Rođenima posle nas

1.

Zaista, živim u mračno vreme!

Bezazlena reč je glupa. Bezbrižno čelo

Znak je neosetljivosti. Onaj ko se smeje

Samo još nije primio

Užasnu vest.

Kakvo je to vreme u koje je

Razgovor o drveću gotovo zločin

Zato što podrazumeva ćutanje o tolikim zlodelima!

Zar onaj što tamo mirno prelazi ulicu

Zbilja nije kod kuće za svoje prijatelje

Koji su u nevolji?

Istina: još zarađujem za život.

Ali verujte mi: pukim slučajem. Ništa

Od svega što činim ne daje mi za pravo da se sit najedem.

Slučajno sam pošteđen. (ako me napusti sreća,

Biću izgubljen.)

Kažu mi: Jedi i pij! Budi srećan što imaš šta!

Ali kako da jedem i pijem

Kad ono što pojedem otimam gladnome,

A čaša vode koju popijem nedostaje žednome?

A ipak jedem i pijem.

Voleo bih i da sam mudar.

U starostavnim knjigama piše šta je mudro:

Ne mešati se u spor u svetu i svoj kratki vek

Proživeti bez straha.

Održati se i bez nasilja,

Zlo uzvraćati dobrim,

Svoje želje ne ispunjavati, nego ih zaboravljati –

Smatra se mudrim.

Ja sve to ne mogu:

Zaista, živim u mračno vreme!

U gradove sam došao u vreme nereda

Kad je u njima vladala glad.

Među ljude sam došao u vreme buna

I zajedno sa njima sam se bunio.

Tako je proteklo vreme

Koje mi je bilo dato na zemlji.

Jeo sam između bitaka,

Legao sam na počinak među ubice.

Ljubav sam vodio nemarno,

A prirodu gledao bez strpljenja.

Tako je proteklo vreme

Koje mi je bilo dato na zemlji.

Putevi su u moje vreme vodili u močvare.

Govor me je odavao dželatu.

Malo šta sam mogao. Ali bi vlastodršci,

Nadam sam se, sedeli bezbednije da mene nije.

Tako mi je proteklo vreme

Koje mi je bilo dato na zemlji.

Snage su bile slabe. Cilj je

Ležao veoma daleko.

Bio je jasno vidljiv, premda za mene

Gotovo nedostižan.

Tako je proteklo vreme

Koje mi je bilo dato na zemlji.

Vi što ćete izroniti iz potopa

U kome smo mi potonuli,

Spomenite se,

Kad budete govorili o našim slabostima,

I mračnog ovog vremena

Kome ste umakli.

Jer mi smo išli, menjajući zemlje češće no cipele,

Kroz ratove klasa, očajni

Kad je samo nepravde, ali ne i bune bilo.

A znamo i sami:

Mržnja, čak i prema podlosti,

Unakažava crte lica.

Gnev, čak i onaj zbog nepravde,

Čini glas promuklim. Ah, mi

Što htedosmo da pripremimo tle za ljubaznost,

Sami nismo mogli biti ljubazni.

Ali vi, kad najzad dođe vreme

Da čovek čoveku bude drug,

Spomenite nas se

S trpeljivošću.