Beseda

Desanka Maksimović je apsolutni fenomen srpske poezije i celokupne književnosti. Pesnikinja sa 78 knjiga – od toga je preko 50 zbirki pesama i još bar 20 izbora – posebna je figura naše kulture i književnosti, i po obimu pesničkog i proznog  dela i po recepciji koja traje preko 100 godina (od 1921). Tajna biološkog i pesničkog trajanja jeste tajna Desanke Maksimović. Sve méne društvenih, književnih i životnih turbulencija pesnikinje, i zemlje i vremena u kome je živela donosile su joj i slavu i pad. Ipak, ona se uvek mudro krila samo iza štita poezije. Кada su je 1939. napadali da je širi defetizam odgovorila je pesmom „Žao mi je čoveka“. Danas taj štit treba svima nama i za njen 125. rođendan i za tri decenije njene Zadužbine i celoj zajednici koja vapi za stvarnim vrednostima, onima na kojima su vaspitane generacije naših najboljih sinova i kćeri. Štit poezije koji je morala da iskuje branio je i ratnicu, i poetesu i zaljubljenu devojku, ženu i ona koja bdi nad sudbinom svoga roda, ali tiho i otmeno podnosi bol i samoću posle odlaska njene najveće i jedine ljubavi Sergeja SlastikovaPustoš koja nas je preplavila ovih poslednjih nedelja nikoga nije ostavila ravnodušnim, a morali smo da budemo glasni i jasni samo pre tri godine moleći za pomilovanje odstranjene Desanke Maksimović iz gimazijskih programa. Nismo dugo čekali na odjek u stvarnosti. Кnjiževno delo nije samo zbir metoda, postupaka, kontekstulazacija u periodima, različitih odnosa prema drugim narodima i književnostima. Кnjiževno delo Desanke Maksimović je pored svih estetskih vrednosti nesumnjivih i onih kojima su prožete naše prve ljubavi, patnje, ali i najlepša osećanja prema domovini, zavičaju i pre svega toga, njeno delo je izraz najviših humanističkih načela, univerzalnih vrednosti i prava i za sebra i za sirotu kudeljnicu i za lepotu Pepeljuge što pod koritom spava. To je glas, pesnički stih sa kojim svako od nas mora poći u život i živeti svoju mladost, zrelost i promišljenu starost! Zadužbina naše pesnikinje je brinula o njenom delu, rukopisima, digitalizovalo i dovršava arhiviranje te građe i još uvek otkrivamo i njenu poslednju pesmu napisnu 1. februara 1993, samo 10 dana pred smrt i dalje spoznajemo njene veze sa savremenicima, sa njenim ruskim prevodiocima i svuda nalazimo iste glasove brige za pticu i travu i seljaka Brankovine, za čoveka, narod, za vernost suncu i sunčanoj strani sveta. Posle tri decenije Zadužbina je za ovu priliku objavila izdanje najpoznatije zbirke Tražim pomilovanje, antologijske izbore Iza štita poezije koji sam priredila i antologiju za decu Šumska ljualjaška koju je priredila Zorana Opačić, predsednica UO Zadužbine. Izložbu Moj svet i katalog priredila je  Mirjana Stanišić i sekretar Zadužbine. Sve je tu pred vama i  glasovi mladih koji učestvuju ove večeri, ali svi želimo isto! Štit koji će nas odbraniti od pošasti sveta zla, ispražnjenog doba u kome smo zaboravili da se radujemo sunčanom danu i izlistalom drvetu, cvetu i mladosti, a pre svega, svojoj domovini jer drugu nemamo. Gde god da odemo stranci smo zauvek, a sve nam je kazivala Desanka osluškujući tišinu rodne reke, šume, glasove drugara, porodice, žagor porodičnog doma, Gračanicu koju bi na nebo vaznela. Radujemo se večeras iako nas tuga ne napušta, ali verujemo u sunčanu pomoćnicu iako, kako bi rekla Desanka, Nemam više vremena osim da se vratimo u njen Ozon zavičaja. Neka nas i sve buduće generacije zaštiti štit poezije i nadahne ozon i svetlost brankovinskog zavičaja!