Moj progonitelj maestro – Jasuo Kuvahara
Ovaj dan ne sluti na ništa dobro!
Od samog jutra muva mi se po glavi
Jasuo Kuvahara1 i njegova paučinasta skulptura.
Ako dalje tako krene još danas
pretvoriću se u bronzanog čoveka
neprirodno dugih ruku i nogu.
Tada će me moja žena unakaziti krpom za brisanje poda.
1Jasuo Kumahara (1946-2003), vajar i kreator muzičkih aparata, pre svega specijalnih mandolina.- Prim. prev.
Teritorija
Četiri puta debelu kasirku iz Brugzena
pet puta lokalnog pijanca pesnika Pjera
možda sto puta suseda Kristijansena
zatim debelog pekineza (koji na mene reži)
- možda deset puta
njegovu vlasnicu, u tom sistemu – takođe deset puta
gospodina Pakistanca koji ima kiosk – bezbroj puta
ili… oni su mene takođe morali…
ako sam ih ja toliko puta, onda su i oni mene takođe,
zanima me, koliko puta?
Sala iznenađenja
Umem da zaustavim disanje
na nekoliko minuta.
Na koliko godina izgledam?
- upitao je guru.
Na 65 – odgovorio sam.
Pogrešno, imam 70. Da li nešto
u životu uspevaš da uradiš?
Umem da razgovaram sa psima
- rekoh prisećajući se Aresa.
Guru me pogleda
bojažljivo, izgovori
tajanstvenu zaklinjalicu i brzo
napusti salu.
Izvesna žena iz Perta
zapali belu salvetu.
Nervi na ulicama
Gomila ljudi kružila je u potrazi za jelom.
A možda za salvetama ukrašenim suncokretima.
Češala se o mene.
imadoh užasno oznojene ruke.
Srce mi je maksimalno lupalo.
Tada ga ugledah.
Sivi papirić najpre se vrteo u vazduhu.
Zatim pade na trotoar.
Gotov je – pomislih.
Ali oni tamošnji nisu dopuštali.
Nisu ispoštovali moje nerve i njegovu smrt.
I dalje su kružili.
Iznenada shvatih.
Jer, bejaše sasvim jednostavno.
Ceo svet se pripremao za proslavu 2000 godine.
Umrli
Umrli ne igraju se dame
umrli ne broje novac
ne tiče ih se dimljena
krmenadla, politika i Pablo
Pikaso, umrli ne moraju
da razgovaraju telefonom
Obroci
Za ovaj loš dan, koji tek što se pojavio,
Za to, da treba u kiosk po poznatu stvar.
Za onaj trijumfalni povratak kući, s poznatom stvari
u unutrašnjem džepu ogrtača.
Za one prve, veoma prijatne šumove iznutra.
Za onu depresiju izazvanu pojavom sledećih,
već ne tako prijatnih.
Za onaj ponovni dolazak k sebi.
Za to da se ipak preživelo.
Za to da je još malčice ostalo.
Za to da treba ponovo u kiosk po poznatu stvar.
A na kraju još za to, čak bez razloga.
S poljskog prevela Biserka Rajčić
