(Marijana Jelisavčić, Prihvati igru?, Matica srpska, Novi Sad 2022)
Stupivši na književnu scenu 2022. godine kao jedna od četiri izabranice u ediciji Prva knjiga Matice srpske, knjiga Prihvati igru? je svojom formom, jezikom, stilom, ali i temama koje obuhvata, poigravajući se sve vreme sa motivom igre kao centralnim, uspela svojom pojavom da ostavi dragocen trag u srpskoj književnosti. Posmatrajući izabranu četvorku, posebnost knjige Prihvati igru? nesumnjivo je i u tome što je ona jedna višestruka književna igrarija na svakoj ravni dela.
Na svega 84 strane, autorka je prikazala 14 kratkih proznih priča koje su upletene oko motiva igre, povezujući ovaj motiv na jedan posve inovativan način sa elementima horora, fantastike, ali i humora. Tradicijski posmatrano, igra je često bila povezana sa demonskim svetom, što nije strano ni Marijani Jelisavčić. Autorka kroz priče prikazuje savremenu sliku sveta koja obuhvata i društvene mreže, gejming, virtuelnu realnost i sl. Zbirka priča je, možemo reći, igra protiv sebe same.
Kada govorimo o naslovu, njegov mnogoznačni potencijal možemo razumeti i kao pozivnicu u svet koji je autorka osmislila, ali nas upravo ova ključna rečenica vodi i ka svetu gejminga gde je ova rečenica odlučujuća. Čitalac svojevoljno ,,ulazi” u gejming svet i time se, već na početku, uočava autorkina usmerenost na savremeni trenutak koja će proticati kroz čitavu zbirku. Ona računa na čitaoca koji je upoznat ne samo sa digitalnim svetom, društvenim mrežama i načinom na koje one funkcionišu nego i sa svim što je u ,,trendingu”, sa modernom muzikom, aktuelnim filmovima, umetnošću uopšte.
Najbolji način da se ovoj zbirci ,,priđe” jeste da se priče u njoj zagledaju prvo svaka za sebe, te nakon toga treba tražiti elemente koje ih međusobno povezuju, jer, nisu sve jednako umrežene. Iz tog razloga, krenućemo od naslovne priče koja oslikava mračnu sudbinu korišćenja lažnih profila na Internetu, uz prisustvo asocijacije na poznatu slovnu igru Slokomb, koja umnogome podseća na Slagalicu. Kroz citat sa početka priče „Kada podigneš slušalicu, više nije važno da li je poziv bio upućen tebi”, autorka je pokušala da kroz sablasnu ideju da svi učestvujemo u pozivu, i time na neki način u igri, oslika digitalno doba. Ne možemo a da ne spomenemo da se radi o igri znanja u kojoj se povećava broj reči i da njihovi sagovornici imaju utisak da pričaju s nekim ko živi u kuli od knjiga. Pojava iskeženog avatara na samom kraju priče, aktivira scenu takmičenja igrača protiv svog digitalnog dvojnika, sopstvenog alter ega, i time čini ovu priču poprilično jezivom. Zanimljivo je što će i pri kraju, u pozivu za ultimate fight biti važna količina znanja za preživljavanje u igri. Dakle, možemo zaključiti da, autorka ponovo postavlja na pijedestal znanje, ono dositejevsko – „Knjige, braćo moja, a ne zvona i praporceˮ. To postaje važnost za opstanak života (makar bilo samo u onlajn igri) i time čini ovu naslovnu priču ne samo stilski uspelom, već i značenjski bogatom.
Savremenost kao dominantna osobenost Marijane Jelisavčić ogleda se i u priči ,,Trula lubenica”, koja otvara zbirku. Muško-ženski odnosi, koji su i izvesna tema ove zbirke njihovim višestrukim prikazivanjem, predstavljeni su na nov način. Jedna od zasigurno najuspelijih junakinja, Đina, postaje opasan, ali i komičan lik čija se karakterizacija ogleda i kroz njen odnos sa šefom Manetom. Gradacija njihovog odnosa predstavljena je kroz laži kojima se Đina služi i penje na društvenoj lestvici, dok Mane u tu mrežu laži upada, nudi prikaz (sasvim sigurno) jedne moguće životne situacije. U trećem delu ove trodelne priče, Đinin lik dobiće novu dimenziju, te će i sama priča zadobiti obrt i potpuno novi tok.
Priča „Load subtitles” uvodi nas u svet kinematografije u kojem se prepiska likova Badmaxx-i FuryRoam odvija kroz titlove, koji su u stvari replike i reference iz filmova. Simbolika njihovih imena vrlo je jasna – prvo sadrži autorkinu sugestiju da sa njim zasigurno nešto mora poći po zlu, jer nosi zlu kob u imenu, dok njeno u prevodu znači bes/gnev koji luta. Ono se može dovesti i u vezu sa rečenicom „Ja sam nestala u prevodu” sa početka priče i time otvoriti dimenziju fantastičnog, gotovo demonskog. Njihovo zbližavanje uz naglašavanje savremenih karakteristika oba lika, isticanje Badmaxx-ovog poštovanja Internet stranice Neguj mo srbski jezik, zanimanja za košarku, šah, umetnost, razume se, i filmove – čini ga urnebesnim, ali i modernim, potpuno u duhu ovog vremena. Ovaj književni postupak zbližavanja dva lika preko titlova biće izveden do kraja kada se reflektori priče podele i počnu da prate sada njen uspeh u karijeri (uz prvobitno njegovo mentorisanje) i nestajanje nestajanje Badmaxx-a. Kraj će voditi ka razrešenju jedne neobične zagonetke koja čitaoca može samo oduševiti. U sličnom duhu, priča „Drakonis” još je jedna u nizu onih koje govore o opasnostima digitalnog sveta. Junak koji samo jednim klikom postaje vođa ozloglašenog klana, svojom pričom opominje na pažljivost pri upotrebi društvenih mreža i savremene tehnologije.
„Doručak kod Platinija u Kopenhagenu” osmišljen je tako da je centralni deo ove priče usmeren na fotografiju (kao što će biti i u priči „Fotografija 509”) koja nudi prikaz jednog partnerskog odnosa uhvaćenog u (ne)zgodnom trenutku. Mogućnost raznovrsnih scenarija iste priče i prisutnosti medija u svemu tome korespondira sa svim onim što nam mediji danas nude, te uz nedovršen kraj priče, ova igrarija ostavlja čitaocu da razmišlja o njenoj pravoj istini. Pomenuta priča „Fotografija 509” osvetljava misterioznu priču o nestanku devojaka Izabel Šmit i Hane Šade, koja pomak u istrazi dobija zahvaljujući fotografiji iz naslova. Idiličan početak priče o njihovom odlasku u Srbiju zahvaljujući volonterskoj razmeni savremen je zbog sve veće popularnosti upravo ovakvih programa širom sveta. Pominjanje Čarobnog brega Tomasa Mana nije proizvoljan, jer je povezan sa ovom krimi pričom u njenim krucijalnim delovima, jer devojke nestaju blizu lokalnog brega, te čitavo mesto dobija dimenziju mističnog. Posebno zanimljiv, ali i jeziv detalj je paljenje ove stare knjižurine. Kulminacija priče o ovim dvema devojkama prikazana je kroz priču na Redit platformi, dok je njen poslednji deo, koji ima funkciju epiloga, prikazao dešavanja u ,,domu” pošiljaoca fotografije iz naslova.
„Tajni život jedne profesorkeˮ predstavlja neverovatnu priču koja zaslužuje posebnu pažnju. Pakt sa đavolom, stari motiv, faustovski, u ovoj priči osavremenjen je do tančina. Uspeh jedne profesorke u njenoj akademskoj karijeri ispraćen je bodovima na listi u kojima su sabrane sve njene žrtve, svi oni koji su svojim životima platili cenu njenog uspeha. Opis odnosa sa njenim kolegom, želja za brzim životom i uspehom, pominjanje mentorke dovode nas do Dark Web-a. Zatim priča podvlači autorkinu ideju da je The Devil’s Contract skupa poslastica (koliko skupa otkriće nam i junaci priče „Slatki rulet u Atini”) i u prvi plan smešta glavnu junakinju koja ne odustaje od svoje zamisli da se popne na vrh poremećene i demonske lestvice. Uspeh glavne junakinje biće doveden u pitanje samo onda kada se pojavi osoba uspešnija od nje, koja bira njen kurs o crnom talasu. Poslednje pitanje glavne junakinje „Da li sam spremna da idem toliko daleko?” postaće gotovo lajtmotiv, lebdeći nad čitavom pričom kao posledica pakta sa đavolom u kojoj Nečastivi ,,jede” sve pred sobom. S druge strane, „Slatki rulet u Atini” predstavlja opasnu igru za monopol nad novosadskim poslastičarnicama. Dva tima, kao dve boje u ruletu, igraće igru nadmetanja, nadasve duhovitu, ali za život izuzetno opasnu igru preživljavanja. Odgovori koje učesnici daju na poseban način zaslađuju ovu priču. Autorka i ovoj priči ostavlja nejasan kraj, koji kao književni postupak gotova da prelazi u njen manir. Iako veoma uspešan u pojedinim pričama, možemo reći da takav postupak u pojedinim pričama ostavlja utisak nepotrebnosti.
Skup od sedam priča zaokruženih naslovom „Aurora Morfealis” pravi je književni lavirint. Međutim, književna kritika uspela je da svaku od prisutnih priča vrlo jasno razume. Kako navodi Miloš Mihailović: „Priča počinje nizom fragmenata: prvi govori o mačijoj ljubavi, drugi o Klimpu i njegovom usudu u antičkoj Grčkoj, treći o epizodi iz noćnog života, četvrti o rođenju Aleksandra Velikog, peti o Robertu Egersu, režiseru filma Svetionik. Šesti je pekićevski pastiš, a sedmi evocira film Midsomar”. U poslednjem delu ove kompleksne književne igrarije, vidimo pojavu svega onoga što je već spomenuto, u vidu sitnih delova u velikom mozaiku „Aurore Morfealisˮ. A kada pokušamo da povežemo neke od naslova priča ovog mozaika sa popularnim pesmama, naići ćemo na interesantan pogodak, te je tako „Poleti ljubavi” naziv pesme Jovana Perišića, a „Dan (je tmuran), a ja (mamuran)” stih pesme „Nemoj srećo, nemoj danas” Riblje Čorbe. Da li je ova podudarnost autorkina zamisao ili se samo radi o pukoj slučajnosti, ostaje otvoreno.
Polarna svetlost intrigantni je prikaz jednog (ne)prekinutog partnerskog odnosa likova Martina i Aurore. Nestanak njenog deteta i zadatak koji je pred njom razlog je za ponovno pokretanje njihove komunikacije. Martinov lik može se prikazati kroz rečenicu „Cilj opravdava sredstvo”. Misteriozni slučaj otmice deteta rasvetljava se kada saznamo za Martinov motiv za otmicu, za njegovu želju da se sa Aurorom zbliži na bilo koji (čak i morbidan) način. Ima li šta jače od vere u to da ćemo zauvek jedno drugom biti polarna svetlost?
Priča „Gde si ti u svemu tome?” predstavlja čvrstu poveznicu sa slikarstvom. Ime junakinje Cecilije Galerani vodi nas ka čuvenom delu italijanskog renesansnog slikara Leonarda da Vinčija i njegovom remek-delu Dama sa hermelinom. Pomenuta dama sa slike bila je ljubavnica Ludovika Sforce – istoimenog junaka iz ove priče. No, ono što je takođe zanimljivo u vezi sa čitavom paralelom slikarstva i književnosti jeste i to da postoji izvesna bliskost i sa modernom muzikom. Osavremenjena priča iz 15. veka dobija svoj mogući novi ton kada se naslov priče pojavi kao stih u popularnoj pesmi „Nije monotonija” koju peva Svetlana Ceca Ražnatović. Spot aktuelne turbofolk numere mogao je poslužiti kao deo za književnu građu, jer scene spota korespondiraju sa opisima u priči. Vidimo identičnu odeću u oba slučaja, obe žene drže životinje – dama hermelina, a pevačica se igra sa tigrom koji je prisutan u poslednjnim rečenicama priče. Vrhunsko poznavanje i domena slikarstva omogućilo je autorki da briljira u svojoj nameri da spoji novo i staro i uputi nas na čuveni esej T.S. Eliota „Tradicija i individualni talenat”. Esej je u ovom slučaju važan jer naglašava da osećanje istorije uključuje zapažanje ne samo onoga što je prošlo u prošlosti već i onoga što je sadašnje u prošlosti. Ovom pričom je Marijana Jelisavčić potvrdila da ima osećaj za vanvremensku umetnost i da se u velikoj meri trudi da je osavremeni i da joj moderan izraz.
„Portugalci su užasno neuredni” kratka je priča o igri identiteta, o glumi, koja je, može se reći, u ovoj situaciji svrsishodna. Priča o bolesnoj ćerki i majci koja čini sve da bi joj obezbedila lepo provedeno leto, uz priču o lažnom identitetu drugog lika (lika koji je plaćen od strane njihove majke da njoj glumi momka), učiniće ovu priču majstorskom i izuzetno potresnom.
Pretposlednja priča „Bitka za njene grudi” primer je krajnosti moći i eksperimenata velikih kompanija kao što je, u ovom slučaju, Gejmbuks, sa njihovim pokusnim kunićima. Glavni junak je žrtva jedne virtuelne kome, koja je zapravo upgrade virtuelne realnosti koju danas (ne)poznajemo.
„Jutro je stiglo sa suncem u grlu” vraća nas na prvu priču u zbirci, jer je u obe prisutan upravo motiv lažnog identiteta junakinje. U ovoj priči glavna junakinja Lenka sve čini samo radi što više pratilaca na Instagramu. Ono što je takođe važno pomenuti jeste kraj priče u kojem je ona svesna da je svaka ljudska priča, ma koliko topla, strašna ili lažna bila, zapravo vikendica koja tone u zaborav kada se pojavi atraktivniji prizor.
Pošto se ova priča nalazi na samom kraju zbirke, može se reći da je upravo ovo autorkino razumevanje današnjice. Da li je ovo mogući razlog što su sve priče izuzetno kratke i što ih ima u tolikom broju i što se radi o zbirci priča, a ne o romanu ili kakvoj dužoj formi? Nije li ovo prikrivena pavićevska želja da pisac čitaocu ponudi nešto zanimljivo i efektno? Nije li potreba za instant pričama, ili storijima na Instagramu koji traju samo 24 časa, potreba današnjice? Na kraju, uvereni smo da se Marijana Jelisavčić svojim prvencem sasvim efektno otpočela spisateljski poziv. Baveći se teškim i modernim temama, ona piše gotovo razgovornim jezikom, a izuzetno prijemčivim stilom.
