Poezija

Pravljenje daljine

Mom psu

 

Volim te dugo.

U našoj utvrdi nema kljusa.

Patke su ti najbolji prijatelji,

povrh toga, još samo u dnu kreveta

kraj mojih stopala, možeš da grizeš

perje i prođeš nekažnjeno.

 

Nisam ti najbolji prijatelj, ali znam,

van ovih zidina svi su ti neprijatelji,

i kad zacviliš na početku noći, iza kapije,

još jedan loš čovek otkrio je svoju tamu,

a ti svoju milost spram njegovog tela.

 

To je više nego što ću ja ikad moći,

u više koža no što imaš vremena

da trčiš za tom loptom, hodam,

i svaka bi da se sveti, okrutno i surovo.

 

Tako, psiću, propadaju carstva.

Ali, svaki put kad obujmiš vilicom patkin vrat,

i ne sklopiš je, dok ti zubi i njuška drhte,

ja otkrijem nešto novo o ljubavi, nešto

što promine između vrha očnjaka i paperja.

I bude mi teže.

 

 

 

 

 

Kao molitva

 

Sitni naleti praznine,

mrzli listovi zimske ruže,

dahu studeni u slutnji inja –

zadržite me. Na ovoj kori,

u ovom koraku. (Na ovoj kori,

ispucaloj od mojih nogu,

u ovom koraku, otežalom

od žalosti.)

 

Kćeri svijena u jatu gospodnjem,

Ko, možda, na mojim grudima,

Nepoznata reči – sačekajte me.

Da prestane, da počne.

(Da prestane jurka sa zverima

Ovog grada, da počne ritam

Ovoga tela.)

 

Napuštena zamisli života,

Razjareni bože sveta,

Zaboravljeno sedmo koleno –

Setite me se. Kad. Onda.

(Kad počnem da plešem,

Kad u nepovrat ode žalost,

Onda izađite pred mene,

Onda mi glavu odsecite.)

 

 

 

 

 

 

 

 

Reč

 

da se

ne uzimam u usta uzalud

imena moga sećam se

po samoglasnicima

značenja po suglasnicima

ustanem li srdžbena

salomiću se u oštricama

po mesu, ranom u pamćenje

probudiš li me nežno, ljupko

ispletem venac ružinim dahom

suncem bodra, izvorno pitka

izlaneš li me, zalajaću triput

pre nego rastrgnem ti uši

izokrenuta ako mazna išetam

srce ću ti na crno dno prevrnuti

po senkama opipavaćeš lice svoje,

i nećeš ga naći, dok moje ne pokažeš

da se

ne primam u srce uzaman

ako prosikćem, ako zažarim

ni kad darove nosim tuđe,

sa jezika nepoznate kakvoće korena –

izuvijan li je, učvoren, mlečan

varljiva, otrovna, izbujaću ko pečurka

među tvojim komorama

ako sam prozirna, ako iz oblina

izbija mi sjaj od svetla stariji –

ta sam, i tu me zasadi,

i praznuj me se svakog dana,

bez odmora

 

 

 

Razdaljine

 

Ako je to ona razdaljina, nepromenjena

u stalnoj promeni kretanja, što je gugutka

krije od jajeta do rane ispod krila, da krv

ne nanjuši mačka, da se ostane još malo

u ovom svetu, onda ovo nije stanište ljubavi,

i ne trebaju mu vrata, ni lampa,

ni hleb na stolu.

 

Majci granata raznosi kičmu, dok ispod

njenog stomaka dete upoznaje nas.

Tako se pravi daljina. Tako mogu da ti kažem

da ima važnijih razilaženja od onih

koji se noću okreću oko sebe u postelji

tražeći granicu kreveta i poda.

 

Granice koje upisuje moje oko, dok gleda

kako kopni sneg sa krovova,

i proleće što ima nameru da uspostavi

nov poredak između mraza i procvetalih lala,

tačka do koje violinista sme da pusti prste

da se zanesu u davno napisanoj simfoniji.

 

Nije sve strah, u prevazilaženju

prevaziđeno tek čeka da napravi korak,

iz radoznalosti, i plače, i upoznaje nas.

A ti misliš, naše su razdaljine strašne,

naše su igračke razbacane po rečima,

i čuvaš zamišljenu granicu, od sobe, do sobe.

 

Ako je to ona razdaljina koja baš ničeg

nema osim sebe same, onda, posedi

još malo pokraj prozora, osmotri kretanje

čuvara supermarketa. I on je, nekad,

ko i vojnik na kapijama Rima, oterao

dete sa ružama, i naučio nas jednom

beskrajnom razilaženju.

 

 

 

Hajde da ne pričamo o tome

 

Zausti

ustaj u usta

 

Šta znaju zubi

Šta je zubati mrak

 

Pusti. Zgrči se u stisak.

Udri. Vrisak uvis

 

odskoči u noge. Ustaj

(prehladićeš leđa) Ustaj

iz korena peta zalomljen

u mesu trn

 

Dolazim

kao šapat

Donosim san

čuvaj se

mirnoće svoje utrobe

diši pravilno

ali ne žmuri.

 

 

 

Opet, i ponovo

 

Ponovo proleće, i sve postaje

jednostavnije i mirnije. Ono što ostaje

iz ostave majka iznosi i skida buđ sa džemova.

Iz osame džepova džempera

sjaje se svilene postave, ispadaju trule

mušmule, zgužvane slavske salvete.

 

Zraci se onda utule, kiše se namah spuste.

I reči postanu zemljano guste, lepljive

jeziku što ih oprezno okreće među zubima,

da ne povredi njive iznenađene i puste,

pokreće priču unutar priče, sitni oranice

na slogove. Tako prevaren, dobija rogove.

 

Od tebe beži pesma u trulež kiselog kupusa,

u zadah prokislih paprika. I zaspi želja u njoj

dok tiho sričeš – Rastko, Afrika, Veliki atlas sveta

– tu gde ti pada prst sada se

kupaju bogati turisti i tužni domoroci.

Svuda na globusu je isto, pišeš.

I ne veruju ti tvoje oči.

 

Onda te bešumno i bezglasno pokrije

sneg ili majka, ustani, misliš, ali u bačvi

sve manje sunca, sve dublje, mokrije

i melodija se tek tada otkrije, trešnja

prvi put cveta. I gori mapa sveta, greje

taj papir nestalih granica. Niče u zrnu

oranica. Opet si nečije dete.

 

 

 

 

 

 

 

author-avatar

O autoru Aleksandra Batinić

Rođena je 1993. godine u Smederevskoj Palanci. Diplomirala je na katedri za Srpsku književnost sa južnoslovnskim književnostima Filološkog fakulteta u Beogradu 2018. godine i trenutno je na doktorskim studijama, smer Srpska književnost. Poeziju piše i objavljuje od 2009. godine i dobitnica je nekoliko nagrada, uključujući nagradu „Milutin Bojićˮ za neobjavljenu zbirku poezije, nagradu „Stražilovoˮ za prvu zbirku poezije Antikitera u izdanju Brankovog kola, i nagradu „Matićev šalˮ za najbolju prvu knjigu. U okviru nagrade „Milutin Bojićˮ objavila je zbirku Malo prisustvo, za koju je 2020. godine dobila nagradu „Slavitudeˮ koja podrazumeva prevod i promociju zbirke u Francuskoj. Godine 2022. objavila je treću zbirku Svaštojed, u izdanju Povelje iz Kraljeva (najuži izbor za nagrade „Milica Stojadinović Srpkinja” i „Lenkin prsten”). Poezija joj je objavljivana i u časopisima Vesna, Književni magazin, Dometi, Kvartal, Skript, Letopis Matice Srpske, Polja, Povelja, Sent, onlajn časopisima Hiperboreja, Libela, Kult, Ekerman, Stagiornale, Fragment, itd, i u prevodu na španski u časopisu i zborniku Revista Kametsa. Istraživač je na Filološkom fakultetu u Beogradu. Piše pripovetke, a bavi se i književnom kritikom.