Zlatne jabuke noći

BRITVA

Sudbina je bila iznad svega,

iznad čoveka, bogova, iznad Zevsa.

A onda je čovečanstvo zatvorilo u bure

i stislo gvozdenim obručima patrijarhata.

Na svetu nema toliko volje, toliko ljubavi

il› zlata da se ponovo pusti razularena

Sudbina iz kazamata.

Ali, mi ipak pijemo Sulamkino vino;

svaki dan po kap da nas ne opije

i molimo se Bogu,

zagledani u naša tršava srca,

Jer verujemo u jedno:

Da jedino Sudbina u negvama

omogućuje molitvu,

nadu da ono što je zapisano

može promeniti Onaj koji nosi britvu.

DESETA PAUNICA

Tvoj handžar zaboden u mene zri,

a krv se zgrušava u voćku

Ljubavi.

Kada si izvadio bodež

iz srebrnih kanija

beharila je rana danima.

Kada si ga hitnuo ka meni

roj pčela je izleteo iz srca,

ostavljajući ga da krvari

u medenim talasima.

I sada ti rastu zlatne jabuke noći

na granama paunovog perja.

Ti nisi Herakle,

pa ih ne kradi.

Ti nisi Paris,

pa im ne sudi.

Ti nisi Mrnjavčević,

pa da ih baciš.

Ti ih uzidaj u crni mermer grada

i poigraj s njima

dok vadiš onaj nož

iz mene zubima.

NAGANT

Sanjala sam da vodimo ljubav,

dugo, dugo, dugo,

i da se talasamo jedno po drugom.

Spavala sam sa tvojim orozom na desnoj ruci

i cev mi je ležala oko vrata na lančiću od belog zlata.

I sad, i dalje sam u tom snu,

iako me je jutro otrgnulo od slatkog snevanja,

i sad, gledam u kišu i ćutim stihove petog pevanja.

Pevaj mi, boginjo, njega, nagog,

odevenog u asirsku bradu,

pevaj mi ime njegovo, pevaj mi neprestano,

dok leži ovako ranjiv kraj mene,

pust i kao od majke rođen,

go kao pištolj.