Treće pevanje Metamorfoza
Nakon što ju je u liku bika zaveo i oteo, Jupiter sa Evropom stiže na Krit. Primetivši da je nema, otac Agenor, preteći progonstvom, sina Kadma šalje u potragu za sestrom. Očajan od lutanja, Kadmo traži savet od delfskog prorčišta.
Skide bog masku prevarljivog bika i pokaza ko[1] je
čim se domogoše Diktejskih polja; No otac već dotad,
ništa ne sluteći, Kadmu naređuje sestru da traži;
ogorčen, preti čak sinu – tim najedno brižan i grešan –
ako je ne nađe, viče, progonstvo mu sledi za kaznu.[2] 5
Preluta sveta Agenorov sine bežeći od kivnog
oca, iz doma (ta, ko bi razotkrio bludnoga Jova?).
Najzad pred Febovim oraklom[3] kleknu i boga za savet
zamoli: gde da se nastani, koja je zemlja za njega.
„Kravu ćeš”, reče Apolon, „na pustome susresti polju; 10
prezana nikad pod jaram, nit šiljatim orala ralom;
put neka ona ti vodi; gde zalegla bude u travu
tu digni bedem i obzidaj grada, nadeni mu beotsko[4] ime.”
Jedva iz Kastalske špilje[5] bejaše i sišao Kadmo,
kad vide kravu: bez čobana, sama, lagano korača, 15
nikakvog ožiljka vratom da jaram je teglila nema.
Zaprati tragove njene, polako, sve nogu pred nogu,
šapćući Febu zahvalnost na put što ga navede pravi.
Plitko kad pregazi Kefis i panopska oranja prođe,[6]
junica stade: tad krasno dugorogo čelo ka nebu 20
podiže uvis i mukanjem glasnim sav zapara vazduh;
onda se osvrte nazad, pa vide za leđima pratnju[7]
spusti se bokom, te kleče i leže na mekanu travu.
Kadmo blagosilja boga i celiva tuđinsku grudu,
pozdravlja neznana brda i dolove neznane zemlje. 25
Hteo je prineti Jovu levanicu žrtvu, pa sluge[8]
posla da izvore nađu i vode da zahvate žive.
Marsov zmaj.
Drevna tu šuma bejaše što sekire ne vide skrnav
sred nje, u gustom ševaru, šibljakom prekrivena špilja:
ozgo je kamenje složno nadvijalo malenim svodom, 30
a u njoj obilje vode. U grotlu te pećine skriven
boravi zmaj boga Marsa: od žeženog zlata mu kresta
ognjem iz očiju seva, u nabreklom telu vri otrov,
trorogi jezik palaca, u čeljusti tri niza zuba.
Kročiše zlokobnim korakom u onu šumu Tirijci[9], 35
bućnuše vrčom da zahvate vode, a vrč zabrbota;
Sura aždaja na klopot iz pećine promoli glavu,
jarosna zasikta na njih strahovito, jezivim piskom.
Ljudi pobacaše vrče, prebledeše, krv im se sledi, baciše ljudi krčage
jeza im skočanji tela, pred naprasnom stravom svi cepte… 40
Ala u zavoje smotava krljušt, sve ukrug vijuga,
uvis se prući, pa skoči, golemim se nadvije lukom;
Dopola kada se propne, u laki se uspravi vazduh
čitavu sagleda šumu, u nedogled trupinom segne,
ogromnom kao u Zmaja na nebu što medvede deli.[10] 45
Dok se Feničani misle dal’ mač će ih spasti il’ bekstvo
Il’, najzad, ništa od straha, aždaja se na njih u trenu
ustremi: dugačkim stiscima podavi neke, a neke
zubima zakla, preostale zadahom potrova smrtnim…
Kadmova borba sa zmajem. Rađanje ljudi iz zmajevih zuba i njihova borba. Ehion se pridružuje Kadmu u osnivanju Tebe.
Sunce već beše visoko, već svemu pokratilo senke: 50
čudi se sin Agenorov toliko što drugova nеma
te pođe njihovim tragom: ogrnuo lavljom se kožom[11],
šiljato poneo koplje i bodež od blistavog gvožđa,
a srcem junačkim jače od svakoga oružja tuče.
Čim uđe Kadmo u šumu, na leševe nabasa svojih 55
kako ih golemim telom ko pobednik natkrio zlotvor,
lapćući krvavim žalcem iz njihovih nesretnih rana.
“Ili ću, drugovi”, reče, “osvetiti stradanje vaše
Ili ću s vama u smrt!” pa desnicom stenčugu diže
i njome čitavom poteže snagom. Od takvog 60
zamajca kameni bedem pao bi s kulama dičnim
a alu ogreb’o nije: ko oklop je zaštiti krljušt;
debela sura joj koža toliko bi tvrda da silu
udarca odbi – ko ništa. No ipak ni takva tvrdoća
junačkom nije odolela koplju što zabi se posred 65
vižljaste kičme u pršljen i čitavim gvozdenim šiljkom
nemani groznoj kroz utrobu prođe, u trbuhu stade.
Mahnita guja od bola ka repu svom okrete glavu
pogleda ranu, pa kopljaču stade da glođe, na sve je
strane rasklimava, cima, siliovito vuče i jedva 70
iščupa motku iz leđa. Al’ šiljak u kostima osta.
Svagdašnja jarost se njena od toga još ražesti jače:
vrat joj sav nabreknu, žile poskakaše, belom se penom
otrovna zapeni čeljust; krljušt u ljuspama spada
tutnji i rije po zemlji, a zadahom smrdljivih usta, 75
crnim ko Stiksova tinja, po vazduhu rasprši čemer.
Čas se sva svije i smota ogromni kotur, čas stane
kruća od visokog debla pa strči, a onda odjednom
divljački nasrne, navre ko reka nabujala kišom,
grudima stabla pred sobom strovaljuje, šumom kotrlja. 80
Uzmače Kadmo tad malo i lavljom se zaštiti kožom
a onda uspravi koplje i nabi u zjapeću čeljust.
Bešnje još podivlja neman i pokuša pregristi gvožđe
ali se oštrica tvrda duboko u zubalo zari.
Zašiklja krv joj iz otrovnog nepca, po zelenoj travi 85
kapi pokapaše, sve zakrvaviše. Plitak pak samo
ubod to beše jer znala se zmija pred napad povući,
unazad uzmaći ranjenom šijom, ne dajući hicu
pogodak precizan nit dublji proburaz kroz telo.
Junak navaljuje za njom, i najzad joj gvozdeno koplje 90
zabi u grkljan, toliko duboko ga zariv, da probi
kroz vrat i hrast kog udari zmija unatrag idući.
Povi se drvetu deblo pod teretom gmazine besne
a od bičevanja repom mu zaječa i sva jedrina.
Zastade pobednik hrabri da sagleda svladanu neman 95
kad li iznebuha glas neki začu; odakle ga čuje
nije mu jasno, al’ čuje: “Šta piljiš, Agenorov sine,
u toga zaklanog zmaja? I u te će tako ko zmaja
piljiti!”[12] Dugo je cepteo Kadmo, sa bojom i razum
izgubi, svu mu je studena jeza nastršila kosu. 100
Rađanje ljudi iz zmajevih zuba. Ehion.
Kad, evo Palada[13] sleće, junaku pomoćnica s neba!
Zapovest dade mu zemlju da poore, zmajeve zube
po njoj da poseje, rasad za naraštaj naroda novog.
Posluša Kadmo: pritisnu plugom i otvori brazdu,
zemljom, po naredbi, pobaca zube, za smrtnike semke. 105
A onda (neverovatno!), grumenje mrdati poče:
najpre se ozdo iz braze promoliše kopalja šiljci
zatim pod kacigom glava s perjanicom titravih boja
zatim izviriše pleća, pa prsa, pa s oružjem ruke
i tako izraste zasad junaka, u okopu čitav. 110
Kao kad zavesu dižu u svečanom nekom teatru[14]
a one slike se na njoj promaljaju počev od lica,
pa potom ostalo, malo po malo, povlačenjem lakim
dok se ne pokažu cele stojeći na ivici bine.
Prestrašen dušmanom novim, za oružje Kadmo se maši 115
“Ostavi!” uzviknu neko od ratnika niklih iz zemlje
“Ovde se svoj protiv svojega bije, ne petljaj se u to!”[15]
i čim to kaza, zemljoroca brata što najbliži beše
krvnički probode mačem, al’ pade i sam – izdaleka
kopljem ga prostreli neko; ni toga ubica se duže 120
nije naživeo – samo što prodisa, izdahnu većma.
Podivlja besnilom istim i ostala rulja, pa braća
samo što nastaše, skončaše skupa u boju, sve jedan
drugoga raniv, a sudbinski kratka se zatire mladost
rušeć se prsima toplim po krvavoj majci uz topot. 125
Pet ih je ostalo samo, a Ehion[16] jedan međ njima.
On na Tritonidin[17] zahtev na zemlju sve oružje baci
time i pokaza veru i zatraži mir među braćom;
ta su petorica zdušno pomagala strancu Sidoncu[18]
kad je sazdavao grada kog zavešta Feb proročanstvom. 130
Evo već stamenih tvrđava Tebe i, zaliči, Kadmo,
sreću da nađe progonstvom: tazbina ti Mars i Venera
pride i potomci brojni sa suprugom takvog porekla:
kćeri i sinovi vrli, a unuci – najdraže blago,
stasali već u mladiće.[19] Al’ čekati valja do dana 135
sudnjeg i blaženim niko se smatrati ne sme pre samog
samrtnog časa, pre pogrebnе povorke zadnje. [20]
Nesreća prva u sreći tolikoj zbog unuka, Kadmo
tebe je snašla, zbog rogova čudnih sred čela izraslih
i zbog vas, pseta, što krvi se napiste svog gospodara. 140
A ako promisliš bolje, krivicu tu nećeš pronaći.
Sudba je zgrešila. Zar se prokletstvo krivicom računa?
[1] Evropa će Jupiteru roditi trojicu sinova (najčuveniji je Minos), a on će u znak zahvalnosti svoj omiljeni deo Sveta nazvati po njoj. I Herodot (IV, 45.) potvrđuje da je kontinent nazvan po nekoj Feničanki iz Tira koja je, kao i u mitu, najpre došla na Krit, ali svemu tome ne zna razloge. No, Ovidije se potonjim događajima i ne bavi, čak, sledeći Homera (Il. IXV, 321) i ne pominje Evropino ime, smatrajući ovu “poznatu priču” (to kaže u svom delu Fasti, V, 604) još jednom Jupiterovom ljubavnom avanturom. Radnju skraćuje šaljivom aluzijom (se confessus erat), iz koje čitalac, dosad već dovoljno upućen ko je, zapravo, Jupiter i kakvi su mu seksualni apetiti, sasvim jasno shvata “šta je posle bilo”, te sa dva stiha prelazi na tebanske priče koje su tema čitavog trećeg pevanja.
Diktejska polja su na istoku Krita, u podnožju planine Dikte, gde se nalazila pećina u kojoj je Jupiter obljubio Evropu. Postoje i verzije mita u kojima se to zbiva negde u Beotiji, čime bi se radnja čitavog trećeg pevanja zgodno objedinila, a Krit bio samo usputna stanica od Fenikije do Beotije.
[2] Feničanski kralj Agenor, Kadmov i Evropin otac, od prevelike brige za otetom ćerkom, čini nepravdu prognavši sasvim nedužnog sina.
[3] Tj. pred čuvenim Apolonovim proročištem u Delfima. Prema mnogim mitovima i predanjima, Apolon je bio savetodavac za vreme velikih kolonizacija u istorijsko doba.
[4] Apolon Kadmu proriče kolonizaciju Beotije, tj. osnivanje Tebe, najvećeg tamošnjeg grada i sugeriše da ga nazove po kravi koja će ga dovesti na pravo mesto (gr. βοῦς), za razliku od drugih gradova sa istim imenom (Teba je postojala u Egiptu, u Tesaliji…).
[5] Kastalska špilja u kojoj je sedela Apolonova proročica se nalazila na Parnasu, malo iznad Delfa.
[6] Penopa je grad na reci Kefis (V. nap uz 369. stih Prvog pevanja) na granici Fokide i Beotije.
[7] Tj. Kadma i sve koji su sa njim krenuli u potragu za Evropom.
[8] Čitaocu bi smislenije bilo da se žrtva zahvalnosti prinese Apolonu čije ga je proročanstvo spaslo, a ne Jupiteru zbog koga se i našao u nevolji. No, Kadmo to ne zna, a Jupiter je, sem toga, vrhovni bog od koga najviše zavisi svaki početak. Neki komentatori (Anderson) u ovome vide paralelu između Enejinog osnivanja Rima i Kadmovog osnivanja Tebe pod Jupiterovom zaštitom. No, iako na više mesta u ovom pevanju postoje podudaranja sa pojedinim epizodama iz Eneide, a Ovidije i leksički i metrički često oponašaVergilija, razlozi Kadmovog i Enejinog lutanja su sasvim različiti, pa poređenje osnivanja Rima i Tebe, velikog i važnog, ali ne najbitnijeg grčkog grada, treba uzeti sa rezervom ili, čak, shvatiti parodično, naročito ako imamo na umu tebansko poreklo Dionisovog kulta koji je sušta suprotnost rimskim vrednostima Avgustovog doba (onim propagiranim izvesno), činjenicu da je čitava Kadmova loza prokleta, te se i zatrla, kao i Kadmovo skončanje.
[9] Tj. Kadmovi pratioci. Tir je važna luka u Fenikiji, kraljevstvu Kadmovog oca.
[10] Sazvežđe Zmaja se nalazi između Velikog i Malog medveda.
[11] Najverovatnije da Ovidije aludira na Nemejskog lava, tj. na njegovu kožu koja je bila neprobojna za strele i koplja, zbog čega ga je Herakle usmrtio davljenjem, a posle se i silno mučio gvožđem i svakojakim oruđima ne bi li je skinuo, dok je, najzad, po savetu bogova, nije odrao oštrim kandžama ubijenog lava, te se njome i ogrnuo. Koža koju nosi Kadmo je morala biti sličnih karakteristika, što ćemo saznati kasnije.
[12] Nema nikakvih naznaka čiji to glas Kadmo čuje, ali je verovatno u pitanju neko božanstvo, možda upravo Mars kome je usmrtio svetu životinju. Taj bog neće imati direktnog uticaja na Kadmovu sudbinu, tj. metamorfozu iz druge polovine četvrtog pevanja koju Ovidije najavljuje ovom narativnom prolepsom.
[13] Palada je epitet boginje Minerve (Atene). Boginja je ovo ime preuzela u znak žalosti i sećanja na svoju drugaricu, Tritonovu ćerku (za Tritona v. nap. uz I, 331), sa kojom je u detinjstvu vežbala ratničke veštine. Kad je Palada jednom prilikom nategla svoj luk, u strahu da mu ne pogodi kćer Atenu, Zevs je pred devojčicu postavio svoj štit (egidu), pa ona, ukočena od straha, nije uspela da izbegne strelu koju je boginja u međuvremenu odapela. Atena je njen kip (paladion) zaogrnula egidom i dala mu magijske moći: verovalo se da je grad koji poseduje paladion večan i neosvojiv.
[14] U rimskom pozorištu Avgustovog doba zavese su bile ukrašene slikama, a spuštane su pre početka predstave i podizane na kraju. Likovima oslikanim na zavesi, kao i ovim ratnicima izniklim iz zemlje, prvo su se pojavljivale glave, potom tela i najzad, kad zavesa dođe do dna pozornice, noge. Praveći poređenje sa dizanjem ljudi iz zemlje, Ovidije kaže da se lica pojavljuju kako se zavesa podiže (aulaea tolluntur), pa mi zamišljamo tkaninu koja je namotana počev od dna (od nogu naslikanih likova) I polako podiže se od gornje ivice, što označava kraj predstave i završetak svake akcije u pozorištu. Zbunjujuće je, međutim, što kod Ovidija borba zemljanih ljudi tek počinje nakon ove metafore. Obrazloženje bi moglo biti da je poređenjem završetak veoma dramatične scenu nicanja ljudi iz zmajevih zuba (pesnik i kaže da se desilo nešto neverovatno, fide majus), tj. da se zavesa ne odnosi na “predstavu” koja tek počinje u narednim stihovima.
Budući da pre Avgustovog doba pozorišne zavese nisu imale slikovne predstave, postavlja se pitanje šta bi to iz savremenog života Ovidije smatrao adekvatnim za poređenje sa ratnicima koji su nastali iz zmajevih zuba tj. na koje slike misli. Kako se radi o prazničnom, svečanom pozorištu (festis theatris), mogli bismo pretpostaviti (ne sa mnogo pouzdanosti, doduše) da aludira na prikaze Avgustovih (planiranih) invazija na Britaniju iz 34. 27. i 25 godine stare ere. Tome u prilog ide i Vergilijevo spominjanje purpurne zavese na kojoj su izveženi Britanci (Georg. III, 22 – 25: vel scaena ut versis discedat frontibus utque purpurea intexti aulea Britanni). V. B. Duffalo, The Captor’s Image: Greek Culture in Roman Ecphrasis, p. 121
[15] Ovidije za ovaj sukob kaže bellum civile, “građanski rat” koji, kako ćemo videti, počinje bez jasnog povoda ili razloga. Time najpre naglašava da je po sredi čista mržnja, malo kome razumljiv kapric koji donosi jedino zlo, utoliko veće što su učesnici (kao i u pravim građanskim ratovima) bliski poreklom, te je jedina razborita odluka ostati po strani, što Kadmo, ponovo bez jasnog razloga, i dobija kao sugestiju. Druga, ništa manje verovatna mogućnost je aludiranje na razboritost glavnih Avgustovih ideala među kojima su i sloga i mir među građanstvom.
[16] Ehionovo ime znači Čovek zmija ili Zmajev sin. On će se kasnije oženiti Kadmnovom kćerkom Agavom i sa njom dobiti sina Penteja o kome će biti više reči u nastavku ovog pevanja (v. 510 i dalje).
[17] Tritonida je još jedan Minervin (Atenin) epitet za koji postoji nekoliko objašnjenja: ili je reč o patronimu Palade, Tritonove ćerke koju je slučajno ubila, ili ukazuje na njeno rođenje iz Zevsove glave (eolsko ime za Zevsa je Trito) ili je, pak aluzija na jezero Tritonu u Libiji, iz kojeg je boginja izašla.
[18] Tj. Kadmu. Sidon je bio velika luka i jedan od najstarijih gradova u Fenikiji.
[19] Kadmo se oženio Harmonijom, ćerkom Marsa i Venere. Njihovo venčanje je bila prva smrtnička svadba na kojoj su prisustvovali bogovi darujući im bogate poklone, a pesmom su ih uveseljavale muze sa zlatnim vencima u kosi. Imali su četiri kćeri i petoricu unučadi čije će sudbine Ovidije opisati u narednim stihovima. Prema nekim predanjima, imali su i dvojicu sinova, Polidora i Ilirija, koje Ovidije spominje samo u ovom nabrajanju.
[20] Na ovom mestu Ovidije parafrazira Herodota (Hdt. I, 32) koji u didaktičkom tonu govori o Solonu. To na prvi pogled liči na previd, jer se Kadmova sahrana nikada neće dogoditi, no, pojedini izvori (Apoll. Rh. Arg., IV, 516 i dalje; Apd., Bib. III, 5, 4) navode da se Kadmov i Harmonijin grob nalazio u Iliriji ili na Ostrvu blaženih i nema sumnje da je učenom Ovidiju to bilo poznato, jer u IV, 568. Kadmo i dolazi u te oblasti.
Prevod: Anđelka Nastić
