Poezija

Možda deset puta

 

Moj progonitelj maestro – Jasuo Kuvahara

 

Ovaj dan ne sluti na ništa dobro!

Od samog jutra muva mi se po glavi

Jasuo Kuvahara1  i njegova paučinasta skulptura.

Ako dalje tako krene još danas

pretvoriću se u bronzanog čoveka

neprirodno dugih ruku i nogu.

Tada će me moja žena unakaziti krpom za brisanje poda.

 

1Jasuo Kumahara (1946-2003), vajar i kreator muzičkih aparata, pre svega specijalnih mandolina.- Prim. prev.

 

 

 

 

 

 

 

 

Teritorija

 

Četiri puta debelu kasirku iz Brugzena

pet puta lokalnog pijanca pesnika Pjera

možda sto puta suseda Kristijansena

zatim debelog pekineza (koji na mene reži)

  • možda deset puta

njegovu vlasnicu, u tom sistemu – takođe deset puta

gospodina Pakistanca koji ima kiosk – bezbroj puta

ili… oni su mene takođe morali…

ako sam ih ja toliko puta, onda su i oni mene takođe,

zanima me, koliko puta?

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Sala iznenađenja

 

Umem da zaustavim disanje

na nekoliko minuta.

Na koliko godina izgledam?

  • upitao je guru.

Na 65 – odgovorio sam.

Pogrešno, imam 70. Da li nešto

u životu uspevaš da uradiš?

Umem da razgovaram sa psima

  • rekoh prisećajući se Aresa.

Guru me pogleda

bojažljivo, izgovori

tajanstvenu zaklinjalicu i brzo

napusti salu.

Izvesna žena iz Perta

zapali belu salvetu.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Nervi na ulicama

 

Gomila ljudi kružila je u potrazi za jelom.

A možda za salvetama  ukrašenim suncokretima.

Češala se o mene.

imadoh užasno oznojene ruke.

Srce mi je maksimalno lupalo.

Tada ga ugledah.

Sivi papirić najpre se vrteo u vazduhu.

Zatim pade na trotoar.

Gotov je – pomislih.

Ali oni tamošnji nisu dopuštali.

Nisu ispoštovali moje nerve i njegovu smrt.

I dalje su kružili.

Iznenada shvatih.

Jer, bejaše sasvim jednostavno.

Ceo svet se pripremao za proslavu 2000 godine.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Umrli

 

Umrli ne igraju se dame

umrli ne broje novac

ne tiče ih se dimljena

krmenadla, politika i Pablo

Pikaso, umrli ne moraju

da razgovaraju telefonom

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Obroci

 

Za ovaj loš dan, koji tek što se pojavio,

Za to, da treba u kiosk po poznatu stvar.

Za onaj trijumfalni povratak kući, s poznatom stvari

u unutrašnjem džepu ogrtača.

Za one prve, veoma prijatne šumove iznutra.

Za onu depresiju izazvanu pojavom sledećih,

već ne tako prijatnih.

Za onaj ponovni dolazak k sebi.

Za to da se ipak preživelo.

Za to da je  još malčice ostalo.

Za to da treba ponovo u kiosk po poznatu stvar.

A na kraju još za to,  čak bez razloga.

 

S poljskog prevela Biserka Rajčić

author-avatar

O autoru Gžegož Vrublevski

(Grzegorz Wróblewski, 1962) - pesnik, dramski pisac, muzičar, performer, slikar, od 1985. godine živi u Kopenhagenu. Pesničke zbirke: Mljackanje života, Planete, Dolina kraljeva, Simbioza, varvari i nevarvari, Zakon serije, Mljackanje života i druge pesme, Odaje i vrtovi, Noć u logoru Korteca, Mlaki rituali, Dama Šest igara. 111 pesama, Lov, Nebo i joint. Prevođen na više jezika. Nagrađivan u Poljskoj, Danskoj i u nizu drugih zemalja.