O Mihaeli Šumić

Čovjek vuk ili samo psihopata

 (Čovjek vuk, Mihaela Šumić, Imprimatur, 2024)

Roman mlade autorke Mihaele Šumić otvara lirska priča o tragovima koji vode ka mitskoj zveri što proždire meštane grada Selvanta – Čovjeku vuku. Meštani nisu sigurni da li zver postoji, ali podržavaju tu mitologiju, jer ne žele da saznaju da je užasna ubistva počinio neko kome veruju. Glavna karakteristika ovog romana jeste što u priči o mitskoj zveri koja pohodi grad autorka upliće svevremenu priču o lakovernim ljudima koji veruju u Čovjeka vuka i korumpiranoj vlasti za koju iznova glasaju. Na taj način legenda o Čovjeku vuku postaje alegorija za ljudsku naivnost i zlobu.

Okosnica pripovedanja ovog dela je ubistvo devojčice Sabine Ordonjez (str. 30), za koje niko nije odgovarao sedam godina. U načinu na koji je Čovjek vuk optužen za ubistvo devojčice, bez prethodne istrage policije i sumnje na nekog drugog, ima svojevrsne fantastike. Naime, jedini svedok devojčicinog ubistva, učitelj Alario Ibara, nije osumnjičen i niko u selu ne sumnja na njega, barem ne dovoljno da ga natera da odgovara za zločin.

Alario kao jedini čovek koji je video Čovjeka vuka koristi mogućnost da kontroliše narativ o toj nemani, tendenciozno je udaljavajući od sebe. Pre svega, kao što je rečeno, on bio jedini svedok ubistva devojčice, i prikladno, optužuje Čovjeka vuka za zlodelo. Zatim, kada Sabinina majka zahteva da joj Alario kaže šta se tačno desilo, on to odbija. Dalje, kada sam priča priču o čudovištu školskoj deci, kaže im da se ne boje sami ići kroz šumu kojom on vlada. I na kraju, kada u pismu kćerki njegova supruga Elena traži od nje da obavesti policiju za Alariovo učešće u Sabininom ubistvu, on to pismo spaljuje.

Zanimljivo za roman je i to što sam pripovedač ne nudi odmah razrešenje ubistva, nego nam daje nagoveštaje ko je Čovjek vuk, služeći se različitim postupcima. Suptilan način na koji pripovedač vezuje Čovjeka vuka za Alarija jeste korišćenjem lajtmotivskih sentenci: „Šaka zemlje za šaku tišine, šaka zemlje za šaku mira, šaka zemlje za šaku bjesa“. (str. 30) Zatim, autorka  poređenjima vezuje Čovjeka vuka za Alarija Ibaru, opisujući njegove šake kao šape, a zube duge kao vučije, dok reži ne bi li iskazao nezadovoljstvo.: „njegove šake koje odjednom izgledaju kao kandže, velike vučje kandže (…).“ (str. 29, 63, 112) Sa druge strane, autorka gradaciono spominje da je Alario imao crne nokte kad je pronađen pored groba Sabine Ordonjez i da je bio zakopan do struka pored njenog raskomadanog tela, da bi pri kraju romana ti motivi poslužili kao dokazi iz usta Sabininog oca: „Vaš dragi, dobri Alario, krvav i blatnjav čežio do trupa zatrpan zemljom i plače“ (str. 178), „a zanate što je bilo pored njega“ – „krvave vreće“ (172, 173 str.)

Treba reći da je priča o Čovjeku vuku ispričana u domenu nadrealnog ili fantastike. Naime, nismo do kraja sasvim sigurni da li je Alario Čovjek vuk ili “samo” psihopata koji je devojčicu isekao na komade i sahranio. Ovu tvrdnju možemo potkrepiti činjenicom da kroz Alariove lucidne oči i vizije vidimo kako mu se šake pretvaraju u šape i kako su tragovi zuba na potiljku ubijene devojčice (str. 177), što čovek ne može da napravi. Takođe, čitalac do kraja romana ne može da bude siguran da li je Alario zao kad ubija devojčicu ili na sumanut način misli da je spasava. Alario prema svojim rečima želi da odvede Sabinu i njenog brata i sestru u Sigurnu kuću i tako ih spasi od nasilnog oca: “Bio je spreman boriti se i sa samim Čovjekom vukom, samo da Sabina Ordonez bude na sigurnom.” (str. 175) Sigurnost i slobodu je video u plastičnim vrećama u kojima je rasporedio njene ekstremitete. (str. 176) Da ni sam ne zna da li je psihopata ili zaštitnik, vidimo u ključnoj sceni romana, kada je zatvoren u sobi sa malom Sabinom. Sabina prelazi rukom preko njegovog međunožja i zaklinje ga da nikome ne oda njenu tajnu rečima “nikome ni riječ” (str. 125). Prema tome, postoji mogućnost da je je Alario hteo da poveruje u to da je čuvao tajnu i zato ćutao, namesto da otvoreno prizna sebi i drugima da je on ukrao devojčicu i sahranio u delovima u grobu koji je sam iskopao.

Kasnije kada sami počinjemo da uviđamo da je Alario odgovoran za ubistvo devojčice, i drugi junaci počinju artikulisano da iskazuju da sumnjaju na njega (kada Sabinin otac javno optužuje Alarija, str. 178). Sumnja se javlja intuitivno i kod sestre Sabine Ordonjez kada otvoreno ukazuje na to da je Alario ubica: „Pa da završim kao Sabina?“ – pitala je, a zatom se okrenula k njemu i podruljivo se osmehnula” (str. 168). Zatim, Alariov identitet Čovjeka vuka potvrđuje i pripovedač kada naglasi da je Čovjek vuk počeo da teroriše selo otkad se Alario sa Elenom doselio u Ardilu (str. 155).

Najupečatljivija za narativ je sumnja u umešanost u ubistvo devojčice koju iskazuje Alariova žena, Elena. Na poetski načlin, u pismu traži od kćerke da obavesti policiju o tome (str. 126). Pre nego što to zahteva, Elena u psimu prikazuje znake da sa Alariom nešto nije bilo u redu još pre nego što je devojčica ubijena. Alario je bio u čudnovatom stanju koje je posledica dvostrukog života kao Čovjeka vuka ili psihopate: “Tvoj otac nije dobro, poslednjih nekoliko mjeseci ne jede, ne pije, bunca, iskrada se usred noći, priča sa kravom ili sa bićima koja samo on vidi.” Intuitivna kakva jeste, shvatila je da je Alario na neki način umešan, ako ne u ubistvo, onda u neprimeran odnos sa devojčicom Sabinom. Vidi dokaz umešanosti u ubistvo koji nam je i pripovedač ponudio – u izlasku iz devojčicine sobe i u tragovima zemlje pod njegovim noktima.

Između Alariovih unutrašnjih monologa i crticama o mentalitetu meštana, upliću se različiti fantastični elementi. Jedan od njih je devojka koja opseda vozače, koja na neki način zna da je Alario umešan u Sabinino ubistvo (str. 104). Fantasika snova je pronalazi svoje mesto u ovoj knjizi onda kada Alario sanja san koji ga tera da se suoči sa činjenicom da je baš on Čovjek vuk: “njegova stopala pretvorila su se u vučje šape sa dugačkim kandzama, a zatim je i ostatak njegovog tijela obrastao oštrom i pomalo masnom dlakom. Usta (…) počela su se ispunjavati čvrstim i oštrim zubima.” (str. 123) Takođe se pripoveda o jednom drugom ubistvu devojčice, koje kompoziciono služi kako bi povezalo Alarija sa prošlošću – kad njegova majka iznajmljuje stan strancu koji je držao leš devojčice ispod svog kreveta (str. 101). Alariova veza sa prošlošću je asocijativna, jer umesto da postane zaštitnik slabih, što je smatrao da jeste, Alario je postao još veći nasilnik od čoveka koji je pre njega ubio devojčicu.

Treba govoriti i o stilu atorke koja i surove situacije i čudovišne činove svojim pesničkim jezikom pretvara u lepo. Vreće sa delovima tela devojčice u Alariovim rukama postaju: „ispunjene smrću“ (str. 176). U retrospektivi se priča priča o Alariovoj majci koja je trpela zlostavljanje od ljubavnika koji je gasio cigarete na njenim rukama, zbog čega je imala „ruke ispunjene mjesecom“ i „ličila je na onu zastrašujuću i usijanu mjesečinu od koje sam se godinama skrivao“ (str. 101). Zatim, odluku da Alario ubije devojčicu autorka iskazuje metaforama koje ukazuju na njegovu neraskidivu vezu sa prošlošću: „odlučno je išao ka naprijed, jer ne može zauvjek biti zarobljen mjesečinom i majčinim očima“ (str. 175). Ne treba zaboraviti ni na refren koji svojim ponavljanjem podseća na bajalicu ili vradzbinu koja priziva Čovjeka vuka iz mračne šume kojom hara: „Šaka zemlje za šaku tišine. Šaka zemlje za šaku mira. Šaka zemlje za šaku bijesa.” (str. 164) Refren se u romanu javlja kada autorka hoće da nagovesti da ubistvo devojčice nije razjašnjeno i da će nemir u vezi sa tim ostati koliko živi grad u kojem je odrasla i ubijena. Razrešenje te bajalice ili šifre, autorka nam daje pri kraju romana kada je već potvrđeno ko je ubica devojčice: “(…) već sedam godina stajao je grob Sabine Ordonez, onaj isti grob zasut šakom zemlje za šaku tišine” (str. 181). Takođe se Alario poziva na istu bajalicu kada sebi priznaje da je on ubica: “Ja sam varalica kojoj je šaka istine izbila zube.” (str. 184)

Ovaj roman sam po sebi nudi razvijenu kriminalističku priču o ubistvu devojčice, sa elementima fantastike i horora. Motivi, stilska sredstva i motivacija su dobro posloženi i čine da čitalac aktivno učestvuje u priči, donoseći svoje zaključke i sudove. Delovi koji mogu da se čine suvišnim i da umaraju čitaoca su digresije sa političkim kampanjama i aferama koje vode epizodni junaci. Ali ovaj roman koji govori o svemu mračnom u nama, prožet je stilskim sredstvima o kojim smo govorili, tako minuciozno da će učiniti i da ružno deluje lepo, sa utiskom da smo postali obogaćeni još jednom pričom. Ali upravo u tom spoju relativizovanog mita i kriminalistike leži istinski kvalitet ovog romana – u načinu na koji nas navodi da shvatimo da pravo zlo ne prebiva u Čovjeku vuku, već u nama samima.