Erlangenke

Odlomak iz romana Erlangenke

[Ništa ti nejma da valja u ovoj našoj Dalmaciji][1]

1

U prenoćišta su ulazili odvojeno, kao da se ne poznaju i da ne putuju zajedno, a zatim spavali u zasebnim

sobama, što je gostioničarima, koji bi ih videli kako se na deset stopa od ulaza razdvajaju, govorilo: radi se o ljubavnom paru (čak i posle osluškivanja u kome osim možda uravnoteženog hrkanja, ako i toliko, nije bilo škljocanja kvake niti šuštanja odeće).

Sedeli su bok o bok visoko u brdima u apeninskoj krčmi do koje su morali volovima da im izvuku kola, u jazbini koju je Plemeniti nazvao razbojničkom pećinom (sa sumnjivim skitnicama i limunom koji je goreo u zdeli da bi prekrilo zaudaranje tolikih telesa prislonjenih uza zidove, žao nam je, ako nećete, izvolite potražiti drugi smeštaj) – toliko blizu jedno drugome, ali bez dodira. Morao je neko da drži barem jedno oko otvoreno; naizmenično su davali znak jedno drugome, jer će u ma samo jednom treptaju biti poharani – skinuli bi im i ogrtače s leđa, dračku šubu Plemenitom. Ni tu ih ništa nisu pitali, interesovalo ih je samo kako će ih odrati za zaklon nad glavom i bućkuriš koji se zvao večerom. Deset forinti. Volovi se posebno naplaćuju. Mogla mu je biti šta god želi, njima samo da se uredno plati. Ljubavnici ili rođaci ili supružnici, njima je svejedno.

No oni to nisu ni izdaleka bili, već su bili dvoje putnika sporazumom dogovorenih, koji putuju, sa Korfa morem, a onda kopnom do Napolija. Pa kud koje.

U gostionicama joj je plaćao krevet novcem iz svog džepa, i obroke takođe, ali je zato posao u arkivima obavljan mnogo brže, dva-tri puta brže, jer je bila mlađa i efikasnija: za šta bi njemu samom trebalo tri-četiri dana, ona bi učinila za jedan. Ni u najboljim godinama nije imao takav polet i hitrinu, mada mu ni sada nije manjkalo stasitosti i vojničke krutosti, uzdignuta čela posle svih nedaća. (Da li se može uopšte govoriti o nedaćama, jer mnogi bi pomislio: eh da su meni takve muke…)

2

Bupnula je pred njega takoreći odjednom, no njoj to nikako nije bilo odjednom, prethodilo je tome dosta

pripreme: nekoliko godina revnosnog i, naglasiti, posvećenog a tajnovitog rada. Isprva je bila gnevna, a posle se taj gnev okrenuo na radost što su je poterali da ide u Sebeniko da tamo polaže dodatne ispite u Preparandiji, da najzad postane i ona sama učiteljka sa diplomom. Taj bi je ispit, da bude učiteljka, a bila je tolike godine podučiteljka i pomoćna radnica, vaspitačica u detinjem vrtu, on bi je sasvim zakopao. Da! Ovako, njoj se otvorio put preko mora, da ide kuda ona želi i kako ona želi. Slobodna je, ima ušteđevine, ima i miraz koji nikada nije utrošen, jer jedini ko ju je prosio, barem ovoliko što je doznala, jedini za koga je bilo reči o udaji, bio je udovac (a ko bi je drugi i uzimao, tako bogaljastu i evo već pousedelu, u skoro četrdesetoj). Ujak je, oh taj izdajnik, bio sve već ugovorio, samo nju nije pitao, što ju je razbesnelo da je napravila onakvu scenu u salonu: zaklinjala ga je imenom svoje mrtve majke a njegove mrtve sestre da takvo što više nikada ne pokuša.

Skočio je oparen njenim gnevom i svaka pomisao da je ma kako ubedi istopila se u toj vatruštini. Znao joj je narav, napokon, pa on ju je i odgajio, od nekoliko godišta kada je imala. A pravo budi, ni sam ne zna zašto je to uradio čestitom udovcu. Da li su se podnapili vina pa razvezali jezike i rekli šta je kome na duši – tek, nekoliko dana kasnije, hop, eto ti nadodoljenog starčića, čiju je dečicu, uzgred budi rečeno, još i čuvala. Doša da joj zatraži ruku. Uz ujakov blagoslov, razume se. Na šta je ona izletela iz kuće kao da joj je 17 a ne duplo više, i još kusur, godina.

3

Naravno da ga je poznavala, svakoga je ona poznavala, a pogotovo ujakove poslovne saradnike, koji su se u njegovom salonu, misleći da ih niko ne gleda, sve ženjeni matori ljudi, sramota, podgurkivali i

smejuljkali na pesmice dobro sakrivene u Knjigu inventara, i to negde po sredini. Prvo je bilo sedamdesetak pesama, ali taj broj je sa godinama narastao, do 89! Posle je mislila, kao što ona ima tajnu, tako je valjda dozvoljeno i jadnom ujaku da ima tajnu koju čuva sa posvećenom gospodom.

Nije ni znala tada da u rukama ima žive karte, poveću zalihu za buduća dejstva. Bi joj žao naivka, tobož će pesmice biti sigurnije na neskrivenom mestu nego iza katanca, pa je mogla da ih čita i upija – ne uvek, samo kada nikoga nema u blizini. Bile su lagane za pamćenje, i jasne, bez suvišnih i zatamnjenih značenja, otvorene svakom razumevanju: kudilja i vreteno, to je to, zna se na šta se misli, zna se zašto potcikuju kao učenice koje je godinama negovala u školi – kad se zadevojče, a učiteljka izađe, samo ciče.

U knjizi je spazila, da, revnosno je vođena, od riči do riječi (skoro kao da ju je ona beležila, svaku svakcijatu) i ime plemenitog Kukuljević-Sakcinskog. Nemoguće da je to onaj iz čitaonice, onaj čija su dela redovno stizala, u poseban odeljak nameštana da ne bi inspecione pomislili da je kakovo ilirstvo.

4

Htela je ona, odavno, to je posle uvidela, kao Medolo, ili još bolje, kao Tomazeo (!) da ode u Regni di Napoli, sada već Italiju, i da tamo bude ono što ona hoće, a ne što joj komišijun propiše: ne može više radit jer nema diplomu učiteljsku nego ima samo diplomu ženske škole, te Apolonijine. A Apolonija ju je lepo molila, upozoravala da će joj ukinuti primanja, ne ona, nego visa sila, forca mađore. Iz Zaklade ih finansiraju, e, ali to će moći samo ako ima zvaničnu potvrdu, drugačije ne bi bilo moguće. Zakladi bi i mogli da je krijumčare, ali inspekciji – ne i ne!

Janisija Drača se na to zdurnula, baš tako, cepteći od besa odšepesala jer bi dobroj i naivnoj ženi rekla svašta pred tolikim svetom koji je došao u detinji teatar. Apolonija pođe za njom. Okrete se Janisija svojoj učiteljki i sve upirući prstom gnevnim šapatom reče da ona neće, taman da joj život od toga zavisi, u šibensku preparandiju, da ona nije makar ko. Ako nema mesta za nju, ona ne mora ni da radi. Posle tolikih naraštaja! Kao da su škude i bile njeke – sto i koliko forinti na godinu.

5

Neko je taj razgovor mogao čuti i preneti (nije isključeno ni da to beše sama učiteljka Vidović), i eto Janisiji posle nekoliko dana prosidbe. Ujak se dosetio kako da je obezbedi – neka se uda, pa da šta drugo, dostase majala sa detinjim predstavama, dosta je bazala okolo sa hartijetinama i šljepacima, sada neka se skrasi.

Kad se stišala i kada je ponovo mogla da razmišlja razborito, prišla je ujaku skoro pomirljivo. Ali nije ga više gledala istim očima, njin pakt, svezan rođenjem i okolnostima, prirodni avunkulat, zauvek se razdrešio. Kao kad se bukovičke čarape kojima je trgovao rasparaju pa ostane samo početak. A posle i on nestane. Reka joj je, molećivo, da mora u tom slučaju učinit ezamene za diplomu. Njoj tad sinu misao spasa pa se osmehnula kao da se sa time pomirila, kao da je samo te reči čekala, tobož to joj je bilo prihvatljivo. Bolje diploma nego udaja.

Druga rasparana čarapa bila je Apolonija – zar ona tako da je izda, zar ona tako da sa njom postupi?! Kao da je našla pseto na ulici, a ne da je već petnaes godišt sa njom! Svejednako joj pomažući, ostajući do kasno, praveći joj kulise, spremajući tvrdoglavu decu zagodišnje predstave. I sad ta ista učiteljka, od koje je naučila sve što zna na korist dice, sada će ona da je šalje u Sebeniko, u srpsku školu, da uradi ispit?! Zašto joj nije rekla pre dvanest godina? Nego kada je stiglo naređenje, odozgo, od carskog inspektorata da svi koji rade sa dicom, makar bili i Srbi, moraju imat diplomu.

6

Apolonija se ponudila da vidi sa Bogoslovijom i sa katihetom mogu li joj tu u Zari izradit neke privilegije,

oni će sigurno hteti da pomognu sestri Srpkinji. To je bilo kasnije, kada se bura stišala, a Janisija već imala gotov plan. Na ovaj predlog reče da je razmislila i da će ipak ić za Sebeniko, iskreveljivši se malo, vlasna u svojoj uvređenosti, teskobno za sirotu Apoloniju, kojoj još tada nešto u njenom glasu zazvuča strano. Presabiraće se kasnije: kao da je pričala sa nekom drugom ženom, a ne sa svojom najdražom učenicom, dugogodišnjom saradnicom koju je volela kao što voli sve svoje curetke, pa i malo više.

7

Nije imala pojma Apolonija, kako bi od Janisijinih tajnih poslova bilo šta i znala, a kamoli da zna za pismo Ivanu Plemenitom Kukuljeviću Sakcinskom koje odavno čeka svoj čas ispod drugih pisama u njegovom

kabinetu.

Pisala mu je, da, usudila se, njemu, velikom zagrebačkom županu, pre dve godine, ili koliko,

glagoljskim slovima, dakle kodirano, kako je sakupila pjesni razlike, oko dvadeset na broju. Stvar je delikato, i ne može ih slati poštom, nego neka se gospodin jave kada dolaze u Dalmaciju da im ona, Janisija Drača, pomoćna učiteljka ženske škole, lično preda.

Kovertu je adresirala latiničnim slovima, a u pismu je, latiničnim slovima takođe, navela kako je u arhivi svoje škole pronašla jedan dokument kojeg prepisuje u celosti, ali nije sigurna u njegovo značenje, i ako bi on mogao da dekodira kakav je to dokument. Pa je onda glagoljskim slovima ispisala ono o pesmicama. Te tako oni neka se javi kada dođu da bi im ona lično predala. Živi u Zari, ali mogu se sresti bilo gde – Spalato ili Sebeniko ili čak Raguza naša. Neka se javi, biće joj čast da im se stavi na raspolaganje.

8

Otkud sada ova žena, šta ona hoće? Možda se neko krije iza pseudonima – Ana Vidovića, na primer, čuo je o njoj, ukazivali su mu. Možda nije žena nego se koji od gospode sakupljača našao da malo tera lakrdiju s njim.

Poljuljan gubitkom službe i položaja (oterali su ga sa Nagodbom, jer je izdao sve ideale) želeo je da ostavi tragove, u knjigama, u pamtnicima, nešto vredno lepote i trajanja, a ne političke prljavštine. Posle Sabora vratiće se književnom radu, to mu jedino i priliči. Imao je vremena da pregleda poštu koju je neotpakovanu samo slagao po fiokama. Pročitavši pismo Janisije Drača, pisao je na zadarsku školu.

[1] Dostitej Obradović.

(Društvo za afirmaciju kulture Presing, Mladenovac, 2024)