Psi i ostali

Slika iz detinjstva

Upravo sam se vratila iz škole; zapamtila sam to vreme po dvema značajnim stvarima: bila sam neshvatljivo malog rasta i imala sam najtanje noge u ulici, u celoj školi; Marina je čak iskreno strahovala da se moje noge ne polome i vodila me kod dvadeset lekara i govorila mi da pazim kako hodam, da ne trčim uopšte. A što se tiče rasta, to je bilo prosto fantastično, kao ona dečica u raznoraznim pričicama, bila sam najmanje dete u čitavom gradu, a možda i u čitavoj zemlji – ne postoje, doduše, statistički podaci o visini, prosvečnoj visini dece u to vreme, ali ja znam da sam u četvrtom razredu izgledala kao da još nisam ni pošla u školu. Dakle, kako sam smislila ovu priču iz detinjstva: vratila sam se iz škole i nisam nikog zatekla kod kuće; nisam imala ključ; nisu mi nikada davali ključ – svi su se u kući bojali (uključujući i Marininog odvratnog psa) razbojnika, doušnika, lopova i ostalih čudesa – i misleći da ključ ispao iz moje ili Danilove trobe, sigurno istog trena pronalazi onaj koji će nas uništiti, ubiti, opljačkati, Jaglika i Marina su nas puštale da čekamo satima ispred kuće. Druga su deca nosila ključeve na zavezanom konopcu, a taj bi konopac njihove majke ili babe stavljale deci oko vrata ili oko zgloba na ruci, a najređe oko struka. Marina je vrtela glavom i govorila: „To se začas može prekinuti i onda gotovoo“ – kad god sam joj tražila ključ i konopac za oko vrata ili zgloba na ruci. To njeno „gotovoo“ je bila čista magija: istog bih trena zamislila čitavu ordiju svirepih ljudi koji su zahvaljujući mom ključu (prekinuti konopac) upadali u kuću, lomili prozore, vrata, oramare, tukli Marinu, Jagliku i Danila, šutirali psa (ja sam, razume se, bila pošteđena, mene niko od tih ljudi nije dirao, čak mi se čini sada, da mi je jedan od tih zamišljenih tipova i namigivao, tada). Posle sam zamišljala kako susedi iznose potpuno mrtvu Marinu, izubijanu Jagliku i Danila s polomljenom nogom. I tako zbog straha od Marine, a ne od zamišljenih slika, ja sam potpuno prestala da tražim ključ i konopac. Bezbroj puta sam čekala ispred kuće; ovaj put je to bilo strahovito dugo, nisam znala šta da radim, mislila sam da je prošao čitav dana a da se niko ne pojavljuje. Šetala sam gore-dole, okolo, dole-gore opet, s rukama duboko u džepovima (trudila sam se svom snagom da ih iscepam; bila sam ljuta  i skroz nemoćna); poremeno sam i plakala kao recimo sujeveran i odrastao čovek, zbog onog Marininog „gotovoo“, vozikala se liftom i mislila kako se neko od njih, Jagliga biće, već pojavila, i sad se krije u mraku, ne pali svetlo gore u stanu, da ja ne bih videla s ulice, i kako ona to namerno radi jer me ne voli pošto ličim na svog oca, a njega baš nikako nije podnosila, i stalno, stalno je govorila da je poznavala samo jednog potpunog idiota na svetu, krstila se i zahvaljivala gospodu bogu da taj više nije živ. U tom uzrastu nisam se odlikovala nekom naročitom pameću; čak sam izgledala malo priglupo, bila sam recimo ubeđena da postoji bar pet ulaza u našu zgradu, a postojala su samo dva – iz dvorišta i sa ulice, a ulaz iz dvorišta je, pored toga, retko bio otključan. Takve nedoumice i slične stvarčice su se lepo videle na mom licu. Izgleda da ja to, doista, nisam mogla da dokučim, to, da faktički postoji jedan jedini ulaz, i dalje sam mislila kako je neko, Marina možda, sigurno gore; prošla je na jedan od tih pet ulaza i sada ne zna da ja čučim u mraku u liftu i brišem sline o oba rukava. Bilo se već i smrklo, dvoumila sam se oko mesta gde ću prenoćiti: lift ili stepenice, odmah pored ulaza levo. Na kraju su ipak došli, ali tek posle dva dana, obe sam noći prespavala u liftu. I kada sam prljava i slinava potrčala u Marinine ruke, u zagrljalj u stvari, zbog one male fine struje s njeni dlanova, ona me je grubo, najgrublje što se može zamisliti, razbojnički u stvari, uštinula za obraz i rekla: „Ne dernjaj se! Nisi ni sat čekala.“ Onda sam ja počela još više da slinim, preko svih onih razmazanih i ulepljenih postojećih slina na mom licu: „Jesam ceo dan i celu noć. i opet ceo dan i celu noć, spavala sam potpuno sama u liftu i niko, niko nije došao.“

Marina je pogledala Jagliku (šifrovani porodični pogled) i tiho rekla: „Ovo dete nikad neće prestati da laže, vodićemo je lekaru.“

***

Godina 196… i neka; letovanje u Poreču: Marina i njen novi muž (jedan visok i nepodnošljivo crn tip, nevelike pameti, ali, slatki bože, velike blagosti; kad se ove dve stvarčice udruže, veliko i veliko, a strašno suprotno, onda se dobija, kulinarskom odnosno božijom veštinom, tupost, mala tupost iliti optimizam – što je jedno te isto, u neprijatnoj dozi). Danilo i ja, razume se, kakav skup! Po Marininoj čudesnoj zamisli trebalo je posle boravka u Poreču četvorostruko (nas četvoro) skoknuti do Ljubljane, kuda se Jaglika bila preselila posle dolaska novog muža; kod nekih bog će sveti znati kojih rođaka. Najprostija zamena na lepom belom svetu: Jaglikica tamo, a novi tip ovamo.

Odlomak iz romana Psi i ostali, Prosveta, Beograd, 1980.

Priredila Danijela Jovanović