U naponu snage i mladalačkog poleta moj otac je gradio svoju umetničku karijeru. To je radio sa nemerljivim entuzijazmom i na najsmeliji način koje čovek može sebi da dozvoli. Boem, nadahnut bez granica a gladan uspeha. Vreme je bilo takvo, iluzija ili ne, ali kao da Bog novac tada nije imao toliki uticaj na naše odluke. Bar za većinu je tako izgledalo. Dobar provod i lepo druženje su bili mnogo važniji od sticanja i iluzije neke sigurnosti. Pogotovu za taj pozorišni svet koji je bio prepun avanturista, ličnosti koje su imale talenat da vas svojom lepom pričom zavedu u neke potpuno nekonvencionalne svere. Zanimljive a inspirativne.
Duge noći bez prestanka. Ljudi željni da život gutaju velikim zalogajima i svest da je čak i najmanja sitnica bitan element te svakodnevice. Piće i dobri drugari su bili stalni pratioci koji su se podrazumevali kao i vazduh i svetlost. Boemski život i nevolje lutanja. Večnost je bila obećana svakim lepim gestom i širokim osmehom. A posle svake predstave svi su se nalazili za šankom da popiju poneku i uspore lupanje svog srca. Ljudi bogatih snažnih čula, sanjalice.
U tim noćima, dugim, redjali su se svakojaki planovi, podjednako razumni i ludi, praćeni nekim svečanim osećanjem, dok se noć podvlačila pod ponoćne sate.
Kada bi se pojavio prazan prostor svi su, zadihani, žurili da ga popune nekom zabavom. Tako se pojavilo i kartanje koje je u početku bilo stidljivo a onda kasnije preraslo u nešto mnogo ozbiljnije. U kockanje. Ulozi prvo vrlo mali su vremenom porasli u izazove koji su zahtevali ozbiljnija ulaganje. Učesnici su na to gledali kao na zabavu i time umanjivali ozbiljnost povećih gubitaka. Suditi o kocki ? Porok ili zabava ? Zavisilo je od stepena zavisnosti i o veličini gubitka. Tragedija ili samo trenutni hir. Lako je postati sluga strasti i predati se nečemu što vas toliko privlači. Ni zao ni loš, taj svet je bio popustljiv prema sopstvenim zadovoljstvima.
Jednom mi je prijatelj ispričao tužnu priču o čoveku koji je gubeći na kocki kao poslednji ulog dao svoju ženu i decu. Ništa strašnije od toga.
Kockajući se moj otac je uglavnom gubio. Zanesen čarolijom svoje slave i kako će se sve nekako srediti samo od sebe nije uspevao da sagleda posledice. Dobar i naivan primao je ono što mu je bilo ponudjeno. Sve i ne bi bilo tako ozbiljno da kockari od kojih je otac gubio nisu počeli da dolaze na naša vrata tražeći isplatu. Mom dedi čast i želja da sve bude kako dolikuje nisu dozvoljavali da ignoriše kockarske dugove. On je, krijući i od moje bake i od moje majke, tajno, plaćao sve kockarske dugove koje je otac pravio. Da li su ikada ukućani razumeli žrtvu koju je on podnosio nije mi sasvim jasno ali ja sada u ovom svetu, ovom sa mnogo moralnih padova i potresa, vidim veličinu tereta koju je na svojim ledjima nosio. Plaćajući dugove čuvao je obraz naše porodice i veliku tajnu.
Kako je sreća prevrtljiva stvar, jednom, duboko u noć, iskušavajući sreću po ko zna koji put tata je dobio. Onaj koji je te noći izgubio, bio je jedan poznati slikar. Tada, još ne tako slavan, umetnik je hleb zaradjivao oslikavajući pozorišne kulise. Bliskost tih noćobdija je vremenom postajala sve jača. Moguće da su kartajući se i uz piće pripovedali o svom životu, ispovedali se, ili konstruisali budućnost kakvu bi želeli. Možda to objašnjava našu uljanu sliku na platnu, njen smisao i poruku. Jer, siroti slikar koji nije imao novca da podmiri svoj kockarski dug prema mom ocu naslikao je jednu uljanu sliku koja je trebala da nadoknadi taj dug. Na delu slike napisao je i jednu pesmu od dve strofe. Prilično je neuobičajno da se pesma nađe na slici.
Tako je ulje na platnu počelo svoj život u našoj kući. Nisam siguran kakav su odnos prema slici imali ukućani. Pretpostavljam da baka, prilično konzervativnih shvatanja, nije bila oduševljena modernim slikarstvom koje je sa tri geometrijska oblika, dočaravalo oca, majku i mene. Ono što sa sigurnošću znam je bilo da je sliku majka držala daleko od očiju jer ju je ona podsećala na kockarske dugove i neuspeli brak. To jadno platno je uglavnom boravilo ili u ormanu zajedno sa kutijama za veš, ili iza ormana oslonjeno na zid, ili negde gde ni sami nismo znali gde je. Jedino za slavu, jednom godišnje, kada bi pravili velika spremanja pre nego gosti dođu, slika se iznosila i sa nje je brisana prašina. Ulavnom, ona nikada nije bila okačena na zid i izložena pogledu. Svoj udes je mirno podnosila čekajući neka srećnija vremena.
Jednom, za vreme velikog spremanja stana, žena je uzela sliku i odnela je na balkon da je provetri. Iznenada je počela kiša i orosila desnu polovinu platna. Videvši to ona je rešila da kapi ukloni sundjerom i time je izbledela jedan njen deo. Kasnije je urađena restauracija i vraćen originalni izgled. Brat me jednom prilikom podsetio, da smo dok smo bili deca, tajno smo pokušavali da nešto po njoj našvrljamo. Srećom bez uspeha.
Postoje stvari kojih se ne sećaš baš najbolje.
Ako su one vezane za najranije detinjstvo onda je velika šansa da tokom svog života oblikuješ i izgradiš neku priču ili sliku koja predstavlja taj, autentičan, ali ublaženi doživljaj i učini ga lakše podnošljivim. Kao što se dokumentarnom filmu ubacuju elementi igranog filma i daje mu se mogućnost da zaživi sa nekim novim, nešto izmenjenim, sadržajima. Udahnuti novi smisao nosi opasnost da se izgubi autentičnost ali je to često najbolji način da se prihvati nešto iz prošlosti što i nije ostavilo baš najbolji trag.
Kako bilo, podsvest učini svoje i oubliči na način i po pravilima kojima se njoj učini najprihvatljivijom. Da li smo tada prinuđeni da zaboravimo jedan deo svoje prošlosti ?
Nije mi ostalo tako mnogo toga što me doticalo kada se setim svojih najranijih godina. Uglavnom je to bilo vezano za babu i dedu i naš zajednički život sa njima. Moji roditelji su se razišli vrlo rano i ne postoji neka asocijacija na zajednicu u kojoj smo svi bili skupa. Tu se pokazala duboka različitost njihovih bića gde su mnogo naučili jedno od drugog. Reči su dolazile mnogo kasnije i isuviše kasno da nešto spasu ili da sačuvaju.
Moja srećna okolnost je bila da je otac radio u Nacionalnom teatru, velelepnoj građevinskoj tvorevini, ponosu nacije, koji je bio u istoj ulici gde smo i mi stanovali. Tako sam svaki dan viđao oca dok je ili išao ili se vraćao sa proba u pozorištu.
Zatim dolaze vremena kada nas vetrovi raznose i vode ka različitim sudbinama. Mene je moj vetar zaveštao i razvejao ka nekoj dalekoj zemlji. Prošlo je mnogo godina u nekom međuprostoru i u snovima mnogih odlazaka i povratka. Puno je toga nađeno i izgubljeno. Majku nikada nisam pitao o tom ulju na platnu. Gde je i da li ga još uvek ima? Onda mi je jednom rekla da ga je prodala. Bila su teška vremena, ratovi, inflacije, nestašice i svakojaka druga iskušenja. Sećam se da joj nisam zamerio ali sam bio pomalo tužan. Na pitanje kome je slika prodata odgovorila mi je da ne zna jer je to neko drugi uradio u njeno ime. Malo po malo i moje sećanje na sliku je izbledelo.
Svaki moj povratak u rodni grad je nosio radost da ću videti prijatelje i rodbinu i da ću se smejati a i diviti njihovim prosedim kosama. Nije bilo vremena da se pita i istraži gde je ona slika završila.
Uvek je moj dolazak nosio sa sobom gomilu obaveza koje je trebalo uraditi.
Dan je bio pun sunca, još uvek prepodne. Uputio sam se kući ali je moja drugarica predložila da odemo i posetimo njenu majku Oliveru. Naše majke su se znale od detinjstva. Razdvojenost u vremenu i prostoru nije umanjila njihovu bliskost. Od kada je moja majka preminula Oliveru sam video samo jedan put. Prihvatio sam ponudu. Ubrzo zatim sedeo sam za velikim terpezarijskim stolom sa ljudima koje sam poznavao, koji su budili mnoge uspomene i čije postojanje je tkalo one najtananije niti moga bića.
U jednom trenutku bacih pogled na zid preko puta koga sam sedeo, prepun slika. I ugledah je. Ulje na platnu koje je otac kockajući se zaradio a majka mnogo kasnije prodala. Slika koja je nekom blagom svetlošću bila obasjana. Slika, deo nekog zavičaja, tišine i neprolaznosti. Osetih u isto vreme i blagost i tugu. Najmanje mi je smetala činjenica da je to sve bilo tako neverovatno.
Rašireno vreme je stajalo ispred mojih očiju, razapeto. Dugo je prošlo od kada je slika naslikana pa do ovog trenutka. Na njoj sam crvena kuglica a sada sam neko sa prosedom kosom. Ustadoh sa stola i pridjoh malo bliže zidu. Razaznah pesmu napisanu crnom bojom. Prvi stihovi vratiše me nadjenom vremenu. „ Mesto mene ptice lete “ je bio prvi stih koji mi širom otvori oči. Nedavno sam napisao jedan roman. Uglavnom na strani 13 pišem da sam nepovratno izgubio nešto drago i da još uvek čeznem za onom slikom na platnu i onom pesmom što počinjaše …
Upravo tako. U mom romanu su se pojavili stihovi sa slike. Podsvest je uradila svoje. Slova su sa krikom poželela da budu ponovo živa. I zaživela su!
I šta sada? Ostaviti sve, okrenuti se i zaboraviti. Ne reći ništa. Prihvatiti da je majka sliku prodala i podneti tugu prema nečemu davno napuštenom. Možda je više nikada i neću videti. I dok sam razmišljao osetih da mi nešto ne dozvoljava da je prestanem gledati i to me je zbunjivalo. To je bilo nekakvo potpuno nepoznato svetlo kojim je ona zračila. Nikada je nisam takvu video, ni u zbilji a ni u strahovima mojih snova. Bila je nova, tek rođena, sveža i snažna. Na njoj se nije mogla nazreti ni jedna pukotina zaborava. Disala je u svojoj punoći, radošću i jednom sasvim novom veličinom. Zaustavila je vreme i moćnim zamahom uplivala u mene iz neke sasvim druge stvarnosti. Postala je prisutna toliko da i sada teško mogu da je se oslobodim. Rođen je jedan neraskidivi odnos između nas. Nešto što pre nije postojalo. Postala je živo biće prepuno zlatnih treptaja. Nije tu bilo nikakve tajanstvenosti, jednostavno, osećali smo jedno drugo. Shvatio sam da bi mi bilo teže rastati se od ove slike nego li od mnogih ljudi.
Trebalo je sada biti pažljiv i ne povrediti nečija osećanja.
“ Olivera, da li hoćeš da mi prodaš ovu sliku ? “ – Upitah.
Oduvek sam se divio onima koji su imali brz odgovor i nije im trebalo vreme da ga osmisle. Ja bih obično nešto razmišljao, mudrovao, i hteo da uvek sve bude nekako savršeno.
“ Neću da ti je prodam jer je to uspomena na moju drugaricu. Jednom joj je bio potreban novac i da joj učinim kupila sam sliku od nje. Ne sećam se ni koliko para je to bilo. “
Odgovori mi ona a zatim bacivši pogled po nama reče : – “Ali, koliko Vas je ovde, šestoro, dobro, pred šestoro svedoka kažem da, jednom, kada budem umrla, slika postaje tvoja. “
Ovo je i kraj moje priče koju sam puno puta usmeno kazivao želeći da dočaram i veličanstvenost nekih ljudi i njihov odnos prema svom postojanju.
Svi događaji kao i sve ličnosti iz moje priče su potpuno istiniti.
