorani srebrna ogledala bleštala su ispod raskošnih kristalnih lustera i zaslepljujuće sjajnog parketa na kom je vlažni srebrni sjaj otkrivao natpis Our Britannia. Caklila se i srebrna krljušt zmije koja je gmizala dijagonalno preko zastave deleći je na donju crvenu i gornju ljubičastu polovinu. U donjem desnom uglu nalazila se mala zastava Velike Britanije. Ove zastave pružale su se celom dužinom dvorane. Orkestar je ispod jedne od njih ređao operske arije i stavove simfonija do te mere poznatih da su, tako bez reda nabacane, zvučale otrcano. Svi gosti bili su odeveni skupoceno, ali kao da je nešto nedostajalo – kao da su nosili kostime, kao da se odeća nevoljno sručila na njih. Utom dvojica muškaraca lica umotanih u crnu tkaninu uleteše kroz glavni ulaz. Jednom od njih dvojice sa ruku se još uvek cedila krv radnika obezbeđenja. Pre nego što je iko od zvanica shvatio šta se dešava, zasula ih je kiša metaka. Nekolicina ljudi sručila se na pod dok su beli okovratnici postajali crveni a skupoceni nakit zveketao po parketu. Treći, lica skrivenog na isti način, istupio je iz kulisa na pozornicu sa koje su se čuli poslednji unezvereni, raštimovani zvuci orkestra, i podigao AK-47. Posle prvobitnog šoka, nastala je mešavina straha i neverice. Mnogi su nagrnuli ka izlazima dok su neki polegali po parketu ili se sakrili iza stolova. Deni je, jer maska je skrivala upravo njega, polako, kao da se dosađuje uperio pušku najpre u one koji su bežali ka izlazu. Nekoliko njih je naglo i nekako nezgrapno tresnulo na pod. To je obeshrabrilo ostale. Druga dvojica su se pridružila pokolju, čim su zabarikadirali glavni ulaz. Deni je zatim repetirao i počeo bez reda da cilja pojedinačne ljude. Mrtvi su padali preko živih. Sišao je sa podijuma i, prolazeći između hrpa mrtvih i onih koji su se pravili da su mrtvi, nasumično pogubio još nekolicinu. Sve je teklo tačno onako kako je Maya zamislila. Ona ih je u večeri zimskog solsticija uputila u zadatak obećavši im visoke položaje u budućoj vlasti ukoliko uspeju. Ista ona Maya od koje ga je podišla jeza onog dana u pabu, u tesnom klozetu upitnih svojstava. Opijao ga je miris baruta i krvi; mogao je gotovo da ga okusi. Njegove ruke su bile hladne, a čelo vlažno. Staze od razmazane krvi vodile su između jezivih malih uzvišenja sačinjenih od mrtvih tela. Natpis Our Britannia i dalje se presijavao – ali sada od sveže krvi. Po jednoj takvoj stazi kotrljali su se beli biseri. Čim su se začule sirene, Deni je doviknuo onoj dvojici nešto na arapskom. Utom se začulo razbijanje stakla i nekoliko uzastopnih eksplozija, a čitavu dvoranu ispunio je smrdljivi dim. Jedan se okliznuo o rasute bisere, ali bio je mrtav pre nego što je dotakao pod. Hitac je poticao iz Denijeve puške. Pogubi i drugog. Nestade među kulisama čim je specijalna antiteroristička jedinica provalila u zabarikadiranu dvoranu. Tog četvrtka, 17. marta pun Crvlji Mesec izmileo je iznad horizonta iz pravca istoka-severoistoka i u jedanaest i dvadeset devet uveče, kada su Pol i Geret ubijeni, lebdeo između iskidanih raznobojnih oblaka krećući se ka zapadu pod uglom elevacije od 44 stepena.

Pol i Geret nikada neće saznati da je Maya imala još jedan sastanak. Naredila je Deniju da ukloni drugove kao svedoke. Zauzvrat će ostati živ i nastaviti da radi za Vođu. Ipak je on taj koji je zaista bio odabran.

Šest sati kasnije, policija je u stanu koji su delili Pol i Geret našla nešto eksploziva iz domaće radinosti, nekoliko noževa sa džihadističkim parolama urezanim u drške, kao i dve tamno-plave knjižice sa zlatnim sokolom Kurejšija na koricama. U jednom pasošu bila je Polova slika, a ispod je pisalo Farouq Laghmani. Geretovo novo ime bilo je Abtal Khalid. Zaključeno je da su obojica bili državljani Sirije, ilegalni imigranti.

 

VI

Pramičci magle gmizali su po pustom mostu koji je vijugao oko ogromne napuštene zgrade. Njeni prozori pokazivali su svoje izlomljene staklene zube. Drugi kraj mosta gubio se u gustoj magli. Staza je bila gotovo neprohodna od raznoraznih otpadaka. Crni oblaci krili su zeleni sjaj u dubinama svojih utroba tako da se neka neprirodna zelenkasta svetlost sutona obavila oko svega. Čitav prizor kao da se nalazio u unutrašnjosti nekog groznog kotla. Ritmični udari začuli su se iz pravca nevidljive strane mosta. Iz magle, poput vojske duhova, izmarširala je četa obučena isto kao one večeri u šumi, sa sve šiljatim kapama. Deni se sklonio u stranu i posmatrao ih dok nisu iščezli. Trinaest meseci beše proteklo od te noći. Činilo se kao trinaest godina. Senka straha od terorističkih napada navodnih džihadista od 17. marta prošle godine u kojima je pobijeno celokupno vođstvo stranke Our Britannia, kao i onih koji su za njima usledili, bila je tolika, da je Our Britannia pod novim Vođom ubedljivo pobedila na izborima samo šest meseci kasnije i sve mere prisile koje je novi Vođa uveo behu prihvaćene bez pogovora.

Utrostručili su pomorske patrole. Kraljevska porodica nevoljko je sarađivala sa režimom. Imigracije gotovo da više nije ni bilo zahvaljujući novim opakim antiterorističkim zakonima. Novinari koji se nisu priklonili vlasti ili bi se sami povukli pred pretnjama koje su širila državna glasila, naoružanim milicijama koje su pretresale njihove kuće u sred noći, ili bi iznenada dobili neku čudnovatu bolest i umrli. Ili bi jednostavno nestali. Šapatom se govorilo o prekim sudovima, mučenjima po skrivenim, tajanstvenim zatvorima kao i protivnicima režima koji su uspeli da pobegnu, samo da bi bili nađeni mrtvi u drugoj državi. Ništa više u Denijevom životu, kao, uostalom, ni u životima svih žitelja Ostrva, nije bilo isto. Progon izbeglica, stranaca, kao i tamnoputih ljudi kom se ranije veselio, nije utišao glas Ništavila koji ga je i dalje proganjao. To se jedino nije promenilo. Nade da će taj glas nekad utihnuti više nije imao. Nastavio je ka nevidljivom. Uskoro je naišao na ogroman pano na samom početku mosta. Gigantsko biće u purpurnim i ljubičastim tonovima sa insektolikom maskom na licu i odorom nalik na telo bogomoljke cerilo se sa slike. Iznad stvorenja stajao je natpis Our Britannia. Biće da je prvobitno vođstvo stranke uznemirilo nešto što je bilo bolje ostaviti na miru. Ima u dubinama interneta stvorova i pokreta odvratnijih nego što je Our Britannia.

U donjem desnom uglu nalazila se zastava te stranke, a u donjem levom amblem jednookog zubatog sunca. Živeo premijer Sajrus! poručivao je donji natpis ogromnim kaligrafskim slovima. Neki hladan vetar utom se stuštio na most i razvejao maglu pokazavši kolonu istih takvih panoa koja se pružala u nedogled, sve do Denijevog sumornog stana u zapuštenoj gradskoj četvrti.

 

author-avatar

O autoru Sara Kresojević

(1987, Novi Sad), diplomirala je na Odseku za filozofiju Filozofskog fakulteta u Novom Sadu, (Master rad: Odnos Dostojevskog i Ničea: tipovi nihiliste i pojam natčoveka). Objavljen joj je rad Obličja Eme Bovari (2010) u listu Zlatna greda. Od 2010 do 2012 redovno objavljuje recenzije romana u časopisu Nova misao. Ostvarila je i kratku saradnju sa časopisom Polja (2011). Pored toga što je zaposlena kao koordinator Sektora za spoljnu trgovinu u Tehom timu, stvara i vizuelnu umetnost. Živi i radi u Novom Sadu.