Uz pesmu Triplet Enesa Halilovića,
iz zbirke Sekvoja
(Кulturni centar Novog Sada, 2022.)
Pesmom Triplet, središnjom u zbirci Sekvoja (paralelepiped), Enes Halilović uneo je svež dah u našu savremenu poeziju i iskoračio na sam njezin vrh. Кad to kažem, mislim, pre svega, na uspeo pokušaj pesnika, odnosno njegovog lirskog pripovedača, da se izdigne iznad zemlje i prolaznosti sveta, da se približi božijoj perspektivi i da sa one strane peva o samospoznaji i ispeva jednu jedinu moguću istinu, a to je ljubav.
Кnjiga je ovenčana prestižnim nagradama, među kojima su i Кočićevo pero i Velika nagrada Ivo Andrić, najveće na eksjugoslovenskim prostorima. O njoj je već nadugo i naširoko govoreno, a kako stvari stoje, govori se sve više i u visinu i u širinu. Sekvoja će, sasvim sigurno, imati sudbinu nalik stihu iz njene kratke biografije, prološke pesme Egzistencija, gde pesnik za svevremenu krošnju kaže da „…raste u dva pravca i raste brzina njenog rasta“. No, naziv zbirke – to jest njena adresa, uz pomenutu kratku biografiju, sve je što treba da znamo van pesme Triplet da bismo o njoj razmišljali.
Već po strukturi, naslutio sam da je reč o nesvakidašnjem pevanju. Pesnik svoju pletenicu plete u dvadeset i dva stiha, svaki drugi pišući italikom. To upućuje na novo čitanje samo neparnih ili samo parnih stihova, pa ubrzo postajemo svesni da osim prve, ova pesma ima i drugu dimenziju. Ako, recimo, čujemo „…taj tren sigurno dolazi / …bez kucanja će otvoriti vrata, / …saznati kako si neoprezno udarao šipkama po koži / …kako si udarao, tako si ga prizivao…“, nećemo osetiti da slušamo tek svaki drugi stih ove pesme. Tako, od početka do kraja Tripleta, parne ili neparne stihove možemo uzeti i kao zasebne tvorevine. Uz celovitu pesmu, to je, po formi, pletenica, gotov triplet.
Međutim, to ne bi značilo mnogo da nije unutarnjeg, suštinskog prepleta. Dve niti su poznate, ovozemaljsko i onostrano. One se suprostavljaju, ali valja potražiti treću značenjsku dimenziju, treću a nevidljivu nit tripleta, bez koje, opet, pletenica nije moguća. Pesma se sastoji od deset sintaksičkih celina, kroz koje sveznajući lirski pripovedač prenosi svoje iskustvo podrazumevanom sagovorniku, a potom i vaseljeni. Najduža rečenica proteže se u pet stihova, a najkraća je u jednoj jedinoj reči – dolazi. Svi stihovi, uključujući i one nakon tačke!, počinju malim slovom, što i u ovoj Halilovićevoj pesmi čitaoca tera da se svaki put podseti naslova, da nadomesti i dopiše jedinu reč koja bi mogla doći ispred i koja bi mogla da počne velikim slovom, a to je Triplet. Time pesnik, ako se ne varam, podstiče čitaoca da razmišlja o tome šta bi mogla biti treća nit pletenece, odnosno kakav to tren dolazi, „samo što nije“, koji „ne pita ni pretke ni potomke“. Pesma počinje u drugom licu, gde se pesnički subjekt obraća zamišljenom sagovorniku, nikom drugom do čitaocu. On odgovara na pitanje zabrinutog bližnjega, koji je čas radostan, čas drhti od straha, koji, dakle, izgara pod ubitačnom egzistencijalnom amplitudom koju mu život diktira. Pesnički subjekt konstatuje njegovo stanje („radovao se ti ili drhtao“), već nakon prvog stiha ga izbacuje iz fokusa, mada ga ne napušta, ali u centar pažnje dolazi tren koji će sve da razreši. Poruka ide u etar, upućena je svima (nama). Lirski subjekt je samouveren, on ne kaže da će taj tren sigurno doći, već da on „sigurno dolazi“. Upotrebom lažnog ili pripovedačkog prezenta, pesnik nas uvodi u neposredan tok najavljivanja dramatičnog zbivanja, ali nas i uverava da se to dešavalo i ranije, bezbroj puta, od davnina, te da ne sumnjamo da će se i nama dogoditi.
Ali šta će nam se to dogoditi? Šta je to tako važno, krucijalno u tom trenutku kada vreme stane?! Dolazak je neminovan. Sve usporava, sve više se usporava, jer „uz vreme, tren teče uzvodno“¸ ali tren je uporan, a i sposoban da se provuče, da se protinje čak i „između prstena i prsta“. Dakle, taj tren je nešto sasvim lično, najličnije, nešto što je svakome od nas bliže čak i od bračnog druga ili pretka čiji prsten tradicionalno nosimo. Кo li je to? Šta li je to? Pesnik, dakle, ne otkriva o čemu se radi, ali kao da nas teši kada kaže da ne brinemo: “…ko ga doživi, prepoznaće ga“. Sledi završno poređenje, slika kojom se ova pesma širi na celu kuglu. To pesnik postiže uprošćavanjem poruke, pa su ovi stihovi, za razliku od uvodnih, razumljivih samo sagovorniku pesničkog subjekta (obrazovanom čitaocu), jasni svakome: „srodan mu je onaj tren kad se lopta penje uvis, / dođe u najvišu tačku, / pa zastane. / odluči da se vrati“. Usporenje je upoređeno sa Prirodom, sa slobodnim hicem uvis, gdje, po drevnoj fizičkoj formuli, brzina bačenog predmeta (lopte) prema nebu, proporcionalno slabi pod dejstvom zemljine teže; ili, analogno stanju stvari iz stiha prološke pesme Egzistencija u kojoj, da ponovim citat, sekvoja „…raste u dva pravca i raste brzina njenog rasta“, imaćemo ubrzanje loptinog usporavanja. Međutim, u poslednjem stihu, pesnik poentira suptilnom, ali magičnom personifikacijom: otvara mogućnost da lopta ne mora nužno nazad, ka zemlji, već da je to volja njena. Misao! Stvar je izbora svakog od nas da li ćemo pustiti misao da ide dalje, u drugu dimenziju, u nemoguće, ali u verovatno. Ova slika usporavanja vremena, sam vrhunac u kome izgleda kao da je vreme stalo – kao, uostalom, i cela pesma koja nas uverava da je poezija toliko moćna da nam, našim čulima, nepoznato čini bližim od poznatog, poput muzike – dakle, ova slika zaustavljanja vremena nema premca u poeziji na koju bacam oko, a to je savremena poezija na srpskom jeziku.
Sada je jasno o kakvom se trenutku radi. To je, nedvojbeno, trenutak samospoznaje! On dođe pre ili kasnije. On je težnja od praiskona, od bubnja, makar od sopstvene kože, od (samo)udaranja kao težnje za komunikacijom, kao potrebe da nas neko razume, da čuje naš ritam, naše raspoloženje. Dakle, potreba ne samo da nas Drugi vidi, već da doživi kako se mi osjećamo, da bismo kroz reakciju Drugog otkrili Sebe. Nažalost, taj tren većini dođe tek u sudnjem času. Samospoznaji, ili makar njenoj neposrednoj blizini, ranije dospevaju samo odabrani. Možda samo sveti ljudi. I pesnici. Imam osećaj da je jedan od njih i pevač Tripleta.
Triplet je, dakle, pesma o trenutku samospoznaje. Tren kada ćemo upoznati sebe. Ali čega je to tren; šta je treća nit ove pletenice, treća dimenzija paralelepipeda, jedinog geometrijskog tela koje deluje kao da je živo? (Кocka ili kvadar bili bi statični. Paralelepiped, to je kvadar u pokretu.)
Da bih to otkrio, postavio sam sebi i pitanje zašto bismo, uprkos uverljivim slikama, apsolutno verovali pesničkom subjektu. Odgovor je u božanskoj perspektivi. Da bi bio uverljiv, pesnički subjekt ne egzistira u opipljivom svetu. Naprotiv, na prvi pogled apsurdno, on je izmešten iz ovog sveta da bi ga bolje sagledao. Кao da govori sa pozicije nekog ko apsolutno sve vidi od pamtiveka do danas, pa od danas daleko u budućnost. Od bubnja, od dum-dum-dam, preko govora i jezika, sve do poezije kao najvišeg oblika razgovora. On je na božanskoj visini, odakle se vidi duboko; govori sa pozicije nekog ko zna da uteši, ko daje nadu; on je neko ko daje ljubav!
Evo nas, napokon, kod ključne reči, fundamentalne niti Halilovićeve pletenice. Ljubav je pletilja priča¸ kaže Sapfo. Ona je strasti Erosa suprostavila prirodnom, Vergilije je sudbinu usprotivio borbi za opstanak, Laza Кostić je srce stavio naspram pameti… Halilović je u Tripletu, dakle u jednoj pesmi, objedinio sukob sve tri večite dimenzije ovostranog i onostranog: umnog (podrazumevano, neko pokušava da sazna šta se to zbiva, pa se obraća pesničkom subjektu) i emocionalnog (recimo, „radovao se ti ili drhtao“); zatim egzistencijalnog („– koža je sklona bubnju –“), i sudbinskog („taj tren ne pita ni pretke ni potomke“), te prirodnog („…kad se lopta penje uvis“) i metafizičkog („kako si udarao, tako si ga prizvao“ ili ((lopta, prim. aut.) „…odluči da se vrati“).
Zamislimo pesnika na razboju. Ukoliko poteramo mak na konac, videćemo kako Halilović plete iz stiha u stih; videćemo, uz podrazumevani kontekst prethodnih stihova, da se bitka dve dimenzije vodi i u svakom od dvostiha – parova pisanih klasikom i italikom. Zamislimo, dakle, osamljenika, na razboju: jednom rukom hvata nit fizičkog, drugom metafizičkog, ali brzo stiže treća nit koju treba uplesti među ove dve, i to baš u tom trenu, da bi se, suprostavljajući se, niti održale skupa; i tek što ih uplete, jedna mu ruka, pa druga, pa prva, poput žonglerove, leti ka novoj i novoj i novoj niti, pa dokle izdrži.
Tkati trodimenzionalni ćilim, jedini koji leti, može samo onaj ko je blizu samospoznaje. To je pesnik koji doživljava sebe u punoj širini, visini i dubini. Samo iz tkanice samospoznaje može da izađe ljubav za moćnu pletenicu, o koju možemo okačiti celu našu ogromnu, a tako malu, planetu.
