Nebojša Bradić, pozorišni reditelj i esejista, rođen 1956. u Trsteniku. Diplomiraopozorišnu i radio režiju na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu. Režirao više od devedeset prdstava – drama, opera, mjuzikala i baleta. Profesor je glume na Akademiji lepih umetnosti u Beogradu. Predstave Nebojše Bradića igrane su u pozorištima bivših jugoslovenskih republika, u Italiji, Austriji, Mađarskoj, Engleskoj, SAD, Češkoj, Švajcarskoj, Ukrajini, Rusiji, Grčkoj, Albaniji i Turskoj. Dobitnik mnogih domaćih i međunarodnih nagrada.
Prva reč koju ste izgovorili?
Nepoznata.
Vaše prve igračke?
Zvečka koju sam video na jednoj od svojih najranijih fotografija.
Vaše igre?
Igre sa loptom. Prvo neizbežni fudbal, a zatim košarka i odbojka. Dogurao sam do košarkaške i odbojkaške ekipe svoje škole.
Kao dete želeli ste da postanete?
Muzičar. Crtač stripova. Disk džokej.
Prvo slovo koje ste naučili?
Gledajući “Politikin zabavnik” u oblačićima stripova su se nalazila prva slova koja sam naučio.
Šta Vas je rastuživalo?
Večeri i noći koje sam provodio sam kod kuće.
Društvo u najranijem detinjstvu?
Drugovi i drugarice iz najranijeg detinjstva nisu više među živima.
Prvi bicikl?
Nisam imao bicikl, ali sam vozio dedin motorcikl.
Prva lopta?
Bila je crno bele boje i završila je u trnovitoj ogradi.
Šta Vam baše najteže u školi?
Zadirkivanja zato što sam nosio naočare.
Učiteljica?
Vera Gagić, istovremeno delikatna i stroga.
Predeli Vaše djetinjstva?
Livade i ambari puni žita na dedinom imanju u Dobrom Dolu.
Da li ste pisali ljubavna pisma?
Pisao sam, pre i posle školskih dana.
Srećete li danas Vašu prvu ljubav?
Još uvek je sa mnom.
Vaš nadimak iz škole?
Brada.
Da li ste se tukli?
Nisam se tukao. Međutim, nije sve prolazilo bez trzavica, provokacija i konflikata. Izbegavao sam da činim protivnapade, dok se duhovi ne bi razišli.
Šta ste čuli o Vašim precima?
Moji pradedovi su ratovali u Velikom ratu. Radoslav je prešao Albaniju, u Parizu završio medicinu i tamo ostao, dedin otac je poginuo na Ceru, treći brat koji je nazvan “drugi Kraljević Marko” je u balkanskim ratovima skinuo tursku zastavu sa tvrđave u Prilepu… Radoslava sam upoznao i vozio se Parizom u njegovom automobilu. Želeo je da mi ostavi svoju biblioteku, ali sam tu priliku propustio.
Preci koje ste sreli?
Pre svih – deda i baba po ocu. Moj brat i ja smo u nihovom domu provodili raspuste, radovali se babinoj kuhinji i dedinim pričama iz zarobljeništva u Nemačkoj. Zahvalan sam na ljubavi koju sam dobijao od njih.
Gde ste obukli uniformu?
U Puli, 60.klasa ratne mornarice. Bilo je to posle Titove smrti, kada se osećale međunacionalne tenzije i izbijali povremeni sukobi. Ratna mornarica posmatraču deluje atraktivno, ali je u vojničkoj praksi zbir dužnosti koje nisu nimalo privlačene: od čišćenja I pranja broda do višednevne izolacie od kopna, Kao “kulturnjak” sam imao mnogo lakše poslove nego na poligonu ili brodu. U slobodno vreme, sedeo bih na obali, kroz žicu gledao u more i maštao o daljinama.
Ko Vam je došao na zakletvu?
Niko.
Gde je otišla Vaša prva plata?
Kao i prvi honorari: na knjige i putovanja.
Kako objašnjavate činjenice da je teatar mnogo stariji od prve Olimpijade?
Grci su teatar razumeli kao nešto što se zajedno tiče svih koji žive u polisu, u gradu. Pozorište uspostavlja situacije, zbivanja koja su važna mnogima, većini, možda svima. Ono pokazuje moguće načine ponašanja, uspostavlja javnost, koja je njegovo najmarkantnije obeležje. Zbog toga je teatar nastao pre mnogih institucija, pa i Olimpijade.
Da ste u prilici, šta bi upitali Eshila?
Pitao bih ga kako se osećao na brodu koji ga je vodio u progonstvo na Siciliju. Stihom o strahu od nepravde on je izrazio opomenu vladaru da se čuva zloupotrebe moći nasiljem. Njegova kritika je shvaćena kao provokacija i bio je prisiljen da u svojoj 66 godini napusti Atinu.
Definisali ste pozorište kao mesto gde je moguće preispitivati zajedništvo…
Izolacija tokom epidemije Kovida 19 je ozbiljno oštetila izvođačke umetnosti, a pozorište je nadublje stradalo. Udarac je bio na samu suštinu pozorišta – na čin interakcije između glumca i gledaoca. Imao sam sreću da u tekućoj sezoni uradim tri predstave koje su mi pomogle da ponovo uspostavim izgubljenu perspektivu koju trasira pozorišna umetnost.
Šta se krije u Ibzenovom detinjstvu?
Verujem da se krije sve ono što je omogućilo da nastane opus jednog od najvećih dramatičara svetskog teatra. Od svojih početničkih radova na pozornicu je iznosio uzroke i posledice, skrivene namere i razloge, pozadinu ljudskog ponašanja i društva. On je tragao za dubljim, skrivenim smislom i nije se zadovoljavao unapred pripremljenim odgovorima.
Šta ste naučili od Pitera Bruka?
Od Bruka još uvek učim. On je genije i fascinantna pojava u svetskom teatru 20. veka. Pojavio se kao “enfant terrible” pedesetih godina prošlog veka, šezdesetih je postao svetski poznat, sedamdesetih je pokrenuo pozorišnu laboratoriju u Parizu u kojoj je nastavio pozorišnu misiju koja traje. A da bi se trajalo, nije dovoljan talenat i znanje, nego spremnost da se iznova i iznova postavljaju pitanja.
Šta mislite, s kakvim osećanjem je Euripid pisao “Žene iz Troje” ?
Euripid je pisao “Žene iz Troje” kao opomenu zbog jednog osvajačkog rata koji je vodila Atina. On je govorio o nasilju koje se vrši u ime većine, a nasilje pobednika nad pobeđenima na pozornici se utisnulo kao jedno od najtrajnijih nasilja. Euripidova empatija u “Ženama iz Troje” je bila na strani manjina.
Gde Vam beše lepše, u danima ili u noćima?
Priroda moga posla je vezana za veče, odnosno noć. Zbog toga se i neki od najlepših trenutaka vezuju za noć – premijere, koncerti, proslave… Ali, ni dani ne isključuju čar kreativog susreta ili opuštanja u prijateljskom okruženju. Međutim, kada čitam ili pišem, za to biram jutro.
Zašto se ljudi zaklinju?
Zato što sumnjaju u istinu.
A zašto proklinju?
Iz slabosti i nemoći.
Čemu služe milioni zakona i propisa?
Služe demokratiji, a demokratija je, prema Čerčilu najmanje loš od svih loših oblika države. Onog trenutka kada je nestalo ono što je Eshil nazivao “strah od nepravde” bilo je potrebno razviti propise i zakone.
Kome verujete?
Svojoj ljubavi, svojoj prijateljici, svom ogledalu – svojoj ženi.
Pred čijom slikom ste najduže stajali?
Pred slikama Marka Rotka u galeriji Tejt modern u Londonu. “Rotkova soba” me je preplavila intenzivnim i nezaboravnim talasima različitih osećanja. Želeo bih da ponovo budem tamo, zato što je to remek delo koje istovremeno nosi tragediju i neopisivu nadu.
Kurosava ili Bergman?
Kurosavina ekranizacija Makbeta (“Krvavi presto”) je najbolja filmska adaptacija jedne Šekspirove drame koju sam gledao. Ipak, u životu i karijeri više su mi značili Bergmanovi filmovi, čak I tada kad nisu bili savršeni.
Kako danas izgledaju zablude iz Vaše mladost?
Da nije bilo “zabluda” u mladosti, verujem da ne bi bilo ni mnogih postignuća. Zato mi je teško da o tome mislim kao o zabludama. Radije bih koristio reč idealizacija posle koje neminovno sledi realnost kao razvojni proces a ne kao zabluda.
Začin?
Cimet, zatim oraščić, korijander…
64?
Šah sam najčešće igrao sam sa sobom, isprobavajući raznovrsna otvaranja i partije.U mom društvu šah nije bio omiljen, tako da sam teško nalazio partnere za igru i u kojoj sam lako pobeđivao. Pretpostavljam da to ima veze sa talentom za matematiku. A ta vijuga u mozgu je odgovorna i za muziku.
Vaši strahovi?
Izgradio sam čvrst odbrambeni sistem i uspevam da se odbranim od strahova.
Čega se stidite?
Psovki koje u žaru probe uputim glumcima. Zbog toga im se redovno izvinjavam – pre i posle probe.
Praštate li?
Praštam, ali ne svima. Ne praštam onima koji lažu i varaju, Ne praštam pohlepnim manijacima koji misle samo na sebe. Ne praštam onima koji svoja jadna mišljenja nameću svima ostalima. Ne praštam tiranima.
Tražite li da Vam se prašta?
Ne tražim oproštaj, već nudim izvinjenje za nešto u čemu sam pogrešio.
Čime se ponosite?
Nisam se svetio onima koji su mi činili zlo. Čak i onda kada je to bilo veoma bolno.
Ko Vas je razočarao?
Onaj kome sam pomogao.
Koga ste Vi razočarali?
One kojima sam pomagao.
Čemu uvek dajete prednost?
Principu nade.
Da li ste ikada bili bezbrižni?
Nikada nisam previše verovao u utopije.
Šta dalje?
Nijedan plan nije dobar sam za sebe, pa ni ovaj u kome ispisujem odgovore. Imam vere da ljudi kao i svet nose dovoljno dobre budućnosti.
Razgovarao Enes Halilović
