Za antologiju

Bol opštih mesta

Život na stolu

Jednoj drugoj J.

Bogu hvala, pošteđena sam života.

Na pisaćem stolu marke, etikete,

nalepnice sa mojim likom: o, Judita,

naše su glave u školskoj torbi.

Svaki put kada spavam sa neprijateljem,

zabole me moja opšta mesta.

Jezička akupunktura je bezuspešna,

plitki ubodi olovke jedva dotiču maštu.

(Koitiram kroz mračnu komoru,

trbuh mi je pun naopakih slika.)

Nakarminisana, ljubim viljušku i nož:

ljubav je hranjiva kada i zalogaj pati;

iza jela ostaje umetnost,

otisci zuba na hladnoj prošlosti.

Na pisaćem stolu čaše od juče;

– rođene smo u znaku vodopije, –

tvoja je krvava storija razvodnjena,

more i ovde sve Mrtvije.

 

Mlečni put

Samo jedna probušena kesa,

a mleko curi za mnom

otkako se odvojih od sise.

Nije me osamostalila samousluga,

stidim se hrane koja mi ide na oči

pa usput sisam sve prste u mene uprte.

Izvestan osmeh

Po kratkom osmehu

jedva se mogu proceniti zubi

koji po kratkom postupku

pregrizu svaki čvor.

Što procede, melem je na ujed.

Pa dobro, neka se prekine pupčanik,

ja sam i tako na oba njegova kraja;

čitak zubopis svedoči

šta je čije na telu.

 

Crvena nit

Niti kroz pesmu, niti kroz priču, –

crvena nit teče niz Dunav;

od udice do udice, riba glavom plaća

slobodan protok ideje.

Bezbroj puta se umire u istoj reci;

na suvom je čak i smrt konačna.

 

Ruku na srce

Sasvim sam omekšala:

čim metnem ruku na srce,

već ga i držim u šaci.

Odviše podležem jeziku,

radim samo kako je napisano,

slike se obistinjuju na moj račun.

Zato, ako kažem da mi je crno pred očima,

pola baci u vodu,

more će uzeti svoj deo mraka.

Granica nas deli prostom deobom:

s jednim ljudskim i jednim ribljim okom

živeću dvovremeno,

dovoljno uravnotežena da se bez reči

raziđem sa sobom.

Mrtva priroda

Cveće se rastvara u vodi,

voda u čaši,

čaša u sobi.

Vreme je spremno da poteče.

Ujutru,

soba se zgusne u čaši,

čaša u vodi,

voda u cveću,

pogled je opet kristalno čist.

 

Zavesa

Uvek obrišem ono što mi piše na čelu,

neka se vidi da mi je savest čista.

Zadnje misli se povlače sporednim stepeništem,

opada budnost, spušten pogled zamračuje scenu.

Život se meko prizemljuje,

sav strah je u nogama.

 

Izbor sačinila Danijela Jovanović

author-avatar

O autoru Judita Šalgo

(Novi Sad, 1941 –Novi Sad, 1996) jugoslovenska književnica. Završila je studije opšte književnosti u Beogradu. Prevodila sa engleskog i mađarskog jezika, bila urednica Tribine mladih u Novom Sadu, kao i Matice srpske. Objavila je zbirke poezije: Obalom (1962), 67 minuta, naglas (1980), Život na stolu (1986), zbirku priča Da li postoji život (1995) i roman Trag kočenja (1987). Posthumno su objavljeni romani Put u Birobidžan (1997) i Kraj puta (2004), Jednokratni eseji (2000) i Hronika, (2007) kompilacija radnih beležaka, intervjua, izjava i govora.

Back to list

Iz rubrike