Međuratni period u srpskom društvu proći će u znaku velikih ekonomskih kriza. Branko Petranović u Istoriji Jugoslavije (1918–1978) naglašava da je kraljevina SHS posle Grčke bila najzaduženija zemlja u Evropi (Petranović 1988: 56–86). Javni dug kraljevine je 1925. godine iznosio 25 milijardi dinara, dodaje Petranović. Uvećanje duga dostiže vrhunac 1937. godine, kada će iznositi 45 milijardi dinara (Isto 56–86). Inflaciju i finansijske spekulacije pratiće i destabilizacija valute. Dinar postaje stabilna valuta u periodu od 1925. do 1931. godine (Isto 56–86). Položaj seljaka je umnogome bio otežan privatnim dugovima. Petranović primećuje da vladin Zakon o zaštiti zemljoradnika iz 1932. godine nije uspeo da poboljša položaj prezaduženog sela (Isto 56–86). Ekonomski disbalans je posledica lošeg vođenja spoljne i unutrašnje politike: „Mamutski birokratski aparat je neprekidno zahtevao sredstva koja su se pribavljala iz poreza i stranih zajmova, bez stvarne mogućnosti parlamentarne kontrole državnih rashoda.” (Isto 56–86) Posle smrti kralja Aleksandra formirana je vlada Milana Stojadinovića. Politiku novoprozvanog ministra inostranih poslova Petranović definiše kao centralističko–unitarističku, uz vidno favorizovanje srpske buržoazije (Isto 255–310). Despotsko ponašanje Stojadinovića produbiće jaz između hrvatskih i srpskih članova vlade, tako da su se pristalice Stojadinovićeve vlade i Jugoslovenske radikalne zajednice postepeno udaljavale od hrvatskog dela JRZ (Isto 255–310). Početak konačnog pada Stojadinovićevog režima (1939) nagovestiće izbori iz 1938. godine, na kojima Stojadinović odnosi tesnu pobedu, uz mnogo izbornih neregularnosti, zaključuje Petranović. Kratki pregled turbulentnih političkih prilika u Kraljevini Jugoslaviji ukazuje na specifičnost istorijskog konteksta u kome nastaje Nušićeva komedija Pokojnik (1937). U poglavlju „Prosveta, nauka, kultura”, opsežne Istorije Jugoslavije (1918–1978) B. Petranovića, autor Nušića vidi kao hroničara dveju epoha. Velika galerija likova u njegovim komedijama otkriva vrednosti na kojima srpsko društvo počiva: „Smehom je opominjao na lažni moral, birokratiju, vladavinu novca, kult tapija na pamet. Vlast i novac su glavne preokupacije koje razdiru Nušićeve junake.” (Isto 324–360)
Paralelna analiza Narodnog poslanika i Pokojnika pomoći će nam da sagledamo razvojni put odnosa Nušićevih junaka prema novcu. U NP možemo pratiti relikte feudalnog poretka. Na samom početku komedije uočljiva je scena u kojoj pisar Sekulić traži novčanu pozajmicu od Jevrema:
„JEVREM: Kaži kalfa-Joci, drugi put kad hoće nešto da napiše, neka uzme kesu od dve kile pa neka krupnije piše. (natežući čita): „Gospodin Sekulić pisar moli dve banke zajma, vratiće sutra.” (sam sebi) svi oni sutra vraćaju, nego… (razmišlja) Može mi on sad i zatrebati. (piše na drugoj strani kese): „Daj mu!” (daje kesu šegrtu) Na nosi, ovo kalfa-Joci.” (Nušić 1987: 106)
U celoj palanci jedino kuća Jevrema Prokića može, poput državne kase, građanima finansijski pomoći. Pozajmica od dve banke, koja je posredi, ne reflektuje istu upotrebnu vrednost novca kakvu susrećemo u komediji Pokojnik. Iznos takve pozajmice dovoljan je da pokrije tek osnovne dnevne troškove. U pismenoj molbi pisara Sekulića moguće je samo naslutiti da potraživači u Jevremu dućandžiji vide neisrcpan izvor bogatstva. Otuda proizizlazi replika u kojoj Jevrem aludira na lažna obećanja starih dužnika. Kratkotrajno nadmudrivanje oko tako malog iznosa probudiće u Jevremu arhetip trgovca. Takvi primeri prvenstveno znače da novac u NP ima posredničku ulogu u karakterizaciji komediografskih junaka. Na taj način, za razliku od prometa novca u Pokojniku, u NP nije moguće pratiti tragove ulaganja velikih suma u investicione fondove, već je posredi oblik neposredne robne razmene. Status bogatog trgovca ne sprečava Jevrema da i svoja privatna dobra pokuša da unovči: „JOVICA: Pa… pa i za posao. Ti imaš, znaš, neke jareće kože. Jedanput si mi se žalio – ne znaš šta ćeš sa njima. pa, rekoh, ja ću skoro u Beograd… JEVREM: Ama otkud ti, bre, brate, kože padoše na pamet! Otkad kože bile pa bitisale!” (Nušić 1987: 107) Takođe, pored preprodaje jarećih koža, i Jevremovo švercovanje špiritusa govori o ranoj akumulaciji kapitala. Međutim, obrt novca, koji je posredi, odvija se na fonu otkrivanja Jevremovog tvrdičluka: „JEVREM: Pa dobro, kako to može da bude: jedna pendžeta i jedni erclovi pet stotina dinara? Da kažeš da je manje… SEKULIĆ: Pa što tako ne govoriš pa da se kao ljudi sporazumemo? Ako ti je baš toliko stalo za manje… neka bude manje.” (Nušić 1987: 139) Tome treba dodati da spomenuti Jevremov odnos prema novcu otkriva Nušićev postupak tipizacije likova. Kada u komediji bude razotkriven Jevremov tvrdičluk, kod čitaoca se pokreće horizont očekivanja, a Jevremovi postupci postaju predvidljivi. Novčane povlastice, koje pretpostavlja poslanička pozicija, palanka stavlja u drugi plan: „SPIRINICA: Pa to, Jevrem će kao poslanik i tebe da vodi u Beograd, pa će tamo da podnese interpelaciju i onda će da dobije od države koncesiju za zeta.” (Nušić 1987: 174) U komediji Pokojnik dodela koncesije isključivo prejudicira akumulaciju novca: „SPASOJE: Uostalom, nama i ne treba kapital, jer mi ćemo koncesiju, kad je dobijemo, verovatno i prodati (…).” (Nušić 1987: 416) Izokretanjem osnovnog značenja pojma koncesije Spirinica ministarsku poziciju vidi kao dobru priliku za sklapanje interesnih brakova. Interesno sklapanje brakova, između visokopozicioniranih staleža, produžiće lozu Prokićevih. Prema tome, akcenat je na održanju kulta dinastije, a ne na novčanom dobitku. Razumno je pretpostaviti da u pojedinim segmentima ove dve komedije na isti način plasiraju ideju o kvantitativnoj vrednosti novca. U studiji Filozofija novca Georg Zimel ispituje poreklo odnosa vrednosti i novca. Zimel zalazi duboko u prošlost i u robovlasničkom društvu vidi početne oblike kapitalizma. Novčana kazna sadrži od svojih početaka jedan objektivno–nadindividualni element, a ozakonjenje novčanih kazni značilo je da je svakom čoveku od rođenja određena vrednost (Isto, 394–395). Ako je visini novčane kazne ekvivalentna veličina zločina, onda fenomen novca otkriva čisto kvantitativnu predstavu o čovekovoj vrednosti, zaključuje Zimel (Isto, 391–395). Zimelove tvrdnje čoveka vrednuju kao supstanciju, a takva teorijska postavka omogući će državi da, pod izgovorom da time poštuje objektivni poredak i javno pravo, kazni novčano svakog pojedinca. Zimel se na istom mestu osvrće i na vrednost ljudske ličnosti: „Ako je rečeno otprilike to da ljudska ličnost poseduje najvišu vrednost kao retkost, jer ona nije neko zastupljivo dobro nego je u svom značenju prosto nezamenljiva – onda ostaje pitanje: od kojih se drugih vrednosti ona ovako izoluje.” (Isto 400) Svedenost junaka na čisto kvantitativnu vrednost ličnosti dosledno je sprovedena u komediji Pokojnik. Ako obratimo pažnju na Nušićev način uvođenja Ante na scenu, primetićemo da je uz Antin lik prilepljena određena suma, po kojoj čitalac uvek može očitati greh iz prošlosti: „ANTA: Kako da ga ne poznajem; ostao sam mu dužan 10. 000 dinara, bog da prosti!” (Nušić 1987: 401) Značajna promena, u odnosu na novčane pozajmice realizovane u NP, ogleda se u visini iznosa, gde je u Pokojniku ta suma neuporedivo veća od dveju banaka. Tačno odmerena kazna, na osnovu veličine Antinog zločina, apostrofira Zimelove tvrdnje o kvantumu čovekovih vrednosti:
„SPASOJE: (…) A evo 144 krivokletstvo. (čita u sebi) Dakle, godina dana robije i godina dana gubitka građanske časti. Može i više, ali na jednu godinu možeš onako sigurno da računaš.
ANTA: Ko to?
SPASOJE: Pa ti!
ANTA: Zašto ja?
SPASOJE: Pa za krivokletstvo.
ANTA: Ama, kako ti to meni robija? I to odmeravaš kao kilu šljiva ili luka. Robija, taman posla!” (Nušić 1987: 408) [podvukao S. M.]
U NP celokupno građanstvo ima svoju cenu, a, kao i u priloženom primeru iz komedije Pokojnik, novac ima moć da apstraktnim pojmovima odredi materijalnu vrednost: „SRETA: Hm, narodno poverenje? I to ti je, brate, artikal kao i svaki drugi artikal. Metneš ga na kantar, vidiš koliko je teško, odrešiš kesu pa platiš. (…) Ilić će se uzjoguniti, ali spremi kesu, pa eto ti!” (Nušić 1987: 120) Da je novac dominantna tema komedije Pokojnik, svedoče i scene u kojima se pojavljuje novinar Đaković. Pandan Đakovićevom liku je Sreta Numera iz komedije NP. U načelu, junake povezuje publicistički rad, koji je često od njih zahtevao da se služe logikom mase. I Sreta i Đaković savetuju glavne protagoniste, ali sa tom razlikom da Đaković u Pokojniku ima samo epizodnu ulogu. Obojica imaju isti cilj:
„SRETA: Pa onda, brate si mi moj, ja bih rad i da se uposlim. JEVREM: Opet u službu? SRETA: Kakva služba, boga ta, dokle ćemo svi da visimo na državnim jaslama! Ima i drugih poslova sem državne službe, samo kad se svaka stvar postavi na svoje mesto.” (Nušić 1987: 118) [podvukao S. M.]
Unovčavanje Sretinih saveta biće moguće tek posle Jevremove potencijalne izborne pobede. Konačno, Jevremov poraz na izborima anuliraće Sretin pokušaj da, intimizacijom odnosa sa porodicom Prokićevih, ostvari novčanu dobit. Na drugoj strani, Đakovićeva i Spasojeva saradnja odvija se u strogo formalnoj atmosferi. Đaković uspeva da i pre obavljenog posla naplati svoje usluge:
„ĐAKOVIĆ: (…) Ja, verujte, nemam računa da vam dajem ovakav savet, jer, kad bih napisao, ja bih vam mnogo više naplatio ovako za savet moram se zadovoljiti i sa 1000 dinara.
SPASOJE (zgrane se): Kako? 1000 dinara za nepisanje?
ĐAKOVIĆ: I tu još nije uračunat honorar za ćutanje.
SPASOJE: Kakvo ćutanje?
ĐAKOVIĆ: Pa, gospodine, recite vi meni, šta meni smeta sad, kad sam već ušao u samu tajnu, da bacim jedan letak: „Mrtvi su ustali, živi se spremaju da ih ponovo sahrane.”
SPASOJE (preneraženo): Nećete valjda?!…
ĐAKOVIĆ: Dakle, vidite li šta vredi moje ćutanje, a ja vam ne tražim više od hiljadu dinara za sve to.” (Nušić 1987: 429) [podvukao S. M.]
Logika kapitala je posredi u svim društvenim sferama komedije Pokojnik. Đakovićev individualizam počiva na ideji konkurentnosti, koja, u takvom sistemu, postaje zdravorazumska. Politički egocentrizam odlikuje i ostale junake. Potencijalni sukobi interesa među grupom okupljenom oko Ilirije razotkrivaju pritajeni individualizam junaka:
„RINA: Znate kako je, gospodin-Blagojeviću, kad lađa tone, svako sebe najpre spasava.
SPASOJE: A, tako vi smatrate stvar? Svako sebe? Pa dobro, onda neka svako sebe i gleda. Samo, nemojte požaliti ako ja pre doplivam do obale nego vi.
NOVAKOVIĆ: To vi kao da nešto pretite, gazda-Spasoje?
SPASOJE: Ne pretim, ali eto, vi kažete kad lađa tone, a zaboravljate da će sa tom lađom potonuti i vaših pola miliona gotovog novca.” (Nušić 1987: 434)
Epitet novopečenog bogataša u komediji pripada Spasoju. Njegove lične vrednosti podređene su kvantitativnim vrednostima novca: „SPASOJE: (…) A šta je ugled nego imanje? Oduzimate li mi imanje, oduzeli ste mi i ugled.” (Nušić 1987: 437) Iz Spasojevih replika moguće je zaključiti da je kapitalizam u Pokojniku u zreloj fazi, a da menadžerska revolucija sve više uzima maha:
„SPASOJE: Drugo sam ja, a drugo ti. Zakleo si se krivo, pa šta? Ko si i šta si sad! Niko i ništa, imaš u džepu koliko ti treba za tramvaj, i to ta je sav kapital. Drugo je to da si ti od onih deset hiljada što si mi ih zajeo napravio sto hiljada, pa od sto dvesta i od dvesta četiri stotine i tako dalje! Drugo je to, imam da ti skinem kapu i nikad da ne pomenem krivokletstvo. Šta je to krivokletstvo kad ti stojiš na osam stotina hiljada kapitala? Ceo svet ima da ti skine kapu, a nikom ni na pamet da ne padne krivokletstvo.” (Nušić 1987: 451) [podvukao S. M.]
U zaključnim napomenama potrebno je nešto reći i o novcu kao stilu života. Problem se svodi na prirodu odnosa čovekovog intelektualiteta i novca kao upotrebnog sredstva (Zimel 2004: 485). Zimel primećuje da se umnožavanje sredstava odvija propocionalno procesu devalvacije čovekovog intelekta:
„A pošto je svako sredstvo kao takvo sasvim indiferentno, onda se sva osećanja vrednosti u praktičnoj sferi vezuju za svrhe. (…) Što više takvih konačnih stajališta sadrži naš praktični život, to će se jače čuvstvena funkcija potvrditi nasuprot intelektualnoj funkciji.” (Isto 485–486)
Novac je, po mišljenju Zimela, svuda shvaćen kao svrha. Kao takav, ima moć da i one stvari, koje su svrhovite same po sebi, pretvori u puka sredstva (Isto 486). U krajnjim konsekvencama, novac i čovekov intelekt povezuje beskarakternost, dodaje Zimel. Iz priloženih teza možemo zaključiti da su posledice suživota čoveka i novca stvaranje zavisti i rađanje strasti, ako uvažimo Zimelov epitet beskarakternosti novca i intelektualiteta. Da čuvstvena funkcija novca nadilazi čovekovu intelektualnu snagu, možemo posvedočiti primerima iz komedije Pokojnik. Indikativna je scena u kojoj junaci primaju vest da je koncesija odobrena:
„ANTA (ulete zadihan): Dobar dan! Gospođe, gospodo, važno saopštenje. Pati li ko od vas od srca? (odleti zadnjim vratima, Sofiji) Pet čaša vode! Stvar je, gospodo, prijatna, prijatna, ali moram iz obazrivosti početi izdaleka…
SPASOJE: Hoćete valjda da nam saopštite da je dobijena koncesija za „Iliriju”!
ANTA (razočaran): Dakle, znate? (ode zadnjim vratima) Sofija, nije potrebna voda!
SPASOJE: Da, gospođe i gospodo, milioni su dobijeni, to jest, koncesija je dobijena. ‘Odite, ‘odite svi na moje grudi…
ANTA (potrči mu u zagrljaj).
SPASOJE (gurne Antu): Ama, ne vi; akcionari, ovamo na moje grudi, braćo i sestre, akcionari. (zagrli sve koliko može i kliče) „Ilirija”! „Ilirija”!” (Nušić 1987: 445–446) [podvukao S. M.]
Anaforičko uzvikivanje imena postrojenja koje simboliše milionsku zaradu, sugeriše da je svrha ostvarena, a da je nivo intelekta junaka nesrazmeran ukupnoj količini novca:
„SPASOJE: Kakve veze? Svi smo tu uneli što smo imali. Gospodin Novaković je, na razne takse i prethodne troškove, na izradu planova i druge stvari, uneo oko pola miliona dinara gotovog novca. (…) To je delo napravilo ogromnu senzaciju. Na osnovu toga dela izabran je i za vanrednog profesora univerziteta, jer, gospodine, to nije delo samo obične naučne vrednosti, već je to jedna naučna revolucija u oblasti hidrotehnike po novim metodama rada koje su u njemu iznesene.
ANTA (zadivljen): Kako ti to naučno govoriš?
SPASOJE: Učio sam, gospodine, sve sam ja to naučio napamet da bih mogao o toj stvari govoriti.” (Nušić 1987: 415–416) [podvukao S. M.]
Zimel ovu pojavu objašnjava činjenicom da je čovekova svest sklonija uživanjima krajnjih svrha, i da intelektualitet biva potisnut čovekovim čulnim predstavama o svetu (Isto, 485–486). Autor, takođe, naglašava da iz intelektualiteta ne proizizlazi bilo kakvo postavljanje svrha. Shodno tome, Zimel evocira impulsivnost i predanost afektu, a takav način života svojstven je primitivnim narodima (Isto 485–486).
Oslanjajući se na tvrdnje F. Zimela, uočili smo razlike u upotrebnoj vrednosti novca reflektovane u Narodnom poslaniku i Pokojniku. Ako je novac u Narodnom poslaniku otkrio tipizirane junake iz komediografskog nasleđa srpske dramaturgije, u Pokojniku novac najavljuje novi društveni poredak. Od Narodnog poslanika do Pokojnika moguće je pratiti transformaciju bogatstva u kapital, koja nastaje usled promena društveno-vlasničkih odnosa. Dok se u Narodnom poslaniku porodično bogatstvo osipa postepeno, otkrivajući Jevremov tvrdičluk, u Pokojniku se kapitalizam osnažuje mehanizmima institucionalizacije. Na osnovu svega izrečenog, stičemo uverenje da kapitalizam u Pokojniku ubrzava proces urbanizacije, tako da se tragovi Nušićeve palanke iz Narodnog poslanika osećaju samo još u govoru junaka.
LITERATURA
I IZVORI
- Nušić 1987: Branislav Nušić, Izabrane komedije i drame I, Beograd: Nolit.
- Nušić 1987: Branislav Nušić, Izabrane komedije i drame II, Beograd: Nolit.
II OPŠTA LITERATURA
- Zimel 2004: Georg Zimel, Filozofija novca, Sremski Karlovci: Izdavačka knjižarnica Zorana Stojanovića.
- Petranović 1988: Branko Petranović, Kraljevina Jugoslavija 1914–1941, Beograd: Nolit.
