BOKA
Ugnezdila se lepotica između ramena dvaju muškaraca. Kikoću joj se vesele oči. Oko vrata joj visi lanac, sjajan kao trag jedrilice. Na njemu blješti privezak nalik polovini srca od srebra. Ne zna nebo da l je greh da joj se ogleda u očima. Ne zna Sunce sme li joj obraze postideti.
Ja ne videh veće divote nego što je Boka. Blago čempresima što joj prste kroz kosu provlače. Blago oblacima što joj visoko čelo miluju.
Boka kad se nasmeje tad se stotinu brodova uskomeša. Na svakom se upali stotinu baklji.Mesec da joj pozavidi.
Da bi voleo Boku moraš voleti i život. Ona izvire iz pučine, a uliva se u stenu. I obratno. Ne može se tačno reći gde joj je početak, a gde kraj. A kad je zavoliš to ti se ne čini uopšte kao nešto novo. Kao da si je voleo i pre nego što si je video u beloj košulji od soli.
O Bože, hvala ti što si je spustio sa vrhova i rastopio je u koritu od školjki i, kao filigran, joj ispleo minđuše od srebra.
Nismo se odavno videli, vilo. Valjda te se zbog toga i ne mogu nagledati.
PRAGOVI
Nagovorili su me da koračam prugom. Gazim po otkoštenom grudnom košu. Tragovi krvi, koja miriše na naftu, nalaze se na skoro svakom rebru. Ostatke duge pokušavam da sastavim dotežući čelične šestougaonike. U daljini nestaje voz. Jednoličnim koracima nemoguće ga je stići. Bukov jaram mi dodatno otežava hod. Na šinama blješte istanjene kovanice. Kad me ne bude bilo pokupiće ih dečaci skriveni iza dalekovoda. Sa maslačka u nebo poleću padobranci. Iz trube curi gorko mleko. Pragovi sve jednoličniji.
Naoštrene ivice rasutog kamenja. Fantomska bol u negovanim tabanima. Jednak prvi i poslednji korak. Podrugljivo namigivanje svetlosne signalizacije. Crvenkapa koja dočekuje i ispraća povratnike. Uskrs prividno šareniji od, grafitima išaranih, vagona. Zalepljena kuglica na dno pištaljke. Tišina za nezaborav.
Pragovi, pragovi, pragovi. Ulepljeni pogaženi godovi. Natrule omašćene grede. Neprohodni uzani koloseci. Cupkanje u mestu rođenja. Bezuslovno pristajanje na nepomeranje.
RAVNICA
Podvodni fotografi kače lažne slike po zidovima galerija. Dno mora nije onakvo kakvim ga oni vide kroz svoje zamućene ronilačke maske. To što oni predstavljaju stenjem zapravo su skamenjene humke napuštenih salaša. Vrtače iz kojih, na njihovim delima, prugaste ribice izdišu mehuriće, u stvari su tragovi jelenskih kopita.
Dnom mora lutaju reči bez odjeka i težine. Te reči se ne vraćaju onome koji ih je izgovorio pokušavajući da objasni smisao beskraja.
Na dnu mora može se videti voz, dugačak kao jegulja i crven kao koralna grana. Njime putuju bespovratnici i sanjari. Taj voz svira samo kad prolazi kroz špalir golih bagremova i kad ga od morskih struja sakriju beli topolski štitovi.
Pod morskim dnom klijaju usoljena pšenična zrna i kosti predaka. Nad morskim dnom valjaju se oblaci i munje. Iz tog se spoja rađaju gorki hlebovi i dobri ljudi…
Stojim zagledan u tajnu. Šta li je iza one linije u daljini, provalija ili početak?
