Kritika

Ona se (pro)budi(la)

(Staša Bajac, Ruka u vatri, Geopoetika, Beograd, 2023)

 

Nemojte čitati ovaj roman ako ne volite preokrete koji će izneveriti vaše horizonte očekivanja. Ako mislite da ćete pročitati trilerski poluljubić, ako tako nešto žanrovski uopšte i postoji, jer ste se na korici pročitali da je ovo ljubavna priča, prevarićete se, možda i razočarati ili naljutiti na autorku što vas je smestila u jednu takvu neugodnu situaciju. A kada budete odmotali čitavo klupko umreženih tema koje se tiču vas samih, moraćete dalje sami.

Debitantski roman Staše Bajac jedan je od preispitivački nastrojenih tekstova karakterističnih za talas sociološko-antropološke proze koja postaje dominantna poslednjih desetak godina u srpskoj književnosti. Reč je istovremeno i o svojevrsnoj lirsko-ispovednoj prozi u kojoj se glavna junakinja postavlja i kao subjekat koji ispituje i kao objekat koji biva preispitan. U pitanju je odrasla, zrela žena koja snima dokumentarne filmove o kriminalnom podzemlju grada Beograda, zbog kojih je ujedno, ranijih godina, morala da emigrira u Berlin. Iako tamo upoznaje Nemca Daniela, s kojim otpočinje bračni život, ona i dalje, krišom, odlazi u svoj rodni grad, nastavljajući sa svojim istraživanjem, a prava bi reč bila kopanjem po mulju i blatu, u kojem se nalaze pripadnici beogradskih kriminalnih klanova. Priča na kojoj u trenutku pripovedanja radi podrazumeva stupanje u neprirodno bliske i umnogome kompleksne odnose sa jednim od njih – Feđom. Kroz opisivanje ovih odnosa, autorka će progovoriti o temama o kojima se govori javno, kao što su preispitivanje porodičnih i partnerskih odnosa, suočavanje sa sopstvenom prošlošću, ženska priroda i seksualnost, ženski doživljaj šta je muževno i privlačno, nasilje kao primarni način komunikacije, ali i o onim temama o kojima se neprekidno, vazda neiskreno, donekle upakovano, čak i šablonizirano, priča: analiza razlika između života na Balkanu i života na Zapadu, problem neprihvatanja stranca u novoj sredini, nemogućnost sopstvenog prilagođavanja novim, ne nužno po subjektivnom osećaju boljim, uslovima življenja, rastrzanost žene između dva dijametralno potpuno različita muškarca i njena nesposobnost da se bilo kom od njih odupre, podređenost žene muškarcu. Glavna junakinja ostaje bezimena do kraja romana; ne saznajemo, dakle, o njoj sve, jer to nije ni potrebno. Sve smo mi ona. Njeno neimenovanje doprinosi univerzalnosti problematike koja je pokrenuta njenim ispovedanjem, pravdanjem, (samo)objašnjavanjem, a to je, najbanalnije rečeno, šta znači biti žena – danas i ovde.

Pripovedanje teče u prvom licu jednine, odnosno glavna junakinja je istovremeno i pripovedačica. Njen govor, prelomljen najvećim delom kroz njene unutrašnje monologe, umnogome je definiše kao duboko kontradiktornu i posve zbunjenu i izgubljenu ženu. Čitaoci imaju pred sobom tekst mahom ispovednog karaktera, ali on nije takav u celosti. Naime, pojedini delovi romana odaju utisak objektivnosti, gotovo da su obaveštajni. Pripovedačica slikovito prenosi ono što vidi, fotografski beleži sve što se pred njom nalazi u svakom trenutku – kako izgleda italijanski Milan, potom unutrašnjost aviona i gejtovi, njen suprug, stan u kojem živi, iznajmljeni stan u Beogradu u kojem se krije, muzej u Holandiji, kuća njenih roditelja na Kosmaju. Na primer, slika Beograda, fotografski zabeležena, gotovo da se može posmatrati kao dokumentarna građa. Pripovedačica se, prolazeći svojim rodnim gradom, priseća kako je bilo odrastati u njemu, kako izgleda, šta pruža, a šta oduzima svom stanovniku. U tim komično-ironičnim opisima pojavljuje se direktna kritika društva i sistema za krucijalne nedostatke koje u današnjem vremenu odlikuje glavni grad– zagađenje i loš kvalitet vazduha (grad sa vazduhom koji možeš da staviš u bočicu), hiperindustrijalizacija i bezbroj automobila na ulicama (grad na ušću trista hiljada automobila i deset hiljada dostavljača hrane), građenje bez plana koje arhitekturom ne pripada sredini u kojoj se nalazi (preko puta Trga stoji staklena skalamerija toliko groteskna, da ako dovoljno dugo gledaš poveruješ da je plod kolektivnoe halucinacije), anarhija materijalno situiranih pojedinaca (grad.u kome ako imaš dovoljno novca možeš da izguraš kontejner i sagradiš zgradu), nedostatak prilika za individualni razvoj i usavršavanje (grad koji se svim silama na raspolaganju trudi da te koči i remeti)… Hiperrealistični prikaz grada, sivilo koje je prekrilo beli grad, samo pojačava utisak potpunog klonuća društva pred kim niko nije imun, pa ni sama pripovedačica. On zaražava sve pred sobom.

Događaji u romanu mahom su hronološki ispripovedani. Digresije i umetnute epizode o raznolikim temama koje se, naizgled, ne tiču fabularnog jezgra mnogobrojne su i stoje samostalno. One pak ne ostavljaju utisak da se vremenski tokovi ukrštaju, te ne postoji nikakav mozaik u koji bi se određena priča morala uklopiti. Pojavljuju se umnogome asocijativno, sasvim slučajno, u zavisnosti od razmišljanja glavne junakinje. Posebnu vrednost romana čine epizode koje usporavaju glavni tok radnje. Jedna od takvih jeste pripovedačicin doživljaj umetnosti. Naime, u trenucima otrežnjenja kada beži iz Beograda, glavna junakinja odlazi u Amsterdam, gde, između ostalog, posećuje Rajskmuzej, na predlog urednice Eve, sa kojom se srela u Amsterdamu ne bi li dobila još sredstava za dalje prikupljanje dokumentarne građe o beogradskom podzemlju. Osim što nalik tekstu iz priručnika za istoriju umetnosti opisuje arhitekturu samog muzeja i izgled hola, glavna junakinja najveću će pažnju posvetiti Rembrantovoj Noćnoj straži, Verspronkovoj Devojci u plavoj haljini i mrtvoj prirodi Pitera Klasa, koje je vraćaju u život i olakšavaju nemir koji oseća. Afirmacija umetnosti kao najapstraktnijeg vida stvarnosti omogućava posmatraču da se oslobodi sopstvenih nemira, jer umetnost ta koja unosi red u nered, smisao u besmisao.

Čitavo pripovedanje gotovo da je interaktivno, jer uključuje čitaoce do te mere da doslovno mogu doživeti sve kroz šta prolazi i sama pripovedačica, ne samo na emotivnom planu već i vizuelno. Ona računa na angažovanog čitaoca sa druge strane, koji u isto vreme razume nju samu i nemogućnost samospoznaje i kontrole, ali koji razume i umetnost, dokumentarne sadržaje, lepotu i značaj arhitekture.

Iako je ona obrazovana i emancipovana žena, glavna junakinja je zapravo puna nemira, rastrzana između onoga što želi i onoga što bi trebalo, istorijski i društveno gledano, kao žena da radi. U njoj postoji neobjašnjivo veliki nesklad između onoga što oseća, misli i radi. Ona je impulsivna, odluke donosi brzo, bez prevelikog razmišljanja. Njene akcije su podređene njenim trenutnim i kratkotrajnim ciljevima. Tokom svojih viđanja sa Feđom, koji podsećaju na srednjoškolska skrivanja dvoje mladih, puna adrenalina i straha da ne budu otkriveni, ona pokreće pitanje ženskog pripadanja. Ono je višestruko motivisano i tiče se onog najličnijeg i najskrovitijeg u nama ženama. Naime, ona prema Feđi razvija nekakva osećanja nalik ljubavnim, koja se svode ne samo na jaku seksualnu želju za njim već i na njenu opsednutost da bude uz njega, da na javi oslobodi svu sirovost iz sebe zarad njega, da ga oseti onako kako ne može ni da zamisli da bi mogla, po svaku cenu, makar to bilo pogubno po nju. U njoj se javlja ekstremno jak i neprirodan osećaj da njemu pripada, želja da mu dopusti da on radi sa njom šta god želi. Tokom čitavog romana ona je rastrzana između zapadnoevropskog, emancipovanog, kosmopolitskog, liberalnog, učenog i pristojnog sveta, oličenog u njenom mužu, i balkanskog, nasilnog, surovog, bahatog, neotesanog, neosvešćenog, oličenog u čoveku koji je pripadnik beogradskog podzemlja.

Premda u ovom domenu priča poprima tipičan stereotipan i klišeiziran preokret – ženi ne odgovara gotovo idealan muškarac sa kojim već jeste, pa zbog toga teži da istraži u sebi ono iracionalno i utehu pronađe u agresivnom kriminalcu, njena kriza nije toliko banalna. Preispitujući sebe, sopstvene granice, svoja ideološka načela i skrivene želje, glavna junakinja zapravo gradi nove narativne tokove, svevremenske i uvek aktuelne za balkansko podneblje. Šta je to što žena želi, šta mora, a šta gotovo nikako ne sme? Pripovedačica na sopstvenom primeru pokazuje da nije nužno ono što je društveno prihvaćeno i istovremeno odobreno ono što svaka žena za sebe želi. I upravo je to iskorak koji Bajac smelo pravi u svom romanu. Glavnu junakinju ne zadovoljava miran i skladan život koji vodi sa svojim mužem, koji je uspešan gotovo na svakom polju, a koji je bezuslovno voli i poštuje kao ženu i individuu. Njen osećaj nepripadanja njemu i srednjeklasnoj maštariji koju živi podstiče je da donosi niz loših i opasnih odluka po sebe, koje zapravo samo pokreću njen strah od samospoznaje. Nju opseda Feđa, za kog će se kasnije ispostaviti da je školski drug njenog brata, taj nedokučivi divljak, bez manira, ekstreman u svakom pogledu, za koga čak na početku romana sumnja i da će je ubiti. Koliko god svesna da je on pogrešan za nju u svakom smislu, pripovedačica kroz svoju seksualnu želju za njim nevoljno dopušta da na površinu izađe sve neosvešćeno i iracionalno iz njenog bića. Ona ne uspeva da mu odoli i zarad njega sebe smešta u egzistencijalno granične situacije. Iako je njena želja za njim, pomešana sa strahom i adrenalinom, gotovo animalna i pogubna, ona u njoj istrajava do samog kraja, očajnički tražeći zabranjene delove sebe same.

Njeno stradanje u romanu odvija se postepeno. Premda traga za Feđom konstantno, njena vraćanja mužu, urednici Evi i uopšte zapadnom svetu povremeno je spuštaju na zemlju i udaljavaju od rizika u kojima se nalazi kada boravi u Beogradu. Junakinja do samog kraja nema snage da se odupre nasleđenim formama ophođenja karakterističnim za društvo iz kojeg potiče. Nasilje kao jedini način komunikacije naročito se izdvaja u njenom odnosu sa Feđom. On je nasilan prema njoj, jer je se, duboko u sebi, plaši. Njegov strah mogao bi biti dvostruko motivisan. Njene neočekivane odluke, njeno kopanje po njegovom životu, njegov pristanak da joj pruži insajderske informacije o beogradskom podzemlju, i uopšte kontakt sa njom pogubni su po njega u svakog trenutku i na svaki način, doslovno i metaforički. Sa druge strane, njeno prisustvo u Feđi budi njemu do tada nepoznata osećanja sa kojima ne ume da se nosi. Dok Feđa ispoljava nasilničko ponašanje, kao posledicu svoje emocionalne, a donekle i socijalne neoscešćenosti, prema glavnoj junakinji kao jedini modus operandi koji zna, ona istovremeno afirmiše nasilje  kao jedini način komunikacije koji ona kulturološki poznaje, samim tim što pristaje da opstaje u tom odnosu.

Eksplicitno poređenje Daniela i Feđe predstavlja svojevrstan manifest o sudaru mentaliteta koji se odvija pred pripovedačicom, koji je ona videla, doživela i živi. Ona je u tom sukobu istovremeno i posmatračica i učesnica, jer je iskusila oba – istočni, sirovi balkanski duh pun nasilja i mraka, u kojem je odrastala i koji je ukorenjen duboko u njenom biću, naspram liberalizma zapadnoevropskog sveta koji već živi budućnost. Junakinja poredi Daniela i Feđu na eksplicitan, gotovo tragikomičan način – šta jedan ima, a drugi nema, s tim što se, u tom poređenju, sve Danielove osobine, vredne divljenja, banalizuju i izvrgavaju ruglu. Njen glavni problem jeste taj što njen muž nema ono animalno, nasilničko, nepredvidivo u sebi kao što to ima Feđa. Iako podsvesno razume ko je on, šta sa sobom nosi i da je zapravo sve ono protiv čega se ona, kroz svoj posao, ideološki bori, pripovedačici đavo ne da mira, kako je Bajac nekoliko puta istakla u svojim intervjuima, te ona uporno nastavlja da kopa po Feđinom životu, nesvesna da time postaje sve bliža sopstvenom otrežnjenju. Taj trenutak nastupa u tački kulminacije odnosa sa Feđom, kada ona spoznaje koliki je nivo agresije u njemu, agresije kojom uništava sve pre sobom, pa i nju samu, i koliko je nepregledan strah koji zbog toga sama oseća.

Jedna od najdelikatnijih tema, koja se ne ističe ni u jednom delu romana kao dominantna, a o kojoj se, prividno, usputno govori, jeste pitanje mentalnog zdravlja i na koji način se porodica kao ćelija društva prema tome odnosi kada je njen član onaj koji je bolestan. Naime, pripovedačicin brat Nemanja, u svojim dvadesetim godinama skliznuo je u ludilo bez ikakve najave, nepredvidivo, kada je u maničnom naletu od dedine ušteđevine kolegama sa fakulteta kupio po mobilni. Iako se ističe da je strah u porodici već postojao, budući da dijagnoze nije bilo, najlakše je bilo ignorisati, kako javno tako i privatno, postojeći gorući problem. Odabir reči, odnosno alternativni rečnik bipolarnih reči i izraza, koji koriste njihovi roditelji kako bi objasnili promene koje se dešavaju njihovom sinu (otkačio se, nije svoj, euforičan je, živahan, zaljubljen u život, dvesta na sat, zuji i vibrira, gori mu pod nogama; tone, luta, ušao je u sebe, dremljiv je, sanjari, tuguje, pustimo ga, vratiće se, leluja) pokazatelj su duboko ukorenjene i odrastanjem stečene sramote, sa jedne strane, i neprihvatanja psihičkih smetnji kao bolesti, sa druge strane, što je naročito karakteristično za balkansko podneblje. Pripovedačica ističe u više navrata koliko je tragično što njen brat nikada nije uspeo da iskoristi sav potencijal koji poseduje zbog sopstvene bolesti koja nije uočena, ni lečena na vreme. Kroz svojevrsnu kritiku društva i zdravstvenog sistema problematizuju se pitanja neprepoznavanja bolesti kod člana porodice na vreme, porodičnog i medicinskog nereagovanja, pogrešne dijagnoze, a samim tim i neadekvatne terapije, a krajnje, odbacivanja pojedinca koji je drugačiji od svog okruženja, pa ujedno i nepodoban da vodi normalan i uredan svakodnevni život.

Nedvosmisleno, imajući u vidu naročito novinarsku scenu u Srbiji, a šire i političku, naučnu, možemo prepoznati pojedine žene novinarke, intelektualke, aktivistkinje koje su poslužile kao prototip u građenju lika glavne junakinje Staše Bajac. Kako je i autorka sama nekoliko puta navela, radi se o Brankici Stanković, na koju možda i najviše nalikuje junakinja romana Ruka u vatri, budući da obe prikupljaju tematski istu dokumentarnu građu, potom Dadi Vujasinović, Jeleni Zorić, ali i Borki Pavićević i Latinki Perović. Sve navedene žene ponudile su i pozajmile pripovedačici pojedine svoje osobine, čineći od nje jednu posve obrazovanu i profesionalno jaku ženu, koja svoj posao obavlja bez straha, čvrsto se držeći svojih moralnih i etičkih načela. Posebno je, dakle, u romanu značajna afirmacija dokumentarnog i generalno uzevši terenskog rada, pomalo nekarakterističnog za žene na našim područjima. Junakinjina želja da doprinese kolektivu nemerljiva je. Međutim, iako nalikuje na intelektualno jake i profesionalno stabilne žene iz sektora javnog i ideološki angažovanog delovanja, glavna junakinja otvoreno pokazuje da ima svojih slabosti. U sebi objedinjuje niz kontradiktornih osobina, čime se potvrđuje ideja o mogućnosti da je u redu da se bude i jedno i drugo, te da nijedna od nas nije samo jedno ili samo drugo.

Krajnje, simbolika naslova Ruka u vatri usko je povezana ne sa temom već sa osobinom koju glavna junakinja ima, a to je neprestana potreba da se odlazi tamo gde ne treba, da se radi ono što ne valja, da se čačka mečka. I zaista, pripovedačica se tokom čitavog romana nalazi na granici između ovostranog, razumnog, stvarnog života, sa svim posledicama koje nose njeni postupci, i onostranog, oličenog u onom iracionalnom i neistraženom koje čuči negde u njenom biću. U njoj živi jedna sila koja je tera da ode korak dalje, dokle god ima stepenica, koja je ne drži čvrsto na zemlji, koja joj ne da mira čak ni u tom gotovo idiličnom životu koji ima. A, naposletku, zar ta sila ne živi i u svima nama?

author-avatar

O autoru Bojana Lubarda

Rođena 1994. godine u Beogradu. Osnovne i master studije završila je na Filološkom fakultetu u Beogradu na katedri za Srpsku književnost sa južnoslovenskim književnostima, a trenutno pohađa i doktorske studije. Interesuje se za Andrićevo stvaralaštvo i postkolonijalnu književnost.

Back to list

Iz rubrike