Predugo tragam za onim
koji će raspadanje mog tela
učiniti podnošljivijim
kada godine iscure
i okamene se u aleji
sa trocifrenim brojem
nekog beogradskog groblja.
Kažu da mi to tada neće biti važno,
ali ja ipak verujem u to
da govor rascvetanih bokova
ostaje zapisan tamo
gde ćemo se jednom ponovo sresti.
Nemir je moje telo
kad god izađem iz sopstvenih zenica,
ne bih li još jednom pomilovala
svoje ožiljke,
nežno i pažljivo,
kao da to činim poslednji put.
Ti kažeš da nije lako voleti me,
jer neprestano izmičem godinama
i ne pristajem na omče
koje one donose sa sobom,
a ne znaš da se životu dajem
tako što cela nestajem u lepoti –
samo potpunim nestajanjem postajem prisutna.
Kad ponovo odeš u sebe – čekaj me,
da još jednom toplo umremo zajedno,
i tako nahranimo gladne zveri
i rasplačemo našu nerođenu decu.
Uvek si sa mnom.
(Epitaf za V. K.)
Na tvom licu smrt je imala
boju prvog jesenjeg lišća,
bila je svečana u svojoj mirnoći
i porazila me je tišinom
u koju nije moglo da stane ništa
osim slika koje su se smenjivale
u ostacima mog sećanja:
nepregledni plavi horizonti,
ispod njih kamen i samonikla trava,
detinjstvo kao jedino pristanište,
ljubav što raste u snovima,
mekopute ruke što čekaju,
kuće koje smo imali i izgubili,
nasred svake kuće olistalo drvo.
I mi smo samonikli, ljubavi,
smrt je danas bila na tvom licu,
na trenutak sam pomislila da nije stvarna
jer kad god osetim nepodnošljivu bol,
obezličavam stvarnost negirajući je.
Ti si to znao,
ali nastavio si da gledaš unutra
i kad je stotinu ubranih cvetova
prekrilo tvoje telo.
Nisam ti rekla zbogom,
sve teže podnosim odlaske,
posle svakog nastane još jedna pukotina,
uzaludna su sva svitanja,
neke praznine ostaće zauvek neosvetljene.
Smrt je mnogo veća od odsustva života,
posle nje prestajemo da iščekujemo svetlost.
Noć nad noćima
Dođi kao da dolaziš prvi put,
umoran od nesna,
ponesi iste strahove,
nerastvorene želje,
čežnju stvarniju od istine,
budi moj čovek,
budi moj mesec,
ja ću biti slepa nudilja,
daću ti sva preostala bezazlenstva –
još samo u njima ima istine,
daću ti i oči, i grudi, i ruke –
praznina u njima duža je od vremena,
biću ogledalo u kojem odraz pronalaze
samo oni koji ne pristaju
da umrtve sopstvene želje
zarad pobede nad prolaznošću.
Ovozemaljske pobede su varke,
ne može se ukrotiti vreme,
ljubav nije zajedničarenje,
život nije vežbalište,
čovek živi dok odjekuje u drugome –
tek kad se otisne u nečijim zenicama,
zavoleće sopstveni lik u krugu
koji nikad neće biti njegov.
Biće to najduža noć,
noć nad noćima,
u kojoj će se otkriti tajna:
Ljubav je jaka kao smrt.
Dođi kao da dolaziš prvi put,
uđi bez kucanja,
kao čovek koji ulazi u svoj dom,
i zaključaj vrata.
Poljubi me,
poljubi me
svim poljupcima
Oda samoći
Tako sam sama i siromašna.
Sama sam i siromašna sam, jer mi ne treba ono što imam.
Isidora Sekulić, Saputnici
U meni odjekuje vreme,
mogu da ga osetim pod prstima
kad god dotaknem sopstveno telo
i ne prepoznam njegove linije.
Uzalud sam izigravala sunce
na pučini tvojih grudi,
ja nisam junakinja iz tvog romana,
ja sam samo žena koja hoda po žici,
ispod pocepane šatre sirotog cirkusa,
u kojem odavno nema mesta za gladne i ničije.
Nikada nisam umela da održim ravnotežu,
jer u meni otkucava život nevidljivih mišića,
pulsiranje prokrvljene žile jedne ljubavi
i san o neukrotivoj lepoti.
Trebalo bi da promenim ulogu,
da izaberem drugu tačku posmatranja sveta,
ali samo odavde mogu da vidim sva treperenja neba
(ceo jedan svet protiv jednog sveta) –
ta slika me podseća na noć
u kojoj se belina mog tela otkrila u tvom oku –
jedino tada bila sam stvarnija od nigdine.
Ja sam gladna i ničija žena,
pevam kao što živim – tiho,
niko me neće uhvatiti ako padnem,
ali to više nije važno
u svetu u kojem je najvažnije sačuvati sebe,
u svetu u kojem je koža važnija od pulsa.
Osmog februara postmodernističke godine
umesto dobro jutro izgovaram dođavola,
toplota noći je ponovo kratko trajala,
sadašnjost se ispraznila,
a ja i ovog jutra osećam tvoj miris –
i nežnost je, i sneg, i dekor, i mapa.
Taksista sluša šansone,
moje uši pune su paučine,
nas dvoje bezimenih vozimo se,
Ne me quitte pas, peva Žak Brel.
Ja sam umorna lutka izgubljena u igri,
laž je da se igra nikad ne zaboravlja,
ne zaboravljaju se samo tačke
čijim se nasumičnim spajanjem stvara celina,
crveni karmin moj je saveznik
(duboka smo bića skrivena iza paravana).
Taksista priča o bespravnoj gradnji,
o uništavanju beogradskog duha,
o novogodišnjem osvetljenju,
koje je u stvari celogodišnje.
On ne zna da ja volim te svetleće lampice,
jer zbog njih na trenutak zaboravim
odlaske i umiranje.
Ja sam tužna lutka,
koja petkom kupuje cveće na Đeram pijaci
i ne može da zaspi bez uspavanke,
ti si mi rekao da je to smešno,
ti nisi znao da je stvarnost
način na koji živiš.
Na semaforu je crveno svetlo,
taksista je naglo zakočio –
prolazi čovek koja gura kolica,
lice mu je ozbiljno i mirno,
pored njega šeta veliki beli pas,
srećan pas.
Taj prizor me podseća
na jedinu stvarnu sliku u mom životu –
vijugavi put do kuće
pored kog su rasle bulke.
Nikada se neću izlečiti od pamćenja,
ni od njegove skrivene dubine,
u koju je stalo sve što je bilo
i što je moglo biti.
Pesma se završila,
taksista kaže da jedino šansone voli da sluša –
ljubavne pesme su sve što nam je preostalo,
a ja sam sve pokušala kako bih pronašla onog
koji će sa mnom biti prisan kao sa sobom
kad u noći spusti glavu na jastuk.
I ne, nisam ja pseto gladno nežnosti,
već samo tragam za mirnim radostima,
poput onih na peskovitim obalama
slanih i dalekih izlazaka sunca.
Magla uvlači u utrobu jutra
sve osim mog ćutanja o tebi.
Izbor iz knjige pesama Nepristajanje (Arhipelag, 2022)
