Poezija

Samo smo ponor

*

Zašto volim da sedim samcijat? Ne znam. Možda zato što sam eremita. Meni retko kad prija društvo. Ako nas dvoje sedimo bilo gde, i kada ćutimo, ta naša ćutnja uznosi.

Sedim na Tašmajdanu, u Šansi, nadomak čudnog skeleta konjanika – o, kako je nestvaran! Prodor magije u naš papirnati svet. Ovaj čarobni smešni kentaur je živ! Življi od ma čega što trenutno promiče parkom. Takoreć – besmrtno, magijsko otelotvorenje iz sna!

Taš je kosturnica, tajna, nada. Upravo ispijam pivo sedeći u pletenoj stolici a tri metra poda mnom leže neznane kosti nemih heroja i kalfi, izmešane sa zemljom. Gledam čudesnog Rosinantea, lelujavo i vitko kljuse, priviđenje, slučaj, proplamsaj igre, ovde, na tamnom i neizvesnom putu ka Markovoj porti. Pomišljam kako bi mi sada nadasve prijao tvoj glas, čak i ako bi samo ćutala, sedeći spram mene i osmehujući se varljivim nebesima.

 

ISPOD ZAVESA

Sneg je isti.

Dvorište –

isto.

Jedino

sve je manje

senki.

Grimiz se raspiruje

unutra

u tamnom bubnju

i biva nebom

ispod zavesa.

Jedino

sve je manje

senki.

 

OTKRIO SAM

otkrio sam ispod tvog lica

lice deteta

utisnuto u jastuk

lice onakvo

kakvim ostaje za života

ali i potom

nakon što se rastvorimo

telom

i nakon što se prah obraza

uskovitla ka Mesecu

ili ka Suncu –

i dok opadanjem

tamni nam vreme

trajnost se u tvom oku ne gasi.

 

*

Ovih dana zemlja je tvrđa.

Kaže mi grobar:

tek kad iskopaš pola metra

više

biva toplije

srma diše

ašovi lakše prodiru

a kiše

donje i gornje vode

spoje.

I što je jama dublja

zemlja je mekša

rastresitija

nas dvoje

(u jednom posebnom

trenu

samo smo ponor

i prozrak

u vremenu)

Šta biva sa nama?

Kud li

šume

kud tela

na kojima se toliko

radilo?

Gde se ugasi sjaj zenica?

Kada?

Otkuda to osećanje

da ćemo živeti

Večno

Zauvek

Sada?

 

*

Tu nema haljine

unapred skrojene.

Tela

ulazeći u kalupe

kaliraju

na onome

što pripada snu.

Prozraci u zoru

parče mesa

bačeno u provaliju.

Ne ne postoji taj kroj

po kome bi se mogao

ravnati

tvoj stas

(sem vetra

i tišine).

 

*

Ne pamtim snove. Tri mačke potpuno mirnih tela pretvaraju se u kristal. Pas je sada

marama koja vijori u prostoru van oslonca i zidova. Ti si u zrnu koje se ne da opipati.

Zrno je u stanu. Sav stan je rasut u zrnevlje koje se ne da opipati.

Deca su uronjena u daleka topla sidrišta

izvan nas.

Sada svi naši dani jedre ka dalekim toplim sidrištima.

author-avatar

O autoru Borivoj Vezmar

Rođen 1971. godine u Pakracu. Diplomirao je na Katedri za srpsku književnost sa južnoslovenskim književnostima na Filološkom fakultetu u Beogradu, gde je zaposlen kao bibliotekar. Dosad je objavio četiri zbirke poezije. Pesme i zapisi su mu objavljivani u periodici.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *