Eckermann pita

Strah od sebe

 

 

Rođen 1968. u Vrbasu. Diplomirao na Filološkom fakultetu u Beogradu i pohađao doktorske studije iz Svetske književnosti na univerzitetu Autonoma u Barseloni.

Objavio dvadesetak romana, pripovedačkih, esejističkih knjiga i drama. Dela su mu prevođena na španski, katalonski, portugalski, ukrajinski, francuski (u toku), mađarski, slovenački i makedonski, a njihovi odlomci, odnosno autorove pripovetke, na još desetak jezika. Priče su mu zastupljene u brojnim antologijama. Dobio je Andrićevu nagradu, kao i nagrade: Meša Selimović, Zlatni suncokret, Nagradu grada Beograda Despot Stefan Lazarević, Zlatni beočug za trajni doprinos kulturi grada Beograda, mađarsko-srpsku nagradu Károly Szirmai, Nagradu iz Fonda Borislav Pekić i druge.

 

 

 

 

Šta je to reč?
Ono što je bilo u početku i što će biti na kraju.

 

Vaše ime?  
Pošto sam rođen 12. jula, baka je želela da se zovem Petar. Majka je predlagala da mi ime bude Aleksandar, ali je presudila očeva ljubav prema Stravinskom. Moj omiljeni kompozitor klasične muzike je Šenberg. Sreća da nije bio i očev: manje je zlo da se zovem Igor nego Arnold.

Prva reč koju ste izgovorili?  
Mama. Opšta mesta sam počeo da podrivam tek nešto kasnije.

Vaše prve igračke?
Autići koji me nisu mnogo privlačili i baterijski vozić na pruge koji pak jeste.

Vaše igre?
Prvo da zaustavljam vozić na zamišljenoj stanici, kasnije da pravim zasebnu jugoslovensku fudbalsku ligu osmišljavajući klubove koji se takmiče u njoj, rezultate utakmica i tabelu, još kasnije i, nažalost, pomalo proročki, da pomeram granice republika i pokrajina SFRJ na geografskim mapama.

Kao dete želeli ste da postanete?
Košarkaš.

Prvo slovo koje ste naučili?
A ili O, verzije se nisu usaglasile.

Šta Vas je rastuživalo?
Otac je vozio i rekao majci: “Vidi ovog vojnika, sam stoji pred kasarnom i čeka nekog a lije kao iz kabla.” Pogledao sam kroz prozorčić i zaplakao. Otac se vratio svojom simkom i primio vojnika. Naknadno sam shvatio da mi je bilo žao potonjeg ne zbog kiše, samoće i čekanja nego stoga što je morao da služi.

Otac?
Bio je inženjer tehnologije, šef rafinerije jedne velike fabrike i direktor druge ali nije bežao od fizičkih obračuna, čitanja savremene američke književnosti, čak i na engleskom. Govorio je mojoj majci kako je šteta što i on poput nje nije završio Srpskohrvatski jezik i književnosti i što nije književni kritičar.

Društvo u detinjstvu?
Saša Bajagić, sin komšija i poluzemljaka Sveta Bajagića. Koliko sam čuo, porodica se preselila iz Vrbasa u Novi Sad. Saša, navodno, živi sa roditeljima i ne radi ništa.

Prvi bicikl?
Verzije su i tu protivrečne. Otprilike se ispostavlja da je to slovenački rog i da mi ga je otac doneo iz Švajcarske.

Prva lopta?
Prava kožna, crno-bela, kakvu su koristili naši prvoligaši, i ne samo oni.

Šta je bilo najteže u školi?
Izbegavati agresivnost školskih drugova. Često sam ih podmićivao donoseći profi-loptu da igramo fudbal. Mada bi i to na kraju pospešilo agresivnost, ali je i preusmerilo sa mene.

Učitelj?
Dobričina Sveto Jokanović, mada mi je učinio jednu medveđu uslugu. Kad sam bio u prvom razredu, poveo me kod đaka iz drugog da im pokaže kako se čita. Sasvim nediplomatski, pročitao sam bez i najmanje stanke deo bukvara koji je on odabrao. Prvom prilikom su me neki od tih đaka ćebovali.

Predeli Vašeg detinjstva?  
Potoci, reka, stabla i zelenilo Nikšićke Župe na letnjem raspustu, obilazak očevom simkom važnijih i živopisnijih gradova i predela svih republika i pokrajina Jugoslavije, osim Kosova i Makedonije.

Da li ste pisali ljubavna pisma?  
Da, mnogo kasnije, i nije mi išlo.

Srećete li danas Vaše prve ljubavi?
Ni danas, ni već decenijama.

Vaš nadimak iz škole?
U Baru su me zbog ekavskog koji sam doneo iz Bačke zvali Lepo Belo, a kad sam počeo da nosim naočare Ćoro.

Šta je začudilo Kelte i Sarmate kad su došli do Čarnoka?  

Zapanjio su ih Šuvakov salaš sa kućom ukopanom u les, zidova od pletera, kao i obližnja nekropola. Razočarali su se što je bilo očigledno da nisu starosedeoci.

 

Gde je otišla Vaša prva plata?
Na lične užitke.

More?  

Trinaest godina života u Baru, šest-sedam u Barseloni i pola godine u Port Bou. Najlepše iskustvo mi je ipak sa Tirenskog mora, gde su boje najoštrije a mirisi najčistiji od onih koje sam video odnosno osetio. Nešto od toga sam opisao u romanu Žega, kroz dogodovštine Stevana Kažića, koji je kao crnogorski zelenaš proveo koju godinu u logoru u Gaeti na Tirenskom moru.

Da ste u prilici, šta bi danas upitali Bolanja?
Da li bi ponovo umro za književnost.

Da li Eshil pratio današnju olimpijadu?
Nisam siguran.

Šta upamtiti od Dostojevskog?
Krajnje verodostojnu neobjašnjivost postupaka glavnog junaka i pripovedača Zapisa iz podzemlja.

Mirko Kovač ili Blažo Šćepanović?
Kovač. U ranim prozama se vidi da je dosta naučio od Buleta.

Stjepan Mitrov Ljubiša ili Mihailo Lalić?
Ipak Lalić.

Glembajevi ili Vučjak?
Vučjak.

Flober?  

Bolje od mnogih važnijih momenata Madam Bovari upamtio sam opis starog vojvode na balu, a koji se više ne spominje u romanu. Takve naizgled izlišne pojedinosti neophodne su za vrhunsku verodostojnost.

Kormak Makarti?
Vrlo solidna književnost. Ipak, ne i vrhunska: Makarti ima taj peh da je napisao jedan od retkih romana po kojima je nastala filmska adaptacija srazmerno bolja od originala.

Crnjanski?
Dnevnik o Čarnojeviću. Rečenica Bolesti mi behu najlepši doživljaji iz te knjige moto je mog prvog romana.

Gdje Vam je ugodnije, u danima ili u noćima?
Kad to ne bi nosilo zdravstvene nuspojave, radio bih isključivo noću. I ne samo radio. Žao mi je što deo noći moram da prespavam. Jutro me često razočara.

Zašto se ljudi zaklinju?
Zbog više različitih razloga, najčešće iz krajnje iskrenih i krajnje neiskrenih.

A zašto proklinju?
Zbog sujeverja i osujećenosti.

Čemu služe milioni zakona i propisa?
Da zaglupljuju čovečanstvo.

Kome verujete?
Književnosti.

Pred čijom slikom ste najduže stajali?
Pred Gojinom Crnom serijom u Pradu. Posle dvočasovnog gledanja, u narednih sat vratio sam se dvaput da ponovo vidim.

Kurosava ili Bergman?
Kurosava ima film koji mi se više sviđa od svih Bergmanovih, čiji opus mi se više sviđa od Kurosavinog.

Kako danas izgledaju zablude iz Vašeg detinjstva?
Komično.

Omiljeni začin?    

Ironija.

Šah?

Otac je bio majstorski kandidat i godinu dana pred smrt organizovao velemajstoriski turnir u Baru sa učesnicima poput Majkla Stina, Jana Smejkala, Georgija Tringova, Migela Kinterosa, Kruna Hulaka ili Bonje Ivanovića koji je na tom turniru postao velemajstor. Otac me je terao da igram šah, pa sam nažalost stekao odbojnost prema toj divnoj igri.

Vaši strahovi?
Strah od sebe.

Čega se stidite?
Mamurluka.

Praštate li?
Uglavnom.

Tražite li da Vam se prašta?
S vremena na vreme.

Čime se ponosite?
Što sam se na vreme oslobodio vojske i što sam stekao stalne španske papire.

Ko Vas je razočarao?  
Jutra.

Koga ste Vi razočarali?
Pojedine žene koje nisu ozbiljno shvatile moje isticanje sopstvenih mana na vreme.

Čemu uvek dajete prednost?
Onom što mi prija.

Da li ste ikada bili bezbrižni?
Retko, mada sve manje retko.

Šta dalje?

Čitanje i usavršavanje španskog jezika, održavanje engleskog, katalonskog i srpskog, pisanje nekoliko novih knjiga, briga o majci, više boravka u Barseloni.

 

Razgovarao Enes Halilović

author-avatar

O autoru Igor Marojević

Rođen 1968. u Vrbasu. Diplomirao na Filološkom fakultetu u Beogradu i pohađao doktorske studije iz Svetske književnosti na univerzitetu Autonoma u Barseloni. Objavio dvadesetak romana, pripovedačkih, esejističkih knjiga i drama. Dela su mu prevođena na španski, katalonski, portugalski, ukrajinski, francuski (u toku), mađarski, slovenački i makedonski, a njihovi odlomci, odnosno autorove pripovetke, na još desetak jezika. Priče su mu zastupljene u brojnim antologijama. Dobio je Andrićevu nagradu, kao i nagrade: Meša Selimović, Zlatni suncokret, Nagradu grada Beograda Despot Stefan Lazarević, Zlatni beočug za trajni doprinos kulturi grada Beograda, mađarsko-srpsku nagradu Károly Szirmai, Nagradu iz Fonda Borislav Pekić i druge.

Back to list

Iz rubrike