Mom psu
Volim te dugo.
U našoj utvrdi nema kljusa.
Patke su ti najbolji prijatelji,
povrh toga, još samo u dnu kreveta
kraj mojih stopala, možeš da grizeš
perje i prođeš nekažnjeno.
Nisam ti najbolji prijatelj, ali znam,
van ovih zidina svi su ti neprijatelji,
i kad zacviliš na početku noći, iza kapije,
još jedan loš čovek otkrio je svoju tamu,
a ti svoju milost spram njegovog tela.
To je više nego što ću ja ikad moći,
u više koža no što imaš vremena
da trčiš za tom loptom, hodam,
i svaka bi da se sveti, okrutno i surovo.
Tako, psiću, propadaju carstva.
Ali, svaki put kad obujmiš vilicom patkin vrat,
i ne sklopiš je, dok ti zubi i njuška drhte,
ja otkrijem nešto novo o ljubavi, nešto
što promine između vrha očnjaka i paperja.
I bude mi teže.
Kao molitva
Sitni naleti praznine,
mrzli listovi zimske ruže,
dahu studeni u slutnji inja –
zadržite me. Na ovoj kori,
u ovom koraku. (Na ovoj kori,
ispucaloj od mojih nogu,
u ovom koraku, otežalom
od žalosti.)
Kćeri svijena u jatu gospodnjem,
Ko, možda, na mojim grudima,
Nepoznata reči – sačekajte me.
Da prestane, da počne.
(Da prestane jurka sa zverima
Ovog grada, da počne ritam
Ovoga tela.)
Napuštena zamisli života,
Razjareni bože sveta,
Zaboravljeno sedmo koleno –
Setite me se. Kad. Onda.
(Kad počnem da plešem,
Kad u nepovrat ode žalost,
Onda izađite pred mene,
Onda mi glavu odsecite.)
Reč
da se
ne uzimam u usta uzalud
imena moga sećam se
po samoglasnicima
značenja po suglasnicima
ustanem li srdžbena
salomiću se u oštricama
po mesu, ranom u pamćenje
probudiš li me nežno, ljupko
ispletem venac ružinim dahom
suncem bodra, izvorno pitka
izlaneš li me, zalajaću triput
pre nego rastrgnem ti uši
izokrenuta ako mazna išetam
srce ću ti na crno dno prevrnuti
po senkama opipavaćeš lice svoje,
i nećeš ga naći, dok moje ne pokažeš
da se
ne primam u srce uzaman
ako prosikćem, ako zažarim
ni kad darove nosim tuđe,
sa jezika nepoznate kakvoće korena –
izuvijan li je, učvoren, mlečan
varljiva, otrovna, izbujaću ko pečurka
među tvojim komorama
ako sam prozirna, ako iz oblina
izbija mi sjaj od svetla stariji –
ta sam, i tu me zasadi,
i praznuj me se svakog dana,
bez odmora
Razdaljine
Ako je to ona razdaljina, nepromenjena
u stalnoj promeni kretanja, što je gugutka
krije od jajeta do rane ispod krila, da krv
ne nanjuši mačka, da se ostane još malo
u ovom svetu, onda ovo nije stanište ljubavi,
i ne trebaju mu vrata, ni lampa,
ni hleb na stolu.
Majci granata raznosi kičmu, dok ispod
njenog stomaka dete upoznaje nas.
Tako se pravi daljina. Tako mogu da ti kažem
da ima važnijih razilaženja od onih
koji se noću okreću oko sebe u postelji
tražeći granicu kreveta i poda.
Granice koje upisuje moje oko, dok gleda
kako kopni sneg sa krovova,
i proleće što ima nameru da uspostavi
nov poredak između mraza i procvetalih lala,
tačka do koje violinista sme da pusti prste
da se zanesu u davno napisanoj simfoniji.
Nije sve strah, u prevazilaženju
prevaziđeno tek čeka da napravi korak,
iz radoznalosti, i plače, i upoznaje nas.
A ti misliš, naše su razdaljine strašne,
naše su igračke razbacane po rečima,
i čuvaš zamišljenu granicu, od sobe, do sobe.
Ako je to ona razdaljina koja baš ničeg
nema osim sebe same, onda, posedi
još malo pokraj prozora, osmotri kretanje
čuvara supermarketa. I on je, nekad,
ko i vojnik na kapijama Rima, oterao
dete sa ružama, i naučio nas jednom
beskrajnom razilaženju.
Hajde da ne pričamo o tome
Zausti
ustaj u usta
Šta znaju zubi
Šta je zubati mrak
Pusti. Zgrči se u stisak.
Udri. Vrisak uvis
odskoči u noge. Ustaj
(prehladićeš leđa) Ustaj
iz korena peta zalomljen
u mesu trn
Dolazim
kao šapat
Donosim san
čuvaj se
mirnoće svoje utrobe
diši pravilno
ali ne žmuri.
Opet, i ponovo
Ponovo proleće, i sve postaje
jednostavnije i mirnije. Ono što ostaje
iz ostave majka iznosi i skida buđ sa džemova.
Iz osame džepova džempera
sjaje se svilene postave, ispadaju trule
mušmule, zgužvane slavske salvete.
Zraci se onda utule, kiše se namah spuste.
I reči postanu zemljano guste, lepljive
jeziku što ih oprezno okreće među zubima,
da ne povredi njive iznenađene i puste,
pokreće priču unutar priče, sitni oranice
na slogove. Tako prevaren, dobija rogove.
Od tebe beži pesma u trulež kiselog kupusa,
u zadah prokislih paprika. I zaspi želja u njoj
dok tiho sričeš – Rastko, Afrika, Veliki atlas sveta
– tu gde ti pada prst sada se
kupaju bogati turisti i tužni domoroci.
Svuda na globusu je isto, pišeš.
I ne veruju ti tvoje oči.
Onda te bešumno i bezglasno pokrije
sneg ili majka, ustani, misliš, ali u bačvi
sve manje sunca, sve dublje, mokrije
i melodija se tek tada otkrije, trešnja
prvi put cveta. I gori mapa sveta, greje
taj papir nestalih granica. Niče u zrnu
oranica. Opet si nečije dete.
