Poezija

Nenasušna potreba

galama

u grlu mi stoje sve boje zvuka
i ne znam gde odu kada ih izvrištim
da li glasno srljam u greh
ili on glasnije srlja u mene
jednom ću ogluveti od tuđeg nosa u njemu
od glasnih zvukova tuđih obraza
tuđih šaka u mojim zvukovima
čujem kako nespokojno trepću kad vide
kako grlim ono o čemu govore da je
porok
razlikujemo se a isto smo
glasni
istom frekvencijom galamimo
a ja se gnušam one presušne večnosti
o kojoj vi stalno govorite
i svakakvih sam se zvukova naslušala
u glavi i izvan nje
smučilo mi se da njihov nestanak
uvek ostane samo želja
kada vidim zvezdu padalicu
smučio mi se sopstveni glas;
tišina je nenasušna potreba

 

 

 

šraf

slomila se klupica ispod mojih nogu
a ja nikada nisam znala da
zavrnem šraf
stala sam na njega šikljala je
krv iz pete
crvena ne predivna
krv je predivna samo u pesmama
čudne se stvari u petama skupljaju
Ahila je sigurno ubila istina koja je
šikljala tamo gde
je niko nikada ne bi tražio
u mojim je petama sin ubio oca
pod mojim je petama gorela zemlja
u mojim je petama neko proslavljao smrt kao pobedu
pod mojim je petama sahranjen neko
u mojim je petama sve vikalo da me se tiče
pod mojim se petama slomila klupica
da svoje meso nisam upoznala u mraku
nikada ne bih znala
kom je delu pripadao šraf

 

 

 

(ne)poznavanje

sve što smo ukopali vaskrslo je
sve što smo prećutali vrištalo je
iz limenih sanduka poslednjih
potisnutih krvavih šaka
ali kroz njih se ne čuje
iza njih se ne vidi
a otvorićemo tek poneka vrata
ona providna ona sigurna ona bez ključa
sva druga ćemo se praviti da ne vidimo
i ugušićemo
i ničega se nećemo sećati
niti one stare drvene ljuljaške
koju je neko namerno slomio
a po čijem uzoru smo napravili sve nove
ubrzo trule ljuljaške u nama
ipak najkraće traje istinska bol
najduže traje sećanje na to
mi smo senke senki naših pravih lica
mi smo armija pletisanki što sebi pletu
ono što se usuđuju da vide mi smo
svi oni gromovi koje smo prizivali
zato što smo znali da neće da nas nađu
i sve ćemo pred sobom prećutati
i od odrona koji nas je ubio
pravićemo papirne zmajeve
ipak na kraju o sebi znamo tek toliko
koliko to sami možemo podneti

 

 

granice

gde povlačim crtu
crtu mera i predostrožnosti crtu besmisla
crtu
crtu laži o tome kako
ne lažem
crtu verovanja u smisao današnjice
crtu obmanjivanja crtu nepravdi
crtu
crtu podnošenja stvarnosti
crtu crte
gde stajem gde prestajem
i šta ću ako se crta
izobliči u krug

 

 

author-avatar

O autoru Petra Častven

Rođena 20. 1. 2001. godine u Novom Sadu. Apsolventkinja je komparativne književnosti sa teorijom književnosti na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu. Pored pisanja, često se posvećuje i pozorištu, recitovanju, muzici, omladinskom radiju, a trenutno piše i muzičke tekstove. Pisanjem se bavi već dugi niz godina. Poeziju piše na srpskom i slovačkom jeziku. Njeni radovi na slovačkom su višestruko nagrađivani na književnim konkursima poput „Píšeš? Píšem!” (Je l pišeš? Pišem!) i „Čo dokáže pekné slovo?” (Šta sve može lepa reč), a njeni radovi su objavljivani i u slovačkim omladinskim časopisima "Zornička" i "Vzlet". Njene pesme su bile objavljivane i na srpskom jeziku, i to u zbirkama poezije „Šraf” i „Književne vertikle”, kao i na književnim portalima „Poenta” i „Lola magazin”, na umetničkom portalu „Samo nežno prema sebi” i u studentskom onlajn časopisu „Vesna”. Godine 2022. objavila je svoju prvu proznu knjigu na slovačkom jeziku, čiji naslov glasi „Posledný domov Zoltána Hajdu” (Poslednji dom Zoltana Hajdu).

Back to list

Iz rubrike