Antiratna i ekokritička svest bonsai dece

Druga zbirka pesama Ognjena Aksentijevića Rezervat odbeglih ptica očevidno je obeležena simbolikom ptice. S jedne strane, zbog svoje mogućnosti letenja ptica simbolizuje slobodu i nesputanost. S druge strane, pošto je obično deo jata, ptica se istovremeno može razumeti i kao simbol društvenosti. Imajući u vidu celovitu naslovnu sintagmu i činjenicu da je rezervat mesto gde se čuvaju ugrožene vrste od izumiranja, može se naslutiti da ptica u nazivu zbirke svoju slobodu veoma teško ostvaruje, ili ostvaruje tek nakon što je „odbeglaˮ. Zbog toga, ptica kao simbol u ovoj zbirci postaje i svojevrstan oksimoron.

Pomoću simbola ptice čovek je prikazan kao prognanik, odnosno, kao čovek koji je prognan usred rata sa svoga ognjišta, i prinuđen da živi u izgnanstvu, u egzilu, ili u ovom slučaju u rezervatu. Ptice u rezervatu pevaju pesme o domovini iz koje su prognane. Pošto su u progonstvu, pesme koje ptice pevaju nalikuju elegijama, pesmama sa izrazito tužnom emocijom. Da je rat razlog progonstva možemo da shvatimo veoma lako na osnovu tema, motiva, opštih mesta koja na rat i upućuju: puške, gusenice, uniforme. Da je reč o čoveku-ptici može se zaključiti i iz pesničkih slika kojima se motivom ptice opisuje događaj ili stanje u kojem je lirski subjekat u tom trenutku. U pesmi „Odliv krviˮ ptice „starateljskiˮ posmatraju decu koja tokom rata žele samo da pobegnu negde gde mogu da isprobaju „lepe ideje za igruˮ: „od gladi budne ptice na bankinama/ zabrinute su kao starateljiˮ. Čovek-ptica u pesmi „Bonsai životˮ zapravo je dete čije perje roditelji „trzaju godinama, natenaneˮ, tako mu oduzimajući moć upravljanja svojim životom. Glagolom koji se vezuje za pticu – „gnezditi seˮ, se u pesmi „Iskrenjeˮ izražava osećanje straha usled izlaganja opasnosti: „gnezdi se jezaˮ. Nasuprot tome, podrška prijatelja iskazana je rečima „sve ptice sam vezao oko nogu/ izvrnuo naglavačkeˮ. Dok u pesmi „Reciklirani Pacifikˮ metaforom gneždenja se prikazuje sahrana umesto svijanja porodičnog doma: „gnezde se u napuštene kljunove/ sijaju groboveˮ.

Zbirka je kompoziciono podeljena na tri ciklusa, koja su povezana jedinstvenim lirskim glasom: „Sporo rasti mala vrboˮ, „To su naši jarboli. Nisu naše zastaveˮ i „Marabuov vrtˮ. Ova tri ciklusa tvore kriptopoemu čiji je lirski junak ptica Marabu. Marabu je ptica koja ima nekolike nadimke, neki se odnose njeno srodstvo sa rodom, te je prozvana „roda-ađutantˮ. Dalje, nadimak ađutant je u korelaciji sa simbolikom prostora rezervata, s obzirom na to da ađutant označava pomoćnika, slugu ili glasnika, što ukazuje na službu ili zavisnost od nekog. Drugi nadimci se odnose na Marabuovu ishranu; naime, on je lešinar, te ima poetski nadimak ptica „grobarˮ. Kao takav, Marabu ima ulogu čistača u ekosistemu, te će se u nastavku videti kako se ta uloga odnosi na poslednji ciklus zbirke.

Kroz čitavu zbirku su protkani antiratni motivi, zbog čega zbirku možemo da čitamo kao antiratnu poemu. Asocijacije na rat u pesmi „U geriliˮ su izražene kroz pesničke slike mokre uniforme, puške i gusenice. Rat u ovoj pesmi je u kontrastu sa pacifističkim željama lirskog junaka da se pretvori u šumu i ne učestvuje u vojevanju. Slike rata upotpunjuju apokaliptični motivi, koji su brižljivo prožeti kroz sve cikluse, čak i one koje nemaju ratnu pozadinu. U saglasju sa ratnim dešavanjima jeste i težnja roditelja da zaštite decu od pošasti, te to čine nedozvoljavanjem deci da odrastu. Imperativ u prvom ciklusu „Sporo rasti mala vrboˮ ukazuje na naređivanje ili savetovanje lirskog subjekta vrbi da sporo raste. Vrba kao biljka asocira na svoje stanište, vodu, pri čemu idiom „raste kao iz vodeˮ implicira na to da se prirodni brz rast mladog bića nasilno usporava. Naziv ciklusa sugeriše temu pesama koje mu pripadaju – a to je nametnut stanje „odloženog odrastanjaˮ. Nasilno usporavanje odrastanja je najbolje prikazano u pesmi „Bonsai životˮ. S obzirom na to da termin bonsai označava način uzgajanja biljke, odnosno da podrazumeva usmeravanje, kontrolisanje, još tačnije sprečavanje rasta biljke, u ovoj pesmi možemo da uočimo kako su deca rata postala „bonsai decaˮ. Bonsai odgoj dece je prikazan u slikama poput one u kojoj majka “vezuje nas u kućni inventarˮ.

Jedno od sredstava koje doprinosi uverljivosti slika strahota rata je upotreba infantilnog tona i razmišljanja deteta koje ne razume rat, već misli da se očevi igraju puškama. Takav odnos se vidi u pesmama „Averzija prema otadžbiniˮ i u pesmi „U zoru potraži nešto nazbiljˮ. Stihovima „plaču kroz košmar dok se u sobi pored/ roditelji igraju mesaraˮ se u pesmi „Averzija prema otadžbiniˮ bez reči o ratu prikazuje intuitivno svest dece koja su u strahu od nečeg ozbiljnog, a ne znaju jasno o čemu je reč. Pesma „U zoru potraži nešto nazbiljˮ pomoću slike mrtvog jelena, kojeg su „uspavaliˮ i „oslobodiliˮ, prenosi čitaocu ton pritajenog terora. Prepoznaje se prisustvo smrti, koje je u biti ratno; smrt je blizu i „cveta crveno napaja seˮ.

Rat je u prvom ciklusu okosnica lirske radnje, ali se u tonu drugog ciklusa „To su naši jarboli. Nisu naše zastaveˮ osećaju posledice rata iz prvog ciklusa. Sam naziv ciklusa ukazuje na prisustvo neprijatelja, jer ako su na „našim jarbolimaˮ tuđe zastave, to znači da je neprijatelj preuzeo „našˮ brod, ili državu u prenesenom značenju. Pesma koja najbolje izražava datu misao je „Klanica Prizrenˮ, jer označava „naš jarbolˮ i „tuđe zastaveˮ odnosno kako neprijatelj svoje ideje ispoljava i ostvaruje na „našˮ račun i u „našeˮ ime, a protiv „našeˮ volje. Antiratni karakter zbirke se iskazuje i pominjanjem onih ko „u tim kućama/ večeras u krevet odlazi bez večereˮ i isticanjem da se svetinje čuvaju čuvanjem mira, a ne svojatanjem, dok se otadžbina brani hranjenjem onog ko je gladan.

Pesma „Trešnje u egziluˮ se motivima trešnje, egzila i hiperborealnog severa asocijacijativno oslanja na poeziju Miloša Crnjanskog. Za razliku od Crnjanskove „Sumatreˮ koja kao glavnu ideju nosi povezanost čak i najudaljenijih predela i stvari na svetu, Aksentijevićeva pesma ima ton obrnutog sumatraizma. Lirski subjekat raspravlja sa sagovornikom o tome da je u otadžbini bolje nego u tuđini, dok sagovornik misli da je bogatija tuđina: „neko je ukinuo gradove/ unapredio ih u destinacijeˮ. U nastavku, lirski subjekat ga ubeđuje da nije u pravu jer: „Evropa će se za deset godina raspasti, ostaće sela sagnjile lavande na jugu/ hiperborealni sever iznadˮ. Stoga umesto da se ceo svet asocijativno povezuje sa dalekim mestima na različitim stranama planete, u ovoj pesmi su daleka mesta simboli otuđenosti i nepoverenja: „govoriš mi da je na krajnjem jugu sve/ i nebo, i polja, i alge/ žuto od paranojeˮ. Obrnuti sumatraizam podržava ton čitave zbirke, demonsku atmosferu posleratnih zbivanja koja nisu bremenita nadom, kao što se to moglo naslutiti u Crnjanskovoj „Sumatriˮ.

Na koricama knjige je kao amblem prikazana ptica Marabu i tako privilegovana. Naziv trećeg ciklusa ove zbirke, „Marabuov vrtˮ, ukazuje na pripadnost, stanište kojem pripada Marabu. Lirski subjekat i njegovo jato marabua pevaju u retrospekciji o vrtu u kojem su živeli, odnosno, o svojoj otadžbini iz koje su odbegli. U nazivu ciklusa se takođe prepoznaje i biblijska aluzija na Rajski vrt, zbog čega može da se razmišlja i o tome da su ptice prognane zbog nekog greha. Prva pesma ovog ciklusa, „Ispuštena Rivijeraˮ, nazivom upućuje na izgubljeni raj. Asocijacije poput života koji se odvija u „tuđem krvotokuˮ i „povijenih vešala na kapiji gradaˮ upućuju na nemir i nepripadanje lirskog subjekta mestu u kojem živi. Ako je raj u čoveku, onda je raj lirskog subjekta odavno izgubljen, jer: „lažem da pogled na decu u meni ponekad budi srećuˮ. Navedeni stihovi ukazuju na detinjstvo izgubljeno ratom i na nemogućnost radovanja zbog drugih koje može da zadesi ista sudbina.

Osim biblijskih aluzija i ratnih prizora, ova zbrka je važna i zbog odnosa prema ekološkim temama, odnosno zbog svoje ekokritičke svesti Pesma „Reciklirani Pacifikˮ sadrži ujedno apokaliptične i vitalističke slike. Lirski subjekat peva u prvom licu množine, jer se tema ove pesme tiče kolektiva, a ne ličnog iskustva straha ili shvatanja strahota rata. Kolektiv ili jato posmatra konkurentnu vrstu, albatrose kako preuzima njihovu teritoriju, o čemu je bilo nagoveštaja u prethodnom ciklusu. Pacifik je recikliran radi dolaska mladog naraštaja na mesto prethodnog koji je nasilno nestao. Ekokritika u pesmi „Benzinske dugeˮ je snažno izražena intenzivnim kritičkim tonom: „pola planete smo već raskopali i popločali/ (…) jednom će se majka teško zakašljati/ pocepati usireno more oko ekvatora/ umesto u srce/ noga će nam propasti u prezreli paradajz.ˮ Lirski subjekat predviđa da će nas nezajažljivo skrnavljenje majke Zemlje dovesti do njene osvete ili smrti. Već u sledećoj pesmi „Rađanje zemljeˮ se nastavlja propadanje majke Zemlje u vidu velikog požara. Lirski subjekat i njegovo jato iskaču iz kanadera i beže. Smrt planete osim rečima „na zemlji je jeziva tišinaˮ se ukazuje rečima „čak smo i mi/ domaće ptice/ zaboravili da pevamoˮ. Odsustvo pesme ptica ukazuje na potiskivanje sećanja na traumu rata i progonstva, kao i odbijanje osobe da se seća i govori o traumatičnom iskustvu.

Ptice su u poslednjoj pesmi zbirke „Preobražajˮ vladari koji od đubreta potrošača prave gnezdo. Pesnik je iskoristio nadimak ptice Marabua, „ptica pogrebnikˮ, te na krajnje ironičan način slika Marabua kao grobara čoveka. Čovek zbog svoje bahatosti i uronjenosti u konzumerizam više nije čovek, nego – samo potrošač. Ljudi u životima ptica postoje isključivo kao bića koja su im uništila stanište, te se sreća preokreće u korist Marabua. Kao i reč „potrošačˮ, tako i reč „vladarˮ ima ironičan naboj. Ptice su napokon postale vladari, ali vlast nad deponijama nije neka vlast. Zaključak pesme, kao i zbirke, nosi jetku poruku da nema pobednika u ratu jer treba „potući se na strani gubitnikaˮ. U prethodnim ciklusima postoji u nagoveštajima što je sada jasno na kraju, da su „povešani herojˮ, što su preživeli omogućili „jutrima modrim od prećutkivanjaˮ. Navedeni stihovi su u korelaciji sa prvom pesmom zbirke „U geriliˮ, gde lirski subjekat kaže da „dezertira  u pobedničkoj povorciˮ dok „liže zamišljene raneˮ, i da ga „muči što i ostale/ one su svoje izborile/ nama je naše dato.ˮ Oksimoron dezertera kao pobednika otkriva da lirski subjekat nije nikakav pobednik, već zapravo gubitnik. Pošto je „nama naše datoˮ, znači da nisu zasluženo preživeli, već nezasluženo. Poslednja strofa zbirke u kojoj Marabu predviđa da će ustati usamljeni rob, ukazuje na vrlo mračnu budućnost u kojoj nema pravog pobednika, stoga ni zdravog budućeg poretka.

Značaj i vrednost zbirke Rezervat odbeglih ptica, nije samo u veštom i poetskom prikazivanju ratnih prizora i njihovih uzroka i posledica, već i u osvrtu na današnje posleratno stanje. Negdašnji ratovi koji su ptice oterali u rezervat su ostavili kao trag ne samo lične i kolektivne traume, već i loše ekološko stanje i konzumerizam kao religiju modernog čoveka. Pažljivim komponovanjem ciklusa zbirke i snažnim pesničkim slikama, pesnik je na vrlo promišljen način povezao teme rata i ekoloških katastrofa, i prikazao njihovu uzročno-posledičnu vezu. Predstavljanjem dijaboličnog i apokaliptičnog pejzaža je postigao da osetimo ono što lirski subjekat zna kao jedinu realnost – život u egzilu. Način na koji zbirka tretira aktuelne i svveprisutne teme i odabir reči kojima se autor služi samo nagoveštava potencijal koji ovo delo sobom nosi, njegovu snagu i volju da utiče na savremeno društvo.