Drama

Zima na dnu

 

(dramolet)

 

Lica:

Trapađoza

Neobični Laskavac

CEO 1

CEO 2

Drugarica Vong

Devojka

Kinezi

Starac

Tip

Sin

Dodo

Gigi

 

Četiri priče. Svaka se dešava na četvrtini okrugle platforme koja se rotira kako nova priča počne. Na kraju se sve zavrti. Likovi u sumanutom kruženju vrište, deru se, ispadaju i ponovo se penju.

 

I

TRAPAĐOZA

 

(Dve stare budale. Klupa u parku. Svetiljka. Zima).

Neobični Laskavac: O, dobro veče, Trapađoza!

Trapađoza:  Dobro veče i vama, Neobični Laskavče!

Neobični Laskavac: Pravo pitanje za pravu osobu: Da li volite laskavce?

Trapađoza:  Pa, zavisi od laskavca.

Neobični Laskavac: Ako vam neko lepo i originalno laska…

Trapađoza:  …Onda volim!

Neobični Laskavac: Znate, ja ne umem lepo da laskam. Nedostaju mi reči…

Trapađoza:  Pa probajte. Ne ujedam, he, he, he…

Neobični Laskavac (Pauza. Priprema se. Zalet je veliki, kao da hoće nešto strašno važno da kaže): Vi… Viste tako, tako, ma tako… Lepi!

Trapađoza:  Oh, kakav divan početak!

Neobični Laskavac: Početak? Mislio sam da je to sve.

Trapađoza (Razočarana): Oh..?

Neobični Laskavac (Razočaran): Eto vidite. Kako rekoh, nedostaju mi reči. Nego…

Trapađoza:  Šta… Kažite slobodno.

Neobični Laskavac: Ako biste mi malo pomogli…

Trapađoza:  Pomogla? Ja vama? Kako neobično!

Neobični Laskavac: U pravu ste, to ne…

Trapađoza:  Ma ne, nisam nikada… Ali ne mora da znači da ne treba da probamo…

Neobični Laskavac: Jeste li sigurni? Mislim…

Trapađoza:  Da, naravno, ne brinite ništa. Evo, možda ovako: (Nakašlje se). Vi, vi ste tako… tako…Lepi! I… I… I – šarmantni!

Neobični Laskavac: Divno!!! Kako ste vi samo originalni!

Trapađoza (Oduševljena): Pa evo, laskavče jedan, upravo ste mi udelili kompliment bez po muke! Vi ste talenat!

Neobični Laskavac: Dakle, da rezimiramo: Vi ste lepi, vi ste šarmantni, vi ste originalni. Tako. E, baš tako i tim redom.

Trapađoza (Imitira ga u nabrajanju): A vi ste: laskavac, talenat i… (ne može da se seti ničeg više…)

Neobični Laskavac (Nastavlja njeno nabrajanje): Izuzetno nadaren spisatelj, skromni velikan, siroti prijatelj sirotima bez prijatelja…

Trapađoza (Neprijatno iznenađena): Gle, kako samo umete da laskate sebi!

Neobični Laskavac: Pa to je lako! Reči dolaze same od sebe, inspiracija gotovo da nije ni potrebna.

Trapađoza (Uvređeno): Oh, onda vam ni ja nisam više potrebna.

Neobični Laskavac: U pravu ste, laku noć! (Odlazi, i za sebe): Strpljiv s budalama, velikodušan s potrebitima, nežan s ranjenima, sklon razmišljanju kao i svi stidljivi ljudi…

Trapađoza (Za sebe): Oh, kako neobičan čovek!

(Neobični laskavac se vraća pošto je napravio mali krug oko svetiljke).

Neobični Laskavac (Iznenađeno): O, dobro veče, Trapađoza!

Trapađoza (Iznenađeno)::  Dobro veče i vama, Neobični Laskavče!

Neobični Laskavac: Pravo pitanje za pravu osobu: Da li volite laskavce?..

 

(Sneg počinje da pada. Gust sneg. Pokriva Trapađozu i Neobičnog Laskavca, oni postaju dva Sneška Belića. Budale.)

 

II

TUŽAN ČOVEK

 

(Dva mlada izvršna direktora (chief executive officers-CEO). Svađaju se pored bine. Kafana. Grupa razdraganih Kineza. Malo drugih gostiju).

CEO 1:  Ne želim da pevam karaoke.

CEO 2:  Ali, zašto?

CEO 1:  Idiotski je, a i ne peva mi se.

CEO 2:  Ko peva zlo ne misli.

CEO 1:  Ko misli nije mu do pevanja.

CEO 2:  Šta fali Bilu Mareju u «Izgubljenima u prevodu»?

CEO 1:  Ništa. To je film. Samo dobra scena. Ovo nije film. Ovo je sranje.

CEO 2:  Kinezi samo žele da se malo zabave. Ti kreni, onda će oni da se opuste. Posle nećeš moći do mikrofona pa da ti je i poslednje.

CEO 1:  Ne mogu. Žao mi je.

CEO 2:  Molim te, zavise nam velike pare od ovoga…

CEO 1:  Od mog pevanja? Jebeš takve pare i one koji ih donose!

CEO 2:  Eno, prilazi nam ona neprijatna Kineskinja.

Drugarica Vong: Ako on ne peva, nista pare. Ni cvonijak!

CEO 2:  Ne brinite, drugarice Vong, pevaće on ko bela lala…

Drugarica Vong (Neprijatan smeh): Lala? La, la, la! Nek peva on! Sad!

(Drugarica Vong se vraća među Kineze).

CEO 1:  Jedite govna, i ti i drugarica Vong.

CEO 2:  Molim te…

(CEO 1 ugleda Devojku).

CEO 1:  Jesi li je ti pozvao?!

CEO 2:  Koga?

CEO 1:  Nju. (Pokazuje na Devojku).

CEO 2:  Nikad čuo ni video. Ko je ona?

CEO 1:  Moja bivša cura.

CEO 2:  Ona tamo? Ej, stvarno super izgleda.

CEO 1:  Ona je volela da joj pevam.

CEO 2:  Pa to je sjajno! Pevaj za nju. O prekidu. Tužno. Bilo šta, Kinezi se meškolje. Otići će i zbogom pare, zbogom ideali! Zbogom povišice i bonusi…

CEO 1:  Otkud ona ovde? Sedi sama.

CEO 2:  Drugarica Vong ponovo ustaje. Ljuta je ko ris!

CEO 1:  O, ljubavi moja! Zašto sam te prodao tako jevtino…

CEO 2 (Vodi CEO 1 na binu, CEO 1 penje se kao mesečar):  A sada, pesma o tužnoj ljubavi! Samo za vas drage moje dame!

 

(Uvodni instrumental No suprises od Radiohead. CEO 1 peva celu stvar. Vrlo dobro peva. Aplauz, povici divljenja i odobravanja. Drugarica Vong prilazi, penje se na binu, zagrli ga i dugo ga ljubi. Devojka se osmehuje. Kinezi aplaudiraju. CEO 2 blista).

 

III

ODLAZAK

 

(Starac, oronuli čovek u iznošenom odelu nosi težak kofer, sudara se s Tipom).

Starac: Oprostite!

Tip: Puši ga, matori!

(Dolazi Sin, mlađi čovek oholog izgleda u firmiranom odelu. Gleda ćutke za Tipom).

Starac: Zdravo, sine!

Sin: Šta hoćeš?

Starac: Sine, ostao sam bez krova nad glavom. Ovaj kofer i ja nemamo kud…

Sin: I šta sad ja da radim?

Starac: Pomozi mi… Molim te!..

Sin: Kako?! Kako?! Ni sam nemam ništa. Sve ovo na meni pripada ženi kojom sam se nedavno oženio.

Starac: Nisam je ni upoznao…

Sin: Ni nećeš. Potpisao sam predbračni ugovor. Obavezao sam se da nikada neću ni spomenuti svoj prethodni život. Nikakvi roditelji, nikakvo detinjstvo, nikakve uspomene…

Starac: Zašto si potpisao tako nešto?

Sin: Tako. Prodao sam veru za večeru. Samo da znaš kakva je to slasna večera. Ništa osim nje mi nije ni potrebno.

Starac: Imaš li bilo kakvu mogućnost da mi ma i najmanje nekako pomogneš…? Sine moj!

Sin: Dosta! Šta, do vraga, nosiš u toj koferčini?

Starac: Moje pesme.

Sin: Pesme?! (Smeje se podrugljivo iz sve snage). Ta ti je dobra.

Starac: Ovde je ceo moj život.

Sin: Sunce ti poljubim? (I dalje se smeje). Kubik pesama stare budale! Kome to treba!?

Starac: Svetu, sine. Tu su najuzvišeniji drhtaji duše jednog minulog vremena.

Sin: Ma nemoj! Pa, što nisi uzdrhtao ranije?

Starac (Uzdahne): Nije bilo prilike. Moja slava i moj život nisu tempirani u isto vreme. Molim te, sine. Uzmi ovaj kofer i pobrini se da svet sazna za mene.

Sin: Ako uzmem kofer, ti ćeš otići i nikada, nikada mi više nećeš izaći na oči?

Starac: Ako ti tako želiš…

Sin: To je sve što želim od tebe.

Starac: Dobro. Kunem se da te nikada više neću uznemiravati.

(Pruža kofer. Sin ne prihvata).

Sin: Kako ću biti siguran u to. Ja se pobrinem za sve, a ti se pojaviš i ko zna šta sve uradiš…

Starac: Sine, ja sam veoma bolestan. Nemam mnogo vremena. Nemam ni kuće ni kućišta. Verovatno ću se ubrzo smrznuti na ulici…

Sin (Nepoverljivo ga zagleda): Hmmm…. Ne izgledaš najbolje, to je istina… (Uzdahne i prihvati kofer). Pa nek ti bude… Sada odlazi i da te nikada više nisam video.

Starac: Zbogom, sine. I hvala ti od sveg srca!

Sin: Ajde, ajde…

 

(Starac odlazi, Sin čeka dobar minut, možda dva. Zatim baci kofer preko zida. Odlazi).

 

 

IV

NEOBICIKLISTI

 

(Dodo i Gigi. Odustali od čekanja. Bleje na vetrometini. Obradovali se koferu. On se otvorio, iz njega ispada povelika količina ispisane hartije).

 

Dodo: Ovo je stvarno dar s neba. Toliko papira. I veliki kartonski kofer. Sada ćemo da pojačamo vatricu.

Gigi (Nasumice čita s hartije. Pomnije zagleda jedan list): Hm, kakve baljezgarije! Čuj ovo: Tо iz džbuna ‘tica pr’nu!

Dodo: Prdnu?

Gigi: Pr’nu, ha, ha, ha! Čoveče! Ptice prde, a čuj sad ovo: oblak se valja ko grudi u práljâ!

Dodo: Kako se to valjaju grudi u pralja? One obično odskaču dok pralje nešto peru.

Gigi: Nemam pojma. Ni ne znam šta je to pralja.

Dodo: Kakve gluposti!

Gigi: Spalićemo sve. Do koske!

(Pale hartiju i kofer. Greju se).

Dodo: Sećaš se ekskurzije?

Gigi: Naravno. I meni je to palo na pamet.

Dodo: Nastavnik Sirotković. Od umora je tako zaspao…

Gigi: Beše to dubok i težak san…

Dodo: Nije ni primetio da smo ga izuli…

Gigi: Kako su mu samo smrdele noge…

Dodo: Onda šibice između prstiju…

Gigi: Pa onda i plamičak, pa plamen, pa vatra…

Dodo: Sirotković se ne budi…

Gigi: Kleo se kako je sanjao da gazi poljem prohladnih ljiljana…

Dodo: Prohladnih ljiljana poljem! To je pesnik, a ne ovo sranje sa praljama i pticama…

Gigi: Sada je invalid.

Dodo: Siroti Sirotković.

Gigi: Ha, ha, ha! Smrdljivi- Smrdiljković.

Dodo: Nije nas tužio.

Gigi: To je ljudina. Nastavnik za primer.

Dodo: Znaš li da je pobedio na nekim igrama za invalide?

Gigi: To me ne čudi. Nije imao ni ruke. Ostao je bez njih na nekoj ranijoj ekskurziji.

Dodo: Zlato u biciklizmu za ljude bez stopalâ! Zlato u bacanju diska ustima!

Gigi: Kakav genije! Prohladna polja ljiljana… Prohladnih ljiljana polja.

Dodo: Stavi još tog papira, pojačaj vatru!

Gigi: Da navatamo neke ptice da nam prde?

Dodo: Kako se beše zvao Sirotković?

Gigi: Mrtvota.

Dodo: Kako?

Gigi: Života, jebo te!

Dodo: Ha, ha, ha!

 

(Starac im prilazi. Ne primećuju ga, grohotom se smeju. Starac izvlači drhtavom rukom revolver, nišani u njih. Čuje se škljocanje, a pucnja bez metaka nema, nema pa nema).

 

KRAJ

 

 

author-avatar

O autoru Čedomir Janičić

Rođen 1967. u Zadru. Osnovnu i srednju školu završio je u Somboru. Na Filozofskom fakultetu u Beogradu diplomirao istoriju umetnosti. Objavljuje poeziju i prozu u književnim časopisima i onlajn portalima. Zastupljen u nekoliko regionalnih zbornika proze i poezije. Nagrađivan. Objavio e-knjigu priča Et in Arcadia Ego, u izdanju Media Art Content, Ltd Novi Sad, 2015. godine i izmenjeno štampano izdanje pod istim naslovom u izdanju Gradske biblioteke Karlo Bijelicki, 2018. Radi kao kustos Gradskog muzeja Sombor.

Back to list

Iz rubrike