(Bojan Babić, Glasine o slobodi. Raštan izdavaštvo, 2023)
Posle šest romana i dve zbirke kratkih priča, dvadeset godina nakon prethodne poetske knjige (Buke u prozi), Bojan Babić objavio je, u Raštan izdavaštvu, zbirku pesama Glasine o slobodi. Najnovija Babićeva knjiga upravo je to – zbirka četrdesetak dovršenih pesama koje se tek ponekad asocijativno ulančavaju, najčešće tematski, stvarajući difuzan i rastresit pesnički svet bez jasnih koordinata. Ipak, pesme uvezuje u celinu relativno stabilan emotivni spektar u kom pluta osećajnost lirskog subjekta i lirskih junaka (ironija, malodušnost, melanholija, osujećenost, strah, nesanica). Zbirku određuje i stilska klackalica između intertekstualnih referenci, aforističnosti i grotesknih slika, sa jedne, kao i školski precizan jezik, neretko zabiberen akademizmom, stručnom i naučnom terminologijom, sa druge strane.
Potištenost, bezvoljnost i skrušenost lirskog subjekta, u kontrastu sa obrisima savremene svakodnevice – konstruisane imperativima neoliberalnog kapitalizma, marketinga, IT industrije, korporativne kulture i masovnih medija – iznova se uspostavlja kao konstanta Babićevih stihova. Bespomoćnost i utučenost (inicijalno ambicioznog?) lirskog subjekta posredovana je ili simbolikom religiozne, monaške skrušenosti, ili mazohističkim, autodestruktivnim porivima. U kontaktu sa markerima savremenosti (reklame, kancelarije, emotikoni) uglavnom se uspostavlja (auto)ironijski otklon, neretko (crno-)humornog prizvuka. Spoj dva kontrastna diskursa dešava se najčešće u ravni jednog stiha, neretko i sintagme, na primer: ,,night-out liturgija“ (telo), ,,na skufiji se skupljaju sekundarne pm čestice“ (monah ratomir (!)), ,,čuj me kako starozavetno jecam“ (ustanovi) i sl. ,,Ponizni“ heroj Babićeve poezije uviđa svoju poziciju (manje vrednog, potlačenog, suzbijenog), potvrđuje je i pronalazi užitak u patnjama: ,,počupaj me / iseci me / udari me / tu / udari me jako / udari da boli / da boli / da boli / da boli“ (srednje godine), ,,akademici po meni nek gaze tanano kao da me maze“ (ustanovi), ,,dok je meni svaka nova pretnja / donosila pasivnu radost“ (frankfurtski sajam knjiga), ,,treba postati virtuoz / u disciplini smanjivanja / temeljito nestajati“ (biti ili ne biti), i sl.
Kao odgovor na imperative i pitanja kreativne industrije (,,traže se nove ideje“, ,,gde su vlasnici lepih apstrakcija“), u Babićevim stihovima iskrsavaju bolesti/lekovi (hidradenitis suppurativa, kortikosteroidni antiinflamatori), pri čemu se sloboda, neretko, nalazi jedino u toaletu korporacije (v. pesme samopovređivanje, kreativna industrija). Babićevi stihovi propituju i relativizuju savremenost kao vreme postistorije (aluminijum), postmitologije (a pustinja kaže), kao postatomsko doba (reklama koju niko neće videti), u kome su „revolucije ugušene / i pre nagoveštaja njihovog buđenja“ (a pustinja kaže), u kome pobuna predstavlja luksuz (v. pesme a pustinja kaže i rebetiko), a subjekat odustaje od revolucije zakoračivši u hladnu vodu (reakcionar). Anti-heroji svakodnevice, subjekti Babićeve poezije o slobodi raznose glasine, distopijski, ali i humoristično, degradirajući imperative i koncepte savremene svakodnevice, obesmišljavajući „istorijski značaj“, ,,upisivanje u kanon“ ili ,,prevazilaženje lokalnih okvira“ (lorazepam).
Naličje gorepomenutih stihova predstavljaju pesme u kojima se intenzivno i sentimentalno evociraju detinjstvo, pejzaži i portreti obojeni lokalnom leksikom i intimnim prizorima (pesme šumadija, detinjstvo, kako te se sećam). Nežne slike vlažne trave, jaruga, lončića, tegli, pekmeza, dženarika, kočanjki, šarenih kesa za povraćanje, miševa razbarušene kose, šestoprstih koliba, kolena u parovima, pletenih zidova, majčino teranje duhova – razbijaju melanholiju (pred/post)ratne i korporativne stvarnosti, i pokazuju Babićev osećaj za detalj, za razvijanje slike, koja sa svakodnevnog raspušta imaginaciju ka toplom i dobrom.
Još jedna konstanta Babićeve zbirke je citatnost, neumorna isprepletenost teksta drugim tekstovima, pri čemu se spektar autora/tradicija na koje referiše kreće od Ruževiča (moto knjige), Dostojevskog, Verlena, Tišme, do Dantea i Platona. U tom smislu, ne postoji jasno ideološko ili poetičko uporište zbog kog se upućuje na određeni (kon)tekst, ili se sa njim (ironijski) polemiše. Deluje da je jedino zajedničko uporište referentnih tački zapravo – kanon, ili, preciznije, kurikulum studenta književnosti. ,,Oboleo od prostonarodne mudrosti“, i svestan da je ,,opus nemoguće ignorisati“ (lorazepam), Babić često unosi gotove citate menjajući jednu-dve reči, u pokušaju da ih, nekad manje a nekad više uspešno, aforistično uveže među svoje stihove.
Druga stilska karakteristika Glasina o slobodi jeste tendencija da se u poslednjim stihovima (najčešće distihom), iznese kratki sum up pesme, komentar, razrešenje, ili slika koja kontrastira ostatku – što se ispostavlja kao manir, koji vremenom gubi na efektnosti (npr. gotovo identičan kraj pesama celovitost noći i kako nalažu običaji). Postupak je uglavnom stabilan, bez naročitog eksperimentisanja u formi i(li) jeziku, osim u slučaju pesme čovek i pol, koja se u celosti zasniva na jezičkoj igri između pojmova pola i polovine. U tom smislu, iako čitamo da ,,dada vaskrese“ (kako nalažu običaji), besmisao rata u Babićevoj poeziji ne ogleda se, kao u istorijskim avangardama, zaumnošću jezika, oneobičenim slikama, ili form(at)om pesama, već ostaje na ravni dosetljivosti i grotesknih slika. Takođe, u pesmama u kojima Babićev lirski subjekat pokušava da progovori o važnim temama koje se tiču potisnutog Drugog, poput femicida, Babić ne uspeva da izađe iz perspektive sebe-posmatrača i da oglasi drugu stranu. U tom smislu, pokazujući, na primer, šta sve može da bude okidač femicida (grad-ubica) progovara sa savetodavne i sveznajuće mi-instance koja se obraća (nekoj) tebi. Sa druge strane, i kada ozvuči drugog, na primer, unoseći u stihove jezik domorodaca (pesma domorodaca), ne uspeva da umanji ili ukine distancu: ,,vidim tamo na pučini / dvodimenzionalni američki domorodac / plovi u kožnom kanuu“. U tom smislu, velikom spektru tema, osećanja, kulturnih i istorijskih događaja, intimnih doživljaja i opštih koordinata zajedničke stvarnosti, Babić kroz zbirku iznova pristupa na identičan način – racionalno, komunikativno i igrivo, ali stilski monotono i neupečatljivo.
U Glasinama o slobodi, Bojan Babić skicira svakodnevni besmisao savremenog (anti)heroja opterećenog (književnom) tradicijom, zagledanog u blage predele detinjstva-doma, i prestimulisanog informativnim šarenilom korporativne sadašnjosti. Skrhani super-heroji u nesporazumu sa svojim moćima, Babićevi lirski junaci jezički, stilski i tematski unisono povlače vektore sadašnjosti, ne pretendujući da je promene ili izbegnu.
