Migrantkinje

 

LICA:

 

Medeja

Elektra

Kasandra

Penelopa

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Polumračna prostorija. Visoko na zidu prozor, kroz njega jasna mesečina

probija u sobu. Na podu, na improvizovanim, odvojenim posteljama, leže

Medeja i Elektra, kao da spavaju. Iz obližnje prostorije dopire pesma

rapsoda.

 

PEVAČ:

’’To izgovori pa mač iz korica povuče oštri

Što mu je visio ispod slabina velik i težak.

Skupi se, pa se vine k’o orao, visinska ptica,

Tako se vine Hektor i oštrim zamahne mačem.

Na nj’ga jurne Ahilej, i srce mu besnog se gneva

Napuni, štitom lepim i umetnim zaštiti grudi,

Kao što međ zvezdama šeće Večernjača u doba gluvo,

Koja najlepše sija od sviju na nebu zvezda,

Tako se sija oštrica na koplju koje Ahilej

Desnicom vitlaše, propast namenjujuć’ Hektoru divnom,

Kožu mu gledajuć’ lepu, gde najpre bi mog’o pogodit’.

Al celu kožu medno pokrivaše oružje lepo

Što ga je s jakoga svuko Patrokla kada ga smače;

Samo se videlo grlo, gde upravo vrat od ramena

Ključne razdvajaju kosti, gde najbrža smrt je životu.

Tu baš napadača Ahilej kopljem probode,

Da mu kroz vrat nežni kopljani iziđe šiljak.

(Ilijada, XXII 306-327)

 

Na glas rapsoda nadoveže se oduševljeno navijanje grupe, prodorni

muški glasovi i smeh. Tamo se muško društvo, uz jelo i vino, zabavlja

duboko u noć. Medeja besno ustaje iz kreveta, naleće na zid šakama

udarajući po njemu.

 

MEDEJA: Ućutite… ućutite… dosta više!

ELEKTRA: Prestanite, molim vas! Čuće vas.

MEDEJA: Pijane, bahate mešine… TO je njihov svet, klanje i ubijanje… Svaki

zamišlja da je baš on Ahilej, a pred prvom opasnošću se skriju u mišju rupu…

Bednici! Nakaze! (udara svom snagom šakama o zid)

ELEKTRA: Nemojte da ih izazivate… prestanite!

MEDEJA: Dovukli su nas ovde, zaključali, zaboravili… samo mi je ovaj zid

pred očima, čitav dan… (udara ga i viče) Dokle više misle da nas muče svojim

maloumnim pesmama?

ELEKTRA: Pojaviće se neko, neko ko je nadležan, objasnićemo… pustiće nas,

videće da je nesporazum.

MEDEJA: Ko, kad? Pa niko sa nama ne razgovara.

Medeja korača kao lavica u kavezu.

ELEKTRA: Lezite bar malo. Vrtite se svu noć, niste trenuli… a ni ja sa vama.

Možda će nas ujutro pozvati na razgovor.

MEDEJA: Stalno to ponavljaš… a niko nas ne zove.

ELEKTRA: Zvaće nas, moraju nas zvati.

MEDEJA: Ništa ne moraju.

Stane pod prozor gledajući u mesečinu. 

ELEKTRA: Treba da spavamo, molim vas. (nervozno) I pomerite se, stojite mi

nad glavom.

Medeja joj ne stoji nad glavom, ali pomeri se pola koraka od nje.

ELEKTRA: Noćas je bar mirno, nikoga nisu priveli… hvala bogovima.

MEDEJA: Hvala jasnoj mesečini, pa su se ljudi pritajili… Znaš li uopšte gde

smo?

ELEKTRA: Ne. Bio je mrak, ništa se nije videlo kad su me doveli. Vi?

MEDEJA: Ne. Mislim da smo negde uz reku. Čuješ?

ELEKTRA: Ne čujem ništa.

MEDEJA: Evo… ćuti…

ELEKTRA: (oslušne, ometena bukom iz susedne prostorije) Nisam sigurna…

možda je samo vetar.

MEDEJA: Ne, ovo je reka. Da mi je da provirim kroz prozor.

ELEKTRA: Šta možete da vidite?

MEDEJA: Pa gde smo, ima li stražara… i da li ima zida, kapije.

ELEKTRA: Ne mislite valjda da bežite?

MEDEJA: Možda ćemo morati.

Pokušava rukama da se uhvati za rub prozora i podigne.

ELEKTRA: Mračno je, ništa nećete videti.

MEDEJA: Možda mogu da se izvale rešetke.

Uzdiže se grčevito na prste, prema prozoru. Elektra shvata da ona neće

prestati. Ustaje konačno sa postelje, uzdahnuvši.

ELEKTRA: Ima neki panj ovde, probajte na njega da stanete, može da posluži.

Medeja uzima panj, postavlja ga ispod prozora, penje i stiže očima tačno

iznad ivice. Diše, gleda.  Zatim drma rešetke, okvir, proverava čvrstinu.

Odustaje i ponovo gleda.

MEDEJA: Kakva mesečina!

ELEKTRA: Šta se vidi?

MEDEJA: Livada… i nigde nikoga. Prelepo je… da potrčiš, da igraš…  Neka šuma je u daljini.

ELEKTRA: A reka?

MEDEJA: Ne vidim je. Ali jasno se čuje.. Sigurno je blizu, sa druge strane.

Gleda još malo u slobodu pa silazi. Elektra se penje i gleda.

ELEKTRA: Ako je reka blizu, onda nisam mnogo skrenula s puta. Šta mislite,

može li da se prepliva?

MEDEJA: Otkud znam.

Elektra se vraća na postelju.

ELEKTRA: Ja ne znam zašto me drže ovde, ništa nisam skrivila.

MEDEJA: (ironična je) Objasni to njima.

ELEKTRA: Moj grad je uništen, to svako zna, šta drugo da im kažem? Ništa im

ne tražim, samo da prođem.

Ćute.

ELEKTRA: Kako vam je ime?

MEDEJA:  Šta će ti moje ime?

ELEKTRA: Ko zna koliko ćemo ovde biti, istu sudbinu delimo.

MEDEJA: (nasmeje se) Teško da nam je sudbina ista.

ELEKTRA: Mislite da ste nešto posebno? Da je vaša muka najveća?

MEDEJA: Ne mislim ništa.

ELEKTRA: Izbeglice su svuda uz put, niste mogla da ne vidite.

MEDEJA: Naravno da sam videla. Hodaju u svim pravcima. Mislim da i ne

znaju kuda idu… a naročito šta ih tamo čeka.

ELEKTRA: Ja znam i zašto idem i ko me čeka.

MEDEJA: Blago tebi.

ELEKTRA: Moram da pređem reku, čekaće me sa druge strane. Već me čeka…

ovo je tako nepravedno. Dokle mogu ovako da nas drže?

Medeja ćuti.

ELEKTRA: Gladna sam. Ni koru hleba nam nisu ostavili!

MEDEJA: Budi srećna da imamo vodu.

ELEKTRA: Jesu i vama uzeli dokumenta?

MEDEJA: Da.

ELEKTRA: I nama. Svima. Ali su obećali da će nam biti vraćena, na nekakvom

sudu.

MEDEJA: I bez tog suda gledao me je ravno u oči, cepao i bacao u vatru sve što

imam. Smejao se.

ELEKTRA: I dokumenta?

MEDEJA: Sve što nisu mogli da iskoriste ili preprodaju, sve su spalili.

ELEKTRA: Nama su obećali da će nam biti vraćeno, na tom sudu. Možda…

možda to nisu isti.

MEDEJA: Oni su najobičniji razbojnici koji glume vojsku.

Ćute zamišljene.

MEDEJA: Momke iz moje grupe su tukli palicama. Po rukama, leđima,

svuda… samo su im noge čuvali.

ELEKTRA: Zašto noge?

MEDEJA: Valjda da bi mogli da hodaju, da ne moraju da ih nose. Dečake od

14, 15 godina. Neke žene su vukli za kosu.

ELEKTRA: Varvari! Izopačena, divlja čudovišta. Čitav dan su nas držali na

suncu, žedne. Rekli su da imaju samo za sebe, a posle su se polivali vodom.

MEDEJA: Gde su ostali iz tvoje grupe?

ELEKTRA: Ne znam, samo su me gurnuli ovde, po mraku. Šta su vam uzeli?

MEDEJA: Uspomene. Glupo je i što sam nosila. Uspomene, sećanja… Treba

sve zaboraviti.

ELEKTRA: Ništa ne zaboravljam. Sve, sve je tu (pokazuje na glavu), sve vidim

tako jasno. Moj beli grad, njegove kule i zidine. Blistave trgove, tržnicu koja

sva miriše na smokve i grožđe.

MEDJA: Baš sam gladna!

Ućute se.

ELEKTRA: Svake noći sanjam isto. U nekakvoj sam šumi i odjednom izbijam

na poznati trg, pred onu veličanstvenu palatu… Moj lepi grad.

MEDEJA: Koji više ne postoji.

ELEKTRA: Postojaće u meni, dok sam živa. Tu mu varvarske horde neće moći

ništa!

MEDEJA: Svi su oni isti.

ELEKTRA: Ko?

MEDEJA: Ratnici. Muškarci.

ELEKTRA: Isti? Mi i oni? To je… kao da poredite prosjake i bogove!

MEDEJA: (sa ironijom) Pričaj mi o tim bogovima.

ELEKTRA: (strasno) Veliki junak je podigao moj grad. Ja nisam mnogo

putovala, nisam zapravo nikud putovala pre, ali sigurna sam da ne postoji lepši

grad. Dok je postojao.

MEDEJA: Šta je bilo pre kraja? Pričaj mi, duga je noć.

ELEKTRA: Grad je davno podigao junak, lep kao Apolon. Pošao je u lov, a

pratila ga je četa odanih drugova. Ugledali su jelena sa zlatnim rogovima, i pošli

za njim. Stigli su na ušće dveju reka. Iza druge obale zlatila se pitoma ravnica.

Pod plavim nebom, uz duboku, mirnu vodu… Prineli su žrtve paljenice i podigli

grad, bogovima podoban.

MEDEJA: A jelen?

ELEKTRA: Tu su ga ulovili. Zato su i ostali, to je bio znak.

MEDEJA: Šta je bilo sa njim? Što pitam, pojeli su ga… Gde su im žene bile? Ko

im je decu rađao?

ELEKTRA: Pa… došle su za njima.

MEDEJA: (razbesni se) Vraga! Ugrabili su robinje, nesretnice iz osvojenih

gradova, koje su pred majkama silovali, a decu im pobili. Te lepe zidine koje

sanjaš podigli su robovi. A siledžije i ubice, neradnici u životu, to su junačine i

ponajbolji sinovi svojih gradova posle svih ratova. U potrazi za slavom i

blagom. Željni tuđe krvi. Jelen i zlatni rogovi… Ti stvarno veruješ u to?

ELEKTRA: Svakako nemam običaj da lažem. Bilo je ovako.

MEDEJA: Draga moja, tako je pesnik opevao, da zabavi te junačine, uz pečene

jelene, vino i robinje. Da im pripoveda koliko su divni i veliki. Za komad mesa i

čašu vina za uzvrat. Zbog komada mesa i vrča lošeg vina nastaju te pričice koje

žene vole, posle kojih sanjaju heroje. Pošto su ih ti isti heroji prethodno, u

stvarnom životu, silovali, prebili i izneverili.

ELEKTRA: Vi sve izvrćete, to je suludo… Kajem se što sam uopšte pomenula

moj grad. I prestanite da hodate oko mene, pomerite se malo.

MEDEJA: Tvoj grad? Grad je to moćnih tirana, njihovih slugu i gomile

nevaljalaca! To su gradovi, ako mene pitaš. I rulja poslušnika, savijene glave.

Reci, kakva ti je bila java? Ono kad prestaneš da sanjaš? (Elektra ćuti) Hajde,

reci. Kako je tvoj život izgledao? (Elektra ćuti) Pa da čujem.

ELEKTRA: Nisam ni živela u njemu… zapravo jesam.

MEDEJA: Jesi ili nisi?

ELEKTRA: Isprva jesam. Posle sam ga gledala iz daljine. Svaku kulu, svaki

zavijutak zidina, iz dana u dan, bezbroj puta, bezbroj pogleda, sa suncem koje

izlazi, i zalazi, ili kad je na vrhuncu; pod mesečinom, oblacima i kišom… sve

vidim čim zatvorim oči.

MEDEJA: Zašto iz daljine?

ELEKTRA: Zato što su me… zato što me je udala čim sam napunila 15 godina.

Oterala na selo. U straćaru. Za pastira. Mene! Da joj ne smetam. Da se izdaleka

divim blistavim zidinama iza kojih ona blistavo živi.

MEDEJA: O kome govoriš?

ELEKTRA: O toj ženi koja me je rodila.

MEDEJA: O majci? Šta je bilo sa njom?

ELEKTRA: (posle kraće pauze) Ono što su bogovi odlučili.

MEDEJA: Bogovi! Šta mi znamo o božjim odlukama?

ELEKTRA: Saznamo u jednom trenutku. Neko pre, neko kasnije.

MEDEJA: Tiše!

Čuje se buka sa hodnika. Na oprezu su. Vrata se otvaraju. Kasandra uleti

kao da je neko jako gurnuo, Penelopa samostalno, otrgnuvši se iz nečijih ruku.

Ona jedina ima zavežljaj skriven haljinom. Ne obraća pažnju na Kasandru,

osvrće se po prostoriji, smešta lagano u neki zakutak.

KASANDRA: (gleda ih, grčeći se) Koliko krvi!

ELEKTRA: Gde?

KASANDRA: Na sekiri… i na deci.

ELEKTRA: Nema krvi, smirite se.

KASANDRA: Krv!

ELEKTRA: Nema krvi, kažem vam. Samo prljavi pod.

KASANDRA: Ima! Lokve krvi su po podu…

ELEKTRA: Gde?

KASANDRA: (bolno se grčeći) Ovde, u mojoj glavi.

PENELOPA: (vikne) Prekini više sa tim!

Kasandra ućuti.

ELEKTRA: Šta joj je, je li luda?

PENELOPA: Vadi se na ludilo, ali izgleda da joj je prešlo u naviku.

KASANDRA: (smirila se) Gde mogu da legnem?

ELEKTRA: Gde god želite. Uzmite ove kože, ima dovoljno. (preblizu joj je)

Možete malo dalje, tamo… ima dovoljno mesta.

PENELOPA: (gleda po prostoriji) Pa, moglo je i gore da bude.

ELEKTRA: Odakle dolazite?

PENELOPA: Odakle sam bila, više nisam.

MEDEJA: Znate li gde smo? Šta planiraju sa nama?

PENELOPA: Niko ništa nije objašnjavao. Uhvatili su nas ovde u šumi, uz reku.

Izgleda da su znali da dolazimo, čekali su nas u zasedi.

KASANDRA: Ništa nisu morali da znaju, po onakvoj mesečini videli smo se na

daljinu. Lepo sam govorila da ne treba ići dalje, da je suviše svetlo. Ali nije

imao ko da čuje.

PENELOPA: Ti stalno predviđaš takve grozote da ljudi ne žele više da te

slušaju.

KASANDRA: Ovako je, valjda, bolje.

PENELOPA: A uhvatili bi nas ionako. Sutra ili prekosutra, ako ne noćas. Ima ih

svuda, kao mrava.

ELEKTRA: Znači reka je stvarno tu? Dobro je.

PENELOPA: Za šta je dobro, bogova ti? Da mogu da nas pobiju i lakše se

otarase leševa? Gomila tela pluta rekom.

ELEKTRA: (uplašena) Mislite da su ubijeni? Možda su se udavili. Pokušali da

preplivaju, pa ih je voda odvukla.

PENELOPA: Deseci njih se udavili? Daj, ne budi naivna.

ELEKTRA: Ja nikakve mrtve nisam videla. Ne mislite, valjda, da će i nas?

PENELOPA: Pa… (shvati da je preplašila, ne želi to) Ma neće, ne boj se. Ovo

su bili muškarci. Ma neki starci. Možda si u pravu, možda su se udavili.

ELEKTRA: Je li duboko?

PENELOPA: Nisam videla dno, ali deluje opasno. Nekako je čudna… kaži,

Kasandra? Baš… ne znam, čudna reka.

KASANDRA: Nemam komentar ubuduće.

PENELOPA: Ne prenemaži se. Kasandra nam je sveznalica.

ELEKTRA: Zna li i gde smo?

PENELOPA: Ona zna samo loše, samo neke tragedije predviđa. Ne pamtim da

je izgovorila nešto dobro.

KASANDRA: (Elektri) Na reci smo koju treba da pređeš. Kad smo kod dobrog

– bilo bi dobro da to uradiš što pre, jer brat ti je loše.

PENELOPA: Eto, najbolje je kad je loše.

ELEKTRA: Kako… šta vi znate o tome?

KASANDRA: Proganja ga ono šta ste uradili.

PENELOPA: Šta su uradili?

ELEKTRA: Vama se poverio? Što ćutite, recite gde je… šta vam je rekao?

Kasandra kao da je ne čuje.

ELEKTRA: Molim vas, progovorite.

PENELOPA: Uvek ona tako. Išla je sa drugom grupom i zamalo su je zadavili,

koliko ih je nervirala. Ja sam se sažalila, ali… mislim, u ovakvoj situaciji, to

izludi posle nekog vremena.

KASANDRA: Šta izludi? Istina?

PENELOPA: Gde je ta istina, ja je još nisam srela? Svako na ovom putu truća

neku svoju istinu.

ELEKTRA: Hoću da mi kažete sve šta znate o mom bratu!

KASANDRA: Je l hoćeš? Sve?

ELEKTRA: (uplašila se) Pa… da mi kažete gde je i kako je.

KASANDRA: Pošto si ga naterala da sekirom odrubi majci glavu – loše je.

Priviđaju mu se utvare koje ga progone. Zapravo ga progoni savest i sećanje na

mrtvu majku.

Tišina

ELEKTRA: (potpuno se preobrati i pretvori u kamen) Zaslužila je svakim

danom svoga života. I ne verujem vam da ga progoni savest, nema zašto.

KASANDRA: U bratovu neodlučnu ruku si stavila sekiru.

ELEKTRA: (besno) I neka sam! Ta žena je ubila našeg oca, vrednijeg od nje

beznačajne hiljadama puta. Ubila je muža koga je čitav svet poštovao.

MEDEJA: Ti si Elektra? Svi o vama pričaju, da ste osvetili oca. Priča se i da je

on pre toga ubio vašu sestru. I to zašto – da mu brodovi krenu u pljačku. Da

umilostivi bogove svojom roditeljskom žrtvom. (pokušava da podeli svoje

zaprepašćenje) I niko o njemu ne govori kao o ubici!

ELEKTRA. (sve više besni) To je laž! Njena grozna laž. To niko ne veruje.

MEDEJA: Svi pričaju. Kažu da je bilo toliko strašno, toliko jezivo neljudski, da

je i vojska nad tim užasom ustuknula.

ELEKTRA: (izbezumljena) Koji svi? Skitnice i bednici iz nekih bespuća, koji

mog oca  nisu videli u životu. To su strašne, odvratne laži! I otkud tebi pravo da

ih prenosiš i da presuđuješ? Odakle zapravo dolaziš, iz kakvog sveta? Ko si ti?

MEDEJA: Jedna od onih koje tako prezireš – varvarka.

ELEKTRA: Tako sam i mislila.

MEDEJA: Da, mi smo ona rulja – kako nas zoveš. Došli da zaprljamo vašu

divnu zemlju, donesemo naše divljačke običaje. Zgražavaš se, a onda majci

sekiru u glavu.

PENELOPA: Nesrećnice, je li to istina?

ELEKTRA: Opet kažem, i hiljadu ću puta ponoviti – dobila je samo ono šta je

zaslužila. Neće se više šetkati po dvoru moga oca, u svojim kićenim haljinama,

bez stida, bez kajanja, ne skrivajući preljubu. (pauza) Ćutite, je li? Tako ste

ćutali i kada me je naterala da se udam i odem iz grada. Ja, Agamemnonova

ćerka, u prljavu seosku izbu. Da slušam vetar i talase po ceo dan i noć, i kroz

granje gledam dvorac svog oca, kome ne smem da priđem.

KASANDRA: Mrzela si je oduvek, i pre nego što ti je ubila oca.

ELEKTRA: Jesam! Ponižavala ga je iz noći u noć, godinama, skrnaveći njihovu

bračnu postelju. Sve nas je ponizila. Dozvolila je da jedan koristoljubivi

ljigavac upravlja kraljevstvom moga oca. I otkud on tu, kad su svi pošteni

muškarci otišli u rat?

Ćute.

ELEKTRA: Otkud, pitam vas?

MEDEJA: Zašto si čekala brata da te osveti?

ELEKTRA: Žudeo je za osvetom. Gore su mu bile moje muke od sopstvenih.

Sve je zaslužila!

MEDEJA: Ne krivim te zbog ubistva, samo pitam zašto sekiru nisi u svoje ruke

uzela, što se nisi sa njom sama obračunala.

Elektra ne odgovara.

PENELOPA: Ne kriviš je zbog materoubistva? Čekaj, je li ovo ludnica? Ja sam

iz jedne ludnice izgleda u drugu pobegla.

KASANDRA: Tebi bi bolje bilo da si svoga ubila, nego što se sada po svetu

potucaš!

PENELOPA: Vidi curo, ja sam gazila krv do kolena po svojoj kući i dosta mi je

ubistava za sto života. To da mi nisi spominjala!

KASANDRA: Ćutim.

PENELOPA: (Elektri) A ti, nesrećo, čemu se nadaš u životu posle takvog

zločina. Kakva god da je bila – život ti je dala.

ELEKTRA: (besno) Svaka krava to ume, da da život. I ovca, i koza, i kokoška…

što ih ne spašava noža.

PENELOPA: Pa onda tako i žene treba klati?

MEDEJA: Ne izvrći njene reči, ima smisla to što govori.

ELEKTRA: (Medeji) Ne treba mi odbrana! (Penelopi) Gospođo… eto, znate ko

sam, ali ja ne znam ko ste vi, kako vam je ime…

PENELOPA: Penelopa.

ELEKTRA: Gospođo Penelopa, majka bez srca nije majka. Svog jedinog sina,

mog malog, bespomoćnog brata, bez žaljenja je oterala da se potuca po svetu, a

mene na selo sklonila. Dobro je znala šta i nju i njenog ljubavnika čeka kad on

poraste. Čudo je da je preživeo, kroz šta je sve prolazio zbog nje, nemajke.

PENELOPA: Ako vas je tako mrzela, što vas nije ubila? To bi joj bilo mnogo

jednostavnije.

ELEKTRA: Bojala se pobune građana. Nadala se da će neko drugi to da uradi.

MEDEJA: Pobune građana? Pa oni ćute i kad im rođenu decu kolju.

ELEKTRA: To su tvoja varvarska iskustva sa druge strane sveta, to me ne

zanima.

MEDEJA: Stvarno? A šta su ratovi nego klanje tuđe dece? Na obe strane sveta.

ELEKTRA: To je nešto sasvim drugo.

MEDEJA: Ne, to je prvo! Ratovi su krvave pljačke u koje se tuđi sinovi šalju. A

tvoj otac je bio najbolji u tome. Koliko je mladića poginulo zbog njegove

gramzivosti! Troja je bila zlatni zalogaj, silni porez se tu prikuplja od brodova

koji prolaze moreuzom.

ELEKTRA: Moj otac je bio junak nad junacima i ne uzimaj ga više u svoja

paganska usta. To što govoriš je sumanuto. Šta je trebalo, da pognemo glavu

pred sramotom koja nam je naneta? Možda vi – mi ne! Mi imamo dostojanstvo i

znamo šta je čast!

MEDEJA: Sramotu? Pa tebi su isprali mozak. Misliš da se zbog Menelajeve

bludnice diže hiljadu brodova? Pohlepa za zlatom ih je podigla, ništa drugo.

ELEKTRA: Ti svojim varvarskim merilima meriš! Prljavi ste, i sve prljate. Svi

pesnici sveta o Agamemnonovom junaštvu pevaju, samo vi iz koliba imate neku

svoju istinu.

MEDEJA: Svi pesnici pevaju iste pesme, nastale oko kazana onoga koga hvale.

Ma šta se ja s tobom raspravljam…

ELEKTRA: I bolje je da ćutite o onome šta ne znate, a ne da lažete. Muža i

najvećeg junaka je ta žena ubila. A svoju decu živu zakopala u očaj. Kako to ne

vidite, kako ste tako bez srca?

KASANDRA: Ona tvog oca nije ni htela. Na silu je oženio. Pre toga joj je ubio

muža koga je volela. I sina, koji je bio beba.

ELEKTRA: (van sebe na ove reči) Kako se usuđuješ!? (jurne na Kasandru,

drmusa je) Šta pričaš ti, ludačo? Šta to bulazniš? (viče) Prestanite da lažete!

Neću da slušam više laži, čitavog života ih slušam. LA-ŽE-TE! Sve! (lupa na

vrata) Izvedite me odavde! Pustite me napolje! Nemate pravo da me držite

zatvorenu…

Elektra svom snagom, nogama udara o vrata. Sa druge strane se čuje

glasan odgovor, i snažan udarac u vrata, pa pucanj. Penelopa pritrči, pokušava

 da je skloni od vrata, ova se ne da, nastavlja da ih šutira, Penelopa je snažno

 odgurne.

PENELOPA: Prestani, sišla si s uma, hoćeš da nas pobiju zbog tebe!

MEDEJA: ( prilazi Elektri i pokuša da je obgrli) Smiri se, nećemo više pričati o

tome.

ELEKTRA: (u histeriji) Ne dodirujte me, ostavite me. (odgurne je) Iste ste kao

ona, zle; gledate me sa gađenjem, kao jadnicu. Sklonite se od mene, ne mogu da

dišem!

MEDEJA: Niko te tako ne gleda.

PENELOPA: Ja ću da je gledam, bojim se da i mene ne ubije.

ELEKTRA: (sroza se plačući) Trebalo je sve da se promeni kad se on vrati. Da

se vratimo u dvorac i sve  opet bude dobro. Moj mali brat, ko zna gde je sada,

izgubljen, sam… Joooj, mili moj, gde ćemo ti i ja da se sklonimo, bez zaštite

oca, pod senkom majke krvnice…

MEDEJA: (Elektri) Smiri se. Biće dobro, naći ćeš ga. Spavaj.

Smešta je na ležaj. Elektra leže plačući, u jednom trenutku se smiri.

PENELOPA: Ona ne zaslužuje milost.

MEDEJA: Neosetljiva si.

PENELOPA: Majka krvnica, a oni je zaklali! Ja sam sve napustila da ne bih

uzela nož u ruke i nekome presudila – ne govori mi da sam neosetljiva. Najlakše

je ubiti… svako to može.

MEDEJA: I taj ubijeni je ubio i ubijao – ako ćemo po tvom.

PENELOPA: To onda kraja nema.

MEDEJA: Nema, gospođo pomiriteljice! Ako me neko siluje, osvetiću se. Ako

mi smrt namenjuju, ubiću. Samo, neće biti po njihovom, neću kao ovca na

klanje – budi sigurna.

PENELOPA: A evo te ipak, u zbegu.

MEDEJA: Naspram mene je stala vojska, nisam svemoguća. Ipak, prethodno

sam im dovoljno zakuvala da me nikad neće zaboraviti.

PENELOPA: Šta si uradila?

MEDEJA: Recimo da sam im pobrkala planove. Da sam tu vojsku obezglavila.

Figurativno, ako me razumeš.

PENELOPA: Razumem toliko da na kraju ipak bežiš i da si ovde sa mnom, koja

nikoga nisam obezglavila.

Ćute, svaka u svom ćošku.

MEDEJA: Kad prepoznaš zlo, istinsko zlo, treba mu stati na put na svaki način,

bez milosti.

PENELOPA: Ako me muž prevari, ako me muči, to je zlo za mene, ne i za

druge. Zato se sklonim od takvog muža. Ne uzmem sekiru u ruke.

MEDEJA: Ja govorim o opštem zlu.

PENELOPA: Ne znam šta je to.

MEDEJA: Blago tebi. Sedela si, valjda, u svoja četiri zida i susrela se samo sa

svojim malim, kućnim zlim duhom. Da ti je kuća menjala mesto, kao moja, da

si bila prinuđena da se mešaš sa svetom, kao ja, upoznala bi i ono moćnije zlo,

ono koje vlada svetom.

PENELOPA: Ja sam žena, mesto mi je i bilo u kući. Muškarci hodaju svetom,

oni neka se bore sa tim tvojim zlom.

MEDEJA: Mojim? Ovi ljudi napolju beže od mog zla?

PENELOPA: Ne znam, nisam toliko pametna kao ti. Znam samo da svoje ruke

nisam okrvavila.

MEDEJA: Ovaj svet vode upravo ti, krvavih ruku. Ako i nisam jaka kao oni,

bar neće moći ni da mi se smeju, ni da me žale. Niko. Mogu samo da me mrze.

PENELOPA: Mene to ne bi usrećilo.

MEDEJA: Nismo iste.

PENELOPA: To sigurno.

Ćute.

KASANDRA: (Medeji) Ti znaš da ćeš biti spašena.

MEDEJA: Ništa ja ne znam, nisam vrač kao ti.

KASANDRA: Znaš, znaš. Imaš ti zaštitu sa najvišeg mesta, neće dozvoliti da

propadneš. A pesnici će hiljadama godina nastaviti da te ruše i uzdižu,

pokušavajući da proniknu u enigmu tvog postupka.

MEDEJA: U ovakvim skrajnutim mrakovima, gde ni sunce ne može da probije,

ni sudbina nije sigurna. Lako sve može da se promeni.

PENELOPA: Sudbina! Istina! Sve vam je to paučina. Hajde da probamo da

spavamo. Ko zna šta nas sutra čeka.

Umire se. Iz susedne sobe buka, lira. Kasandra sedi na postelji.

PENELOPA: Ne možeš da spavaš?

KASANDRA: (uzdahne ponovo) Ne bi ni ti da slušaš ove glasove u mojoj

glavi… raspravljamo se po svu noć. Tako mi se spava, tako bih da ne mislim!

PENELOPA: Pa ti nemoj.

KASANDRA: Ne mogu da prestanem da govorim, čak ni kad ćutim.

PENELOPA: (posle pauze, ustane i sedne pored Kasandre) Jadnice!

KASANDRA: Razumem ja dobro što nećete da me čujete. Ni sama sebe nisam

slušala, a znala sam kako ću da završim.

PENELOPA: Zna li iko čiji su ovo vojnici?

KASANDRA: Ničiji. I svačiji.

Ćute zamišljene. Ponovo se začuje pevač:

 

PEVAČ

More se zaljulja do čadora i argejskih lađa;

I uz gromotnu viku sa vojskom se sukobi vojska.

(Ilijada, XIV/392-393)

 

PENELOPA: Pevač! Eto ipak nečeg lepog i na ovom mestu.

 

PEVAČ

Najpre Ajant, sin Telemonov, Hirtija rani,

Falku oružje svuče Antiloh i Mermeru s njime;

Morisa ubi Merion i s njime Hipotiona,

Teukar Protoona probode i Perifeta.

Atrejić Hiperenora potom u slabine rani,

Ljudma pastira, i med mu duboko probije trbuh.

Njegova duša brzo kroz široku ranu izleti,

Tama se razlije njemu po očima. Ali junaka

Ajant, Ojlejev sin brzonogi, najviše smače.

Njemu ne beše borca ni jednog ravnog da stigne

Borce ustrašene kad Div ih u bežanje nagna.

(Ilijada, XIV/511-522)

 

Odobravanje i uzvici pijane gomile koja sluša.

PENELOPA: Sa kakvom slašću ovaj to pripoveda. Do u detalj. Kao da je bio

tamo.

MEDEJA: A nije.

KASANDRA: I da je bio ne bi video ništa, jer je slep.

PENELOPA: Kako to da niko ne peva o prestravljenim majkama i ženama koje

čekaju vesti iz rata. Kojima život prođe u čekanju.

MEDEJA: Muškarci! Čudim se što nas ovi nisu silovali.

PENELOPA: (nasmeje se) Matore smo, draga moja. Oni vole male devojčice i

dečake. (osvrće se prema Elektri) Ova spava?

MEDEJA: Izgleda.

PENELOPA: Dođite vas dve. Imam nešto da nas razgali.

Vadi iz zavežljaja čuturicu. Kasandra ostaje u svom uglu, Medeja prilazi.

 Penelopa vadi cigarete, nudi je, puše. Natežu iz čuture.

MEDEJA: Kako si uspela da sačuvaš ovo blago?

PENELOPA: Imam ja svoje načine.

MEDEJA: Imaš nešto za jelo?

PENELOPA: (vadi) Sve imam! Uzmi.

MEDEJA: (uzima) Mrtva sam gladna.

PENELOPA: (Kasandri) Dođi, nećeš skoro imati ovakvu priliku. (Kasandra

ostaje na svom mestu) Kako hoćeš. Ona ti je prava sveštenica. Niti jede, niti

pije, niti se žali, niti piša. Ono drugo da i ne pominjem. Zanima je samo

budućnost. Ali crna. Što crnje to bolje.

MEDEJA: Možda ipak vidi nešto?

PENELOPA: Šta ću ja sa tim šta ona vidi?

Ćute. Jedu.

PENELOPA: Znaš, ja sam stvarno glupa. Ali stvarno. Slušam te kako pričaš,

vidim da je to nešto pametno, ali meni je to sve nekakva magla. I pitam se u šta

mi je život prošao? On je otišao u rat, a ja sam čuvala kuću, sina… pravila se da

ne primećujem užarene poglede mladića koji su u međuvremenu stasali.

Upravljala imanjem i sačuvala ga, računala, držala pod kontrolom… Znaš šta je

smešno? (Medeja je gleda iščekujući) Mislila sam da sam savršena.

MEDEJA: Pa… verovatno imaš razloge za to.

PENELOPA: Bila sam ubeđena da idem baš pravim putem, jedinim mogućim. I

onda te bogovi puknu po tom ponosu. U jednom danu, sve se raspadne. Muž ti

nije muž, sin ti nije sin, dom ti nije dom… Bogovi i sudbina su mnogo veći od

svakog od nas. Hoću da kažem – nema tu mesta za gordost.

MEDEJA: (zamišljeno) Da… ljubav je opasna zamka. Slepilo.

PENELOPA: Ko govori o ljubavi? Govorim o dužnosti, ispravnosti. Ponosu

iznad svega. Jer videla sam da znam sve ono za šta su mi govorili da nije moj

posao, da je preteško za ženu. Više me niko nije mogao vratiti u sobu, da u

samoći, zatvorena, iza spuštenih zavesa tkam po ceo dan. I mislila sam – svi to

vide i cene. Kako da ne! Svet misli na tebe i tvoju ispravnost koliko i ja na

jagnje koje sam rekla da zakolju za ručak.

Ćute zamišljene.

MEDEJA: Ja sam zbog ljubavi sve napustila. Oca, otadžbinu… Pratila ga slepo

preko pola sveta. Bio je lep, tako moćan, zanosan, hrabar… (ućuti)

PENELOPA: Šta je bilo sa njim?

MEDEJA: Ostao je da leži ispod svog slavnog broda, pije dok se ne onesvesti, i

priseća se svoje nestale slave. Zbunjen što je prošla i ljut na čitav svet. Mali,

mali čovek… moj nekadašnji junak.

KASANDRA: Pamtiće se samo njegovo junaštvo. Rapsodi će pronositi njegovu

slavu dok je sveta, i niko neće znati za pijanog muškarca kome će katarka

razbiti glavu.

MEDEJA: Katarka će mu razbiti glavu, to si videla? (Kasandra ne odgovara)

Kakav kraj junačkog puta! Ne kažem da nije zaslužio… ali jadno.

PENELOPA: Je li zaista bio veliki heroj?

MEDEJA: Jeste, jednom davno… ne znam. Ako ćemo pravo, dosta sam mu i ja

pomogla. Činilo mi se da je sposoban da osvoji svet.

PENELOPA: Sve te priče tako odvažno zvuče. Ajant rani Hirtija, Merion

ubi Morisa, Teukar Protoona… Cap-cap! Ko ništa. Ko zna šta je istina.

MEDEJA: Gomila odsečenih ruku, probodenih očiju, razvaljenih utroba. Rane

koje trule i smrde. Krv, mokraća, govna. Plač i jauci. Nema u tome junaštva.

Samo strah. Kao crna avet izvlači se iz tih očiju koje preklinju da ih spasiš, da

ih otrgneš od bola, da im kažeš da nije strašno, da će proći. I da će sve biti kao

pre tog strašnog nesporazuma u kojem im je koplje probilo nogu, smrskavši je.

Pre nego što im je grlo do pola presečeno, pa krv šiklja kako pokušaju da

progovore. Pre nego što im se bodež zario u stomak. Njihov strah je jeziv, i

zarazan.

PENELOPA: Otkud ti to znaš?

MEDEJA: Bila sam tamo, videla, čula.

PENELOPA: U borbi… u ratu?

MEDEJA: Da, bila sam.

PENELOPA: Kako si dospela tamo?

MEDEJA: Pošla sam za mužem. I sinovima.

PENELOPA: I ubijala?

MEDEJA: Ponelo me je… Kao ova jadnica što veruje u očevu misiju. Toliko se

govorilo o časti, časti, časti… da sam poverovala.

PENELOPA: Čula sam za Amazonke, ali za neku našu ženu ratnicu – ne. To je

velika hrabrost. Divim ti se!

MEDEJA: Rekla si da se groziš ubijanja.

PENELOPA: To je drugo, to je u ratu.

MEDEJA: Zašto je drugo?

MEDEJA: Pa… ratova je oduvek bilo… to mora.

MEDEJA: I ubistava je oduvek bilo, a Elektru prezireš.

PENELOPA: Nije to isto… Kako si rekla da se zoveš?

Medeja okleva sa odgovorom.

KASANDRA: Medeja se zove.

Penelopa jaukne. U tom času začuje se strahovita buka i pucnjava iz

hodnika, udarci na vrata kao da će ih razvaliti, bat čizama koje trče,

 pucnjava, dozivanje… Elektra se uspravi na svojoj postelji, osluškuju

 prestravljene. Kasandra ostaje na svom mestu.

ELEKTRA: (viče prestravljena) Šta je ovo? Šta se ovo dešava? Boginjo, spasi

nas! Molim te! Molim te! Molim te…

 Haos napolju traje. Medeja se penje na panj i pokušava da vidi šta je

napolju.

ELEKTRA: (izbezumljena, dolazi do Medeje) Je l vidite nešto? Šta je napolju?

MEDEJA: Ništa. Nikoga nema.

ELEKTRA: Pobiće nas, sve će nas pobiti! Šta da radimo, šta da radimo!

MEDEJA: Kasandra, šta se dešava?

Kasandra ćuti.

PENELOPA: (prema Kasandri) Uh, prokleta bila! Kad ovako zaćuti, ne vredi

ništa.

MEDEJA: (grubo drmusa Kasandru) Progovori ako znaš!

PENELOPA: (Medeji) Polako ti! Znamo tvoje načine, nemoj to ovde…

MEDEJA: Inače – šta? (prilazi preteći Penelopi) Šta ćeš ti, koja znaš moje

načine?

Napolju odjednom zavlada tišina. Penelopa se povlači pred Medejom.

PENELOPA: Kako si još živa, posle toga šta si uradila! Ubiti sopstvenu decu!

Nikada za nešto strašnije nisam čula.

MEDEJA: Gde si ti mogla išta čuješ, u tvojoj maloj tvrđavi, odvojena od sveta?

Ali misliš da znaš sve, da možeš da sudiš. Ti ćeš meni da sudiš, jadna, priprosta

ženo?

PENELOPA: Bogovi će ti suditi.

MEDEJA: Bogovi? Daj, ne zasmejavaj me.

PENELOPA: Zato si taj užas uradila, jer misliš da nikoga nema iznad tebe.

ELEKTRA: To su te divne majke, te koje je zločin skloniti sa lica zemlje!

(Penelopi) Eto ti, kad se pitaš kako sam mogla! Moja je bila ista takva, jedino

što je čekala da drugi odrade njen posao, da drugi uzmu nož. Ali smrt nam je u

svojoj glavi već bila namenila.

PENELOPA: Napustila sam kuću, sve sam ostavila da ne bih živela sa ubicom.

Nisam ni slutila šta sve po svetu hoda, a zove se čovekom. I to ne čovekom, već

ženom. Kasandra, reci mi da sanjam, reci mi da svet nije ovakav. Reci mi da

nije istina.

Kasandra ćuti.

MEDEJA: Žao mi te je. Izvini što sam ti rekla da si jadna, priprosta žena.

PENELOPA: Ti mene žališ? Ne, ja ne umem sa vama dvema da razgovaram, ne

mogu… ne želim ni da razumem. To su tako strašne priče, nema ko se ne

zgražava nad vama.

MEDEJA: Fini neki ljudi, zgranuti, bezgrešni.

PENELOPA: Ne želim da te slušam.

MEDEJA: A ja želim tebe da čujem. Hajde sada, kada smo osuđene na ovu

zajednicu u tamnici, da čujemo ko je šta radio i zašto. Eto ti! (Penelopi) Nisi

ubila! Ali, jesi li mrzela? Spletkarila, unesrećila nekoga? Krivo osudila neku

sluškinju, trudnu je izbacila iz kuće ili opanjkala?

KASANDRA: Pesnik je na tvoje pitanje već odgovorio:

Srećan li si dovitljivi Odiseju, sine Leartov,

Jer si dobio ljubu što veliku ima vrlinu!

(Odiseja, XXIV/ 191-192)

MEDEJA: A, to je ta Penelopa! Bezgrešna žena i supruga. Idealni bič za one

koje nisu idealne! Jer sve treba da budu mirne, verne i poslušne, baš kao

Odisejeva Penelopa. Ako je mogla ona, onda tako mora da može i svaka druga.

PENELOPA: Hoćeš tebi da se pravdam? Tebi koja si rođenu decu ubila zato da

se osvetiš mužu!

Medeja se nasmeje na sav glas na ovu rečenicu.

PENELOPA: Da, da, smej se! Ubila decu jer je muž otišao sa drugom! Trebalo

te je kamenovati. Kao i ovu materoubicu. Zbog vas dve smo mi ovde, zato su

nas pohvatali. Zbog vas treba i ja da stradam?

MEDEJA: Neverovatno je da su u ovom krvavom svetu samo tebi ruke ostale

čiste.

Penelopa ćuti.

KASANDRA: Sluškinje ti je pobio jer si ćutala, jer nisi izgovorila da si ih ti

poslala u krevete prosaca.

PENELOPA: (brani se, to joj je živa rana) Poslala sam ih da mi dojavljuju

njihove namere, moja kuća je bila pod opsadom, branila sam se na sve načine.

Kako sam mogla da znam…

KASANDRA: Ćutala si.

PENELOPA: Uplašila sam se!

KASANDRA: Čega? Da će pomisliti da si i ti tako?

PENELOPA: Shvati da se sve iznenada dogodilo, nisam stigla da se priberem.

Nismo ni progovorili pre tog pokolja…

KASANDRA: Ali kad je počelo, sklonila si se u svoje prostorije.

PENELOPA: Nisam ništa mogla, kunem se! Poklao je i prosce i sluškinje pre

nego što sam saznala šta se dešava iza tih zatvorenih vrata.

KASANDRA: Nisi ni pokušala da ih otvoriš.

PENELOPA: Uplašila sam se! Ne razumeš, a malopre si govorila o strahu koji

te je sludeo. Jezivi, neljudski krici su dopirali odande… uplašila sam se.

MEDEJA: Zbog tebe su te nevine devojke stradale? I šta, tvoje ruke su čiste?

PENELOPA: Nema dana da ne žalim zbog toga.

MEDEJA: Da, ti si jedna dobra duša! Njihovim majkama i očevima je mnogo

lakše jer ti žališ? Zato si pobegla, bojeći se osvete, a ne zato što se groziš muža

ubice.

          Penelopa odmahne rukom, bez želje da govori dalje. Ćute.

MEDEJA: Izvini. Mogle bi da se ne napadamo i ne optužujemo, bar dok smo

ovde. Svaka zna svoju muku, koju drugi ne vide.

KASANDRA: Slušajte.

PENELOPA: (ne čuje ništa) Šta?

KASANDRA: Čujete ovo… tup-tup-tup?

PENELOPA: Ne čujem ništa. Samo ove pijane budale pored.

KASANDRA: Kako ne čuješ? Tup-tup-tup…

PENELOPA: Kakvo tup-tup?

KASANDRA: Hodaju.

MEDEJA: Gde?

KASANDRA: (osluškujući) Napolju. Ljudi. Gomile ljudi. Zar ne osećate kako

je vazduh gust i lepljiv od njihove žurbe?  (osluškuje) tup-tup-tup… Slušajte…

Tup-tup-tup. Trče. Kao ovce, sabijeni u čoporu… A tek će svaki hiljadi stići. Da

im kažem to? Da im kažem da ni taj hiljaditi neće dobiti ono što misli da mu

pripada? Da li bi me čuli? Da li bi me ti, Penelopa, čula?

PENELOPA: Ne, ne bih te slušala. Idem napred, verujem da ću naći parče

mirnog neba negde, u nekom kutu. Promeniću zemlju, promeniću ljude. Možda

i ime promenim. Nisam više Penelopa. Sve ću da promenim.

MEDEJA: Menjaj šta hoćeš, ali mi moramo da izađemo odavde. Jedini put nam

je kroz ova vrata. Koliko ih je bilo kad su vas sproveli?

PENELOPA: Ne znam, skinuli su nam poveze sa očiju tek kad su nas gurnuli

ovde. Možda dvojica.

MEDEJA: Dvojicu možemo da savladamo, ako budemo spremne.

PENELOPA: Naoružani su.

MEDEJA: Možemo im oteti oružje.

PENELOPA: Ko zna koliko ih je napolju. Kasandra, vidiš li šta? Šta će biti sa

nama?

KASANDRA: Rekla si da nećeš da me čuješ, da te ne zanima moja istina.

PENELOPA: Nemoj biti surova!

ELEKTRA: Preklinjem vas, recite šta vidite. Hoćemo li se izbaviti odavde?

Kasandra ćuti.

ELEKTRA: (kuka) Neće da nam kaže. Skapaćemo ovde, zabravljene,

zaboravljene. O strašna smrti! Možda je ovo kazna. Za šta kazna, dokle kazna…

Moj čitav život je bio samo kazna. Brate moj, šta će biti sa tobom. I ti si sam!

Moj predobri, mali brat, moj nesrećnik…

MEDEJA: Prekini sa tom kuknjavom! (prene se i promeni ton) Ne boj se, izvući

ćemo se nekako… naći ćeš ga.

ELEKTRA: (ridajući) Nećemo! Gotove smo. Ovo je kraj.

PENELOPA: (Kasandri) Zašto ne progovoriš, šta god videla, da znamo na

čemu smo. Što nas puštaš da se mučimo?

KASANDRA: (ironično) Zašto ne tražite da vam gatam nešto lepo? (Elektri)

Evo, da li ćeš se zaljubiti, udati… (Penelopi) hoćeš li biti ponovo bogata i

poštovana? Možda se ponovo udati?

PENELOPA: (zaprepašćena) Šta pričaš ti, kakva udaja, kakve gluposti?

KASANDRA: Pa obično me za to pitaju. Ali kad govorim o važnim stvarima,

kad pokušavam da sprečim da se srlja u propast, kad kažem da nekome ne treba

verovati jer je lažljivac, da drugoga ne treba slušati jer je lopov i ubica, kad

opominjem gomilu da ne krvavi ruke ubijajuću nevinog, dok im se pravi

zločinac pred nosom šeta; kad kažem da narod ne sme da gladuje a da palata

puni svoje riznice, (viče) kad kažem da je rat krvav posao u kome nema

pravednih… (pada u trans) Ne verujete mi kada vam govorim da se vratite

kućama i ne ginete zbog propalica! Ne verujete mi da ne smete da zatrujete

vodu koju selo koristi za piće, (slomi se) da vadite oči… da kožu sa živih ljudi

derete… da ćerke pred majkama i očevima silujete… decu masakrirate… da ne

smete žive ljude da spaljujute, da je to zabranjeno! Zabranjeno i božjim i

ljudskim zakonom! (urla) Da je zabranjeno!!!

MEDEJA: Prestani! Ućuti!

KASANDRA: Tada sam samo ludača koja bulazni gluposti.

Kasandra ućuti, ali se grči.

PENELOPA: (konsternirana, sačeka da se Kasandra smiri) To rade tamo?

MEDEJA: Tamo, ovde, svuda.

KASANDRA: Sve vidim, a nikoga ne mogu da spasim.

Ćute.

MEDEJA: Bio je mladić, skoro dete. Koplje mu je noge probilo, grlo do pola

bilo razrezano. Ležao je nemoćan,  uvaljan u nečiju rasporenu utrobu, koja se

još pušila. Bez glasa, uplašen. Sa očima srne. A ja nisam smela ni da ga

pogladim… vode da mu dam… Ne bi mi dozvolili, znala sam to.

(rasplače se)

PENELOPA: Plači za svojom decom, ne za njim.

ELEKTRA: Žao ti je neprijatelja?

MEDEJA: Te oči… Kao oči mojih sinova kad su bili mali. Dok su me gledali sa

poverenjem. Kad sam ceo svet njihov bila. I oni moj.

Ne može da se smiri.

PENELOPA: ’’Nema odista ništa kukavnije nego je čovek, od svih bića što dišu

na zemlji, što gamižu po njoj.’’ (IL XII/ 446-447) Muka mi je od vaših

priča… muka. Možda je trebalo da ostanem u kući.

Ćute, svaka u svom ćošku.

KASANDRA: Vratila si se krišom, noću u tu klanicu. Odvukla ga do kolibe u

šumi. Trebalo je da budem tu, da ti kažem da to ne radiš. Nikome nisi pomogla.

ELEKTRA: Negovala si ljude koji su došli da ubijaju naše momke, da

ruše naše gradove!!! Kakva si ti to žena? Pa da, zaboravila sam – ti i jesi

njihova. Ne može se varvarin pripitomiti.

KASANDRA: Vidi, da ne bude zabune, i ja sam varvarka. A čija si ti, znaš li

to?

ELEKTRA: Znam vrlo dobro, i ponosna sam na to. Ne očekujem da razumeš.

MEDEJA: (nasmeje se) O, ja razumem dobro. Ne možeš ni da zamisliš koliko

dobro razumem. Jer muž mi je to ulio u glavu: ’’Pre svega, boraviš u zemlji

helenskoj, a ne u kraju varvarskom, pa sada znaš i zakon i pravo; ovde nema

nasilja.’’ (Euripid: Medeja) (smeje se) Ovde nema nasilja!

ELEKTRA: Pravo ti je i govorio.

PENELOPA: Šta je bilo sa mladićem?

KASANDRA: Priča od koje će ti biti još više muka.

PENELOPA: Reci.

MEDEJA: Pratili su me, dok sam išla da ga previjem. Vojnici iz logora, dvojica.

Kad sam izašla zapalili su kolibu. Smejali su se… On je sigurno ostao nem.

Možda je krkljao. Možda je samo gledao onim svojim očima.

Ćute.

PENELOPA: Kakvi su to ljudi koji žive ljude spaljuju?

MEDEJA: Izvadila sam bodež i probola jednog, dok je ovaj drugi pišao. Posle

sam probola i drugog.

PENELOPA: Neka si. Ali… kako si sinove?

Tišina.

PENELOPA: Spašavaš mučenika a svoju decu ubijaš. Šta je s tobom?

MEDEJA: To su bili moji sinovi.

PENELOPA: Lažeš!

MEDEJA: (odsutno) ‘’Od mene smrt im, ja sam njih i rodila.’’ Zašto bih lagala?

PENELOPA: Da se opravdaš.

MEDEJA: Zar misliš da mi išta ovozemaljsko treba posle toga? Da mi treba

opravdanje, odobravanje, bilo šta.

ELEKTRA: Za tebe i tvoj zločin ne može biti blaže kazne od ubistva. A ni vas

dve niste bolje kada to sve mirno slušate. Ova žena je pogazila sve zakone

društva. Rođenu decu je ubila, neprijatelje skrivala i čuvala! Ti si čudovište koje

treba kamenovati!

MEDEJA: A ti si obuzeta mržnjom, i – što je najstrašnije – to i ne shvataš.

Penelopa donosi piće i cigaretu Medeji, ova uzima.

ELEKTRA: Pitala si kako nam ruka nije zadrhtala pred majčinim licem. A nisi

pitala kakvo je bilo to lice. Veruješ da sam rođena kao monstrum koji mrzi

majku.

PENELOPA: Ništa više ne pitam, pusti me molim te.

ELEKTRA: Ne, ne, reći ću ti, jer za ovu imaš razumevanje, možda ćeš i za

mene. Znaš kakva je bila ta majka, od kad je pamtim? Njeno lice je okamenjena

maska. Usta skupljena gorčinom. Obrati mi se samo da me vređa. Zašto nisam

mila kao što je bila Ifigenija! Dokle mislim da se vučem hodnicima kao neka

seljanka? Nije to jer sam nesrećna, ne! To je zato da njoj teram inat. U svemu

sam joj samo na sramotu. Izgledam kao strašilo. Moje tkanje je varvarsko, moje

ruke ispucale, moje reči drske, moj pogled zmije iz kamenjara. Nezahvalna sam,

nemam razumevanja za njenu tugu… (drekne)  Tugu! Dok se prevrće po postelji

sa svojim pastuvom, namirisanim slabićem, tom senkom senke moga oca!

Nismo nas dvoje nikada majku imali. Samo ženu  koja je uvredila našeg oca.

KASANDRA: Orest se setio kako mu je pevala pesmice dok je bio mali,

kako ga je uspavljivala strpljivo i nežno. Setila si se i ti. A i dalje si ga terala

na ubistvo.

ELEKTRA: Ta zajednička muka se morala jednom okončati.

KASANDRA: Je li ovako bolje?

ELEKTRA: Ništa nije bolje, niti je moglo biti bolje u toj priči. Ovako je bar –

kraj.

Ćute.

KASANDRA: Crna voda neće da nas primi… ispljunuće nas… dok je vremena

lutaćemo bez mira… dok je ljudi prevrtaće nam utrobu… voda nas ne prima…

nema smrti, nema mira, nema kraja…

PENELOPA: Ućuti više! Dosta mi je tvog brbljanja. I tvog, i tvog, i tvog…

Hoću da mi se vrati onaj mir u dušu, ne želim da znam. Hoću da živim s dobrim

ljudima. Hoću da mirno gledam u more. Ništa od mene ne zavisi. Sem da

budem dobra.

Zaćute. Čuju se ptice. Svetlo zore probija se kroz prozor.

ELEKTRA: Sviće. I reka se čuje, jasno. Da mi je da je pređem.

KASANDRA: Ovo nije reka koja se prelazi.

ELEKTRA: (uplašena) Zašto?

KASANDRA: Ona te uzme. Ili te neće, što je još gore.

PENELOPA: Ne slušaj je, opet nešto izmišlja. Tako je lepo kad ćutimo. Samo

ptice.

Zaćute, slušaju ptice. Iz susedne sobe ponovo se začuje pevanje.

PEVAČ: :     ‘’Arej mi i Atena podariše smelost i snagu

Redove bojne da rušim, dušmanima snujući propast.

… Nikad mi nije smrt pred junačkom lebdela dušom,

Nego bih navaljiv’o i prvi kopljem ubij’o.

… Takav bejah u boju, a poslovi meni ne behu

Mili, ni kućni rad što blistavu odgaja decu,

Nego mi svagda mile veslačice bejahu lađe,

I rat i koplja glatka i strelice behu mi radost,

Same žalosne stvari što drugim su ljudima strašne!’’

(Odiseja XIV 216 – 226)

KASANDRA: (Penelopi) Ovo o tvom mužu pevaju.

PENELOPA: Srećne mene!

MEDEJA: Sve li zna ovaj pevač. Onaj mu se, valjda, poverio.

ELEKTRA: Odakle ikome pravo da pripoveda o tuđem životu?

MEDEJA: Da! Ja bih o svom životu potpuno različite pesme mogla da pevam.

To bi bilo zanimljivo, svakom rapsodu da ispričam različitu varijantu. A svaka

istinita. I onda se oni pobiju na takmičenju, čija je istinitija.

Smeju se.

ELEKTRA: I ja bih. Moj život u dvorcu, deo prvi. Pamtim oca. Igrao se sa

nama, Orest je bio beba, nosale smo ga Ifigenija i ja, nismo mu dale mira…

Kakva sreća. Majku ne pamtim. Dok se nije vratila sa Aulide. Sve se promenilo.

Bila sam kriva što sam preživela. (ćuti) Sram je bilo.

PENELOPA: Ja bih mogla da pričam o dve prve godine, ispunjene slašću i

srećom. O cveću koje mi ujutro ostavlja na jastuku, prvim smokvama i čaši vina

koje osmehnut donosi na pladnju.

MEDEJA: A posle?

 

PENELOPA: Ima i druga pesma, o tome kako sa stomakom, uz prozor plačem,

dok ga gledam kako na konju odlazi na suprotnu stranu od luke, u pravcu

seljačkih koliba, gde će prvu seljančicu zgrabiti. O noćima u kojima iščekujem

da čujem bat kopita koje ga vraćaju kući. Mogu da se sećam laskavih reči

posluge i seljana, dok prolazim pored njih. Zavidljivih pogleda sluškinja koje

moju ’sreću’ neće doživeti. Ili podsmešljivih došaptavanja i kikota za mojim

leđima. Dana i nedelja samoće i straha pred neizvesnošću… ili dana kraljevskog

sjaja. Čekanja. Strašnog i tuđeg čoveka koji se vratio umesto onoga koga sam

ispratila u rat. Šta je taj moj život, pa ja to ni sama ne znam. A sad neko, ko me

nije ni video, pripoveda o tome.

MEDEJA: Sve su priče nasilje nad istinom.

KASANDRA: Ali su i garant slave.

PENELOPA: Sad tek razumem… jer kad se vratio, po celu noć u snu se

prevrtao, vikao, ječao…

ELEKTRA: Šta razumeš?

PENELOPA: Pa to… Ne bi imao te more da sam nije klao i ubijao… da nije

palio i silovao.

KASANDRA: Ćuti!

PENELOPA: Radovao bi se našem sinu, ne bi bežao od njega, da tuđe sinove

nije na koplje nabijao.

KASANDRA: Ućuti!

PENELOPA: Šta je bilo?

KASANDRA: Slušajte! Čujete?

PENELOPA: Šta?

KASANDRA: Tišina. Otišli su.

MEDEJA: Ko?

KASANDRA: Svi. Nema nikoga.

PENELOPA: Jesi sigurna? Kako svi?

KASANDRA: Kažem vam, svi su otišli. Same smo.

Medeja prilazi vratima, drma ih, ali ne mogu da se otvore.

MEDEJA: Hej! Ima li koga? Hej!

Penelopa i Elektra takođe priđu, pridruže joj se u udaranju.

PENELOPA: Otvorite, pustite nas napolje!

KASANDRA: Rekla sam vam da nema nikoga.

ELEKTRA: (histerično) Skapaćemo ovde zaključane.

MEDEJA: Hoće li neko drugi doći? (Kasandra ćuti) Reci! Čuješ šta te pitam!

Kasandra ćuti. Ostale tri ponovo pokušavaju da otkriju izlaz. Drmajući

vrata, penjući se na panj prema prozoru, udarajući u zid. Elektra plače, pa

počinje da se guši, jedva dolazi do vazduha. Penelopa i Medeja joj prilaze, ona

 ih gura.

ELEKTRA: Sklonite se od mene. Ne mogu da dišem. Ugušiću se.

PENELOPA: (vikne na nju) Smiri se! Diši! Diši duboko. Čuješ šta ti kažem.

Hajde, diši, diši. Smislićemo nešto, obećavam ti. Ne boj se. Diši.

ELEKTRA: Rekla je da niko neće doći.

PENELOPA: Ma otkud ona zna. Naići će neko, ljudi ovuda stalno prolaze.

Vikaćemo, otvoriće nam neko.

Donosi svoj zavežljaj do Elektre, vadi čuturicu, nutka je.

PENELOPA: Uzmi, biće ti bolje. (Elektra uzima) Eto, vidiš. Sva se treseš.

Obgrli je da je smiri, Elektra polako spusti glavu na njeno krilo.

Penelopa je obgrli i smiruje.

PENELOPA: Je l vidiš, sad je bolje. Ne boj se, četiri nas je, pametne smo,

lavice smo, smislićemo nešto. Izvući ćemo se.

Sede tako mirno. Medeja u istom položaju kao na početku, gleda u

prozor.

KASANDRA: Vrata će se otvoriti.

Gledaju je zapanjeno.

PENELOPA: Pa zašto ćutiš i puštaš nas da se mučimo?

ELEKTRA: Znači oslobodiće nas neko?

KASANDRA: Ako to budemo želele.

PENELOPA: Ako budemo želele!? Šta mutiš to opet?

KASANDRA: Sama ćeš morati da odlučiš.

MEDEJA: Ko će nas osloboditi?

KASANDRA: Ona.

(posle trenutaka nedoumice)

MEDEJA: Ona?

PENELOPA: Ona? Ona mene ne voli.

KASANDRA: Kaže ti da ne umišljaš.

MEDEJA: Ona je… ovde?

KASANDRA: Da.

ELEKTRA: Ko je ona?

MEDEJA: Boginja. Atina.

ELEKTRA: Atina!? Došla je da nas oslobodi!

Vrata se otvaraju. Glasan šum reke.

ELEKTRA: (ushićena) Reka!

KASANDRA: Aheront…

ELEKTRA: Reka smrti?

KASANDRA: Reka smrti.

Stoje pred vratima, oklevajući.

PENELOPA: Šta znači to?

KASANDRA: Znači da smo stigle. Ako to želimo.

PENELOPA: Ako ne?

KASANDRA. Poručuje da imamo dve mogućnosti.

MEDEJA: Koje?

KASANDRA: Da se odreknemo slave. Reka će nas tada konačno primiti i

smirićemo se.

MEDEJA: Druga?

KASANDRA: Da nastavimo lutanje. I da nam se zauvek sudi. Birajte.

Stoje.

 

KRAJ

 

 

 

 

Osim Homeru, Sofoklu i Euripidu, hvala Robertu Grejvsu i Milošu Đuriću. Hvala i  Kristi Volf, Margaret Atvud, Žigi Divjaku, Moniki Herceg i Dejanu Tiago Stankoviću.