Drama

Telo

 lica:

LELA –  36 god.

VOJKAN – 40 god.

OTAC – 78 god.

 

LELIN OTAC 

VOJKANOVA MAJKA

OČEVA MAJKA

 

 

 

 

 

 

 

intimne slike:

 

«Slomljena grana» (1-5)

«Pad sa tobogana» (6-10)

«Pad sa kreveta» (11-13)

«Koža» (14-17)

«Rane» (18-21)

«Pomirenje» (22-26)

«Odlazak»(27,28) «slomljena grana»

 

 

 

Lela i Vojkan stoje jedan naspram drugog. Lela drži ĉiniju i kašiku.

 

VOJKAN: Da li si uspela?

LELA: Jesam.

VOJKAN: Kako si ga ubedila?

LELA:  Kao i obiĉno.

VOJKAN: Ja ne umem.

LELA: Ne slušaš ga.

VOJKAN: Ne mogu više da ga slušam. Da li sam zbog toga loš sin?

LELA: Moram da legnem da se malo odmorim. Tvoj je red.

VOJKAN: Nećeš da mi odgovoriš?

LELA: To je izmeĊu tebe i tvog oca.

 

Lela sedi na krevetu raširenih nogu. 

LELA: Sedim. Moje stidne dlake sede. Pa šta? Kosa je poĉela da ti sedi s osamnaest. To nije isto. Zašto? Zato što nije.  Zašto? Ono je bio poĉetak, ovo je kraj? Ĉega? Nerviraš me svojim pitanjima! Znam. Zašto te nerviram? Hajde da sve zaboravim! Hajde. Ne mogu. Zašto?  Boli.  Zašto? Prestani! Pukla si. Pa šta? Ništa samo kaţem. Pukla sam, zbog umora, proširenih vena, alergija, kose koja opada, razlistanih noktiju… I zbog sedih stidnih dlaka? I zbog toga. Telo mi se raspada. Odjednom. Bez najave.

 

 

 

Vojkan i Otac. Otac leži u krevetu. Rukama pokušava nešto da uhvati iznad svoje glave. Vojkan ga posmatra.

 

 

OTAC: Uhvati ga. Vidi. Uhvati. Ne daj. E, pobeţe.

VOJKAN: Ćale, nema niĉega.

OTAC: Evo. Pogledaj. Gledaj. Vidiš?

VOJKAN: Dobro, smiri se.

OTAC: Uhvati ga. Eto tu, kod tebe. VOJKAN: Šta? Šta da uhvatim?

OTAC: Što ga ne uhvatiš?

VOJKAN: Šta?! Šta da uhvatim?!

OTAC: Da li ti dobro vidiš?

VOJKAN: Ćale, nema niĉega.

OTAC: Ne vidiš dobro. Eto tu. Pa pruţi ruku.

VOJKAN: Ali šta vidiš?

OTAC:  Pa pruţi ruku!

Vojkan pruža ruku.

OTAC: Jesi li uhvatio?

VOJKAN: (Posmatra svoju ruku) Jesam.

OTAC: Eto. Pazi da je ne … Slomio si je.

Otac spusti ruke. Smiri se. Zatvori oĉi. Vojkan ga pokrije.

 

Lela leži sklupĉana na krevetu. Dolazi Vojkan. Leže pored nje. 

VOJKAN: Zaspao je. Lela, da li spavaš?

LELA: Spavam.

VOJKAN: Zaspao je.

LELA: Ĉula sam te.

VOJKAN: Ne mogu više da hvatam nevidljive stvari.

LELA: Grana.

 

Kakva grana?

LELA: Stalno vidi krošnje drveća. Traţi da uhvatiš granu koja se njiše iznad njegove glave.

VOJKAN: Misli da je ispod drveta.

LELA: Neko drveće iz njegovog detinjstva.

VOJKAN: Hvatam oĉeve grane detinjstva.

LELA: Ĉesto tu vidi i svoju majku. Zajedno su.

Vojkan se sklupĉa oko Lele. Ĉvrsto je zagrli.

VOJKAN: Šta bih ja bez tebe?

LELA: Danas je pristao da jede bez problema.

VOJKAN: Imamo iste ruke. Po prvi put sam to primetio dok smo lovili nevidljive grane. Iste. Samo starije. Kao da sam u fotošopu postario svoje ruke. Ovako izgledaju sad, a ovako će izgledati za dvadeset, trideset godina. (Ćute. Vojkan ljubi Lelu. Lela ne reaguje) I dalje otkidam na miris tvoje koţe. Prepoznao bih ga meĊu milion drugih. Ponekad ga i sanjam.

Leţim, spavam i budim se s tvojim mirisom.

LELA: Idem da proverim da li je sve u redu.

Lela se izvlaĉi iz Vojkanovog zagrljaja i odlazi.

 

Lela u fotelji sklupĉana.

LELA: Ova jebena fotelja jedino je što imam od tebe. I odakle ti uopšte ideja da mi kao svadbeni poklon pošalješ ovakvu glupost? Staru, kabastu fotelju, odvratne ţute boje! Progoreo si je jebenom cigaretom! Samo bi idiot kao svadbeni poklon poslao staru, otrcanu fotelju i još ukrašenu mašnicama!

Lelin otac stoji pored fotelje. Ĉuĉne. Miluje je po ruci.

LELA: Jebem mu mater, zašto nisi došao? Otac si mi.

LELIN OTAC: Oboţavala si tu fotelju. Kad god bih seo u nju, dolazila si mi u krilo. Tvoja majka je ţelela da je izbacimo ili bar preradimo, ali ti si toliko plakala da su ĉak tri komšinice došle da pitaju šta se dešava. Nisam znao šta da ti poklonim. Mislio sam da bi ţelela da je imaš. A i meni je zauzimala mesto u garaţi. Miš je malo nagrizo. Odozdo. Ali to se ne vidi.

LELA: Boţe, ĉime sam zasluţila oca idiota?

LELIN OTAC: Stvarno sam mislio da će te obradovati. Hteo sam i da ti je umotam u sjajan ukrasni papir ali nisam znao kako.  Nema tako velikog. Trebalo bi da ga spajam selotejpom! A onda mi je komšinica dala predlog da stavim mašnice. To su njene mašnice. Ona ih sakuplja. Saĉuva od svakog poklona koji dobije. Rekla je: «ţuta fotelja sa stotinu raznobojnih mašnica, to će je raspoloţiti»

LELA: Plakala sam kada se ispred crkve zaustavio prljavi kombi i kada su, pred svima, izneli staru pohabanu fotelju ulepljenu mašnicama.

LELIN OTAC: Mislio sam da će to probuditi tvoje sećanje na detinjstvo. Da će izazvati buru lepih emocija. Koju suzu moţda.

LELA: Plakala sam. Od sramote.

 

«pad sa tobogana»

 

Vojkan i Otac. Otac sedi na krevetu poduprut jastucima. Vojkan drži ĉiniju i kašiku. Pokušava da nahrani Oca.

 

VOJKAN: Hajde, ćale, molim te. Moraš uzeti neki zalogaj.

OTAC: Neću ovde. Hoću kući.

VOJKAN: Ovo je tvoja kuća.

OTAC: Ti si lud.

VOJKAN: Ţiviš ovde već osam godina. Ovo je tvoja kuća.

OTAC: Gluposti. Priĉaš gluposti. Moram da idem kući.

Otac pokušava da ustane. Nema snage. Vojkan ga zadržava, pridržava, namešta.

Hajde, samo par zalogaja, kako bi popio lekove.

OTAC: Ješću kući. Neću ovde.

VOJKAN: Ovo je tvoja kuća. Ja sam Vojkan. Tvoj sin.

OTAC: Svašta.

VOJKAN: Hajde ćale, molim te. Ne mogu da ti dam lekove na prazan ţeludac. Samo dva zalogaja.

OTAC: Ko si ti? Zašto me drţiš ovde? Gde je Lela?

VOJKAN: Ćale, ja sam tvoj sin. Vojkan. Opet si zaboravio.

Pogledaj me. Ja sam Vojkan. Tvoj sin.

OTAC: Gde je Lela? Hoću kući.

Ulazi Lela. 

LELA: Pusti mene. Kasniš na posao.

VOJKAN: Ni zalogaj.

LELA: Ja ću. Idi.

Vojkan daje Leli ĉiniju.

VOJKAN: Ne znam kako bih ovo izdrţao bez tebe.

Vojkan zagrli Lelu.  Poljubi je. Ode.

LELA: Tata, hajde da pojedemo ovo pa da idemo kući.

OTAC: (pokušava da ustane) Hajdemo.

LELA: Ali prvo da pojedemo ovo što smo naruĉili. Ovo je skup restoran. Nećemo im ovo ostaviti.  Platili smo. Hajde, nema puno.

OTAC: Što si me dovela u tako lošu kafanu?

LELA: Hajde da pojedemo pa da idemo.

Lela hrani Oca. 

 

Vojkan na majĉinom grobu. Puši.

VOJKAN: Kevo, šta da ti kaţem? Dugo nisam dolazio jer ne mogu ćaleta da ostavim. A i obaveze, posao…. Ovo s ćaletom predugo traje. Sve mu je gore. Do pre dve nedelje je ustajao. Sada teško i stoji. Ni korak ne moţe da napravi. Posle jedne noći halucinacija, ludila i neke iznenadne energije, pada potpuno iscrpljen i onda je po dva dana k’o biljka. Ne znam, bre kevo, šta da …. Ne znam. Lela i ja ga ĉuvamo na smenu.

Neko uvek mora da bude budan.

Vojkanova majka stoji pored groba.

VOJKANOVA MAJKA: Uvek je bio tvrdoglav i teţak. Sada je sigurno još gori.

VOJKAN: Ne znam, kevo, šta da radim. Imaš li ti neku ideju? Šalim se…

VOJKANOVA MAJKA: Stajala sam u redu za meso.  Mesara na kraju ulice. Majka me poslala. Sveţe meso je stizalo utorkom. Nikad dovoljno za sve. Tvoj otac je stajao iza mene. Nerviralo me je što me je gurao. Kupila sam pola kilograma mlevenog, mešanog da mama napuni paprike i pola kilograma junećeg za rinflajš i krenula kući. Na moje iznenadjenje on je odmah krenuo za mnom. S obzirom na to da je bio mnogo stariji od mene bila sam sigurna da je manijak i potrĉala sam. Ali, i on je potrĉao za mnom. A onda je poĉeo da viĉe kako samo ţeli nešto da mi kaţe. Kada sam stigla blizu kuće zastala sam. Rekao mi je da ga je moj miris razoruţao toliko da je zaboravio na meso. I da bez tog mirisa više neće moći da ţivi tako da mora da me oţeni. Dve nedelje posle toga ja sam se  udala.

VOJKAN: Moram da idem.  (ugasi cigaretu) Ne znam koliko ću još izdrţati. Nije ni zasluţio. Obećao sam ti da ću paziti na njega iako on na mene nije.

VOJKANOVA MAJKA: Ĉuvaj se sine.  Ne ljuti se na svog oca.  On je… Takav je.

VOJKAN: Idem, kevo.

 

Lela i Vojkan stoje jedan naspram drugog. 

 

VOJKAN: Da li si uspela?

LELA: Jesam. Kao i obiĉno.

Ja ne mogu.

LELA:  Zato što se boriš s njim.

VOJKAN: Treba da izigravam budalu? Da glumim kako vidim ono što ne vidim?

LELA: Moraš ako hoćeš da jede.

VOJKAN: Stalno tebe zove. Mene ne prepoznaje.  LELA: Ne prepoznaje ni mene. Samo je navikao da zove moje ime. VOJKAN: Moje nije izgovarao ni kad sam bio dete. Mislim da ga je zaboravio odmah po mom rodjenju. Moţda je ţeleo da se zovem drugaĉije.

LELA: Idem malo da se ispruţim. LeĊa me bole.

VOJKAN: Zašto bih ja bio dobar sin kad je on bio loš otac?

LELA: To je izmeĊu tebe i tvog oca.

Lela odlazi.

 

Lela  leži u krevetu. Pored kreveta Lelin otac sedi u žutoj fotelji.

LELA: Imam oţiljak ovde na ĉelu.

LELIN OTAC: Stalno si padala kad si bila mala.  Oduvek si bila trapava.

LELA: Imala sam dve godine. Vodio si me u park na tobogan. Ja se popnem, sednem, ti raţiriš ruke i ja se spustim pravo u tvoje naruĉje. Takav je bio dogovor. Završila sam s glavom u pesku jer si blenuo u neku ţenu!

LELIN OTAC: Nisam nju ni pogledao. Samo noge. U, dobro se sećam tih nogu! I, ĉoveĉe! Drţi ubedljivo treće mesto na mojoj listi! U, gde me podseti! Nisam je odmah primetio jer sam morao da pazim kako se penješ na tobogan. Stvarno si bila trapava. I kada si sela ja sam ih ugledao. Par fenomenalnih, dugih, izvajanih nogu u teget sandalama sa potpeticom. A zagledao sam se jer je imala izrez pozadi na suknji, pa sam saĉekao da prodje pored mene kako bih video koliko je dubok taj šlic. Kaţem ti i posle toliko godina još uvek je na trećem mestu moje liste najlepših ţenskih nogu. Kasnije sam se i upoznao s njom, ali je već bio maznuo jedan fudbaler. Ubrzo su i otišli iz zemlje.

LELA: A meni ostao oţiljak kao uspomena.

LELIN OTAC: Ma, daj, nije to bilo tako strašno. Više si se uplašila nego što te je stvarno bolelo.

LELA: Šili su me.

LELIN OTAC: Nisu, ljubavi. To si ti samo tako umislila jer ti je delovalo strašno. Oprali smo ti ja i mama ranu i zalepili flaster, i to je bilo to.

LELA: Doveo si me kući. Ti i mama ste se posvadjali. Ti si otišao. Mama me je odvela u deĉiji dispanzer i tamo su mi zašili ranu i stavili flaster.

LELIN OTAC: Sigurna si? Moguće. Ali nije bilo ništa ozbiljno inaĉe bi imala veći oţiljak. Ja ga uopšte ne vidim. To baš neko mora da zagleda da bi ga video.

LELA: Nikad više nisam sela na tobogan.

LELIN OTAC: E, toga se sećam. Mada mi nikada nije bilo jasno zašto.

Lela mu okrene leĊa.

 

  1.   

Vojkan i Otac.Otac sedi u krevetu.

OTAC: Šta hoće ova dva ĉoveka?

VOJKAN: Ne znam.

OTAC: Što si ih pustio u kuću?

VOJKAN: Sami su ušli.

OTAC: Izbaci ih onda. Ej, vas dvojica! Šta traţite ovde? Niko vas nije zvao. Bezobraznici jedni!

VOJKAN: Dobro, ćale, pusti ih.

OTAC: Kako da ih pustim? Neću da ih pustim. Izbaci ih!

VOJKAN: Kako da ih izbacim kad nema nikog.

 

OTAC: Ĉuješ šta ti kaţem, izbaci ih! Gde le Lela? Lela! DoĊi brzo!

VOJKAN: Pusti Lelu, malo da odspava. Ceo dan je s tobom.

OTAC: Lela! Brzo dodji! Hoće da me ubiju! Hoće da me ubiju!

Upomoć!

VOJKAN: Ne viĉi, neko će zvati miliciju!

OTAC: Upomoć! Hoće da me ubiju! Lela spasi me!

VOJKAN: Molim te, ne viĉi.

OTAC: Upomoć! Lela, ubiće me!

Dolazi Lela.

LELA: Šta se dešava?

VOJKAN: Potpuno je odlepio.

OTAC: Lela, hoće da me ubiju!

LELA: Ko to?

OTAC: Ovi ljudi. Izbaci ih.

Lela seda na krevet pored Oca.

LELA: Morate da idete. Ne moţete da ostanete ovde. Ako ne  izadjete, zvaću miliciju. ‘Ajde, brţe! Napolje! Evo, otišli su.

Otac pogleda par puta oko sebe a onda se smiri. Lela ga miluje po glavi.

LELA: Eto, sada je opet sve u redu.

Vojkan odlazi.

 

«pad sa kreveta»

 

  1.   

Vojkan u žutoj fotelji umotan u ćebe. Dolazi Lela.

LELA: Hladno ti je?

VOJKAN: Ja ne postojim za svog oca.

LELA: Daj, molim te, otac ti je dementan, a ti dramiš oko toga što te ne  prepoznaje.

VOJKAN: Tvoje ime stalno izgovara. On ne zna da ima sina Vojkana.

LELA: Kako si tako nerazuman? Vidiš da ne zna ni ko je, ni gde je, a ti insistiraš na tome da zna za tebe.

VOJKAN: Ali tebe poznaje.

LELA: Zna za ime Lela. To je šifra za sve njegove probleme. Šifra za njegovu sigurnost. Kad bi ga pitao ko je Lela, ne bi znao da ti kaţe. To je toliko uobiĉajeno za stanje u kome se on nalazi.

Ćute.

LELA: Molim te,  ustani s te fotelje.

VOJKAN: Smeta ti što sedim?

LELA: Smeta mi.

VOJKAN: Zašto?

LELA: Vojkane, molim te ustani.

VOJKAN: A šta ako neću?

LELA: Što me sada maltretiraš?

VOJKAN: Ja? Ja samo sedim u tvojoj fotelji. LELA: Zašto se tako ponašaš?

VOJKAN: Kako se ponašam?

LELA: (na ivici da zaplaĉe) Jebote, koj’ je tebi? Ustaj odatle! (vuĉe ga za ruku) Ustaj kad ti kaţem.

VOJKAN: E neću! Sedi mi se u ovoj fotelji!

LELA: Kako te bre, nije sramota? Padam s nogu ĉuvajući tvog oca i ti me sada još zajebavaš! Ustaj odatle kad ti kaţem!

VOJKAN: Zašto ne kaţeš do kraja? Kaţi slobodno to što misliš! Da ĉuvaš mog oca jer sam ja kao njegov sin potpuno nesposoban! Ĉak i da ga nahranim!

LELA: (kroz plaĉ) Ma, jebe mi se i za tebe i za tvog oca! Imam ja svojih problema! I sklanjaj se već jednom s moje fotelje!

Lela uspe da povuĉe Vojkana da ustane.Otimaju se oko toga ko će da sedne prvi. Guraju se.

 

LELA: Imam i ja svojih problema pa me ti ne pitaš!

Vojkan povuĉe Lelu tako jako da ona padne na pod. VOJKAN: Sklanjaj se s moje fotelje! Uostalom, rekla si da ti je muka od ove fotelje a stalno si u njoj!

Lela ustaje. Potrĉi ka Vojkanu. Udara ga. Vojkan joj vraća. Tuku se. Prekine ih oĉev glas.

OTAC: (iz off-a) Upomoć! Upomoć! …

 

  1.   

Otac leži na podu pored kreveta. Vojkan i Lela pokušavaju da ga podignu. To je priliĉno teško obzirom da on nije u stanju da im pomogne.Telo mu je opušteno i teško.  

OTAC: Upomoć!

VOJKAN: Ne viĉi, ćale, molim te.

OTAC: Upomoć! Ubiće me!

LELA: Tata, smiri se, molim te.

OTAC: Gde si bila? Ja sam te zvao i zvao.

VOJKAN: Hajdemo ovako. Na jedan, dva i tri!

LELA: Teţak je.

VOJKAN: Zato što mu je telo potpuno opušteno. Tata, hajde, još malo. Da te popnemo. Pao si s kreveta.

OTAC: Lela, pomozi. Lela, ko je ovo? Lela, ne daj me.

LELA: Tata, ništa ne brini. Sve je u redu. Pao si s kreveta.

Moramo da te podignemo. Hajde, polako.

OTAC: Pao sam s kreveta?

LELA: Jeste, i sada moramo da te podignemo. Eeeevo. Još malo.

I ovu nogu.

Vojkan i Lela su smestili Oca na krevet.

OTAC: Pao sam.

LELA: (pokriva ga) Sada je sve ponovo u redu.

VOJKAN: Moram da izadjem.

LELA: (Ocu) Sve je u redu.

Vojkan odlazi.

 

  1.   

Vojkan i Vojkanova majka.

VOJKAN: Smestiću ga negde. Ne mogu više. Ne moţe ni Lela. Kevo, ovo predugo traje.

VOJKANOVA MAJKA: To ne smeš da uĉiniš. On je tvoj otac. Šta bi svet rekao? Obećao si mi.

VOJKAN: Znam da sam ti obećao na samrti. I tada si mislila na njega. Traţila si i obećao sam. I ne moţeš da kaţeš da nisam pokušao da ispunim to obećanje. Ali ne mogu više. Ne mogu. Umoran sam. Neispavan. Sve me boli. Kao da samo njegovo prisustvo utiĉe na raspadanje mog tela.

VOJKANOVA MAJKA: Preteruješ. Previše misliš na sebe. Uvek si takav bio. Volim te i znaš da sam ti uvek drţala stranu. Znala sam da sam nećeš uspeti da se izboriš. Ali sam znala i da je tvoj otac u pravu. Vreme je da odrasteš. Da preuzmeš odgovornost. Najlakše je da pobegneš.

VOJKAN: Ali nisam pobegao! Uz njega sam sve vreme. Nepravedna si.

VOJKANOVA MAJKA: Govorim istinu. Ti znaš koliko te volim. Znaš koliko sam uvek imala razumevanja za sve tvoje postupke. Koliko puta sam te opravdala, branila i odbranila  od oĉevih, ali i tudjih optuţbi. Ako izneveriš obećanje koje si mi dao, ovaj put ti neću oprostiti.

VOJKAN: Njegovo stanje je sve gore. Lela i ja poĉinjemo da pucamo. Nećemo još dugo da izdrţimo.

VOJKANOVA MAJKA: To neće još dugo trajati. Ostani uz njega.

Vojkanova majka odlazi.

VOJKAN: Kako misliš da neće još dugo trajati? Umreće? Da li mi to kaţeš? Da će ćale umreti? Kevo? Ne moţeš  sada da me ostaviš!

«koža»

 

  1.   

Lela i Vojkan presvlaĉe Oca. Vojkan pridržava Oca dok stoji. Lela ga briše. Tu je lavor sa vodom. «Pampers» pelene, peškir, vlažne maramice i krema. Lela skida Ocu «pampers» koji je nosio. Vojkanu je gadno.

LELA: Eto tako tata, vidiš koliko je lakše sa pelenom. Samo si nas sinoć, bez razloga, onoliko namuĉio što nisi ţeleo da ti je stavimo. Evo, sada ću te obrisati.

Lela briše oĉevo telo mokrim peškirom, suvim peškirom, vlažnim maramicama…. 

LELA: Eto, vidiš. Još da te namaţem.

VOJKAN: Molim te poţuri, ne znam još koliko ću moći da ga drţim. On više uopšte ne stoji. Potpuno je opušten i teţak. Jedva ga drţim.

LELA: Evo, još malo. Tata, hajde stani malo. Tako. Stoj. Evo pridrţi se za krevet. Tako. Još da stavimo novu pelenu.

OTAC: Neću. Neću to.

LELA: Mora. Vidiš da više ne moţeš da hodaš. Kako da te odnesemo do kupatila?

OTAC: Mogu. Mogu da hodam. Vas mrzi da me vodite do kupatila.

VOJKAN: Kako tako nešto moţeš da kaţeš? Stalno smo uz tebe.

LELA: Vojkane, molim te.

VOJKAN: Kako moţe da bude tako bezobrazan?

LELA: Bolestan je. Ne zna šta priĉa.

OTAC: Ti si bezobrazan. Neću te pelene. (vrti se, otima) Pusti me! Neću!

VOJKAN: Smiri se! Mora da se stavi pelena! To je za tvoje dobro.

OTAC: Neću! (otima se) Kako te nije sramota? Upomoć ljudi! Da vidite šta mi rade!

LELA: Nemoj da viĉeš na njega, molim te. Biće nam još teţe.

Tata, tata u redu je. Molim te smiri se.

VOJKAN: Ne mogu više da ga drţim.

Vojkan pada na krevet. Preko njega Otac go. Lela pokušava da zadrži Oca. Vojkan se izvlaĉi. 

VOJKAN: Daj tu pelenu!

OTAC: Upomoć ljudi, ubiše me!

LELA: Ĉekaj, Vojkane, pusti mene.

VOJKAN: Neću da ĉekam! A ti da se smiriš da ti stavim pelenu ili ću te ostaviti tako golog na krevetu!

LELA: Vojkane, smiri se, molim te, samo ga još više uznemiriš tako!

VOJKAN: Lela, dosta! Ovo je moj otac!

OTAC: Upomoć!

Lela stoji pored kreveta. Vojkan stavi pelenu Ocu. Poĉinje nezadrživo da jeca. Naglo ode.   

OTAC: (pokušava da skine pelenu)Upomoć!

LELA: (zagrli ga) Tata, smiri se. Smiri se.

Otac se polako smiri. Plaĉe.

LELA: Evo, da obuĉemo pidţamu. Hajde polako. Daj mi jednu ruku.  Polako.

Lela oblaĉi Ocu pidžamu. 

LELA: Eto. Hajde smiri se. Dobro je. Šššš, sve će biti dobro. Sada i donji deo. Nemoj, nemoj to da vuĉeš. Evo polako. Hajde, nogu. Sada moram malo da te podignem. Tako. Da namestimo jastuk. Tako. Hajde, smiri se.

Otac poĉinje da rukama hvata nešto iznad svoje glave bez ikakve priĉe. Lela sakuplja stvari i lavor sa vodom. Sa stvarima odlazi. Ulazi Vojkan. Na odstojanju nemo posmatra Oca koji rukama nešto hvata.

 

 

  1.   

Lela u fotelji. Na svoje telo nanosi mleko za telo i ulje. LELA: Suva. Peruta se.  Svrbi me!  Mrzim svoju koţu! Opet preteruješ. Ne preterujem! Ovo nije moja koţa! Verovatno su me  oteli vanzemaljci i zamenili mi koţu! Da i meni je to palo na pamet. Bez ironije! Ne moţe se koţa ovako izmeniti preko noći. Ĉitavog ţivota imam neverovatno meku koţu. To je ono što ljudi primete pri prvom susretu. Pri rukovanju. Nikada mi nisu bile potrebne kreme i neka posebna mleka. Razumem te, mala. To je verovatno stvar genetike. Prekini sa ironijom! Kako se preko noći promenila ta genetika. Nema šta ne stavljam i ništa. Suva! Svrbi me! (Lela se ĉeše agresivno) Vidi. Crveni tragovi! Lakše malo! Izgrebaćeš se. Ostaće ti oţiljci. Baš me briga. Neka ostanu! Hoću svoju koţu natrag! Neću ovu! Skinuću je.

Opet si pukla! Ma, puši ga, bre! Što uopšte i priĉam o ovome.

Ulazi Lelin otac.

LELIN OTAC: Kaţu da je ĉokolada za to neverovatna!

LELA: Ti da ćutiš! Ostavi me.

LELIN OTAC: Neven je takoĊe dobar. Imaš ove što prave prirodne meleme.

LELA: Rekla sam ti da me ostaviš na miru.

LELIN OTAC: Ali, to, ako je poĉelo, tu nema pomoći.

LELA: Šta ako je poĉelo?

LELIN OTAC: Odumiranje koţe. Ulaziš u ubrzani proces starenja.

LELA: Nema šanse, ja se još ni na ovaj usporeni nisam navikla.

LELIN OTAC: Ne razumem zašto diţeš paniku!

LELA: Ti nikad ništa ne razumeš.

LELIN OTAC: Bez razloga se nerviraš. Plastiĉna hirurgija i kozmetika su sada  na takvom nivou da stvarno ne vidim razlog za tvoju histeriju!

LELA: Ostavi me na miru!

Lela ustaje i izgura svog oca napolje. Vraća se. Seda u fotelju.Sklupĉana plaĉe.

  1.   

Otac i Oĉeva majka stoje.

OTAC: Ovo je hrast.

OČEVA MAJKA: A moţeš li ovo da prepoznaš?

 

OTAC: Ĉemerika.

OČEVA MAJKA: A ovo?

OTAC: Lipa.

OČEVA MAJKA: Ovo?

OTAC: Jasen.

OČEVA MAJKA: A pomiriši ovu travu.

OTAC: Poput limuna. To je matiĉnjak.

OČEVA MAJKA: Da li pamtiš put?

OTAC: Pamtim.

OČEVA MAJKA: Uskoro ćeš morati sam. Sada si već veliki.

Sramota je da te majka vodi.

OTAC: Ali ja volim da idem s tobom. Zabavno je.

OČEVA MAJKA: I ja uţivam u našim šetnjama ali moraćeš uskoro sam.

OTAC: Zašto?

OČEVA MAJKA: Tako ti je to u ţivotu.

OTAC: Dobro.

OČEVA MAJKA: To je za tvoje dobro. Da se osamostališ.

OTAC: Dobro.

OČEVA MAJKA: Još ću jedno vreme ići sa tobom.

OTAC: Dobro.

OČEVA MAJKA: Ali uskoro ću morati da te ostavim.

OTAC: Dobro.

OČEVA MAJKA: Da li pamtiš put?

OTAC: Pamtim.

OČEVA MAJKA: Znaš šta je ovo?

OTAC: Znam. Lešnik.

  1.    

Lela sklupĉana, naga u fotelji.Pored fotelje na podu stoji pokrivaĉ.  Dolazi Vojkan.

VOJKAN: Lela?

Lela ne odgovara. 

Lela? Molim te pogledaj me.

Šta hoćeš?

VOJKAN: Nešto crveno mi je izbilo po koţi.

LELA: (ne gledajući ga) Ujelo te nešto.

VOJKAN: Po celom telu.

LELA: To je onda alergija.

VOJKAN: Na šta?

LELA: Ne znam. Na nešto.

VOJKAN: Ni na šta nikad nisam bio alergiĉan.

LELA: Ni ja nisam nikada imala suvu koţu, pa je sada imam.

VOJKAN: Ti imaš najneţniju koţu na svetu.

LELA: Ne više.

VOJKAN: Umislila si. Valjda bih ja primetio.

LELA: Kako, kad me nisi mesecima ni poljubio a kamoli dotakao?

VOJKAN: Kako kad je neko od nas uvek s ocem?

LELA: Trebalo bi da odeš kod lekara da vidiš na šta si alergiĉan. Da li te svrbi?

VOJKAN: Ne.

LELA: Moţda si pojeo nešto.

VOJKAN: Nisam jeo ništa od juĉe.

LELA: Moţda si popio?

VOJKAN: Moţda.

Vojkan prilazi Leli. Podiže pokrivaĉ i pokriva je.

LELA: Skini taj pokrivaĉ.

VOJKAN: Biće ti hladno.

LELA: Ako.

VOJKAN: Razbolećeš se.

LELA: Peĉe me koţa. Ne mogu ništa da trpim na njoj.

Vojkan polako skida pokrivaĉ. I dalje stoji. Rukom dodiruje Lelinu kožu.

VOJKAN: Da li te i moj dodir peĉe?

LELA: Ne.

Vojkan je ljubi po koži.

A ovo?

LELA: Šta ako otac opet padne sa kreveta?

VOJKAN: Dići ćemo ga. Neće. Miran je. Hvata grane.

Ljube se.

 

«rane»

 

  1.   

 

Vojkan i Lela presvlaĉe Oca. Pelene, lavor, peškir….. Upravo su mu stavili novu pelenu. Otac je miran. Pojavio mu se dekubitus na koži. Lela mu maže to mesto.

VOJKAN: I ovde ima jednu ranu.

LELA: Dobro je. Nisu velike. Moramo ga okretati. Mnogo leţi na ledjima. Moţeš da ga drţiš?

VOJKAN: Mogu. Navuci mu prvo gornji deo pidţame.

LELA: Nije strašno. Zarašće mu ovo brzo. Namazala sam. Naprašila. Nisu velike rane. Hajde spusti ga na krevet. Ne moraš ga drţati sve vreme.

VOJKAN: Navuci mu i donji deo, mogu da ga drţim.

LELA: (završava presvlaĉenje) Da li ti se povlaĉi alergija?

VOJKAN: Ne. Pijem lekove i maţem već pet dana i ništa.

LELA: Treba da uradiš testove. Da saznaš na šta si alergiĉan.

VOJKAN: Nemam vremena za to.

LELA: Hajde sada polako da ga spustimo. Tako. Podigni malo taj jastuk. Tako. Na bok.

VOJKAN: Kako kad se okreće?

LELA: Pridrţi ga.

VOJKAN: Sada noge.

LELA: Stavi drugi jastuk iza leĊa. Da se ne okreće.

Vojkan i Lela napokon nameste Oca. Stoje jedan na spram drugog.

LELA: Treba da proveriš tu alergiju.

Hoću, kada budem imao vremena. Moram na posao.

 

Dobro. Ja ću ga nahraniti.

VOJKAN: Dobro. Idem.

Vojkan poljubi Lelu. Ode.

 

  1.   

Otac i oĉeva majka.

OČEVA MAJKA: Da li si stigao?

OTAC: Jesam.

OČEVA MAJKA: Vidiš da moţeš sam.

OTAC: Više volim s tobom.

OČEVA MAJKA: Znam ali već si veliki. Moraš sam.

OTAC: U redu.   (daje joj sakupljene biljke) Ovo sam skupio  za tebe.

OČEVA MAJKA: Da li ih raspoznaješ?

OTAC: Da. Ovo je matiĉnjak, nana, medveĊa šapa, pelin, zdravac…

OČEVA MAJKA: Sve si upamtio. Pametno moje.

Oĉeva majka odlazi.

OTAC: Gde ćeš? Kuda ideš?

OČEVA MAJKA: (u odlasku) Ne brini. Videćemo se uskoro.

OTAC: Nisi ponela biljke!

OČEVA MAJKA: Donećeš mi.

OTAC: Zašto sada ideš?

OČEVA MAJKA: Uskoro. Ništa ne brini.

OTAC: Dobro.

 

  1.   

Lela na fotelji naga. Ĉeša se sumanuto.

LELA: Ne mogu više da podnese sopstvenu koţu! Gadi mi se! Hoću da nestane! Ostaće ti oţiljci od tolikog grebanja. Neka ostanu! Krvariš. Neka! Treba da namaţeš te rane. Neću! Nerazumna si. Neka sam! Treba s nekim da porazgovaraš. Neću! Potrebna ti je pomoć. Samo ja sebi mogu da pomognem! Prekini da se ĉešaš! Neću! Tvrdoglava si. Ućuti više! Dosta više! Dosta je pitanja! Dosta! Nema odgovora! Nema!

Lela plaĉe. Dolazi Lelin otac s mlekom za telo. Prilazi joj. Nanosi joj mleko na telo, blagim pokretima. 

LELIN OTAC: Vidi šta si napravila. Rane. Ovo će pomoći.

LELA: Neće.

LELIN OTAC: Hoće. Ne svaĊaj se sa ocem.

LELA: Ja znam.

LELIN OTAC: Ma, nemaš ti pojma.

LELA: Peĉe.

LELIN OTAC: Kad te dotaknem?

LELA: Sve peĉe… Boli.

LELIN OTAC: Videćeš od ovoga će ti biti bolje. Kao melem je.

LELA: Peĉe. Kida. Boli.

LELIN OTAC: Kukavice.

LELA: Nisam.

LELIN OTAC: Zašto onda plaĉeš?

LELA: Ne mogu da zaustavim suze.

LELIN OTAC: Moraš. Ti nisi kukavica.

LELA: Ne mogu.

LELIN OTAC: Moraš. Moja ćerka ne sme biti kukavica.

LELA: Nisam kukavica. Suze nemaju veze s kukaviĉlukom. To je glupost.

LELIN OTAC: Nego su odlika hrabrosti?!

LELA: Ostavi me, sama ću da se namaţem.

LELIN OTAC: Evo. Ionako ne mogu da te gledam tako uplakanu.

Sramotiš me.

LELA: Idi, ako te sramotim.

LELIN OTAC: Ne mogu da verujem da toliko nisi u stanju da uspostaviš kontrolu nad sobom!

LELA: Ne deri se. Nemaš nikakvo pravo.

LELIN OTAC: Kako nemam? Ja sam te stvorio.

Ti? Time što si  se tucao s mamom? Samu sebe sam stvorila. S naporom. Teško. Bolno.

LELIN OTAC: Pa i nisi baš bila uspešna u tome.

LELA: Odlazi od mene.

LELIN OTAC: Sediš tu u ranama, unakaţena, cmizdriš, svadjaš se sama sa sobom…

LELA: Odlazi!

LELIN OTAC: Ĉak i da odem, opet ćeš me potraţiti!

LELA: Dragi moj tata, puši ga!

LELIN OTAC: Je li ovo deo neke ţenske terapije?

LELA: Puši ga bre, matori, i skini mi se već jednom!

LELIN OTAC: Ako tako kaţeš.

Lelin otac odlazi.

LELA: Sredi se Lela. Moraš da se središ. Treba da se naspavam.

To je. San. Potreban mi je san.

 

  1.   

 

Lela i Vojkan. Lela guta tabletu. Još jednu. Leže u krevet.

VOJKAN: Alergija se širi.

LELA: Šššš.

VOJKAN: Telo mi je u oĉajnom stanju. Imam utisak kao da su se svi crveni peĉati spojili. Ĉitavo telo mi je toliko crveno da imam utisak da će mi se rane otvoriti. Mnogo veće i ozbiljnije od onih koje ima ćale.

LELA: Ćuti. Popila sam tabletu. Dve.

VOJKAN: Kakve tablete?

LELA: Za spavanje. Moram da spavam. Ceo dan.

VOJKAN: Kako ceo dan? Ja veĉeras moram kod lekara. Ko će ĉuvati ćalete?

LELA: Moram da spavam.

VOJKAN: Spavaj dok sam ja tu. Ali moraš da ustaneš kad krenem kod lekara.

LELA: Ništa ja ne moram. Ćuti da zaspim.

VOJKAN: Lela, molim te, neko mora da bude uz njega.

LELA: Od sutra. Sada moram da spavam.

VOJKAN: Ali moram kod lekara. Telo mi se potpuno raspada.

LELA: I moje. Zato moram da spavam.

Vojkan leže pored Lele.

VOJKAN: Hajde ljubavi, to je samo par sati.

LELA: (odgurne ga)  Skloni se od mene.

VOJKAN: (ljubi je) Hajde, Lelice, ti znaš da ja nemam nikog drugog na koga mogu da se oslonim.

LELA: (opet ga odgurne) Baš zato i moram da odspavam.

VOJKAN: Lela, pa šta da radim? Da ne idem kod lekara?

LELA: Ne znam. Ne mogu da mislim. Mrtva sam od nespavanja.

VOJKAN: Kad već toliko nisi spavala, izdrţaćeš još nekoliko sati, dok se vratim od lekara. Sutra sam tu ĉitavog dana, pa moţeš da spavaš do mile volje.

LELA: Vojkane, moram da spavam odmah.  Popila sam  tablete, molim te da me ostaviš na miru. VOJKAN: Ne mogu da verujem da  ćeš sada da me ispališ!

LELA: Izlazi iz sobe!

VOJKAN: Ti ćeš biti kriva ako mi se zdravlje pogorša!

LELA: Izlazi!

Vojkan ustaje s kreveta. Odlazi.

 

 

 

«pomirenje»

 

  1.   

Lela i Vojkan stoje jedan naspram drugog. Vojkan drži ĉiniju i kašiku.

Je li jeo?

VOJKAN: Jeste.

LELA: Ubedio si ga?

VOJKAN: Nije uopšte pravio problema.

LELA: Idi da se odmoriš. Ja ću ga sada paziti.

VOJKAN: Jesi li se naspavala?

LELA: Jesam.

VOJKAN: Sutra ću ići kod lekara.

LELA: Dobro. VOJKAN: Da li si ti dobro?

LELA: Jesam.

VOJKAN: Idem i ja malo da odspavam.

LELA: Dobro.

 

  1.   

Lela i Otac u sobi. Otac leži. Dolazi Lelin otac.

LELIN OTAC: Naspavala si se?

LELA: Jesam.

LELIN OTAC: Da li si još ljuta na mene?

LELA: Nemam vremena za ljutnju.

LELIN OTAC: Ljuta si.

LELA: Bez razgovora, molim te. Ĉovek je bolestan. Spava.

LELIN OTAC:  Da li bi i mene mogla da neguješ kao njega?

LELA: Ne znam.

LELIN OTAC: Ne znaš?

LELA: Ne znam. To niko ne moţe unapred znati. A onda kada se desi, onda se nema kud.

LELIN OTAC: To znaĉi da bi moţda i mogla?

LELA: Ne znam! Rekla sami ti da ne znam. Moţda bih i mogla, ali ne bih volela da mi se to dogodi.

LELIN OTAC: Zašto?

LELA: Ne ţelim da gledam kako propadaš. Kako tvoje telo propada. Kako tvoj um propada.

LELIN OTAC: Ni ja ne bih to voleo.

LELA: Zašto me onda pitaš?

LELIN OTAC: Zato što  to ne moţe da se bira. A ako je već tako, ne bih voleo da se moje propadanje odvija pred meni nepoznatim ljudima.

LELA: Tada ti je već svejedno.

LELIN OTAC: (pokazuje na Oca) Misliš da je njemu svejedno?

LELA: Ma, on nema pojma gde je.

LELIN OTAC: Da li si baš sasvim sigurna?

LELA: Jesam. On je okruţen slikama svog detinjstva i nema pojma ni o ĉemu.

LELIN OTAC: Idem.

LELA: Gde ćeš?

LELIN OTAC: Napuštaš me.

LELA: Ja tebe? Ti si mene napustio. Dok sam podigla glavu iz peska posle pada sa tobogana ti si već nestao.

LELIN OTAC: Nije baš bilo tako.

LELA: Za mene jeste. Za tebe, ne znam. Nikad mi nisi ni dao priliku da te pitam.

LELIN OTAC: To ti je tako obiĉno u ţivotu. Previše grešaka i premalo prilika za njihovo ispravljanje.

LELA: Nisi ni pokušao.

LELIN OTAC: Ako u to veruješ onda je istina. Idem. Da li su nestali tvoji problemi s koţom? LELA: Ne znam. Maţem neki melem. Valjda će biti bolje.

LELIN OTAC: Biće.

Lelin otac poljubi Lelu. Lela plaĉe.

LELA: Nisam kukavica.

LELIN OTAC: Znam, samo ne moţeš da zadrţiš suze. Dešava se.

Ĉuvaj se, Lela.

Lelin otac ode.Otac otvori oĉi. Pogleda Lelu.

OTAC: Lela.

LELA: Reci tata.

 

Otac polako pruža ruku ka njoj. Lela seda na krevet. Uzima oĉevu ruku.

LELA: Šta ţeliš?

OTAC: Malo vode.

Lela dodaje ĉašu koja je pored kreveta. Pomogne mu da popije nekoliko gutljaja vode.

OTAC: Hvala ti, Lela.

Lela ga posmatra.

OTAC: Pozovi mi sina, molim te.

 

  1.   

Vojkan leži na krevetu. Pored njega sedi njegova majka.

VOJKANOVA MAJKA: Vidi šta si od sebe napravio.

VOJKAN: Sutra ću ići kod lekara.

VOJKANOVA MAJKA: Neće ti pomoći.

VOJKAN: Dobro, kevo, molim te. Umoran sam.

VOJKANOVA MAJKA: Odmorićeš se uskoro.

VOJKAN: Da li je to ćale na samrti?

VOJKANOVA MAJKA: I sam znaš da umire.

VOJKAN: Svi umiremo.

VOJKANOVA MAJKA: Od tog osipa se ne umire.

VOJKAN: Gledam njegovo telo, svakog dana. Takav ću i ja biti ako doţivim starost. Sve prepoznajem. Iste ruke, noge, stopala, ista ramena. Ĉak nam je i kita ista. VOJKANOVA MAJKA: Teško da bi tu imao šta od mene da naslediš.

VOJKAN: Da li razumeš kako se osećam? Kao da gledam sopstveno ubrzano starenje i umiranje. Gledam njegovo telo,  a vidim sebe. I osećam gušenje. Ovde poĉne da me steţe.

VOJKANOVA MAJKA: Proći će.

Ulazi Lela.

LELA: Vojkane. Otac te zove.

VOJKAN: Mene zove?

LELA: Da. Izgleda drugaĉije. Potpuno je pri ĉistoj svesti.

VOJKAN: Kako to misliš?

LELA: Videćeš.

Vojkan ustaje sa krevete. Odlazi. Vojkanova majka ode za njim. Lela seda u fotelju. 

 

  1.   

Otac leži na krevetu. Dolazi Vojkan.

OTAC: Vojkane.

VOJKAN: Kaţi, ćale.

OTAC: DoĊi.

Vojkan seda na krevet.

VOJKAN: Kaţi ćale.

OTAC: Sine…. hteo sam… uh… Glava..

VOJKAN: (dodirne mu glavu) Vrela je. Šta da radim? Lela! Lela, molim te dodji brzo!

Ulazi Lela.

LELA: Šta se desilo?

VOJKAN: Glava mu je vrela!

LELA: Temperatura, verovatno.

VOJKAN: Ali baš vrela.

Lela dodirne ĉelo Ocu. Približi svoju glavu njegovoj.

LELA: Vojkane, on je….. Umro je.

VOJKAN: Kako? Pa nije mi rekao…

Lela pokuša da zagrli Vojkana. On se otrgne.

VOJKAN: Pusti me! Kakav skot! Ništa mi nije rekao! Ništa!

LELA: Treba da pozovemo hitnu pomoć.

VOJKAN: Ja idem kod lekara!

LELA: Ne moţeš sada …

Vojkan ode. Lela zatvori oĉi Ocu.

 

  1.   

Otac i Oĉeva majka. Idu u susret jedno drugom.

OTAC: Zaboravila si bilje koje sam ti ubrao.

 

«odlazak»

 

  1.   

Lela pakuje svoj kofer. Otac, mrtav leži na krevetu.

LELA: I šta sad? Ohladiće se.  Treba ga obući. Koga da zovem? I šta da kaţem? Sin mu je pobegao, ako bi ste vi mogli da mi pomognete da ga obuĉem! Sranje! Lela Sranje! Ma,  koji kurac ja radim ovde? Pa, on je ostavio rodjenog oca i otišao! Teško mu je. Ma, da, teško. Svima je teško osim meni. Imaš ogrebotine po licu. Svrbi me koţa! Potrebna ti je pomoć. Ma, nije valjda! Kako to svi znaju kad mi je pomoć potrebna a niko da je ponudi! Svi su postali vajni dijagnostiĉari! E,  sada ću samoj sebi da pomognem. Trebalo bi da uzmeš lek. Mnogo si pukla. Jesam, pukla sam, pa šta! (sve vreme se ĉeša) Je li to najgora stvar koja moţe da mi se dogodi? Pukla sam! Potrošila se! Raspala! Otići ću! Ako je mogo on mogu i ja! Ovo je njegov otac! Ohladiće se.

Lela donosi stvari. Lavor sa vodom i peškir. Briše i presvlaĉi mrtvog Oca. Ulazi Lelin otac.

LELIN OTAC: Uzmi tablete.

LELA: Neću! Hoću da znam! Neću više da nagaĊam. Hoću da rašĉistim! Prvo sa tobom! Nestani! Odmah!

Lelin otac se prekrsti pred mrtvim Ocem, a zatim  ode. Dolazi Vojkan.

VOJKAN: Zadrţali su me na ispitivanju. Dan i po.

LELA: Oca sam ti obukla. Evo, lekar je konstatovao smrt. Sve ostalo ćeš morati sam.

VOJKAN: Šta ti je s licem?

LELA: Izgrebala sam ga.

VOJKAN: Trebalo bi i ti da ideš kod lekara.

LELA: A ti bi trebalo da popušiš kurac!

VOJKAN: Izvini što sam onako izleteo…

LELA: Ma, u redu je. Potpuno je u redu da me ostaviš samu sa telom  mrtvog oca i da mi se ne javiš dan i po. Sve ti je oprošteno!

VOJKAN: Ozbiljno sam bolestan.

LELA: Boli me dupe! I ja sam.

VOJKAN: Gde ćeš?

LELA: Da pronadjem svog oca. Da rašĉistim sve kako me više ne bi proganjao. Da vas sve skinem s kurca. Jednog po jednog.

VOJKAN: Ostavljaš me?

LELA: Pita muţ koji je ostavio ţenu samu sa svojim mrtvim ocem. Ono tamo je leš tvog oca! Negovala sam ga dok je bio ţiv i bolestan. Oprala sam ga i obukla kad je umro. Sama! To je tvoj otac! Tvoj!

VOJKAN: Bolestan sam!

LELA: Ma, moţeš i da crkneš što se mene tiĉe! Odlazim.

VOJKAN: Nećeš me valjda ostaviti samog s njim? Oseća se. LELA: To je sada već samo tvoj problem.

VOJKAN: Lela, volim te.

LELA: I ja ţelim da volim sebe.

VOJKAN: Šta ću ja bez tebe? Prvo majka, pa otac. Ako ti odeš, ostajem sam. Bolestan sam. Evo pogledaj. Moraću u bolnicu.

LELA: Ne znam Vojkane, pametan si ĉovek, smislićeš već nešto.

Ili, potraţi pomoć.

Lela odlazi. Vojkan gleda mrtvog oca.

VOJKAN: Samo telo.

Vojkan se penje na krevet i leže pored svog mrtvog oca.

 

K R A J

author-avatar

O autoru Branislava Ilić

Rođena je 1970. u Nišu gde je završila Srednju glumačku školu. Diplomirala je dramaturgiju na FDU u Beogradu. Prvi angažman je imala u Narodnom pozorištu u Nišu. Od 2008. do 2010. godine radila je kao dramaturškinja u Narodnom pozorištu-Beograd. U radu na predstavama, sarađuje sa rediteljima/kama različitih generacija i poetika na predstavama po delima savremenih autora/ki (R. Šimelpfenig, G. Stefanovski, E. Jelinek...) ali i autora klasike poput Meše Selimovića, Sartra, Džonatana Svifta i dr. Pored već pomenutih pozorišta, radila je i u Ateljeu 212, Srpskom narodnom pozorištu i Pozorištu mladih u Novom Sadu, “Toša Jovanović” u Zrenjaninu, Kruševačkom pozorištu, Puls teatru, Zvezdara teatru, Madlenianumu, Bitef teatru, HNK Ivan pl. Zajc - Rijeka, NU Dramski teatar - Skoplje... Tekstovi su joj izvođeni u pozorištu, na radiju i televiziji. Priče (za decu i odrasle), drame i dramatizacije su joj objavljivane u pozorišnim i književnim časopisima, zbornicima i posebnim izdanjima savremenih srpskih drama. Ima objavljene dve knjige drama: 2007. Teatar palanke NKC-Niš i 2017. i drame/plays – Srpska čitaonica Irig i Fond Borislav Mihajlović Mihiz. Dobitnica je više nagrada, između ostalih Sterijine nagrade za dramu TELO na konkursu Sterijinog pozorja i Mihizove nagradu za dramsko stvaralaštvo. Od 2024. god. je deo redakcije pozorišnog časopisa Teatron.

Back to list

Iz rubrike