Drama

Apartman 103

LICA:

 

MILIVOJE

VANESA, njegova žena

KRESIMIR, Milivojev mladji ortak, budući pašenog,

MELISA, njegova verenica, Vanesina sestra,

IRMA

PORTIR

FIĆA, glas prijatelja – ekspert za nano tehnologiju

STRIPTIZETA

 

PRVA SLIKA

 

Recepcija hotela “Retro”. U dubini scene vidi se plavetnilo mora i oblaka… U uglu se nalazi recepcionarski pult. Iza njega se prostire hotelska plaža. Milivoje i Portir, koji je ujedno: šef recepcije, barmen – “momakz za sve”, obavljaju hotelski protokol…

                                                                                          

MILIVOJE: I Vi ste “njoj” unajmili naš apartman? Da li je to moguće?!?

 

PORTIR: Ne,  taman posla! Izdao sam joj, samo, “dečju sobu”… Privremeno.

 

MILIVOJE: To…to je, jelte, skandalozno. Protestvujem! Ako za pet minuta naš apartman ne bude ispražnjen, otkazujemo boravak u vašem hotelu!

 

PORTIR: Ne, nemojte gospodine! To bi bilo loše za naš “rejting”. Čim sam vas ugledao, shvatio sam da ću morati da je isteram!

 

MILIVOJE: Pa, hoćete li?

 

PORTIR: Ali, kada ste pomenuli da boravite bez dece…da ostali dolaze sutra, odnosno prekosutra…

 

MILIVOJE: Šta s tim?

 

PORTIR: Pomislih, da ćete imati malo čovečnosti. Da ćete me poštedeti neprijatnosti?!

 

MILIVOJE: Hm. Sad ja, još ispadoh, “nečovek”?

 

PORTIR: Ne, nisam tako mislio! Ali, predlažem! Da odete “gore”… Upoznate, mladu damu. I onda, odlučite!

 

MILIVOJE: U redu je, mladiću.To je najmanji problem. Verujem da ta persona nije neka nedostojna, ali… Šta da javim supruzi? Da delimo apartman sa još jednom “ženskom”?! I to nepoznatom!

 

PORTIR: Pa, reći ćete da je, našom greškom, došlo do nesporazuma. Dotičnu damu ćemo prebaciti čim prva soba bude slobodna. Eto, već sutra! Nećete morati nikome da se pravdate! Obećavam!

 

MILIVOJE: Dobro, ubedili ste me. Neću ništa javljati. Idem da upoznam gospodjicu.

 

PORTIR: Hvala vam, gospodine Milivoje! Nećete zažaliti, verujte mi. Dama je vrlo prijatna i pristupačna…

 

MILIVOJE: Da, a kako se, gospodjica, zove?

 

PORTIR: Irma…Vi njoj ne morate saopštiti pravo ime.

 

MILIVOJE: Pa šta da joj kažem: ko sam ja?

 

PORTIR: Recite, na primer…”Borivoje”! Eto.

 

MILIVOJE: “Borivoje”? Dobro, biću “Borivoje”, danas… Ali, dečko, zapamti! Ako nešto počne da “škripi”, ti ćeš mojoj supruzi podnositi sve račune!

 

PORTIR: Bez brige, gospodine Milivoje. Već sam vaš dužnik! Dozvolite da vas dopratim do apartmana. (Uzima Milivojev kofer i pokazuje rukom da ga sledi.)

                        

Zatamnjenje.

 

DRUGA SLIKA

 

Recepcija hotela “Retro”, sledećeg jutra… Recepciji pristupa Kresimir. Na hotelskoj plaži otvoren je suncobran ispod kojeg se nalaze dve drvene ležaljke. Na njima, u kupaćim kostimima, leškare Milivoje i Irma.

 

PORTIR: Dobar jutro, izvolite!

 

KRESIMIR: Ja sam Kresimir. Moj prijatelj, Milivoje, rezervisao je zajednički apartman…

 

PORTIR: Naravno. Dobro nam došli, gospodine Kresimire! Dajte se, samo, ovde upisati. (Kresimir pruža prst.) Tako… Apartman broj: 103! Poneću vaš prtljag.

 

KRESIMIR: Hvala. Je li, gospodin Milivoje, u apartmanu?

 

PORTIR: O, ne, gospodin Milivoje, je već na hotelskoj plaži! “Karticu” vašeg auta, molim. Ja ću se postarati za parkiranje.

 

KRESIMIR: Ovaj, da, da… Ionako sam svež vozač. Mislim, od juče sam “legalni”!

 

PORTIR: Čestitam! Znači, sve curice na rivijeri, biće vaše!

 

KRESIMIR: Heh, bile bi! Al` s obzirom da moja verenica stiže sutra…

 

PORTIR: Imate dvadesetčetri časa za solo provod! Glavu gore! Na moru to može biti “prava večnost”!

 

KRESIMIR: He, he, videćemo! Čim se raspakujem, idem da se pridružim gospodinu Milivoju.

 

PORTIR: Pametno. Ako vam šta god zatreba, slobodno mi se obratite. Ovuda, molim!

 

Na hotelskoj plaži, Milivoje  istresa peškir…

 

MILIVOJE: Tako! Podesio sam vam ležaljku! Sad se slobodno izvalite, gospodjice, Irma.

 

IRMA: Hvala. Irma ceni vašu naklonost i razumevanje.

 

MILIVOJE: Nije to ništa! Oduvek sam voleo da ugadjam lepim ženama!

 

IRMA: Borivoje?

 

MILIVOJE: Recite, gospodjice!

 

IRMA: Borivoje, Vi ste jako zanimljiva osoba…

 

MILIVOJE: Hvala, gospodjice. Mada, moja žena ne misli tako!

 

IRMA: Vaša žena?! Kako je to živeti sa ženom?

 

MILIVOJE: Pa s mojom je…kao sa kombajnom! Sve što posejem za godinu dana, ona je u stanju da požanje za jedan!

 

IRMA: Šta to beše, “kombajn”? Neka mašina?

 

MILIVOJE: Jeste. Mašina za sakupljanje žita, iz prošlosti! Izvinite, ja sam više naklonjen staroj tehnologiji. Ovaj svet postaje sve više nevidljiv, nedodirljiv… Mikro, nano!

 

IRMA: Borivoje… A, je li, Irma, bila dovoljno “dodirljiva”?

 

MILIVOJE: Ti?! Ti si super… Ali, pazi! Kad bude došla moja žena, više se ne poznajemo…

 

IRMA: A, Irmina masaža?

 

MILIVOJE: Ma ti si “čudo”! Nego, jesi li upamtila?! Gde god me budeš vidjala! U hotelu, na plaži; bilo gde. Ni reči o toj “masaži”!

 

IRMA: Zapamtila sam sve… Idem da zagrlim more… More… Romantika… Borivoje…

 

Irma odlazi ka “moru”, nailazi Kresimir.

 

KRESIMIR: Milivoje!?! E, da sam se s nekim kladio da ćeš “od jutra izaći na sunce”, izgubio bih silne pare!

 

MILIVOJE: O, Kreso!?! Stigao si! ’Fala, bogu! Najzad, da s nekim progovorim normalno!

 

KRESIMIR: Heh, koliko vidim. Ti si se već snašao! Koja ti je, ona “riba”, brate?

 

MILIVOJE: Ma jedna… Tu, iz hotela. “Intelektualka”!

 

KRESIMIR: Aaa, dobra je i u “butkicama”, brate…Vidi ti, drtine! Žena mu dolazi sutra, a on se, od jutra, “prži sa mladim mesom”!?! Pa dobro, je l’ uradi šta? Jesi je “okrenuo”, ili da ja stupim u akciju?

 

MILIVOJE: Što se mene tiče! Eto ti je, pa radi šta hoćeš! Veruj, ne bih je upoznao, da je nisam zatekao u našem apartmanu…

 

KRESIMIR: U našem? Otkud ona tamo?

 

MILIVOJE: Pustio je onaj, “matrapaz”, sa recepcije! Zakasnio sam juče. I čim je video da se niko ne pojavljuje u dogovoreno vreme, nije časio ni časa, da unovči ležaj!

 

KRESIMIR: Znači, brate, imamo “osmog putnika”! A šta ćemo, sutra, reći “curama”, ako je zateknu?

 

MILIVOJE: Ko da je zatekne? Ma pregrizi jezik; gde da je zateknu! Obećao je onaj “genije”, da će je, još danas, negde prebaciti! Nego, sad, kad ona izadje iz vode… Zanosi se ti malo sa njom. Ja idem do recepcije da vidim, da li su se stekli potrebni uslovi… (Irma je, u medjuvremenu, krenula ka njima.)

 

IRMA: (Uzima peškir.) Borivoje… Ako biste bili ljubazni, samo ledja da mi obrišete…

 

MILIVOJE: Odmah! E, da vas upoznam. Ovo je Irma, a ovo je moj ortak, Kresimir!

 

KRESIMIR: “Borivoje”!?! He, he… Ja sam, Kreso! Drago mi je…

 

IRMA: Kreso, lepo ime… Kreso, Kreso?! Kreso zeko zečicu u polju kraj žita, a ja onog ko me prvi pita! He, he…

 

KRESIMIR: Gospodjica Irma, ima smisla za šalu!

 

IRMA: Za šalu u svakom žargonu! Šalu “neslanu”… Šalu “nastranu”!

 

MILIVOJE: Kod nas se kaže: “šalu na stranu”! A, puna je tih mudrosti, gospodjica, književnica…

 

IRMA: Mudrost? Mudrost se ne može saopštiti! “Kada budem sve savladao i umro, kad se svaka požuda i svaki nagon u mome srcu stišaju, razbudiće se ono poslednje, najdublja bit, ono što više nije ja, već velika tajna”… Herman Hese… Sidarta… Ima li ko vatre, momci?

 

KRESIMIR: Jebo te, kakva riba? Kakva “žvaka”? Kakva pamet, brate?! (Traži upaljač.)

 

MILIVOJE: Rekoh ti, svestrana! Čega sam se sve, noćas naslušao! (Nakašljuje se.)  Nego, društvo! Popričajte vas dvoje, a ja odoh do recepcije. Da završim neka posla!

 

KRESIMIR: Nema problema, ortak. Gospodine, “Borivoje”! Znamo mi kako je to – “kad žena zahteva javljanje na svaka dva sata”!?!

 

IRMA: Kako je to živeti sa ženom?

 

KRESIMIR: Po meni… Najlepše je biti sa “ženom”! Još ako je lepa, zgodna…

 

IRMA: Ne pitam, kako je to imati ženu! Nego, kako je to ,,živeti sa ženom’’?!

 

KRESIMIR: A to? To…još tačno ne znam? Ali, Milivoje, ovaj “Borivoje”, zna! Ima deset godina bračnog staža! Jesi njega pitala?

 

IRMA: Ne zna. I on živi sa nekom “mašinom”…

 

KRESIMIR: Boga mi… A ti to pitaš, zbog sebe? Da saznaš: kako bi trebalo da se ponašaš?! Kada postaneš nečija žena?

 

IRMA: Da. Ako postanem “prava žena”.

 

KREASIMIR: A, koliko si … U kontinuitetu, najviše vremena provela s muškarcem?

 

IRMA: Ja? Samo da izračunam… “Sedamdeset i dva časa”!

 

KRESIMIR: Pa to je “tri dana”!?! Malo je to…

 

IRMA: Malo…

 

KRESIMIR: Možeš, u vezi s tim, pitati neku prijateljicu?

 

IRMA: Ne sećam se svojih prijateljica…

 

KRESIMIR: Mogla si, majku, pitati?

 

IRMA: Ne sećam se majke…

 

KRESIMIR: Hm… A koga se najradije sećas? Ko ti, najčešće, boravi u mislima?

 

IRMA: Borivoje…

 

KRESIMIR: Eh, sad! (Ustaje iznerviran, za sebe.) Šta li joj je radio? Matora drtina!?! Ovaj, znaš kako! Nije on tako loš frajer za svoje godine! Ali, pogledaj malo mene!?! Vidiš ove mišiće?! Znaš koliko se riba loži na njih, na nano-mrežama?! Stalno mi šalju poruke: “Kreso, ponesi me u vihore strasti”! Te, “Kreso, jači si od Betmena i Zagora, zajedno”!…

 

IRMA: He, he… Kreso, Kreso!… Kreso zeko zečicu u polju kraj žita, a ja onog ko me prvi pita! He, he…

 

KRESIMIR: A ti bi, vidim, da se malo sprdaš sa mnom, na ovoj vrućini?

 

IRMA: Ne ljuti se, Kreso, zeko moj mali… Vrućina jeste velika… Upaliće me danas sunce… Možeš li mi utrljati zaštitno mleko?

 

KRESIMIR: Kakvo, bre, te mleko?… A to! Mislim, mogu, pokušaću…

IRMA: Kreni od nogu… Tako, počni od listova…pa naviše…

 

KRESIMIR: Kako ti je? Je  l’  prija?

 

IRMA: Divan si… Kreso… Nastavi…

 

KRESIMIR: To volim da čujem! Nego, znaš šta predlažem?

 

IRMA: Šta?

 

KRESIMIR: Da odemo do apartmana… Obavimo to, a onda se opet vratimo na plažu?! Imam i “gumenu rukavicu”…

 

IRMA: Predlog se usvaja! Uz dva glasa za, i jedan uzdržani!

 

Irma ogrće peškir, uzima torbicu, i odlazi sa Kresimirom.

 

MILIVOJE: (Naslonjen uz recepcionerski pult, telefonira.) `Alo, Vanesa! Vani, dušo, jel me čuješ?!… Dobro sam, “vanilice” moja!… Stigao je i Kreso, upravo… Prenesi Melisi, da je sve u redu…Eto ga, kupa se… Aha, na hotelskoj plaži… Kako ste vi?! Kako je na planini?… Znači, biće: “red snega”, pa “red peska”!…`Alo?!! E, ovaj telefon ti je baš “retro”! Baš ga secka!

 

PORTIR: Takav je stil kuće, gospodine. Gosti žele da pobegnu od dobrih signala, savršene dostupnosti…

 

MILIVOJE: Ma, mnogo mi ti znaš!… `Alo, ništa, dušo!  Pojašnjavam nešto osoblju… Jeste, čekaće vas taksi, popodne! I dovesti pravo u hotel… “Retro”! Apartman broj: ”sto tri”!… Tako je!…’Ajde, vidimo se sutra, ljubim te!… Dečko, stavi ovaj razgovor na račun!

 

PORTIR: Na usluzi, gospodine Milivoje… (Tokom razgovora, Irma i Kresimir su prošli pored njih.)

 

MILIVOJE: I gledaj da “ovu”, do večeras, prebaciš na bezbedno mesto.

 

PORTIR: Radim na tome, gospodine! Jeste li za jedan “Retro-koktel”?

 

MILIVOJE: `Ajde, sipaj, da se malo o’ladim!

 

Zatamnjenje.

 

TREĆA SLIKA

 

Dnevni boravak u  apartmanu ”103”… Klasičan hotelski nameštaj. Par stočića, par fotelja, mali šank sa bifeom, stolice, telefon… Osim uobičajenih stvari, tu je i jedan poveći ormar.  U drugom planu “troja vrata”,  vode u spavaće sobe.  Iza, kroz terase, nazire se plavetnilo morskog horizonta.

 

KRESIMIR: Pa, da nastavimo! Da ti namažem prvo ramena?

 

IRMA: Može ramena, a zatim ledja…

 

KRESIMIR: Imaš jako lepu kožu… Lepo mirišeš! Nema ni kapi znoja, i posle toliko sunca?! Ja već prokuvao!

 

IRMA: To je stvar senzibiliteta…

 

KRESIMIR: I ishrane! Čitao sam nešto o tome! Mora da jedeš puno “crne čokalade”?

 

IRMA: Ne, baš…

 

KRESIMIR: O, kakav struk imaš…Vau!?! Nagni se malo napred… Da ti utrljam kremu izmedju pršljenova… Je li ti prija, ovako?

 

IRMA: Divan si…

 

KRESIMIR: Krenuću od vrata, pa naniže… Samo, kad dodjem do kupaćeg kostima, zasmetaće mi ove vrpce; ”gordijev čvor”?! Ne bi bilo loše da ga skineš!

 

IRMA: Skini ga ti…

 

KRESIMIR: Ja?! Lele? Smem li?!

 

IRMA: Ako ne znaš kako, pogledaj uputstvo u mom koferu! He, he… A što da ne smeš?

 

KRESIMIR: Pitam, za svaki slučaj… Čuješ, kako ti puckaju pršljenovi?! Koža mora da upije mleko, inače nema svrhe… Šta je sad? Što si se tako ukočila? Opusti se… Ispravi se, slobodno!… Halo, jesi živa?! (Irma čuti. Sedi na stolici nagnuta prema napred, pognute glave i polupodignutim rukama.) Ma koji ti je sad?… Pala u nesvest, šta li? (Prilazi  telefonu.) Halo, recepcija? Dajte mi gospodina, Milivoja, ako je u blizini?… E, dodji odmah u apartman… Odmah! Imam veliki problem! Brzo! (Sipa sebi piće…Ulazi Milivoje.)

 

MILIVOJE: Šta je bilo? Šta bi sa ovom? Napio si je?!?

 

KRESIMIR: Ma jok, brate! Nismo ni došli do pića?! Ovo sad, sebi sipah, od muke…

 

MILIVOJE: Šta ste radili?

 

KRESIMIR: Utrljavao joj ono mleko, brate. Kad, najednom se naprosto ukoči! Presvisnu, od sreće, šta li?

 

MILIVOJE: Kakvo je to “mleko”, da vidim? (Miriše.)

 

KRESIMIR: Normalno. Mleko za telo, brate. Za sunčanje, i posle sunčanja…

 

MILIVOJE: Nije istekao rok upotrebe… Meni je ovo u redu… (Pucketa prstima oko nje.) Irma! Gospodjice, Irma!?!… Mala, da li me čuješ?!

 

KRESIMIR: Ne čuje… Gleda, a ne vidi!?!

 

MILIVOJE: Možda je neka koma, živčani napad, ili tako nešto…

 

KRESIMIR: Da zovem “onog”, dole sa recepcije?

 

MILIVOJE: Ne, ne, čekaj!… Bez panike. Daj da proverimo ogledalom, da li uopšte diše!?! (Vadi iz torbice malo ogledalce,  prinosi ga u pravcu njenuh usana. Obojica posmatraju rezultat “testa”.)

 

KRESIMIR, MILIVOJE: Ne diše, jebo te!!! (Grle se izbezumljeno.)

 

KRESIMIR: Šta ćemo sad?

 

MILIVOJE: Ne znam. Čekaj, da razmislim…

 

KRESIMIR: Mrtva ženska u hotelskoj sobi… Kao u filmu, “Tarantina”, brate!?!

 

MILIVOJE: Da, samo što si “ubica”, ti!

 

KRESIMIR: Nisam Milivoje, majke mi! Ništa joj nisam uradio!?!

 

MILIVOJE: Razmislio sam. Znam šta ćemo!

 

KRESIMIR: Šta?!?

 

MILIVOJE: Kao prvo! Sipaj nam piće!… A onda da, trezveno, razmotrimo situaciju.

 

KRESIMIR: Da, ipak, obavestimo momka na recepciji? Može pozvati hitnu pomoć!?!

 

MILIVOJE: Ne, nikako! Pozvaće policiju!

 

KRESIMIR: Pa neka zove, brate!?!… Al’ neka se, barem, utvrdi od čega je “riknula”!?! Verovatno se ženska previše “napalila”… Dovatila je “srčka”, i tolko! Dešava se to!?!

 

MILIVOJE: Pazi! Ako policija dozna za ovo, osim tebe biću ugrožen i ja!

 

KRESIMIR: A što sam ja ugrožen?! Ja je…jesam poslednji pipao. Ali nisam je ja ubio! Prirodno se ošamutila, riknula!… A, ako nisam ja!… Što bi, brate, tek ti, bio ugrožen?

 

MILIVOJE: Pa… Ja sam je sinoć, je li…pipao u krevetu…

 

KRESIMIR: Opa, bato!?! Mada, ne razumem… A šta, pu, pu…”punio” si je, brate?!

 

MILIVOJE:  Dva puta…

 

KRESIMIR: A ti, brate, k’o da si poslednja stipsa! Nećeš da daš pare ni za kondome?!

 

MILIVOJE: Ko je, bre, stipsa?!… Zaboravljaš da imam ženu!?! I da se u braku to ne koristi!… Barem, ne tako često… Šta je trebalo?! U pola noći da kupujem kondome?! A sve se desilo, tako nepredvidjeno… Spontano…

KRESIMIR: Da. I ako sad policija, “spontano”, napravi uvidjaj?! Krvni delikt…dnk-a, rr-a, spermografija, brate!…Unutra bilo, pa izašlo… Kako okreneš, glavni trag, brate, vodi do Milivoja!

 

MILIVOJE: Tako je… A taj “trag”, Milivoja vodi prvo do razvoda braka! A zatim, na optuženičku klupu!

 

KRESIMIR: Znači, u velikim smo “šit”, brate!… A one, sutra dolaze…

 

KRESIMIR, MILIVOJE: Joj, teško nama!

 

MILIVOJE: Zato ti kažem: ne smemo ništa prijavljivati!… Ja bih, najradije, odmah zavrnuo šiju onom žutokljuncu! Jer on nas je u ovo uvalio! Ali prvo, moramo da “iskuliramo”!

 

KRESIMIR: Pa “kuliraj”, brate… I razmisli, kako da taj leš izbacimo iz apartmana?!

 

MILIVOJE:  Razmisljam, brate, non stop! Tražim najbolji način kako da to rešimo bez posledica…

 

Zazvoni sobni telefon.  Gledaju se neko vreme.

 

KRESIMIR: Da “iskuliramo”, ili da se javimo?

 

MILIVOJE: Javi se.

 

KRESIMIR:  Da!… Jeste, apartman “sto tri”! (Gleda u Milivoja.)

 

MILIVOJE: Ko je?

 

KRESIMIR: (Zatvara mikrofon rukom.) Onaj “skot”, odozdo…

 

MILIVOJE: Šta hoće, pitaj ga?

 

KRESIMIR: Šta treba?… Samo da nam javite…da su se stekli uslovi da gospodjica, Irma, predje u drugu sobu!… Da se javi na telefon? Ok… Pa ne može, trenutno!… Zbog čega? Zato što, ovaj, trenutno…spava! Da, odmara se… Ok! Prenećemo je! Ne, ovaj, “prenećemo joj”! (Milivoje uzima slušalicu.)

 

MILIVOJE: `Alo…to ste Vi!… Da, da. Sve je u redu… Mada, ako nije toliko hitno… Može to da sačeka i do sutra… Dobro, vaše je: da ste ispunili dato obećanje… Bravo! Da, da! A naše, da nema posledica… Inače, trenutno, nama gospodjica ne smeta uopšre! Neee!… Da vam se javi, kad se odmori?…Važi… Prijatan dan, takodje!… Idiot!

 

KRESIMIR: A ko bi reko?!… Ja mislio da se tebi više “ne diže”, kad ono ti sinoć…dva puta… I to, bez vadjenja!… E, pa, živeli, brate!

MILIVOJE: Ma daj, zejebi taj tvoj “crnjak”!… Možda bi trebalo da pregledamo njene stvari. Da saznamo, ko je ona uopšte? Doneću njen kofer.

 

KRESIMIR: Dobro si se setio! Da vidimo s kim imamo posla, brate! (Mrda ruke Irmi.) E, a da probam ja veštačko disanje, brate?!?

 

MILIVOJE:  Ma probao bih i ja; da se recimo udavila u moru! Al žena nam riknu na suvom?! Da vidimo, šta ima u tom koferčetu…

 

KRESIMIR: (Već ga otvorio,  razgleda.) Garderoba, brate… Kožne pantalone… Hljina… Par šešira… Seksi veš, komada jedan…Čarape…mrežaste, komada dva… Brus-halteri, komada dva… Opet, donje rublje… Kako lepo miriše na…omekšivač, brate… Blago tebi! Nije čudo što si se tako zaigrao!?! Moraćemo, sve ovo, da sakrijemo od Vanese, zar ne?

 

MILIVOJE: E, ne staj mi na žulj, nego vadi dalje! Šta je to?

 

KRESIMIR: Neka knjiga?!

 

MILIVOJE: Kakva knjiga? Daj da pogledam…

 

KRESIMIR: E, brate! Znaš od kad nisam video knjigu?! Još iz vrtića, brate! Vidi kako je dobro ukoričena?! Čvrst povez… Šta piše tu u naslovu?

 

MILIVOJE: “Irma – dva, jedan, šest, dva”… Neki brojevi?! Piše: ”Uputstvo za upotrebu”! Čemu li joj ovo služi?

 

KRESIMIR: Pa pominjala je meni neko uputstvo, brate… Za “skidanje brus-haltera”! Nije se šalila, znači! Daj da prelistam… Ček… Ima na engleskom, francuskom, ruskom… E, evo ga, srpski… Joj, brate?!?

 

MILIVOJE: Šta je bilo?

 

KRESIMIR: Pa ti si kresnuo “lutku”!?!

 

MILIVOJE: Ma daj, prestani da se izmotavaš!

 

KRESIMIR: Stvarno ti kažem, brate!…Vidi! Njena slika… Shema, model… Ovo je uputstvo za njenu upotrebu!… Kaže: “Irma, dve hiljade sto šezdeset dva! Robot-lutka u nano tehnologiji… Namenjena za kućnu i društvenu upotrebu… Opcije: zavodnica, kućna pomoćnica, sobarica, stjuartdesa, i drugo”… Jel ti sad jasno?!?

 

MILIVOJE: Čekaj, hoćeš da kažeš da ova!… Ovde! Nije ljudsko biće?!

 

KRESIMIR: Tako je! Samo verna kopija.

 

MILIVOJE: I da nije “umrla”, nego se “ugasila”?!

 

KRESIMIR: Naravno. A to je za obojicu, jedan kamen sa srca manje! Znači, nemamo “leš”!

 

MILIVOJE: Nego, visokotehnološku, kopiju žene!

 

KRESIMIR: Koju si ti kresnuo!… Uh, sad mi je dvostruko lakše.

 

MILIVOJE: A ja sam, sve više, zbunjen?! Ne mogu da verujem da tako nešto postoji?

 

KRESIMIR: I da si imao novo seksualno iskustvo? Sa“veštačkom inteligencijom”!

 

MILIVOJE: “Sereš, sereš”?…Pa jel ti, brate, vidiš te “sise”?! Te, “noge”, to “lice”?!… `Ajde, kaži?! Za malo si i ti hteo da je nategneš, a sad meni nešto spočitavaš!

 

KRESIMIR: Ono jeste; bilo je vruće… Da se nije ugasila, sigurno bi se i meni dogodilo! Nego, da rezimiramo. Dakle, nema “leša”, nema “policije”! Ostaje samo…

 

MILIVOJE: Da je se nekako otarasimo!

 

KRESIMIR: I saznamo, ko stoji iza ovoga?!

 

MILIVOJE: Ja mislim da je to zabava portirskog “genijalca”. Ako to nije njegovo maslo, daviću ga sa dva prsta, dok ne prizna čije je!

 

KRESIMIR: Polako, polako… Daj bože da je njegovo!  Jer, taj “neko” nas, sad, ima u šaci! Može nas ucenjivati, kod naših cura, sutra!?!

 

MILIVOJE: Možda nas neko, preko nje, špijunira; ili tako nešto?

 

KRESIMIR: Sve je moguće… Nego, slušaj! Mislim da bi bilo najbolje, da mi nju, opet,  nekako pokrenemo. To jest, popravimo!… Onda joj `ladno saopštimo: da se javi na recepciju. Tamo dobije novu sobu.  Pa onda, svako svojim putem!

 

MILIVOJE: Hm! `Ajde, da probamo!… Je l’ ti vidiš negde, neko “dugmence” na njoj? Neki prekidač?!

 

KRESIMIR: Ovde se, bogami, ne vidi ništa… Čekaj! Daj da je prvo položimo na stočić! Uhvati je ispod pazuha…ja ću za noge…

 

MILIVOJE: Ala je teška, kao atomska bomba, jebo te…

 

KRESIMIR: Klizi kao riba iz ruku, brate…

 

MILIVOJE: Nema šta. Super si je namazao mlekom!

 

KRESIMIR: Jeste, brate. Ja spolja, a ti “iznutra”!

 

MILIVOJE: “Spuštaj”ti samo! Što bi rekli: “crep grne kori”! Sad spuštaj nju, ispašće mi!

 

KRESIMIR: Uh! Baš su je utegli!  Svetski je odradjena. Tako! Daj dve stolice…

 

MILIVOJE: Šta će ti stolice?

 

KESIMIR: Da joj noge ne padaju, brate! Da se ne prevrne!… Jel imaš neki alat, možda?

 

MILIVOJE: Imam, onaj, “uradi sam”. Mali komplet, i baterijsku lampu. To uvek nosim sa sobom.

 

KESIMIR: Daj to šta imaš, nema veze… Da prostudiram malo ovo uputstvo…

 

MILIVOJE: Stiže alat, “majstore”! ”Doktore”?! Šta mu ti sad dodješ?

 

KESIMIR: “Elektro-hirurg”! Stavićemo ispred stola paravane za tuširanje; iz kupatila.  Za slučaj da nešto prsne iz nje…

 

MILIVOJE: Šta može da “prsne”, majke ti?

 

KESIMIR: (Unosi zelenkasti  paravan) Čekaj, brate, da te pitam. Jesi ti nekad rasturao robot-lutku?

 

MILIVOJE: Nisam.

 

KRESIMIR: Pa šta mi onda pametuješ?! Donesi i drugi paravan! Evo, imam i za tebe medicinsku masku i par rukavica… (Nameštaju najlonske paravane. Kresimir već ima rukavice, stavlja medicinsku masku na usta.)  Tako.Veži mi masku pozadi…

 

MILIVOJE: Odmah, “majstor-doktore”! He… Da mi je neko pričao da ću “oživljavati lutku” radi spasavanja svog braka…rekao bi mu da nije sasvim čist!

 

KRESIMIR: E, pa, brate, život je velika nauka! Radio sam i ja svašta! Dok sam išao na onaj kurs za tehničare veterine, čak sam i krave poradjao! Sve može da zatreba!… Sad ti, brate, zasvetli baterijom, da vidimo gde bi “ova” mogla da se uključuje?! Ili, gde bismo mogli da je, bez oštećenja, otvorimo?! `Ajde, prvo tu, oko glave, usmeri…

 

MILIVOJE: Nema ništa, kolko vidim…

 

KRESIMIR: Nema.`Ajd, sad, daj meni bateriju, a ti joj podigni “sise”! Ovaj, te “silikone”! Možda ima neko “dugmence” ispod?  Pa ne steži ih tako, krvnički, blesane!

 

MILIVOJE: Ne viči, šefe, toliko! Ne oseća ona ništa! Mislim, nije živa?!

 

KRESIMIR:  Nije živa, al to su silikoni, brate! Mogu da puknu!?! Polako, samo ih šakama podigni naviše…

 

MILIVOJE: Je l’ dobro, ovako? Auu, brate, ja se preznojih. Sinoć je nisam smeo tu dirati, da ne ispadnem “sirovina”. Ali, ovi silikoni su baš kao grudi moje Vanese! Ima li šta ispod?

 

KRESIMIR: Nema, puštaj! Idemo ka stomaku. Drži sad ti bateriju!  A ja ću je “rebriti”! … Ma nema da fali, sve utegnuto kako treba!  Imitacija kože; “par ekselans”! Vidi! Čak joj i “pirsing” na pupku, ugradili?! Baš me zanima kakva je “dole”? A tebe?

 

MILIVOJE: Onako… Sinoć, nešto bio mrak… Ali sad, kad znam da je sve to “guma”! Sve mi je jedno, da ti pravo kažem.

 

KRESIMIR: A “sise” ti se dopale?

 

MILIVOJE: Možda…Zato što prvi put pipam “silikone”…pa me “kopkalo”; a to, dole…

 

KRESIMIR: Čekaj, mene ovaj “pirsing” nešto kopka. Da vidimo, šta se dešava, ako ga jače pri… (Odjednom se začu zvuk kakav se, inače, čuje prilikom otvaranja pojedinih mašina. Kombinacija zujanja kopir aparata i fine hidraulike, uz povremeno: bzz…bzz…) To je!… Otvara se, brate!… Jes!!! Baci kosku! (Raduju se i poskakuju.)

 

MILIVOJE: Bravo, ortak! Rasklopila se kao avion! Svaka čast!

 

KRESIMIR: Dakle, to je to! Dodaj ono uputstvo, da još malo pogledam… Imamo nekoliko digitalnih i analognih sklopova… Ostalo je mehanika… Silikon, guma, i materijal za organe na bazi nano tehnologije! Dobro…

 

MILIVOJE: Kakav “haj tech”?! Da nema ovog uputstva pomislio bih da se radi o nekoj “vanzemaljki”!

 

KRESIMIR:  De, de. Meni više liči na “stare računare”! Zadrži ovde! Da izvučem par matičnih ploča… Ovako… Ovo su glavne baterije i napajanje… Stavi, pažljivo, tamo na sto… Ovo je filter za disanje…

 

MILIVOJE: To, kao u autu, “filter za vazduh”! He, he…

 

KRESIMIR: Moguće?! Sve je u službi funkcionisanja biološkog sistema. Kao kod pravih ljudskih organa… (Vadi još neki “sklop”.)

 

MILIVOJE: A šta je to?  Kao nekakav “termos”? Želudac, možda?

 

KRESIMIR:  Idi do kupatila i dobro izduvaj taj “filter”, a ovaj, kako reče, “termos”, istresi i dobro operi! Ja ću sad, preko “tabletfona”, pozvati u pomoć prijatelja, Fiću! (Milivoje ide u kupatilo, Kresimir kucka na maloj tastaturici… Čuje se Fićin glas.)

 

FIĆA: Kreso, brate, ti si?!?

 

KRESIMIR:  Alo, “Ćo-fi”, brate, gde si?! Evo mene, sa budućim pašenogom, na moru, brate!

 

FIĆA: Aaa, bravo, brate! Znači, hodaš po talasima! Je l` ima neki “program pus”, i za

bata Fikija?

 

KRESIMIR: Možda bude, brate… Imam mali problem. A jedino ga ti možeš rešiti… Ovako, brate… Neko nam je uvalio veštačku “trebu”… Da, lutka-robot, brate! Model “Irma, povlaka, dvojka, jedan, šest, dva”!… Daj vidi, pa “izdudluj” tamo na tvojoj “paučini”, o čemu se tu radi?!… Riba se ponašala kao prava, i tek kad je kvrcnula, vidimo da je neki “mentalni zajeb” u pitanju, brate! E, sad, ja je nekako raspakovah, brate, pa bih da je, ponovo, vratim u “vozno stanje”. A ti da mi pomogneš: “kako”! I, ako možemo da je nekako “preabdejtujemo”, jer nam “skice-žen” dolaze sutra!… Da nas ova “plastikanerka” slučajno, ne uvaljuje, u neko “smor-relejš’n” stanje!  Kapiraš, brate?!?….

 

FIĆA: “Parafrazirao” sam te skroz, brate… Evo, imam sve na ekranu: “Irma… Stariji ruski model… Ali, dobra imitacija!… Kvalitetan materijal… Samostalno rasudjivanje i donošenje odluka!… Automatsko programiranje, setapovanje odredjenih radnji i reakcija na  pojedine reči… Opcije funkcija: otmena kurva, kućna pomoćnica, bebi-siterka, foto model, taksista, stjuardesa, manekenka, i puno toga još… Koeficijent inteligencije vrlo visok!”… Ima toga koliko voliš, brate… E, sad ovako: “rastavlja se na pirsingu”…

 

KRESIMIR:  Znam, brate, to sam provalio…

 

FIĆA: “Uključuje se i isključuje, preko trećeg pršljena na vratu. Pritiskom, i podizanjem na gore!”

 

KRESIMIR: Tako je, brate! To mi treba! Ja sam joj, malopre, utrljavao neku kremu u tom delu, i znači, slučajno, isključio!

 

MILIVOJE: To je, dakle!  Opasan ti ovaj, mali…

 

FIĆA: Što se tiče podešavanja… Ima klasičnu “usb” karticu. Odmah iza ušne školjke… Znači, pritisneš ka unutra, i ona se pojavi… Klasika… Jesi našao karticu?

 

KRESIMIR:  Evo, izvadio sam je, brate…

 

FIĆA: Ubaci onda u tabletfon, i otvaraj meni… Je l` vidiš koji je folder popunjen, odnosno čekiran?

 

KRESIMIR: Vidim…”Otmena kurva i kućna pomoćnica”…

 

FIĆA:  Jel piše nešto unutra, kad ih otvoriš?

 

KRESIMIR: Kad otvorim ovo “kućna pomoćnica”, otvara se opcija “uobičajeno ponašanje”!… A kod ovog drugog, “otmena kurva”, piše…“Borivoje”!

 

MILIVOJE: Uh, sunce ti!?! Kosti ću mu polomiti, samo da osvanemo!

 

FIĆA: Briši to ime, a ukucaj ono što vama odgovara…

 

KRESIMIR: Pa ništa nam, sad, ne odgovara, brate…

 

FIĆA: Ne mora vlastio ime! Može neki pojam … Kucaj, recimo: “srećković”!

 

KRESIMIR: Dobro, to ću ukuckati… Znači, ako proradi, ne smemo pominjati taj pojam, jer može stupiti u “erotsku akciju” kad to čuje?!

 

FIĆA: Tako je. Znaš kako, “tebra”, imaš tu i “emotivni meni”, i svašta nešto; sto raznih “setapa”, ali mislim da vam je ovo, za sada, najbitnije!

 

KRESIMIR: Ma da, brate! Ako je pokrenemo, odmah ćemo se nje rešiti! Samo da je ne nosamo po hotelu! Mislim, em “plastika”, em “bruka”! Kontaš?!

 

FIĆA: E, pa, to je to, brate. Vrati delove na svoje mesto, i postupi kako sam ti rekao. Pozovite opet, ako bude neka frka.

 

KRESIMIR: Dobro, brate, fala ti kao “bratu”! Odužićemo se!

 

MILIVOJE: Na svadbi, daj Bože. Na Kresinoj svadbi!

 

FIĆA: Ok, momci, lepo se provedite. Vozdra!

 

MILIVOJE: Jesi popamtio sve?

 

KRESIMIR: Naravno. Vraćam prvo “usb” memoriju u “glavu”… (Gleda uputstvo.) Onda mi dodaj…sa stola, taj “kompresor za pluća”, ili “filter za vazduh”, kako si ga ti nazvao…

 

MILIVOJE: Evo, “majstore”, izvoli!

 

KRESIMIR:  Zahvaljujem, “šegrtu” moj!… Tako!  Sad mi dodaj taj “termos” … Jesi dobro oprao?

 

MILIVOJE: Sve, kako si rekao!… Šta je prašine bilo u tom filteru… I katrana! Pušila je brate, ko “Turčin”! Možda je tu nešto bilo zaribalo?… A, ne reče mi, šta mu dodje taj “termos”?

 

KRESIMIR: Da li se ti stvarno praviš toliko lud, ili si se napio, mamu mu njegovu?! Evo, je l` vidiš šta piše u uputstvu?!

 

MILIVOJE:  Piše…”va gi-gi”… Šta mu to znači?

 

KRESIMIR: U prevodu, to znači: “teleća pička”! Pa je l` vidiš gde je vraćam?! Nikad nisi čuo za latinski izraz: “vagina”, brate?!…”Va gi-gi” je skraćenica, kao neka šifra! Ajde, daj i te ploče!

 

MILIVOJE:  Pa, što mi, brate, ne reče odmah!

 

KRESIMIR: Je l`? Pa ja da ti vadim fleke?!… ‘Ajde,‘ajde, da požurimo… E, ali, brate, kako si je dobro oprao, svaka ti čast. Sad, baš blista!… E tako. Vraćamo “pirsing” … (Opet se čuje isti zvuk, ali kao “proces sklapanja”.) Takooo! Sve je opet na svom mestu. Još da je uključimo!

 

MILIVOJE: Šta ćemo da radimo, kad “oživi”? Mislim to, kad opet “proradi”?

 

KRESIMIR: Ništa, brate. Kao i do sad, “kuliraćemo”! `Ajde, sipaj nam piće i sedi tamo… Prvo, da joj vratim noge naniže… Pa onda, da je podignem prema napred… Tako… Gde beše…prvi pršljen, drugi, treći, i “cak”! (Trči kao u “zaklon”, seda na stolicu.) Šta je bilo, je l’ mrda?

 

MILIVOJE: Jok… Sedi… Možda i ona, nas, kulira?

 

KRESIMIR: Ma, daj, baš… (Ide opet do Irme, i zagleda je.)  Prvi, drugi, treći, pa stisak naviše!… Ništa, brate! Ni da “čuje”!?!

 

MILIVOJE: (Prilazi bliže.) Zovi, opet, Fiću…

 

KRESIMIR: Evo, to i radim… Alo, Fićko!… Uradili smo sve kako treba, ali neće da se pokrene?

 

FIĆA: Pa, “tebra”, tako piše u prospektu!?!

 

MILIVOJE Jeli, Fićko! Da nije to, što smo joj pirkali tu “va gi-gi”? Pa da tu voda ne pravi nekakav spoj? Neki “kuršlus”?!?

 

FIĆA: Ma nema veze… Materijali i baterije su vodootporni! Može biti loš kontakt samo sa “memorijom”! Ili je u pitanju neka “vremenska baterija”… Hajde, izvuci za čas, opet, “usb”!

 

KRESIMIR: Evo…

 

FIĆA: Je l` joj svetle oči?

 

KRESIMIR: Svetle, i pomalo žmirkaju…

 

FIĆA: Vrati “usb”…  Znači, napajanje je u redu!… Znate kako! Možda se uključi sama, do jutra, a možda, ne! Sve zavisi od tajmera… Po meni, sve je ispravno!  Jedino, ako je neki “virus u sistemu”, onda mora na remont… A možda i na djubre! Nisam siguran! Ako nema promena, predlažem da se opet čujemo, izjutra. Laku noć, ljudi!

 

MILIVOJE: E, do mojega, baš! Ko zna, kad će se njoj ćefnuti, da proradi?

 

KRESIMIR: Hm… I dalje imamo problem! Ne znam šta bi bilo najpametnije da uradimo?!… A, da nadjemo neku vreću…odnesemo do mog auta… I jednostavno, bacimo u more?!

 

MILIVOJE: Pa kome treba, neka je traži!

 

KRESIMIR: Da! Samo… Teška je, brate! Trebaće nam neka kolica! Možda bi bilo bolje da prvo “skoči” sa terase?!? Šta, i robot može da se previše nagne i…

 

MILIVOJE: Ma nema potrebe! Sad, kad znamo ko se krije iza svega, sačekaćemo do jutra. Onda lepo, zvanično, pozovemo gospodina, “Borivoja”! I naložimo da je prenese, preveze… Ratosilja se kako god zna i ume! Jer ona je, nesumnjivo, njegova “igračka”!

 

KRESIMIR: Jeste. Navukao nam je, brate, bedu na vrat! Dobro.  `Ajde da je negde sklonimo. Da se ne beči, ovde, sa raširenim nogama!

 

MILIVOJE: Pa gde ćemo je skloniti? U “njenu” sobu?!

 

KRESIMIR: Ma ko će je vući do tamo? Ruke da nam otpadnu?! (Otvara ormar.) Evo, ovde ćemo je ubaciti… Dodji…Vataj!  Polako… Prvo, glava i ruke! Pa onda, noge… Super!… Eto. Pola problema smo rešili!

 

MILIVOJE: Uh! Kakve muke čovek vidi oko žive žene, pa još i oko lutke da se cima! Da mi je da znam: ko li kupuje ove stvari?

 

KRESIMIR: E, moj, brate!  Jesi čuo, opcije: stjuardesa, taksista, bebi-siterka, maneken, foto- model!… Ko zna šta je već, odavno, u igri oko nas?! Nego, ja zato “prve večeri” ribu uštinem za ruku. Pa ako se brecne, vrisne! Tek onda je startujem! Kažem: izvini, proveravam ti reflekse i “bodi stajling”! Ali, “ova” mi u startu, bila nekako senzualna, ženstvena…

 

MILIVOJE: Jeste, delovala je skoro kao “prava”! E pa, ortak, nek su nam živi “živci”! He, he. Nervi, su nam poslednji adut za opstanak u ovom svetu! Ona “moja” je, barem,  sa “živcima” u suficitu! Odmah se vidi da je “ispravna” u tom “bodi stajlingu”! Non-stop “zvoca i zvecka”! Nema šanse da, umesto nje, u krevetu zateknem neku “prepariranu”!

 

KRESIMIR: Nego, brate, hajde da malo procunjamo naokolo. Možda nam padne neka bolja ideja u vezi ove!?!  Šmeknuo sam danas – tu u blizini, noćni bar. Red je da popijemo neko jače piće, zar ne?!

 

MILIVOJE: Da znaš, ovo mi sve nekako mekano!?! Kobajagi ’’ol-inkluziv’’, a sve razvodnjeno; kao da smo u pozorištu! Samo da uzmem sako…

 

KRESIMIR: Ništa dok ne sevne prava lova. Idemo, brate, u provod! Pregrejah se od ove lutka-igre! Hajde, izlazi, ja ću ugasiti svetlo.

 

Zatamnjenje.

 

ČETVRTA SLIKA

 

Noćni bar. Milivoje i Kresimir sede  na barskim stolicama pored šanka.  Na podijumu se lagano njiše igračica. Okreće se na šipki izvodeći svoju animir tačku…

 

MILIVOJE: (Otpivši piće) Eh, konačno, pravo olakšanje! Iznenadjenje i za grlo i za stomak!

 

KRESIMIR: Jeste, hajd’ živeli, brate! A i za oči, bogami! Vidi onu plavušicu na podijumu!

 

MILIVOJE: Okreće se kao čigra! Ponekad ti zavidim što si momak. Ja ne smem ni da gledam ljudski. Sve mi se čini da me, ona moja, rebri očima odnekud!

 

KRESIMIR: More, bolje da ćutiš! Čim ti se ukaže prilika, zaboraviš i kako se zoveš! Nego, brate, pogledaj malo bolje igračicu… Na koju te podseća?

 

MILIVOJE: Pa liči mi… Na onu…kako se zvaše, ’’Melin Munro’’?! A liči i na… Na onu našu, “robotčicu”!?! Auu!

 

KRESIMIR: Brate, ne da liči, nego je ista ona! Samo je plavu periku navukla!

 

MILIVOJE: No, možda je to neka druga?!  Ko zna koliko takvih kopija ima? Kao što sam kažeš…

 

KRESIMIR: Ma daj, brate, vidi…ista faca, isti kostim!?! Onakva kakvu smo je zafrljačili u ormar! Izgleda da se aktivirala i stigla pre nas?!

 

MILIVOJE: Verovatno joj je onaj “svodnik”pomogao! A kad smo prošli pored njega, pravio se da spava!?! Moraćemo da proverimo. Da odem do sobe?

 

KRESIMIR: Ma neka, uživaj.  Biće lakše, da proverimo ovu! Evo završila je tačku. (Mahmu  rukom prema igračic koja, završivši ples, prilazi šanku. Seda na barskoj stolici pored njih vadeći cigaretu. Kresimir prelazi na stolicu pored nje, tako da se ona nadje u sredini. Pripaljuje joj cigaretu.)

 

STRIPTIZETA: Hvala… Šta je bilo, momci? Vi biste, izgleda, želeli zabavu plus?

 

MILIVOJE: Pa gospodjice, zabave nikad nije dosta! Ako je po volji jedan viskić, izvolite!

 

KRESIMIR: Da, da! Mogli bismo da vas otpratimo do hotela ’’Retro’’?!

 

STRIPTIZETA: Ma, u redu je. Idem tamo gde vama odgovara! Samo, to će da vas košta… Dvesta “globića”, sat vremena!

 

MILIVOJE: Aha, kako da ne… (Osmehije se namigujući Kresimiru.)  Novac nije problem; samo da vas mi vratimo u “ispravnom” stanju!  Da vas, tako reći, razdužimo na portirnici!

 

STRIPTIZETA: Što se mene tiče, svejedno je! Odoh do toaleta. Vi smislite koliko vremena imate na raspolaganju. A onda, neka jedan svrati i isplati me unapred! (Odlazi.)

 

KRESIMIR: I, brate, šta sad?  Ova nas i dalje vuče za nos! Sad želi da nam uzme  i pare!?!

 

MILIVOJE: Ma kakve pare!?! Samo da se potpuno uverim da je to ona, pa da na miru usnim svoju ženicu.

 

KRESIMIR: Pa ne mislim ni ja da dajem kintu na plastikanerke, ko neki…

 

MILIVOJE: Šta me gledaš? Pa meni je izletelo! Prevarih se jednom… Dobro, dva puta. Ali više, ne!

 

KRESIMIR: Slušaj me, onda. Idemo obojica do toaleta. Ti je hvataj za ruke, a ja ću pokušati da je ,,isključim’’! Ako je s njom sad sve u redu, čim je ponovo aktiviram, bežimo obojica!

 

MILIVOJE: Važi! Idemo…

 

Striptizeta se šminka u toaletu ispred velikog ogledala, ova dvojica prilaze. Milivoje je hvata za obe ruke, a Kresimir jednom rukom za usta a drugom za pršljenove. Žena se otima…

 

KRESIMIR: Tako, drži je brate, čvrsto! Samo da pronadjem…

 

MILIVOJE: Držim je, samo požuri! Joj, šutira me!

 

KRESIMIR: Uh, brate, lakše je srediti slučajno, nego ovako! Jaoooj, ugrizla me za ruku!?! Ma idi, bre…

 

STRIPTIZETA: Alo, bre, majmuni! Koji vam je moj?!! Puštajte me odmah, jer ću vrištati jako i zvati upomoć! A kad se pojavi obezbedjenje, onda ste ga najebali!

 

MILIVOJE: Ne, ne, evo!  Pustili smo vas…  Nismo mi napasnici, gospodjice.

 

KRESIMIR: Samo smo hteli da se uverimo, da li ste prava?

 

STRIPTIZETA: Ma nemoj!?! Sestra ti je kriva! Naravno da sam prava! A kakva bih mogla da budem, majke ti? Nečija kopija?

 

KRESIMIR: Čekajte, Vi niste Irma?

 

STRIPTIZETA: Jok bre, ja sam Gordana! Umetničko ime, “Brijana Le”; rodom iz Leskovac! Je l’ vas još nešto interesuje? A šta ste vi, možda neki inspektori? E pa, radim ovde legalno! Ako ćete da znate; imam sve papire, sanitarnu knjižicu… Vakcinisana od svih virusa i parazita! Zdravstveno besprekorna! Svakog leta ovde radim. Imate li još koje pitanje?

 

KRESIMIR: Pa ovaj…znate, pojavile su se u ovom kraju i neke ’’nelegalne’’. Nismo imali loše namere…

 

STRIPTIZETA: Hm, mogli ste lepo da me pitate, a ne da me, maltene, silujete! U redu je, nego, radimo li mi posao noćas? Je l’ idemo u hotel?

 

MILIVOJE: A… izvinite…te, grudi?

 

STRIPTIZETA: Silikoni, šta si zinuo? O`š da pipneš?

 

MILIVOJE: Ne, ne, samo pitam, mada… Mi bismo sad da se povučemo.

 

STRIPTIZETA: Može! Samo, prethodno ostavite sto “globića”!

 

KRESIMIR: Sto? Za šta?

 

STRIPTIZETA: Kako za šta?! Za vaše premišljanje! Moje vreme košta, plus noćna tarifa! Pretrpljeni strah vam ne zaračunavam. (Nastavlja da se šminka.)

 

KRESIMIR: Hm, dobro, dobro… U redu je… Evo kinte! (Povlače se lagano unazad, kao u gangsterskim filmovima… U jednom trenutku, Milivoje pritrča, uštine striptizetu za sisu, pa za ruku, i pobegnu za Kresimirom.)

 

STRIPTIZETA: Joj, mamu ti tvoju! Što ti je seljak, samo da ne ostane kus! (Trlja novac izmedju grudi.) E, pa, nije više ni “Brijana Le” mutava plovka!

 

Zatamnjenje.

                

PETA SLIKA

 

Apartman “103”.  U neko doba noći, iz srednje sobe navire svetlost a zatim proviri baterija. U ruci je drži Milivoje, koji se oprezno šunja ka ormaru. Samo što je dodirnuo dršku ormara, neko naglo pali svetlo u sobi.

 

KRESIMIR: (Stoji u bade mantilu i sa strane merka Milivoja, koji je u majici i  smešnim gaćama.) Ako te samo “kopka”, da li je “ona” tu, da ti kažem: tu je! Proveravao sam pre pola sata… A, ako si nameravao da se, i noćas, zabaviš – neće moći, ove noći! Izvukao sam, ponovo, “va gi-gi”; za svaki slučaj! (Pokazuje mu “va gi-gi” u džepu.) I sad ću je skloniti na sigurno mesto!

 

MILIVUJE: Uh, kakav dan…kakva noć… Ma, to prvo, sam hteo…

 

KRESIMIR: He, he…u redu je. Ajmo, brate, na spavanje! Ujutru ćemo, valjda, biti pametniji. Još malo ću bistriti ono “uputstvo” pre spavanja. A ti, vrati njen kofer gde je bio.

 

MILIVOJE: Vala, baš se izmorih. A hoteli su valjda izmišljeni za odmor?! `Ajde, laku noć, ortak!

 

KRESIMIR: Jeste, brate. Hoteli će večito postojati, jer im je svrha odmor…i po koja švaleracija! ‘Ajde, laku noć! Ko prvi ustane, neka budi!

(Gasi svetlo. Milivoje se, uz svetlost baterije, nekako odgega do treće sobe u kojoj ostavlja kofer, a atim vrati u svoju.)

 

Zatamnjenje.

 

ŠESTA SLIKA

 

Apartman “103”, sledećeg jutra… Pojavljuje se Portir koji unosi nekoliko kofera i ostavlja na sredini sobe. Zatim se vraća, i na kolicima doteruje još nekoliko  paketa, torbi, i raznih rekvizita za plažu.

 

PORTIR: A sad, izvolite, moje dame! Ovo je vaš apartman! (U prostoriju ulaze Vanesa i Melisa.)

 

VANESA: O, “mersi, mersi”! Baš ste Vi, “zlatno momče”! (Štipe ga za obraz.) Izvolite napojnicu!

 

PORTIR: Hvala, gospodjo.

 

MELISA: Evo, i od mene…

 

PORTIR: Zahvaljujem, gospodjice! Baš ste velikodušni!

 

MELISA O, ne, ne! Potrudili ste se svojski oko nas! A gde li su naši “momci”?

 

PORTIR: Nisu naručili budjenje. Biće da, gospoda, još uvek spava.

 

VANESA: Da, da. Mi smo, malo, poranile!

 

MELISA: Rešile smo da ih iznenadimo! Budite ljubazni, odnesite novac taksisti.

 

PORTIR: Hoću. Ako je to sve, dozvolite da se povučem. Ukoliko vam bilo šta zatreba, telefon je tu. Želim vam prijatno jutro i lep dan.

 

VANESA: Hvala vam na predusretljivosti! I vama, takodje, želimo prijatno dežurstvo!

 

MELISA: Pa, hajde da pogledamo, kako “pajke naše bebice”?! (Ulazi u prvu sobu, odmah izlazi da javi Vanesi.) Ovde je moj, Kresimir… Baš spava kao “bebica”!

 

VANESA: A ovaj, moj, po običaju, “struže li struže”!

 

MELISA: (S praga sobe.) Alo, dušice, hajde budjenjeeee! Da vidiš, ko je tebi stigaooo?!  (Ulazi u sobu.)  Hajde, Kresice, bebice!

 

VANESA: (Dovikuje s vrata sobe.) Milivoje!?! Ustaj Milivoje, ne naspavao se dabogda!… Milivoje, zakasnićeš na posao!

 

MILIVOJE: (Istrčava u gaćama. Nosi odeću sa sobom.) Šta je bilo!?! Ma ne viči toliko, znam, znam! Neću zakasniti, ne brini!… Gde je ta kafa?

 

VANESA: He, he… Šalim se, bre! Lažna uzbuna! Na odmoru si… Na moru! Evo, stigle smo ja i Melisa!

 

MELISA: (Izvodi  Kresimira, ogrnut je bade mantilom.) Ajde, bebice moja, sanjiva… Evo, pa ko to tebe bubi?! Pa Melisa, tvoja! Mela, Mela, tvoja mala pčela!

 

KRESIMIR: Uh, baš sam umoran… Ali kako, tako iznenada?

 

MILIVOJE: Idi, bre, baš me isprepada! Ama, otkud vas dve tako rano?

 

VANESA: Pa šta?! Let nije bio popodnevi, nego jutarnji. Svejedno je, zar ne? Namerno nisam htela da ti saopštim! Rekoh seji: baš da vidimo kako će se iznenaditi kada im banemo ovako neočekivano?!?

 

MELISA: I u kakvom ćete nas raspoloženju dočekati?

 

MILIVOJE: Ovaj, raspoloženje je…veselo, veselo!

 

VANESA: Aha, vidi se. A oseća se i miris?! Pili ste!

 

MELISA: I to, obojica!

 

KRESIMIR: Jesmo…malo…

 

VANESA: Malo više!

 

KRESIMIR: Pa proslavljali smo!… Moju vozačku dozvolu!

 

MILIVOJE: Jeste, svastika! Ceo dan mi juče, Kreso prepričavao, kako je vozao komisiju! Stresno je to!

 

MELISA: He, he! Neka su se i napili! Evo, bubim ja moje “zlato” za njegov uspeh!

 

VANESA: Čestitam, zete budući!

 

KRESIMIR: Hvala, hvala… Pa! Kako vam se čini ovde?

 

MELISA: Lepo je.  Retro! Ima taj prizvuk starine…

 

VANESA:  Hajde, onda. Da se nas dve raspakujemo, pa pravac na plažu!

 

MILIVOJE: Da, da! Dajte, da vam pomognemo oko stvari!  Ovo je tvoje, ovaj naše, Vanesa! Ovuda, da ti pokažem našu sobicu!

 

KRESIMIR: A ovde ćemo, “pčelice”, boraviti nas dvoje! (Unosi njene stvari. A zatim svo četvoro, raznose stvari u dve sobe.)

 

MELISA: Divan je pogled na more sa terase! To sam prvo primetila! Zete, odabrao si super apartman!

 

VANESA: I osoblje je divno! Onaj momak je baš sladak!

 

MILIVOJE: Sladak, sladak… Kao presan kupus!

 

MELISA: Plomio je noge oko nas.

 

MILISAV:  More, tek će da ih “lomi”!

 

VANESA: Nećemo mi, baš toliko, izvoljevati!

 

MELISA: Jedva čekam da se potopim u more!… Gde da stavim kutiju s cipelama? Je l’ može u ovom plakaru? Pretpostavljam da je zajednički?!

 

KRESIMIR: (Seti se. Širi ruke i ledjima upire u vrata.) Ne! Ne, u taj ormar!

 

MELISA: Šta ti je dušo? Samo cipele, i neke sitnice sa zimovanja?!

 

KRESIMIR: Ne!  Ništa u taj ormar!

 

VANESA: A što da ne ostavimo, višak stvari, u njemu?  Je l’ ima nešto unutra? Neka, “babaroga”?!?

 

KRESIMIR: Ne, nema ništa. Prazan je…

 

VANESA: Pa ako je prazan, zašto da ne?

 

KRESIMIR: Baš zato! Oseća se… Budja! I naftalin!

 

MILIVOJE: Jeste! Poneki komadi nameštaja su, ovde, malo više “retro”! U pravu je Kreso; bolje da ne dirate taj ormar!  Daj to, svastika! Evo, “dečja soba” je prazna! Sve što je višak može ovamo! (Ostavlja kutiju u trećoj sobi.)

 

VANESA: Dobro, dobro. Ne moramo, Melisa, baš sve da koristimo…

 

MELISA: Mislila sam da bi ovde bilo na dohvat ruke! Al`, nema veze. I meni, takvi mirisi smetaju! A još kad Kresimir kaže… U njegov njuh ne sumnjam!

 

VANESA: Pa hajde, “domaćini”, sipajte i nama po jedno pićence! Vi, kao da nam se uopšte niste obradovali?

 

MILIVOJE: Ko, mi?!? Taman posla, jesmo! Celu noć smišljamo kako ćemo vam ugadjati! Kako će nas, Kreso, vozikati kolima; kako ćemo uživati! Evo ga, liker, za naše dame! ‘Ajde, Kreso, dodaj čaše… (Vanesa i Melisa su u sobama, dok njih dvojica sipaju piće i domundjavaju se … U jednom trenutku, obe izlaze, i svaka nosi namotane dušeke  i prostirke za plažu.)

 

VANESA: A gde ću sad, s “dušekom”?!

 

MELISA:  Gde da smestim ovu “prostirku”?! (Gledaju se, a zatim jednom rukom  zapušuju noseve, a drugom, obe hvataju levu i desnu ručku ormara…)

 

MILIVOJE: Nee, u ormar!!!

 

KRESIMIR: Neee!

 

MELISA, VANESA: Oo, daa! (Otvaraju ormar. Može i u “slow moution-u”… Milivoje i Kresimir hoće da padnu u nesvest. Hvataju se za oči. A onda, videvši da je ormar “prazan”, sedaju na fotelje, još više zbunjeni… Njih dve, u jednom potezu, koristeći po jednu ruku, odlažu stvari, a onda, opet, zatvaraju ormar, i otpušuju noseve.)

 

VANESA: Eto, i to je sredjeno!

 

MELISA: Bez posledica po nosne organe! (Odlaze opet u sobe.)

 

KRESIMIR: Brate, vide li ti ovo? Pa gde je?

 

MILIVOJE: Ne znam, i ja se pitam?!? `Fala Bogu, što je nestala!

 

KRESIMIR: Ali, kako je isparila?

 

VANESA: E, tako! Sad možemo nazdraviti!

 

MELISA: Evo i mene… Hajde, živeli! Za srećan početak letovanja!

 

MILIVOJE: Živeliii! Dobro nam došle, moje dame!

 

KRESIMIR: I bolje nas našle!

 

VANESA: Eh, ko zna šta smo mogle da zateknemo! Je l’ tako, sejo?!

 

MELISA: Rekoh ti ja da su oni nama odani! Najverniji muškarci na svetu! (Ljube ih.)

 

VANESA: Hajde, seko, presvuci se. Ja sam već spremna za plažu. Samo da nešto javim momku na recepciji.

 

MELISA: Evo, idem. Brzo ću ja!

 

VANESA: (Uzima telefon.) Halo…Je l’ to naš “andjeo čuvar”?  Evo, momče, nas dve se pripremamo za plažu. Htela bih samo, da poručim  litru soka od pomorandže… Jeste.Sa ledom, i četiri čaše!… Da se donese, odmah, u apartman sto tri!  Da ne zaboravim još… Da nam, za popodne, obezbedite jedan teren za bagminton!…Da, da! Igraćemo nas četvoro… Tako je! Hvala, baj, baj! Melisaaa! Sredjeno je! (Ode u sobu kod Melise.)

 

KRESIMIR: (Cedi kroz zube.) A soba za klince?

 

MILIVOJE: Soba za klince, “iz klin”… (Podiže palac naviše.)

 

KRESIMIR: (Opet kao iz stomaka.) Pa, brate, izgleda da smo preživeli…

 

MILIVOJE:  (Šapuće.) Ćuti. Imali smo sreće…

 

VANESA: E pa, momci, jeste li raspoloženi, kasnije, za bagminton-meč?!

 

KRESIMIR: Heh! Hoćemo li“budući zet i svastika”na jednoj strani, protiv ostalih?!

 

MILIVOJE: Da vidimo kome će opanci, a kome obojci!

 

VANESA: “Opanci” su već odavno tvoji! To se vidi još izdaleka, dušo! (Pojavljuje se Melisa iz sobe. U tom času čuje se kratko kucanje na vratima) Otvori, sejo! Poručila sam djus, da se osvežimo… (S te strane, u sobu ulazi Irma, koja gura kolica sa posluženjem. Na sebi ima kratku crnu haljinu i belu kecelju.)

 

KRESIMIR: (Zagrcnu se od pića kad je vidi.) Aaa!

 

MILIVOJE: Ona, radiii!?!

 

IRMA: Dobar dan! Stiže sok od narandže za apartman sto tri! Ja sam Irma, vaša sobarica i poslužiteljka!

 

VANESA: Naravno, mi smo poručili sok! Stavite tamo, na sto!

 

IRMA: Ako nemate ništa protiv, zamenila bih peškire i pospremila sobe?

 

VANESA: Svakako! Samo vi nastavite svoje obaveze!

 

MELISA: Šta je vama dvojici? Kao da ste “vampiricu” videli?

 

VANESA: Ko to: “radi”, Milivoje? Šta: “radi”?!

 

MILIVOJE: Ovaj, to, kažem…ona! Ona opet “radi”!?! Juče je radila, a danas opet?!

 

KRESIMIR: Pa da, brate, kako nisi skontao?! Ovde svaki apartman ima svoju poslugu!

 

MELISA: To je uobičajeno. Jeste da je atmosfera “retro”, ali pisalo je u ponudi da je usluga na visokom nivou! A ova, sobarica, je baš ljupka…

 

VANESA: Deluje pristojno. (Sipa djus u čaše, pruža  ostalima.)

 

MILIVOJE: Da, fina mala, da…

 

KRESIMIR: Milivoje nema nikakvih primedbi na nju. Kaže, da je baš vredna!

 

IRMA: (Izvršila zamenu peškira. Sve odlaže na kolica… Uzima ručnu pajalicu za prašinu.) Ja bih, sada, u sobama obrisala prašinu, ako vas to ne deranžira?!

 

VANESA: Ni malo, dušo, samo vi radite svoj posao. Mi, ionako, idemo na plažu!

 

MELISA: Što se mene tiče, ja sam spremna!

 

VANESA: A vas dvojica? Idete li s nama na jutarnje sunce?

 

MILIVOJE: Pa… Samo ako se mora. Ja bih, najradije, još malo odremao!

 

KRESIMIR: I ja bih! Bukvalno ste nas istresle iz kreveta!

 

MELISA: Ali, dušice! Zar me se nisi uželeo? Možda zetu možemo progledati kroz prste, ali ti ideš s nama! Hajde, mrdaj; smesta uzimaj ono što ti je neophodno za plažu!

 

KRESIMIR: Ovaj, dobro… A Milivoje, znači…

 

VANESA: No, ako je umoran, kao što kaže… Meni, trenutno, nije neophodan! Neka ga, neka odrema. (Kreso ide prema prvoj sobi. Gleda u Irmu koja upravo izlazi i ide u drugu sobu.)

 

MELISA: Smeš da ga ostaviš, nasamo, sa mladom sobaricom?

 

VANESA: He, he. Imam ja poverenja u mog Miška! Ako je i na letovanju, po tom pitanju kao kod kuće, nemam razloga za strah! Ne bi se moj “Mišić” odvažio. (Zagrli ga i poljubi u obraz.) A, nije valjda toliki “srećković”, da ga napadne sobarica?!? (Vraća se Kresimir, “spreman” za plažu.)

 

MILIVOJE: Nisam, nisam. Ne brinite za mene!

 

KRESIMIR: Ja, ipak, mislim da je bolje da i ti kreneš s nama?!

 

MILIVOJE: Ma šta si me, bre, spopao?! Juče sam se kupao ceo dan! I u znoju, i u moru! Ako mi već žena, dopušta, šta se ti sekiraš?! Dovoljan je jedan vodič…

 

VANESA: Jeste, Kreso! Ti samo da nam pokažeš “gde je šta”! A posle se, s mojom sekom, možeš vratiti u sobu. Da se, nasamo, khm, ,,ispričate’’! A  Milivoje će prošetati do mene. Jel važi tako, “Mišiću”?!

 

MILIVOJE: Kako ti kažeš, “Vanilice”!  Napravićemo malu rokadu!

 

VANESA: Onda, društvo, dogovorili smo se! “Mišu”, čim to popiješ, i ova mala završi posao; možeš u krevet! Odmori se za popodnevni bagminton!

 

MILIVOJE: Baš mi fali još frtalj sna. Lepo se provedite na plaži!

 

MELISA: Hajde, Kreso, požuri!  Sustigni nas, mi odosmo!

 

VANESA: Uzmi naše dušeke i prostirke iz ormara! Da ne udišemo taj naftalin!

 

KRESIMIR: (Gleda u Milivoja. Irma ulazi u treću sobu.) Ti, brate, nisi čitav, majke mi?

 

MILIVOJE: Šta, ti je Kreso? Misliš, u vezi ove?! Ma neću više s njom ništa pokušavati!

 

KRESIMIR: Hm… Da te ne poznajem pa da ti verujem! Taman smo, brate, nekako izbalansirali stvari! Njih dve nisu ništa posumnjale… Ali, dobro! Računam, brate, na tvoju reč!

 

MILIVOJE: Ma ne brini za mene! Idi ti samo. Požuri da stigneš verenicu!

 

KRESIMIR: Gledaću, usput, onog tipa da pritegnem. Da mi objasni neke stvari u vezi “naše sobarice”?! (Otrča.)

 

MILIVOJE: Kaži mu da začepi gubicu! Inače ću ga odrobijati!

 

KRESIMIR: (Povrati se, uzima stvari iz ormara.) I pazi šta radiš! (Podje, pa se vrati.) I kaži, gospodični “sobarici”, da ponese  sa  sobom svoj kofer!

 

MILIVOJE: (Zavaljen u tapaciranoj stolici, pijucka djus.) E sad bi mi prijala neka muzikica… (Uključuje mali plejer. Čuje se numera “This mascquerade”… S ledja mu se, iz sobe, prikrada Irma. Obučena je u kožne pantalone, kožni brushalter.  U rukama drži pajalicu. Na glavi ima džokejski kačket.)

 

IRMA: Da li je gospodin, “Srećković”, spreman za novu igru? (Mazi ga po prsima, skida mu majicu… Uzima crni povez i stavlja mu lagano na oči.)

 

MILIVOJE: Ko, ja? Ali, zar nam nije bilo dovoljno, ono juče?! Ustvari, kakav dodir imaš… Ko bi odoleo mekoći tvojih ruku?

 

IRMA: Spreman si, dakle?

 

MILIVOJE: O, da…Volim da se igram s tobom! (Milivoje skida šorts i ostavlja sa strane, tako da ostaje u smešnim gaćama.)

 

IRMA: Onda, stavi ruke iznad glave!  Tako… I kaži: “Na usluzi sam, gospodarice! Biću tvoj poslušni Konjić-Srećković!”

 

MILIVOJE: (Podiže ruke.) Na usluzi sam, gospodarice! Biću tvoj… (Irma mu munjevito vezuje ruke kanapom za veš.) Ej, bre, a što mi ruke vezuješ?!?

 

IRMA: Volim kad se opireš… A sad spoji noge, da te upregnem!

 

MILIVOJE: Mora li to? Joj, ne steži toliko! Uh, majku mu, u šta se uvalih! Daj, skini mi bar ovo sa očiju!

 

IRMA: Aha… (Uzima parče debele lepljive trake i lepi mu usta.) Tako… Ti si sada moj mali “Konjić-Srećković”! A konjići, ne brbljaju toliko, zar ne?! ( Zatim ga brutalno gurne sa stolice na pod… Milivoje u šoku pokusava da viče… Irma ga zajaše na ledja…) Hajde konjiću! Djiha, djiha, mi krećemo na daleke pute! (Šiba ga sa strane, pajalicom, po butinama i guzi… Povremeno ga steže za uši.) Tako, konjiću moj mali! U kas, u kas! (Čupa ga za kosu, Milivoje vrišti od bola.) Oho, polako…Ti se djipaš, konjiću?! Hoćeš da izbaciš iz sedla svoju godpodaricu?! Zato ćeš biti kažnjen! Nema odmora za tebe, “Konjiću-Srećkoviću”! Ukrotiću te jaaa! Djihaaa! Tako, konjiću! Zanjišti jako, i ponesi svoju gospodaricu, visoko! Visoko!!!

 

Zatamnjenje.

 

SEDMA SLIKA

 

Mir i spokojstvo hotelske plaže… Na tri drvene ležaljke sunčaju se Vanesa, Melisa i Kresimir. Svo troje imaju naočari za sunce. Kresimir je u sredini sa majicom preko tela i šortsom. Melisa i Kresimir se drže za ruke…

 

MELISA: Dušo, mogao bi malo da se pokvasiš?!

 

KRESIMIR: Hoću, pčelice. No, sad bi mi najviše prijao hladan tuš.

 

VANESA: Tako je to kada se, umesto spavanja, banči celu noć! Mogu misliti šta bi bilo da smo još jedan dan okasnile.

 

KRESIMIR: Nije tako, “svastika”! Prvo, nije ovde mesto za potkusurivanje…

 

MELISA: (Ljubi ga u ruku) Ma pusti ga, sejo!  Slažem se, nije ovo momenat za porodičnu raspravu. Ja mog Kresicu, nikad nisam videla pijanog?! Smešno mi je i da ga zamislim u takvom stanju!

 

VANESA: Ma, dobro, sve im je oprošteno!  Eh! Ovde je zaista kao u bajci… Evo, stižu i kokteli… Šalim se ja, šalim! Malo alkohola uvek daje podsticaj! Telo mnogo lepše oseća dodir sunca i daške vetra…

 

PORTIR: Kokteli za dame! Izvolite… Za gospodina, soda-voda… Prijatno! (Portir se povlači.)

 

MELISA: (Otpija koktel) Sa alkoholom ili bez, baš prija. A i neka slatka jeza me podilazi uz ruku… (Kresimir sada njoj ljubi ruku.)

 

VANESA: Ljubav je to, draga moja! Baš ti zavidim.  Ispijam i ja ali mi ništa ne mili po ruci!?!  Eh, izmilio iz mene, odavno, moj Milivoje!

 

KRESIMIR: Nemoj tako, “svastika”! On, još uvek, samo o tebi priča!

 

VANESA: Da, da! Svu me naprosto srče u snu…dok hrče!

 

MELISA: ( Kresimir se najednom naglo spusta na kolena i intenzivno ljubi Melisinu ruku od šake do lakta i naviše…) Heh… Mili…mili…O, kakva milina! Kao da lahor čarlija uz moju ruku… ( U tom trenutku, u kupaćem kostimu,  pored njih u gracioznom hodu prolazi striptizeta iz noćnog bara, ’’Brijana Le’’.)

 

KRESIMIR: (Vidno uznemiren cmače po ruci Melisu, očigledno se krijući od pogleda striptizete koja se lagano izgubi iz njihovog vidika.) Hajde, dušice, mislim da je vreme da odemo do sobe!

 

MELISA: Pa, ne znam?  Ni koktel nisam popila?

 

KRESIMIR: Popićeš kasnije!

 

VANESA: Hajde, hajde, sejo. Vidiš da ga je udarilo sunce u glavu!  Ne femkaj se nego pravac u sobu!  I pošaljite meni onog pospanka!

 

MELISA: Hoćemo, valjda se zet dovoljno dopunio sa snom.

 

VANESA: More taj bi spavao do večeri! Budite vi njega, odmah!

 

KRESIMIR: U pravu si svastika, vreme je da predje u prave ruke! Hajde srećo, idemo!

 

Kresimir maltene vuče Melisu da što pre pobegnu… Vanesa ostaje sama i lagano merači  koktel… Pojavljuje se, ponovo, striptizeta. Sa čašom koktela u ruci, seda pored Vanese. Neko vreme obe ispijaju…

 

VANESA: I? Kakav je tvoj nalaz od sinoć? Da čujem. Jesu li svraćali u bar?

 

STRIPTIZETA: Jesu…

 

VANESA: Aha! Odmah sam skapirala. Čim je ovaj skočio kao oparen kad je tebe ugledao! A zatim počeo, naprasno, da ljubi moju sestru! Znači, imala si susret s njima sinoć?

 

STRIPTIZETA: Da.  Nabacivala sam se. Radila onako kako ste mi naložili…

 

VANESA: Pa jesu li se ’’naložili’’?!? Znaš, više me zanima ovaj potencijalni zet? Od muža sam davno digla ruke. Ali ne smem dozvoliti da mi sestru, tek tako, upropasti neka baraba! Dakle, je li bilo bliskog kontakta ili ne?

 

STRIPTIZETA: Pa jeste, obojica su bili zainteresovani… Sve do izvesnog trenutka, kada su, naprosto, odustali!?! Sad, da li su samo hteli da se prave važni…ne znam? Nisam sigurna da bi to uradili, čak i da sam im besplatno ponudila!

 

VANESA: Aha… Tako… Zanimljivo. Pa jesu ti ponudili pare?

 

STRIPTIZETA: Ma jok. Obojica su velike stipse! Ne znam?!?  Možda su se postideli jedan drugog? Veoma čudno su se ponašali, al eto… Ništa se nije desilo; ni sa jednim od njih dvojice.

 

VANESA: Dobro. Sve u svemu, dobro si obavila posao! Koliko ti dugujem?

 

STRIPTIZETA: Sto “globića”. Toliko je trebalo od njih da dobijem.

 

VANESA: Evo, dajem ti dvesta! I još pedeset za put večeras. Odlazi sada. Treba da naidje moj ,,srećković’’!  Ne bi bilo zgodno da te zatekne sa mnom. (Ljubi je u ruku.)

 

Zatamnjenje   

 

OSMA SLIKA                      

 

Nešto kasnije… U apartman ulaze Melisa i Kresimir. Ljubakaju se još od samog ulaza…

 

MELISA: E, e, polako, stripi se još koji časak! Čuće nas, Milivoje?!

 

KRESIMIR: Morao sam te što pre odvojiti od Vanese. Baš sam te se uželeo!

 

MELISA: I ja sam se tebe uželela. Idem pod tuš, a onda te čekam u krevetu! A ti, lagano probudi Milivoja, i pošalji ga na plažu.

 

KRESIMIR: Važi, dušice.  Milivoje?! Hajde, ortak, budjenje! Smena straže! (Ulazi u njegovu sobu.) Nema ga? Nije u krevetu? (Ulazi u poslednju sobu.) Nema ga ni ovde? Hm, da nije izašao s onom? (Podiže njegov šorts i majicu sa stolice. Odjednom se začuje neko tupo kuckanje iz ormara.) Šta se to čuje? (Kreso otvara vrata ormara, i u njemu vidi svezanog Milivoja, kako preneraženo mumla.) Milivoje? Šta radiš tu? (Vadi ga, skida mu lepljivu traku sa usta. Odvezuje mu ruke i noge.) Ko te tako sredio, čoveče?!

 

MILIVOJE: A šta misliš, ko? Ona lutketina!

 

KRESIMIR: Polako, polako… (Pomaže mu da se smesti na stolicu.) Tiše. Melisa je u sobi; tušira se. Auu, kako te je spakovala, brate?! Jesam ti rekao da je više ne čačkaš?

 

MILIVOJE: Nisam čačnuo ja nju, nego ona mene! Nazvala me konjićem za jahanje… Konjić “Srećković”!

 

KRESIMIR: Pa daaa! Sećaš se, Vanesa je izgovorila tu reč?! A njoj je poslužila kao lozinka! Okidač da te “erotski startuje”! Verovatno je već imala takva iskustva!

 

MILIVOJE: Uh, glava mi puca! Jaka neka “erotika”, brate…

 

KRESIMIR: Daj, sredi se. Popi malo soka! (Odlaže kanap i ostalo u ormar.)

 

MILIVOJE: Ubila je “boga” u meni, jebo te… Ima tešku ruku!

 

MELISA: (Iz sobe.) Kreso, ljubavi! Hoćeš li brzo?! (Ulazi zanosnim hodom sa peškirom preko tela.) A šta, Milivoje je još tu? Jesi se odmorio, zete?

 

KRESIMIR: Milivoje, ima napad glavobolje! Izgleda da, tako brzo, neće moći na sunce. Presvuci se, dušo! Nastavićemo kasnije tamo gde smo stali!

 

MELISA: Dobro. Samo da javim Vanesi. I zatražim aspirin za Milivoja! (Okreće telefon.) Halo! Molim vas, prenesite gospodji Vanesi da odmah dodje u apartman!… Da. I pošaljite nam koktel šumećeg aspirina. Odmah, da! Sad će i Vanesa. Iaonako se bliži vreme ručku! Zete, kako ti je?

 

KRESIMIR: Milivoje, jel ti bolje?

 

MILIVOJE: Uh! Ne pitajte…

 

MELISA: Verovatno si juče preterao sa sunčanjem! Popij još malo soka. Da se tečnost nadoknadi.

 

KRESIMIR: Pij, brate, znaš kako si bled! Stvarno si, izgleda ovih dana, pogubio dosta tečnosti?!

 

MELISA: Odoh da se obučem! (Melisa ode u sobu.)

 

MILIVOJE: Uh! Ne moraš mi stajajati na muci! Vidi je l’ mi ostavila kakvu modricu?

 

KRESIMIR: Nema ništa, izgleda… (U apartman ulazi Vanesa.)

 

VANESA: Večito ja moram njega čekati?! Gde je taj “metiljavko”?!? Pa šta je sad bilo?! Glava te spopala?!?

 

MILIVOJE: Nije toliko strašno…

 

VANESA: Pa kad imaš konjsku glavu! Konju jedan!

 

MILIVOJE: Aaa!

 

VANESA: Šta je?!

 

MILIVOJE: Ne viči, molim te!

 

VANESA: Kako da ne vičem!?! Umesto da dodješ na plažu, zavuko si se tu; da smetaš ljudima!?! Uželeli se, mladi, jedno drugog! A ti nećeš ni pola sata da ih ostaviš nasamo?!

 

MILIVOJE: Ma, hoću, hoću.  Imam ja obzira.  Nije namerno. Samo da me malo popusti…

 

IRMA: (Pojavljuje se, opet, obučena kao sobarica. Unosi dve čaše aspirina na poslužavniku.) Apartman 103!… Poručili ste aspirin?

 

KRESIMIR:  Da, ovaj… Za ovog gospodina!… (Irma prilazi, prinosi mu poslužavnik. Milivoje se trese. Od straha ne sme da je pogleda. Uzima čašu.)

 

VANESA: Za gospodina, baksuza! (Pipa ga po glavi.) Ma njega sad neka groznica trese? Ostavite drugu čašu u sobi!

 

IRMA: U redu. Molim vas, čekirajte “meni”, za danjašnji ručak. Popunite formular!

 

VANESA:  Svakako, hoćemo. (Uzima plastificirani list i razgleda prstom. Irma odlazi u sobu. Milivoje ispija aspirin.) Da vidimo šta je u ponudi…

 

MELISA: (Kao prethodno, iz sobe.) Kresimire! Kresimire?! (Zatim ulazi  panično, noseći u rukama nešto zavijeno u peškir.)

 

KRESIMIR: Šta je bilo, pčelice?

 

MELISA: (Otvara peškir.) Šta je ovo, Kreso?

 

VANESA: Šta je bilo, Melisa? Šta si to našla?

 

KRESIMIR: Ne znam? Gde si to našla?

 

MELISA: Bilo je ispod tvog jastuka? (Drži u ruci, pokazuje Vanesi.)

 

VANESA: (Opipava) Meni ovo liči na… Dezodorans…neku vazu, šta li?… Joj!

 

MELISA, VANESA: (Gledaju se) “Gumena vagina”!?!

 

MELISA: Otkud ovo u tvom krevetu, Kresimire?! Je li to tvoje?!

 

VANESA: C, c, c… Sram te bilo… Ja sam mislila da je ti voliš!?!

 

MELISA: Eto vidiš, sejo, vara me, vara! I to sa “veštačkom”!

 

KRESIMIR: Po…polako, pčelice! To, to nije moje!

 

MELISA: Ma nemoj! Nije tvoje, a ispod tvog jastuka?! Pa čije je?!

 

VANESA: Da, čije je, ako nije tvoje?!

 

KRESIMIR: Pa, to je od ovog… (Gleda u Milivoja.) Kako se zove?…To je od… Borivoja!

 

MELISA: Od Borivoja? Ko ti je taj, “Borivoje”? Sad još reci, da imaš i muškog partnera; da si gej! Pa da svečano, u velikom stilu, završimo našu “iskrenu” vezu?!

 

IRMA: (Ulazi u sobu.) Jeste li čekirali ručak?

 

VANESA: Ne, nismo još, sačekajte u sobi. Dakle, ko je Borivoje?

 

IRMA: “Borivoje”? (Okreće se, potrči prema Milivoju. Ovaj se štrecnu, medjutim, Irma ga nežno zagrli.) “Borivoje”! “Borivoje, vi ste jako zanimljiva osoba”. (Zatim užurbano odei u sobu.)

 

VANESA: Milivojeeee!?! Ti si taj, “Borivoje”?!

 

MILIVOJE: Ma kako ja mogu biti Borivoje, kad imam svoje ime!?!

 

MELISA: Znači, vas dvojica ste u toj, nedefinisanoj…nekoj, tajnoj vezi?!?

 

KRESIMIR Nije tačno! Mi smo samo ortaci! I nemoj me napadati da sam“gej”!

 

MILIVOJE: Nisam ni ja “Borivoje”! A, ’fala bogu, nisam ni “gej”…

 

VANESA: Čekaj, čekaj… A što te ova fufica sad, nazva: “Borivoje”? Pa te još preda mnom, bez pardona, i zagrli?! Nisi ti gej, nisi! Ali, to ćemo kasnije sa njom raspraviti! Nego, reci mi, Milivoje, odmah: ko je Borivoje?!? Da ti ne razbijem glavu ovom “pičketinom”!?!

 

MILIVOJE: Ovaj…

 

VANESA:  Govori! Čije je ovo?! Zašto te, sobarica grli, i zove “Borivoje”?! Kaži, Milivoje, milili ti crvi po glavi!!!

 

MILIVOJE: Ovaj… Ova mene zove “Borivoje”, zato što je luda… A Borivoje, je ustvari onaj, još ludji… Onaj portirski perverznjak!

 

VANESA: A, tako znači? Portir?! On je “Borivoje”?! On je “Borivoje”, a ova tebe grli, i zove “Borivoje”?

 

MILIVOJE: Zato što mi je “on” rekao da se “njoj” tako predstavim!

 

VANESA: Sada ćemo i to rasvetliti! (Okreće telefon.) Vi ste, mladiću? Molim vas, odmah svratite u naš apartman… Reći ću vam kad dodjete! A sad me, vas dvojica, slušajte… Pitam vas, poslednji put! Čije je ovo?!? (Podiže visoko.)

 

IRMA: (Ulazi u sobu.) Jeste li čekirali ručak? O, moja “va gi-gi”!?! Svuda sam je tražila?! (Uzima je.) Izvinite, Irma mora u toalet; da vrati “va gi-gi” na svoje mesto! (Odlazi u istu sobu.)

 

VANESA: Ova, stvarno odlepila?!

 

MELISA: Meni tek sad ništa nije jasno?!

 

KRESIMIR Pa kako ti nije jasno, pčelice! Vidiš da to, što si našla, nije moje! Nego njeno! Čula si?

 

MELISA: Hm… A ako je to, njeno, šta će onda u tvojoj sobi? Znači, ona ju je, “slučajno izgubila” baš u tvom krevetu?! Znači, u tom grmu leži zec!

 

VANESA: Ovoga grli, a kod ovog zaboravila ,,onu stvar’’! Sve lepše od lepšeg!

 

IRMA: (Opet ulazi sa poslužavnikom.) Apartman 103! Poručili ste aspirin? (Vanesa uzima času aspirina.) Zec… Zec! Kreso, Kreso! (Gleda u Kresimira.) Kreso zeko zečicu u polju kraj žita, a ja onog ko me prvi pita! He, he… (Melisa pada u nesvest. Vanesa je prska aspirinom i daje da popije.)  Ne ljuti se, Kreso, zeko moj mali! (Odlazi užurbano  u sobu.)

 

MELISA: Eto, priznala je! Prevario si me, znači, sa tom fuficom!

 

VANESA: Znači, obojica su bili sa njom! Švalerčine! Sa sobaricom? C, c ,c,… kakav cinizam!

 

KRESIMIR: Ma istiltovala se načisto, pa priča svašta!  Nisam joj ništa radio. Ništa, časna reč! (Hoće da zagrli Melisu, ova uzmiče.)

 

MELISA: Molim te, samo dalje od mene drži tu svoju “čast”! Naravno da, “nisi”! Nije ti dala “pravu”, pa ti ostavila “futrolu” da se zabaviš !?! (U apartman se pojavljuje Portir.)

 

PORTIR: Apartman “sto tri”! Zvali ste me?

 

VANESA: A, evo ga! Konačno. Naš predusretljivi momak!

 

PORTIR:  Na usluzi, kao i do sada.

 

VANESA Da vas pitam, mladiću, kako se Vi zovete? Kako vam je ime?

 

PORTIR: Moje ime je Bo… “Bo-Bo”! A zovu me, “Stef”!

 

MILIVOJE: E?

 

VANESA: Znači, ne zovete se, “Borivoje”? Niko vas tako nikada nije zvao?

 

PORTIR:  Ne, gospodjo…

 

MILIVOJE: Znači, nisi Borivoje? E, ako nisi, sad ću ja da te “naboram”; tako da ćeš biti! (Ide prema njemu, ovaj uzmiče.)

 

PORTIR: Šta vam je, gospodine?

 

MILIVOJE: Priznaj, odmah, da si ti “Borivoje”!?!

 

PORTIR: Bo…Bo… Zovite me  i “bokal”, samo me nemojte razbiti !?!

 

MILIVOJE: Zbog tebe ja ispadoh, “Borivoje”… Zbog tebe ispadoh “švalerčina”!  Zbog tebe me napraviše “konjinom”, pa još i da sam “gej”!?!  E, pa, Bo-bo! Sad si ga skroz najebo!!!

 

PORTIR: Molim vas… Bez agresije… (Beži bezglavo.Milivoje potrča  za njim.)

 

VANESA: Milivoje, šta ti je!? Kuda ćeš?!!

 

KRESIMIR: Polako, Milivoje! Stani, brate!  Idem ja za njim! Ako ga stigne, ubiće ga!

 

MELISA: Jao, šta se to ovde zbiva!?!

 

VANESA: Kako: “šta”, sejo! Upale smo u “Retro”!?!  Retro- jebarnik!

 

IRMA: (Ulazi u sobu.) “Jeste li čekirali ručak?”

 

VANESA: Jesmo! Pohovanu “va gi-gi”, sa sosom od belog luka!?! A jeli ti, kurvice mala! Izigravaš nevinašce?! Praviš se blesava, a ovamo, grliš mi muža pred rodjenim očima?! E, pa, saćemo malo ispeglati te tvoje “romantične” trepavice. Da ne žmirkaš više tako “nedužno zavodnički”!

 

IRMA: “Zapamtila sam sve…Idem da zagrlim more… More… Romantika… Borivoje… Apartman 103!… Poručili ste aspirin?… Jeste li čekirali ručak?”

 

VANESA: Ma tebe ću ja “isčekirati”, kurveštijo jedna!

 

MELISA:  Seko, seko, smiri se!

 

VANESA: Pusti me, da pokažem kurvi! (Hvata je za kosu, zatim za vrat i cima. Obara je na pod. Melisa hvata Vanesu za ramena. Vanesa se ne obazire, stiska rukama Irmin vrat.) Da vidimo, koga ćeš ti grliti…i ‘vatati…pred “sopstvenom ženom”?!?

 

IRMA: (Mrmlja tekst, patetično.) “Kako je to živeti sa ženom”?… “Kada budem sve savladao i umro, kad se svaka požuda i svaki nagon u mome srcu stišaju, razbudiće se ono poslednje, najdublja bit – ono što više nije ja, već velika tajna”… (Vanesa sve jače davi rukama Irmu… Sve dok se ova, od nasumičnog stiska, ne “ukoči”.)

 

VANESA: Tako… Da ti ja pokažem kako, kod mene, kurve prolaze…

 

MELISA: Dobro je, seko, pokazala si joj! Smiri se… (Prilazi Irmi, pljeska je po obrazima.) Gospodjice, gospodjice?! Seko, pa ti si je zadavila!?! (U dnevnu sobu se vraća Kresimir. Melisa mu pritrčava i grli ga; na granici plača i histerije.) Kreso! Šta je bilo, jesi stigao Milivoja?!?

 

KRESIMIR: Ma jok, zgrabio je kuhinjski nož i vitla onog momka po plaži! A šta se ovde dešava?

 

VANESA: (Sipala sebi piće.) Ništa. Zadavila sam kurvu.

 

Zatamnjenje…

 

U MRAKU SE ČUJE JEDNOLIČAN GLAS: “This game is over… Igra je završena… This game is over… Igra je završena… This game is over… Igra je završena…’’

 

“Apartman 103” je prazan. Postepeno biva  blago osvetljen. Glas prerasta u oficijelni:

 

Poštovani gosti,

Dobrodošli u hotel “Retro”! Prvi  hotel na našim prostorima sa automatizovanom poslugom! Na raspolaganju su vam brojne ugostiteljske usluge iz doba našeg najslavnijeg hotelijerstva! Oružje, mobilni i uredjaji za opštu komunikaciju, nisu dozvoljeni, i biće vam oduzeti za vreme boravka u našem objektu! Želimo da se osećate retro i opušteno. S toga smo za vas osmislili veoma zanimljivu igru! Naime, ukoliko odmah ne otkrijete da su članovi našeg osoblja ,,robotizovane lutke’’, menadžment hotela će vas nagraditi sa još nedelju dana gratis odmora! Ukoliko pak, otkrijete ,,našu igru’’, uz nagradni boravak, moći ćete da tražite i povraćaj vašeg novca! Važno upozorenje! Prema poslednjem ažururanju uslova, od prošle 2184. godine, Agencija ne snosi nikakve posledice za vaše zdravstvene promene, jer je ova avantura, deo ugovora koji ste potpisali! Molimo vas da proživljene prijatne, ili u datom trenutku po vas, neprijatne situacije, ne prepričavate rodjacima i komšijama!  Uostalom, u trenutku kada otkrijete našu “slatku prevaru”, igra postaje završena. Hvala na poseti i dodjite nam opet!

 

Čuju se glasovi, kao odušak iz “offa”:

 

MELISA: Šteta što je i onaj, lepi portir, bio silikon koji hoda!

 

VANESA: Da. Po tom pitanju imaćemo malu porodičnu raspravu, zar ne?

 

Zavesa.

author-avatar

O autoru Branislav Marković

Točak, rođen je 29.09.1962. godine u Vladičinom Hanu. Diplomirao je na Fakultetu dramskih umetnosti, na grupi za Menadžment i produkciju pozorišta, radija i kulture, u Beogradu 1994. godine. Bavi se pisanjem, režijom, produkcijom, muzikom… Član je Udruženja dramskih pisaca Srbije, Udruženja književnika Vranja i UNS-a. Komedije u južnom dijalektu: ”Povraćaj iz Hag“ (2006), “Putovanje kroz gusto granje“ (2008), ”Made in Hollywood“ (2010), „Kuvarske priče“ (2010), ”Svemoguća misija“ (2012), ”El Mud(r)injo“ (2014), izvođene su na scenama širom Srbije, što autora svrstava u red najgledanijih dramskih pisaca u prve dve decenije dvadeset prvog veka. Objavljene knjige: „Pozajmljena lica“- drama, (2001), “Za njeno ime – SMS poezija (2006), „ROKI FOR REVER“ - savremene monokomedije u vranjskom govoru (2019).

Back to list

Iz rubrike