Tramvaj se sporo probijao kroz guste krošnje drveća. Dogovorila sam se sa Marijom negde usput, jer nisam želela da zakasnim kod zubara. Možda sam i želela. Marija je rekla da neće doći još sat vremena. Sela sam na stepenice i pušila pretvarajući se da sam kul. Kad mi je to dosadilo, ušla sam u knjižaru. Šetala sam između rafova knjiga i čekala je. Ne razumem se u književnost, čitala sam samo Kunderu. Više puta, iste knjige. Oduševljeno sam na svakoj tezgi Cvetnog trga, kod fontane ili u novim i lepim knjižarama kupovala svako izdanje Kunderinih knjiga koje sam mogla da nađem. Sve je počelo kad sam gledala film Nepodnošljiva lakoća postojanja sa Danijel Dej Luisom u glavnoj ulozi. Nepodnošljivo sam se razočarala, čak sam jednom rekla “Knjiga je sto puta bolja od filma”, iako knjigu uopšte nisam pročitala. Onda sam je pročitala. Nije bila sto puta bolja, ali za mene je bilo kasno. Sviđalo mi se da kažem kako čitam Kunderu. Mnogo bolje nego recimo čitam Andrića. Ili Murakamija. Ili bilo šta. Kundera je bio tako pogodan za mene. Ugledala sam Smešne ljubavi. Novo izdanje, ružan beo papir. Plaćala sam na kasi i onda sam ga srela. Rekao mi je

– Voliš Kunderu? i nisam mogla da procenim šta je bilo u tom pitanju, iako sam ceo život čekala da me neko to pita.

Skupljala sam knjige, imala taj mali prljavi ekscentrični hobi za slučaj da sretnem čoveka svog života. Nisam znala kako da se postavim, da li je on bio sad taj čovek mog života? Kase su možda ključno mesto sretanja.

– Hoćeš na piće? Pitala sam iako sam već upravo išla na piće sa Marijom koju sam već zaboravila. Ali čovek mog života sa kase se ne sreće svaki dan.

Bio je avgust i to pre Marijinog rođendana, da me zanima pogledala bih na papirić koji mi je zubarka dala i zapisala da ne zaboravim. Ne sećam se datuma, ali sećam se šta sam imala na sebi. Za bitne datume uvek zapamtim šta sam obukla. Imala sam crnu majicu, takozvani top, tamno zelenu široku suknju do kolena i crne baletanke. Mislim da sam izgledala nežno i čedno. Možda sam bila seksi. Sigurno nisam ni htela da idem kod zubara, čim sam se tako obukla. Zato što sam bila lepa, osmelila sam se da ga pozovem na piće. I on je pristao. Možda je i on mislio da sam bila lepa. Možda je mislio da sam pametna, čim čitam Kunderu. Čovek mog života je mislio da sam lepa i pametna i pristao je da ide sa mnom na piće. Otišli smo u najbliži kafić na Cvetnom trgu, koji je u stvari poslastičarnica. Dok smo išli u poslastičarnicu malo sam ga osmotrila i nije bio baš nešto. Doduše, bio je visok i lep, ali delovao je obično. Sigurno nije čitao Kunderu kao ja. Odlučila sam da mu ipak ne kažem za svoj mali hobi.

– Zar te ne zanima kako se zovem?

Zbunila sam se.

– Sofija se zovem. Sofija Melentijević.

Počeo je da se smeje, a ja stvarno nisam znala šta je smešno. Seli smo.

– Ja sam Ivan. Ivan Trifunović. Kao Trifo.

Onda sam počela da se smejem. Možda sam ja imala Kunderu, on je eto imao Trifoa. Pogrešno sam ga procenila, mislila sam da je opušteniji od mene. Da je običan. Ali sada mislim da obični ljudi ne postoje i da svako ima svoju malu mračnu tajnu. Neko želi da bude lepši, neko želi da bude bolji, neko pametniji, neko želi da se razume u film, neko u književnost. Svi žele nešto što nemaju.

– Uskoro će doći moja drugarica, uopšte ne znam zašto sam to rekla, verovatno da ne bi pomislio da je to dejt i pobegao.

– Divno, možemo organizovati trojku.

Našalio se, a ja sam zanemela. Bio je baš direktan. Malo sam se pokajala što sam ga pozvala na piće, sve se otimalo kontroli. Postala sam nervozna i jedva sam čekala da Marija dođe.

Marija je zaista došla ubrzo i popodne je bilo mnogo lepše. Marija je bila moja omiljena drugarica, zato što je bila lepa i prirodna. Ona je imala neposrednost devojke koja uvek nosi šorc i vozi trkački bicikl. Za razliku od devojaka koje su delovale seksi ili vulgarno dok nose šorc, na njoj se gole noge uopšte nisu primećivale. Marija je bila drugar iako je bila drugarica, lako je započinjala konverzaciju, mlatarala je rukama i muškarci uopšte nisu primećivali koliko je u stvari bila zgodna. Ne bih rekla da je ona pametna, više je bila sposobna da barata ljudima i rečima, tako da je imala puno prijatelja, a dečka gotovo nikad. Devojke, među kojima i ja nikada je nisu smatrale za konkurenciju. Mada, i ona je sigurno nekad imala seks, samo sa kim, to stvarno nisam znala. Uspevala bi toliko da me zapriča da nikad nisam stigla da je pitam nešto o njenom privatnom životu. A družile smo se već godinama. Da je imala dečka, sigurno bih znala, ali prolazne avanture, zaljubljenost ili tako nešto, to nije postojalo u njenim bujicama reči.

Bilo je super što se baš ona pojavila sada kada sam sedela sa Ivanom, koji je potencijalni čovek mog života iz nekoliko razloga. Prvo, Marija je bila u stanju da iz svakoga izvuče sve. U razgovoru sa njom ljudi su se kao pod uticajem seruma istine otvarali i sami od sebe govorili stvari kao što su omiljene poze u seksu, omiljeni parfem svoje mame ili kako su se upiškili u krevetu sa petnaest godina. Nije delovala kao da bi je takve stvari zgrozile iako gotovo nikad nije pričala o svojim ličnim uspomenama, strahovima ili željama. Ponekad sam čak mislila da je špijun, ili sam đavo. Drugo i dosta bitnije je drugarska solidarnost kojom je Marija odisala. Jer jednostavno nikada nikom ne bi otela dečka, i ne samo da ga ne bi otela, ona nikada ne bi učinila da bilo ko pored nje izgleda ružnije ili gluplje. Mogla je na fin i vrlo suptilan način da zbliži ljude. Umela je s ljudima. I da se poništi. Bila je to njena super moć. Poslednje što mi je trebalo na ovom iznenadnom sastanku je još jedna osoba slična meni, a sa takvim sam se uglavnom družila. Iz razloga konformizma ili lenjosti, svejedno, birala sam prijatelje koji na isti način posmatraju svet i koji su pristojni, rezervisani ili čak ozbiljni. Moj svet je bio pun ozbiljnih ljudi koji znaju šta hoće. Većina njih su bili jako uspešni u onome što rade. Moj svet nije trpeo konkurenciju.

Puno smo pričali i pili. Gotovo da smo zaboravili da je to poslastičarnica. Zahvaljujući Mariji, saznala sam baš dosta o Ivanu. Ne znam kako smo došli do trenutka u kome on izgovara rečenice “moram da pokrijem uši kada spavam” ili “mama me je jednom istukla kada sam pojeo celu lubenicu”. Sigurna sam da bi se Marija obogatila radeći za neku tajnu službu. Ako bi ikada mogla da se zaposli.

Ivan je već godinama bio u filmskom biznisu o kome ja nisam imala pojma. Razmetao se imenima reditelja. Bilo mi je izuzetno zamarajuće da ga slušam dok je pričao o poslu, a Marija se uključivala kao da zna o čemu on govori. Pretpostavljam da i jeste znala, pošto ona nije radila nigde i imala je pregršt zanimljivih hobija kao što su skupljanje ploča, hakovanje tuđih online naloga, sviranje gitare, vožnja skejta, gledanje iranskih filmova… Kao produženi raspust, čak ni studentski život nije bio tako bezbrižan. Sa druge strane, ja sam imala karijeru. Radila sam u međunarodnom investicionom fondu i pored sveg ostalog, zato i nisam nosila šorc. Svi moji šorcevi ostali su u detinjstvu, što se nije moglo reći za Ivanove i Marijine.

Ne pijem često. Zapravo, nikada se u životu nisam napila, i jako me nerviraju ljudi koji ne samo da piju već o svojim pijanstvima ispredaju priče jer mislim da ne shvataju koliko je nama ostalima to odvratno. Život koji su očigledno delili Ivan i Marija podrazumevao je puno alkohola, droga i izlazaka. Tako da se i nisam baš često družila sa njom. Imala je svoje društvo, ceo mali grad ljudi koji negde u podzemlju Beograda žive svoje beskrajne dane mladosti, noći tačnije. Čudilo me jedino da se nisu znali od pre.

Iako je bila pripita, bila sam potpuno bezbrižna dok je zabacivala glavu, umirući od smeha na neke potpuno glupe priče koje je Ivan oduševljeno nadovezivao jednu na drugu. Mučilo me nešto potpuno drugo, mučilo me je da li sam ja previše ozbiljna, da li sam neodgovarajuća savršena žena za njega. Nekako, želela sam da se zaljubi u mene, a ne u nju, ali to je bilo teško jer ja nisam pripadala tom njihovom svetu.

Marija je bila nezainteresovana za muškarce u svakom smislu, a njih je to još više intrigiralo. Što se ona više pretvarala u najboljeg drugara, naručivala novo pivo i zagovarala zajedničko letovanje sledeće godine na kome će voziti zajedno kajt, u njihovim očima rasla je neverica da takva žena uopšte postoji. Sve u meni je vrištalo “Ne, to je zamka” jer devojka nikada ne može biti najbolji ortak. Marija je dokaz za to. Ona je bila ortak, ali nije bila devojka. Nikome. Nikad. Gluposti poput veza, nju jednostavno nisu zanimale i pomalo joj zavidim na tome. Uh kako bi meni bilo da sam mogla isto.

Kada bi videla da previše dominira glasnim smehom ili oduševljenjem bizarnim pričama koje je Ivan prepričavao, Marija bi se povukla i kontrirala mu. Tada bi on u meni tražio saveznicu i ja sam to bila. Marija je mudra, nikada nije trebalo da joj pomenem da je Ivan bio moj. Moj savršeni dečko iz prodavnice knjiga. Tek, da bi mi dodatno pojasnio poentu, zašto su trkački bicikli koje vozi Marija potpuno neprilagođeni za grad, Ivan se okrenuo prema meni, dodirujući mi oba kolena i gledajući me kao da izjavljuje ljubav, a rekao je

– Jednostavno nije moguće na vreme promeniti brzinu.

I ja sam rekla: Da, kao da me je zaprosio.

Konačno sam uspela, uspostavila sam neraskidivu vezu sa njim. Gledali smo se sigurno više od tri sekunde u oči, a to je dovoljno da se ljudi zaljube. Hemija! Ostatak večeri je bio nebitan. Ovo je sigurno najlepše veče mog života, čista magija.

Zagrljeni, krenuli smo na taksi. Poljubili smo se. U stvari, poljubio me u obraz, dok je rukom pridržavao moju bradu, gledao me je dugo u oči. I ja sam gledala njega. Vreme kao da je stalo. Prišla sam Mariji i izgrlila je kao rod rođeni. Stegla sam njeno mršavo telo u majici i skoro osetila malo topline u njoj. Kada sam je ostavila, otromboljila se kao kesa u njen uobičajeni nezainteresovani stav, sela je na bicikl i gledala za mnom. Sela sam u taksi, rekla adresu i udobno se smeštala u sedište i promeškoljila se dva tri puta. Sve je bilo savršeno. Kao da sam se odjednom dosetila, okrenula sam se da im mahnem i tada sam videla.

Ljubili su se. Ljubili su se stvarno! Skrenula sam pogled u prazno sedište ispred i utrnula. Utonula sam u zvuke pesme koja je već neko vreme trajala:

She got a lot of pretty, pretty boys she calls friends

How they dance in the courtyard, sweet summer sweat.

Some dance to remember, some dance to forget