O Lani Bastašić

Omnia mea mecum porto

(Lana Bastašić, Crveni kofer, Booka, 2025)

U svetu u kojem se ljudi stalno sele, pakuju kofere i rasipaju svoje uspomene po tuđim sobama, identitet postaje fragment – ne ono što jesi, već ono što nosiš sa sobom, ali i kako drugi interpretiraju tvoju prisutnost, odnosno tvoju odsutnost. Crveni kofer Lane Bastašić započinje upravo iz te tačke – iz prostora privremenosti, iz osećaja da pripadnost nije mesto, već stanje. Bez zapleta, bez fabularnog konflikta i bez obećanja raspleta, tekst se otvara stanjem. Stanjem tela u prostoru, stanjem svesti u vremenu i stanjem pisanja u trenutku kada se ono ne javlja kao estetski izbor, već kao nužnost. Čitalac već na prvim stranicama razume da pred sobom nema roman u tradicionalnom smislu te reči, već tekst koji se opire žanrovskom imenovanju i koji svoju strukturu gradi iz fragmenata svakodnevice, sećanja, zabeleški, pisama i fotografija. Ono što se u toj strukturi odmah razotkriva jeste svest o privremenosti boravka, identiteta, tela, pa i samog pisanja uostalom.

Crveni kofer nastaje tokom autorkinog boravka na književnoj rezidenciji u Cirihu 2021. godine, ali prostorna i vremenska određenost služe tek kao okvir. Knjiga zapravo ni ne pripoveda o Cirihu i njenom boravku tamo, već o odsustvu doma; ne o putovanju, već o trajnom stanju kretanja pojedinca. Kofer iz naslova, pritom, nije puki rekvizit – on je metafora ličnog prtljaga, zbir svega onoga što se ne može ostaviti iza sebe, zbir sećanja, strahova, bolesti, odnosa, političkih i porodičnih nasleđa. Crvena boja dodatno pojačava osećaj užurbanosti da se ode i ranjivosti, nagoveštavajući da je u pitanju tekst koji nastaje na ivici, u trenutku pojačane emocionalne, ali i egzistencijalne izloženosti. Život u inostranstvu predstavljen je bez romantizacije. Cirih nije obećani grad, niti prostor oslobađanja, već mesto privremenog boravka koje pojačava osećaj stranosti. Jezik, svakodnevne rutine, administrativne sitnice i susreti sa nepoznatim ljudima oblikuju iskustvo u kojem se sopstveni identitet stalno iznova potvrđuje i gubi. Autorka ne insistira na kulturnim razlikama kao egzotici, već ih beleži kao tihu, upornu pozadinu svakodnevice, u kojoj se osećaj nepripadanja nikada do kraja ne povlači. Inostranstvo se tako pokazuje kao stanje svesti, a ne kao geografska kategorija. U tom kontekstu, valjalo bi spomenuti jednu skrivenu ali jako značajnu temu knjige – savremeni nomadiam, koji nije izbor, već kao nužnost, posebno za ljude sa Balkana. Kretanje, preseljenja i privremenost postaju konstante, dok ideja stabilnog doma ostaje nedostižna. Junakinja beleži ne samo svoje vreme provedeno u Cirihu, već i svoje posete Barseloni, Ženevi, Cirihu, Soloturnu, istovremeno promišljajući o književnosti, umetnosti, prijateljstvu, porodici. Kofer iz naslova u tom kontekstu funkcioniše kao trajni simbol – on se ne raspakuje do kraja, jer uvek postoji svest o skorom i ponovnom odlasku. Ono što se nosi sa sobom nisu samo stvari, već emocionalni i istorijski slojevi koje nije moguće odbaciti, te koji kao takvi uvek putuju sa nama. Pripovedačica će čak reći u kratkoj epizodi o sopstvenom uživanju u krađi knjiga kako bi valjalo da bude uhvaćena, te bi tada konačno imala krov nad glavom i zdravstveno osiguranje.

Za razliku od klasične autobiografije, Bastašić ne gradi narativ sopstvenog života, već beleži njegove isečke. Fragmentarnost je ovde osnovni kompozicioni princip i ona nije rezultat formalnog eksperimenta, već vernog prenosa unutrašnjeg stanja subjekta. Njene misli su kratke, zabeleške ponekad svedene na jednu rečenicu, a praznine između njih jednako su značajne koliko i sam tekst. U tom smislu, Crveni kofer funkcioniše kao dnevnik koji svesno odbija da bude tradicionalna intimna ispovest; umesto toga, on postaje prostor u kojem se privatno neprestano sudara sa kolektivnim. Pripovedačica je individua koliko i deo zajednice; njeno iskustvo svačije je iskustvo.

Posebnu pažnju u Crvenom koferu zaslužuje pitanje pripovedanja. Iako se tekst formalno oslanja na prvo lice i dnevničku formu, pripovedni glas kod Lane Bastašić nije stabilan niti zatvoren. To nije ispovedni subjekt koji ima potrebu da objasni sebe i sebi (nešto), opravda se ili razreši sopstveno iskustvo. Naprotiv, pripovedačica često deluje kao posrednik između sopstva i sveta, kao neko ko beleži, registruje i zadržava fragmente stvarnosti, bez ambicije da ih objedini u koherentnu celinu, jer oni to svakako nisu. Takav glas ne insistira na kontinuitetu postojanja identiteta, već na njegovoj promenljivosti i raspadanju. Pripovedanje se, stoga, ne razvija linearno, već se prekida, vraća, zadržava se na naizgled beznačajnim detaljima, a zatim ih napušta bez objašnjenja. Ono što, međutim, privlači pažnju čitalaca jeste misteriozni Sem. Sam roman počinje obraćanjem „Dragi Semˮ, ali tekst nikada ne razjašnjava ko je Sem, niti ga uvodi u fabulu kao aktivnog lika. Junakinja se Semu ne obraća svakog dana, već periodično. On se ne pojavljuje, ne odgovara, nema sopstveni glas niti biografiju. On je prisutan jedino kroz jezik pripovedačice. Sem funkcioniše kao adresat, figura odsutnog sagovornika i mesto sa kojeg pisanje uopšte počinje. U tom smislu, on nije lik u klasičnom značenju, već tačka odnosa, prostor intimnosti koji omogućava pripovedačici da beleži svoja iskustva i osećanja. Istovremeno, Sem može biti stvarna osoba, prijatelj, bliska figura, možda ljubavni odnos, ali roman nam ne daje nikakvo potvrđeno objašnjenje i upravo ta nerazjašnjenost unosi dozu mističnosti. Sem je odsutnost koja prisustvuje, svedok koji ne reaguje i idealni sagovornik koji omogućava pripovedačici intimni monolog bez obaveze prema dijalogu. Otvorenost njegovog identiteta naglašava jednu od centralnih tema romana – nemogućnost potpune komunikacije i trajne bliskosti, ali i ljudsku potrebu da se piše, beleži i pamti, čak i kada se to ne može podeliti ni sa kim stvarnim.

Stilski, Bastašić piše jednostavno, precizno i bez suvišnih ukrasa, svakodnevno, razgovorno. Jezik je čist, često ogoljen, ali emocionalno gust. Upravo ta ekonomičnost izraza omogućava da tekst ostane otvoren. Čitalac nije vođen ka zaključku, za to nema nikakvih povoda, već je pozvan na saosećajno čitanje, na prepoznavanje sopstvenih iskustava u tuđim životnim fragmentima.

Jedna od dominantnih tematskih linija knjige jeste telo – telo koje pamti, koje se razboljeva, koje stari i koje izdaje. Bastašić piše o telu bez patetike i bez senzacionalizma, ali i bez pokušaja da ga učini simbolički čistim. Ono nije tabuizirano, ono je stvarno. Bolest i strah od smrti nisu ovde metafore, već stvarna iskustva koja oblikuju percepciju sveta i potrebu za pisanjem. Pisanje se, stoga, pojavljuje način preživljavanja, kao pokušaj da se neizgovorivo ipak zadrži u jeziku. Junakinja će vrlo potresno pisati o svojim ginekološkim problemima, operaciji i strahu koji žena ne želi da pokaže, ali ga neprekidno oseća. Sa tim u vezi, valja spomenuti da gotovo sve žene u Crvenom koferu zauzimaju centralno mesto, ali ne kao ideološka konstrukcija, već kao iskustvena realnost. Kada Bastašić piše o ženskom telu, ženskom umoru, ženskoj ranjivosti i snazi, bez potrebe da ih imenuje kao takve, čitalac može osetiti da je to iskreno, ispovedno, iskustveno. Njene junakinje, uključujući i samu pripovedačicu, nisu herojske figure, već žene koje su snažne, jer su baš takve kakve jesu, koje se kreću kroz svakodnevicu noseći teret očekivanja, brige i odgovornosti. Posebno je značajno što se žensko iskustvo ne izdvaja iz svakodnevnog, već se u njega utiskuje – u bolest, u odnose, u pisanje, u strah od gubitka.

Uporedo sa telesnim iskustvom, autorka, istovremeno glavna junakinja, istovremeno pripovedačica, razmišlja o pitanju identiteta – pre svega ženskog i autorskog. Bastašić ne insistira na velikim deklarativnim gestovima feminizma, ali je ženska perspektiva u tekstu neupitna i snažno prisutna. Ona se očituje u načinu na koji se govori o odnosima, o ranjivosti, o potrebi za bliskošću i istovremeno o strahu od vezivanja. Identitet je predstavljen kao nestabilna kategorija, stalno podložna preispitivanju, naročito u kontekstu života u tuđem prostoru i jeziku.

Važan sloj Crvenog kofera čini i tematizacija pamćenja. Sećanja junakinje se javljaju nenajavljeno, najčešće fragmentarno, bez hronološkog reda. Prošlost se ne rekonstuiše, već se iznova pojavljuje u sadašnjosti kao teret koji se nosi svesno ili nesvesno. U tom smislu, lična sećanja ne mogu se odvojiti od kolektivnih, naročito kada je reč o postjugoslovenskom iskustvu koje svaka postjugoslovenska osoba ponese sa sobom u inostranstvo. Rat, gubitak, migracije i politička nestabilnost prisutni su u pozadini teksta, ali ne kao tema sama po sebi, već kao neizbrisivi kontekst koji oblikuje subjektivno iskustvo i sopstveno biće.

Posebnu ulogu u knjizi imaju fotografije koje ne služe kao ilustracija teksta, već kao njegov paralelni narativ. To su autorkine lične fotografije koje samo dodatno naglašavaju tu fragmentarnost i dokumentarnost zapisa, ali i pojačavaju osećaj prolaznosti. Fotografija, kao zamrznuti trenutak, suprotstavljena je toku misli i sećanja, čime se uspostavlja dijalog između onoga što se može zadržati i onoga što neumitno izmiče. Ipak, fragmentarnost i izražena subjektivnost nose i određeni rizik. Crveni kofer je knjiga koja zahteva strpljivog i angažovanog čitaoca – onog koji je spreman da prihvati nedovršenost i odsustvo jasne narativne linije. Za čitaoce koji od romana očekuju fabulu i razvoj likova, naročito zaplete i rasplete, ovaj tekst može delovati zatvoreno i introspektivno do granice hermetičnosti. Međutim, upravo u toj doslednosti sopstvenoj poetici leži njegova snaga.

U krajnjoj liniji, Crveni kofer nije knjiga o putovanju, već o trajnom stanju između. Između doma i tuđine, zdravlja i bolesti, prošlosti i sadašnjosti, tišine i pisanja. Lana Bastašić u ovom tekstu ne nudi odgovore, niti pokušava da zaokruži iskustvo; ona ga beleži dok traje, istovremeno svesna njegove krhkosti i prolaznosti, te istovremeno i promenljivosti. U tom beleženju, gde lično postaje univerzalno, fragmenti jednog života pretvaraju se u mapu savremenog egzistencijalnog nemira i preispitivanja svakog ljudskog bića.