Kritika

Guguto memeto, ne diraj u svet(l)o

(Stefan Tićmi, Guguto memeto (bajkolika priča u Selu na rubu razuma, po kojoj je snimljen istoimeni film), Beograd: Imprimatur, 2023)

Sve što mi zaista pripada jesu moja priviđenja,

moje izmaglice, moja sanjarenja.

– Stefan Tićmi

 

Knjiga Stefana Mitića počinje kišom, a priča Stefana Tićmija nazire se tek u mraku: kada padne kiša, veli autor – igramo se; kada padne mrak, dodaćemo mi – tražimo svetlo. Dok se pojedina deca plaše mraka, druga svoje strahove nadilaze tako što pred baterijskom lampom prstićima stvaraju oblike i senkom šaraju po zidovima. Poetika Stefana Tićmija upravo je to – svetlosna igra u nokturnu čovekovog iskustva.

Guguto memeto,

Gde li je svet(l)o?

Nakon afirmisanih proznih ostvarenja Ja sam Akiko (2018) i Kaput od mahovine (2020), nastaje Guguto memeto (bajkolika priča u Selu na rubu razuma, po kojoj je snimljen istoimeni film), odlikovana priznanjem „Maleni cvet” za najbolju knjigu za decu i mlade u 2023. godini. Zapravo, inicijalna ideja za Guguto memeto ostvarena je netipičnim redosledom: scenario – film – knjiga. Na filmskom platnu najpre je vizualizovana autorska intencija, ne bi li se tek naknadno čudesna atmosfera preosmislila i vratila svome izvorištu – na papir, među stranice.

Delo se već svojim poreklom opire kalupu žanrovskih klasifikacija – više nije scenario, ali (ni)je: „Ni roman. Ni novela. Ni pripovetka. Ni brošura” (111). U daljem određivanju negacijom, možemo zaključiti: ni bajalica, ni razbrajalica; iako svojom književnom funkcijom pripada i jednom i drugom. Naime, bajanju je inherentna isceliteljska i magijska jezička namera, a razbrajanju igrivost, ritmičnost i melodičnost izraza – što su nezaobilazne osobine ovog književnog ostvarenja. Kao već ustaljeni Tićmijev spisateljski manir, prepoznaju se verbalna lepršavost, neobična grafička rešenja i raznoliki segmenti koji su integrisani ne bi li dopunili i proširili značenjski repertoar priče: fiktivni recepti, isečci iz novina, legende. Poetsko bogatstvo naglašeno je sinestezijskim spojem ukusa, mirisa i boja: od esencije vanilinog šećera do sveže farbe za čamce, haljine gugutasto pepeljastosive boje, pucketanja vatre i zvuka violine, s ponekim Cink! i Puf! pride. Sve(t) u ovom književnom prostoru čitalac spoznaje i (d)oživljava čulima i treperavom imaginacijom – uostalom, kao i sam autor, čitalac takođe nema ništa drugo do svojih priviđenja, izmaglice i sanjarenja – a ova knjiga ih iznova pobuđuje.

Selo na rubu razuma sazdano je prema principima foklorne mistike i ambijentalnosti, a pozicionirano na razmeđi ovostranosti – onog što je Odovud – i onostranosti – Odonud. Senzibilitet meštana upućuje na univerzalno ljudski i čitaocima iskustveno poznati karakter: „[…] ljudi iz Sela na rubu razuma nisu odlagali smrt, ne. Oni su odlagali život. Kao da je život uvek i uvek ono što sledi, a ne ono što je sada: ovo i ovde. Selo se delilo na dve sorte: na one koji su živeli u prošlosti i na one koji su živeli u budućnosti” (21). Prva grupacija sentimentalno je usredsređena na prošla vremena i trajno obeležena čežnjivim pogledom unazad, dok je potonja nagnuta ka onom potencijalnom, što bi moglo (a što nije i verovatno neće) biti, besciljno nagomilavajući materijalne sitnice „za ne daj bože, za zatrebaće, za nekad” (21). Njihova zajednička odlika (a možda i odluka) jeste zaborav – zaborav u sadašnjosti, zaborav na sadašnjost. Guguto memeto zato i jeste svojevrstan podsetnik na važnost prisutnosti i prisustva, ne u onom što je bilo ili tek sledi, već u onom što jeste, što je tu i sada.

U svet(l)u ove priče ili pak pokušajima da se u knjizi pronađe svet(l)o, izdvajaju se junaci: On (slovoslagač Moća Moćanski), Ona (gospođa – zloslutnica, vračara, karakondžula – Slutka) i Oni (Deca, Komšiluk, uopšteno – Ljudi). Slutka i Moća su reprezenti dve pomenute krajnosti – Ona: budućnost, On: prošlost, a zajednički put mogu pronaći jedino u sadašnjosti. Slutkina nesvakidašnja vokacija jeste neminovna slutnja – usud da se predvidi ko sledeći umire. Međutim, iza mračne fasade koju strahom grade seljani, nazire se osećajnost, požrtvovanost i brižnost neshvaćene suđaje. U Moćinom neobičnom zanimanju ambivalentno se odslikava odnos prema smrti. Iako ih slaže po krstačama pokojnika, za Moću su „Slova, njegov smiraj. Slova, njegovo zanesenjaštvo” (44). Dok je smrt sveprisutna i postoji samo za nekog drugog, ona i nema povlašćenu ulogu, te nije neobično da se slovoslagač ozari svaki put kada stigne čekrk Ptica Smrtonošnica, vesnik i najava o tome ko je sledeći. Ipak, u trenutku kada se, nakon dečje smicalice, pobudi svest i o sopstvenoj konačnosti, smrt postaje smrt za sebe, smrt delatna, kao motivaciono sredstvo koje uslovljava dalji preplet radnji i „avetinjsku jezu” (49) nakon što nešto u junaku „kvrcne” (51). Moću odlikuje svojevrsna neprisutnost i otuđenost, koja je još više naglašena prilikom dobijanja ceduljice sa svojim imenom: „Kao da njegove noge više nisu njegove, kao da njegovo telo za trenutak više nije njegovo. Kao da više ništa nije njegovo, već tuđe, nečije i nepoznato” (53). Međutim, taj prefiks „ne” ukida se nakon intervencije Dece, jer tek kada se ohrabri na izlazak iz svoje sobe – Moća postepeno izlazi i iz dotadašnjeg sebe.

Čitav prostor Sela na rubu razuma – vividan svojim topografskim i toponimskim odlikama, ilustrovanim na mapi s početka knjige – ujedno je i poligon za dečju igru: „Njihovo je bilo poljanče, njihova je bila šuma, njihov je bio čitav svet” (33). Deca su značajan kolektivni junak – ona su uvek i svuda prisutna, njihov horski glas odjekuje, dok im sadašnjost neupitno pripada. Ne opiru joj se, već je žive i domišljaju svojom šalom i trikovima – u koje uspevaju da upletu i druge aktere, a time ih pokrenu na delanje i upute na hronotop sadašnjosti. Igrom deca podrivaju i neigrive elemente, poput ontoloških briga: ona kradu sanduke iz dvorišta pogrebne opreme, a potom se svojim „pogrebnim brm-brm igračkama” (29) utrkuju. Razonoda i smeh dečje su osobine kojima se prevazilaze i najstrašniji momenti ljudskog iskustva – pomisao na smrt i (s)vest o smrtnosti. Svojim visprenim tekstualnim tkanjem, autor čini isto.

Motiv krivice i teret prošlosti neopozivo su upisani u interpretativni okvir Tićmijeve priče. U kojoj meri krivica opseda čoveka i kako (i da li) ju je uopšte moguće prevazići, pitanja su za koja pisac promišlja odgovore. Neki od njih se naziru u magijsko-isceliteljskoj svrsi reči i oproštaja, dok neki nadilaze iskazano – jer se praštanje postiže dodirom. Time i dodiri imaju svoj poseban govor, a toplina i humanost premošćavaju sve strahove: „Strah treba prigrliti i krotiti ga srcem, s puno ljubavi” (91).

Poslednje poglavlje sugestivno je obavijeno snolikom atmosferom ivanjdanjske noći – najsvetlije, vatrom i lunom obasjane – u kojoj Moća prevazilazi sopstvenu tminu i konačno (p)ostaje p r i s u t a n. Poetika Stefana Tićmija utemeljena je na izlasku iz (svog) mraka, te ne čudi što se ova priča završava odbleskom vatre, a postskriptum sugeriše da – i kiša prestaje.

Guguto memeto,

Ne diraj u svet(l)o.

 

 

 

 

author-avatar

O autoru Sara Arva

Rođena je 1995. godine u Zrenjaninu. Završila je osnovne (Srpska književnost i jezik sa komparatistikom) i master (Srpska književnost) akademske studije na Filološkom fakultetu Univerziteta u Beogradu. Na istom fakultetu trenutno pohađa doktorske akademske studije (Srpska književnost) i zaposlena je u svojstvu istraživača-pripravnika. Interesuje se za književnost XX veka, savremenu književnu produkciju, ali i nastavno proučavanje književnosti i (srpskog kao stranog) jezika.

Back to list

Iz rubrike