Napisao/la Sandra Alek
Poetski dijalog „Na pragu svetova“ deo je projekta u kojem autorke Sandra Alek i Gordana Agnija Petković, kroz četiri godišnja doba, uvek na istom mestu, razgovaraju samosvojnim poetskim jezikom o cikličnim promenama kojima je izloženo sve što postoji, kako u nama, tako i van nas. Sve je povezano, podložno promeni i sve je deo Jednog, koje je jedina konstanta u večitom kretanju.
I
KUĆA OD STAKLA
Visoko, na nebu, u kući od stakla
Baldahini beli skrivali su ptice
Anđeoskog lica, čarobnog glasa
U našem krevetu svijali su gnezda
Hranili se rajskim crvenim cvetom
Iz njihovih usta tekla je ta pesma
Kao reka prastara i sveta što se
Sliva u zaborav i sećanje veka
I ti opra mi belo telo u toj svetoj vodi
I ja, devica, umesto u ženu, u pticu
Se pretvorih beljih krila od baldahina
Ti mi na glavu krunu od stakla stavi
I napoji me mlekom od maslačka
Jer ja bejah rođena u vrtu iznad palata
I moj otac, kralj livada, me dade tebi
U proleće rano, kada se priroda budi
Tu kraj se sa početkom spoji i smrt
U večni život pretoči kao reka u more
Tamnu noć što se natkrilila nad nama
Moje sestre zvezde osvetljavaše tada
Večeras one su pobegle u odaje svoje
Devičanskom svetlošću obasjane, a
Ti zapovedi svicima da gore od ponoći
Do zore jer pažljivo mora biti srce tvoje
Dok moje otključava i u njega svetu tajnu
Ljubavi pohranjuje.
∞
Ljubljeni
Pronađi me u polju latica
Dug je dan
Raskošnim mirisima
Opijeni leptir
Sanja usidreni mesec
Cvet od izmaglice
Dahom magnolije
Odlazi
II
KOLEVKA
Kada te nađem, a naći ću te
Makar zakoračila u druge svetove
Pokloniću ti najneobičniji cvet
Skriven u tmini nutrine moje,
Opojiću te mirisom duše svoje
I učiniti svojim robom koji vlada
Rascvetaću ti latice od kapaka
I ušetati u tvoj pogled kao u kuću
U kojoj sam se rodila i gde me je
Mati prvi put povila u ljubav nežnu
Podariću ti bestelesno dete, anđela,
Koji me čuva da i tebe zakrili od zla
Sa tobom ja ću ići putevima kojima
Nikada nisam išla i sadiću cveće
Stopama, ostavljajući mirisni trag
Pojaću ti pesme iako sam bez glasa
Pred tobom rođenim za mene u
Davnim vekovima koje su lomili
Urlici duše moje raspolovljene
Obgrliću te radošću i nežnošću
Jer ja napokon nađoh kolevku
U kojoj se Ljubav kao Jedno rodila
I u svojoj prvotnosti kao Iskra zasjala
Čuvaćeš me kako školjka biser čuva
U nutrini duše svoje blagorodne
А ја ću sijati kao vojska svitaca
I osvetljavati ti put do sebe, Jedini.
∞
Tamo
Gde samo retki hode
Ti neznani
Već dugo žanješ
Svoje plodove
Gde smiraj obitava
Put ka Tebi
Osvetljavam
Prodavac ćilima
Nudi pride
I pregršt mesečine
III
BELA TKALJA
Devica sam
Iznedrena iz Neba
Darove svoje
Planinama ostavljam
O krovove veo kačim
I kao nevesta gola
Vodi se predstavljam
Nevinost joj poklanjam
Mlečna i gusta
Obgrljavam lukove
Kamenog mosta
Poda mnom vekovi ječe
Zazidani neimari plaču
Sve ih skrivam pod skut
Jauk da utišam i lelek
otmem od ljudskog uha
∞
Rodih se u iskri
Nasleđem predaka
U zemlji vetra
San zanoćio nag
Slušaj – nebo zemlji odgovara
Vrata tajni – odškrinuta
Ključar večnosti
Tamu razgoni
Nebeskim svicima
IV
VRT DUŠE
Kada se probokoriš
kao najlepše lale
u proleće
i kada tvoja duša
počne da pleni
mirisom anđeoskim,
ne gordi se, čoveče!
Opomeni se Zemlje
iz koje rasteš
i Neba
ispod kojeg cvetaš
i zahvali se.
Ako Nebo prestane
da te rosi kišom,
Zemlja će se speći
i ti ćeš uvenuti
pre vremena.
Ni kratkotrajno vreme
života prolećnog
neće ti biti suđeno.
Shvatićeš
da si niko i ništa
bez Majke i Oca.
Tek obično cveće.
Opomena
o prolaznosti života.
∞
Na livadi iz sna
Tirkizno jaje
Izleže se u osvit
Monasi nebu i zemlji
Pružaju nadu
Vučiji zov
Dolinom srebrnog srpa
Život cveta
Koliko svega
Pastirsko jutro
Među krinovima – njiva neba
U njoj – zagonetka
