Poreklo pripovedanja

Dejan Vukićević (Kraljevo, 1965 – Beograd, 2022) diplomirao je svetsku književnost, magistrirao i doktorirao bibliotekarstvo i informatiku na Filološkom fakultetu u Beogradu. Objavio knjige priča (Korota, Narodna knjiga, 1998; Aleja bizarnih kipova, Rad, 2002; Omama, „Filip Višnjić“, 2007; Nokat i meso, Kulturni centar Novog Sada, 2016; Privatna antologija, Srpska književna zadruga, 2021) i romane (Bodilo, Građanski forum, 2005; Cerebrum, Čigoja štampa, 2012). Nekoliko njegovih priča prevedeno je na poljski, španski, slovenački, mađarski i rumunski, a zbirke Omama i Aleja bizarnih kipova prevedene su na poljski. Zbirka Nokat i meso objavljena je na mađarskom jeziku. Radio je u Narodnoj biblioteci Srbije.

Prvo sećanje?

Mogao sam imati tri ili četiri godine jer se scena dešava u dvorištu iznajmljene kuće (potom smo se preselili u našu, novoizgrađenu), dakle 1968. ili 1969. godina je. Po ogromnom dvorištu bez ograda popadao je sneg, od tog bleštavila teško razaznajem kabastu priliku koja korača dvorištem. Otac je

i inače bio kabaste prirode, ali njegove gabarite poprilično je proširilo nešto što drži u rukama. Kroz prižmirene kapke nazirem i da je nasmejan, što me pomalo zbunjuje jer sam ga takvog retko gledao. Čujem baku kako mi govori: Vidi, kupio ti tajko televizor!

Dominantan strah u detinjstvu?

Moja baka je vavek bila zabrinuta da li smo brat i ja jeli i da li smo dovoljno pojeli, strahovala je da ne ostanemo gladni. Razumljivo je to sasma, ako se na umu ima da je živela u teškim vremenima, da je bežala od rata, gladi i nemaštine. No, posledica svega toga bili su neumereni kilogrami koje smo brat i ja nosili. I zbog njih trpeo sam tokom čitavog detinjstva strah da mi se ne prilepi nadimak Debeli, kojega sam se užasavao. Nekako sam ga na čudne načine uz pomoć svakakvih veština i dovijanja izbegavao, ali bio je jedan dečak kojeg smo zvali Koska, ne zbog toga što je tako izgledao, već zbog prezimena Kostović, koji je znao ponekad da me tim prilepkom oslovi. Tako sam bio prinuđen da mu se na svakakve načine dodvoravam ne bih li mu se omilio i ne bi li „zaboravio“ da me tako oslovi. Toga sam se potom, kroz život, prilično stideo. Začudno je to što sada, dok ovo pišem, kilogrami s mene odlaze bez moje volje, a da me to nimalo ne usrećuje.

Radost?

Ako ne računamo već pomenutu radost prvog televizora, koja to zapravo i nije bila, jer nisam mogao imati predstavu šta je to uopšte televizor, moje radosti detinjstva bile su igranje fudbala, na livadi, na školskom odmoru, gdegod i kadgod, kasnije ples u disku, zapravo na igrankama, prvo skakanje uz Pekinšku patku, potom igranje uz novotalasne bendove, porodični odlazak na kraju školske godine na kolače u park, pored Ibra. S plesom sam završio već sa petnaest godina, iznenada, ničim izazvan, na podijumu, samo sam stao i više nisam zaplesao. (Sve do žurke koju smo žena i ja napravili u poznijim tridesetim godinama, kada me je nešto što sam osetio u muzici Prodidžija nateralo da zaigram. A onda opet potonem u život bez igre.) Nešto tako dogodilo se i s fudbalom. Najednom, s navršenih sedamnaest, shvatio sam, zapravo više osetio, da je kraj, da ne umem da ga igram. Otada samo ga gledam. Mada, često mi se javi poriv, kada vidim dečake kako se dobacuju loptom, da uletim i zaigram se s njima. Ali namah se setim da sam matorac i da ne treba to da radim. Jer nije lepo deci kvariti igru, bez obzira što i danas umem da pimplam loptu dvadesetak, bogami i trideset puta.

Igre?

Odgovor se, takoreći, sastoji u prethodnom pitanju. Toliko smo voleli i igrali fudbal da smo odlazili na igralište i u vreme onog malog odmora od pet minuta. Ali žmurke su mi, sve u svemu, bile najjače. Posebno na pragu puberteta. Skrivanje s tek propupelim curecima. Zbijanje na što manji prostor, tobož da nas ne vidi onaj što žmuri. Dah u dah. Klikeri na mestu budućih grudi.

Učiteljica?

Učiteljica, s tako učiteljskim imenom – Milka, bila je krupna, skladno građena, žena-majka. Ali znala je da pusti potpuno ravnu desnu ruku i uz pomoć centripetalne sile (ili fugalne, nikad to nisam naučio) da odalami šamarčinu koja je imala težinu pesnice. Nisam osetio, ali bilo je i metodom opservacije jasno da je tako. No, iako je, velim, bila majčinski nastrojena, dobrohotna i vazda nasmejana, najviše je pamtim po jednom događaju zbog kojeg i danas porumenim od stida ko jabuka. Elem, zadržali smo se s odmora na grudvanju, ko je mogao da odoli onom mokrom, snegu savršenom za grudvanje, postrojila nas je pored zida i, posle kratkog urlanja, krenula da šamara jedno po jedno, čak i devojčice. Kad je stigla do mene, zaustavila se. Držim, do današnjeg dana, da je to uradila zato što mi je majka radila u školi, a i neko vreme su se moji, ona i njen suprug, kućno posećivali. Obuzeo me je stid, koji me, evo do ovih dana nije prošao. Zašto nisam reagovao, zašto nisam stao u zaštitu Sonje, koja mi je još pride bila i komšinica, zašto nisam tražio svoje sledovanje koje su svi pre mene dobili? Ne znam. Ostao sam, jednostavno, nem. Tada sam bio najbliži školskim batinama. Koje nikada nisam popio. A, eto, trebalo je.

Bajke?

Bajke mi nikada nisu ništa posebno značile.

Prva priča?

Prvoj napisanoj priči prethodi prva napisana pesma. Ležao sam na Prvoj hirurškoj klinici čekajući prvu operaciju. I tako ležeći i čekajući dobio sam inspiraciju. Potom je usledilo još tridesetak pesama. A onda sam, kao i s plesom i fudbalom, okončao s tim. A prva priča izašla je iz šinjela Milorada Pavića. Ubrzo sam uvideo da se to tako ne radi i napisao još jednu u kojoj sam obavio lapot nad Miloradom. I nastavio da koračam svojim stopama.

Prva knjiga?

Ako se pod ovim podrazumeva prva knjiga koju sam zavoleo, s kojom sam se srodio i koja bi mogla da stekne status prve knjige detinjstva, to nipošto ne bi bila ni Alisa, ni Minhauzen, čak ni Orlovi rano lete. To bi bila knjiga Til Ojlenšpigel, o dogodovštinama britkoumog, veštog, spadalačkog, vagabundskog Tila, junaka mog detinjstva. Taj je nadigravao sve odreda, proste ljude, krojače, sluge, ali i one učene, po rangu, a rangove je upravo ismevao, iznad njega. No, meni se činilo da nikoga nema iznad njega, bar ne po inteligenciji, inventivnosti i kreaciji. Tome sam nekako kroz, kako bi rekao mnimi literata, tzv. život i stremeo. A zašto nisam uspeo, vrag bi ga znao. On svakako. Ukoliko se, pak, ovde mislilo na prvu objavljenu autorsku knjigu, nema se šta mnogo pripovedati. Priče su to o raznim smrtima, zato i nosi taj sumorni naslov – Korota. Jedno vreme cvetao je u meni strah da prototipovi mojih junaka zaista i umiru, da postoji nekakva volšebna konekcija između smrti u pričama i smrti u tzv. svarnosti. Ali sam ga se oslobodio, iz naprostog razloga što svi pre ili kasnije…

Vojska?

Za razliku od većine, verovatno, vojsku ne pamtim po lošem. Zaboravio sam i prve tri nedelje nekupanja (to je, i pored nedavnog iskustva s klinike, ostao moj lični životni rekord; ovde moram dodati još jednu fusnotu: posle klinike sam konačno shvatio zašto je naslov knjige mog druga i ispisnika Milena Alempijevića dobar – Sreća okupanog čoveka), i otvorenu ranu na repu koju sam nosio polovinu jedne godine, zaplašen od oficira da „nemoj vi meni da tražite lekara i poštedu svaki drugi dan“, i odbijanje da me posluže u kafiću zato što nosim uniformu. Grad moje vojske bio je Niš, zavoleo sam ga tada a ta ljubav samo je rasla do sada. To je i moj nesuđeni studentski grad a sve zbog jedne Nataše zbog koje sam i upisao onde psihologiju, koju mi je prethodno predavala, i naterao oca da mi „sredi“ da onde odslužim vojsku, jer se ona tamo beše vratila. To kako sam je u tako velikom gradu pronašao neću nikada napisati. Jer bi mi svi rekli ala lažeš. O Nišu sam napisao i jedan traktat, ali sudbina mu ne beše da bude objavljen.

Da li si nekad cenzurisao sebe?

O, da. U poslednjem trenutku pred pokretanje štamparskih presa neko je pročitao rukopis, shvatio da prokaženi pasus može biti ona grudva koja će prerasti u lavinu, dao signal i crvena lampa se upalila. Zamoljen sam da izbacim ili preinačim pasus. Rekao sam da stvar mora da prenoći, ujutru dobro promislio hoću li opet, po ko zna koji put, tražiti izdavača, mogu li to. Zaključio sam da ne mogu i neću. Probao da napišem iznova pasus u kojem neće biti ničeg eksplicitnog, već obavijenog sfumatom, a da se suština ne promeni. Svidela mi se nova verzija. Pristao sam. Jesam li samog sebe ubedio da je nova verzija bolja? Ne znam i ne verujem da ću saznati.

Poreklo? Stablo? Nasleđe?

Moje poreklo je crnogorsko-šumadijsko, dakle srpsko. Pradeda po ocu je s Police, sela nadomak Berana, baba po ocu je iz Dapsića, isto tako. U Dapsiću sam boravio u ranoj mladosti, i u nekoliko mahova prolazio, na putu za crnogorsko more, ama sve nešto ili oko ponoći, ili u svitanje, pa nisam hteo nikoga da budim. Na Polici nisam nikada bio, i žalim za tim. Praded je, nekom mukom, u nekoj od mnogih bežanija, prebegao s porodicom u

Erčege, kod Ivanjice. Ni u Erčegama nisam nikad bio. A imaju tako neobično, bezmalo mitsko, ime. Deda Milić, po kojem se i dan-danas zove toponim, tamo negde, kod Ivanjice, Milićeve livade, hteo je promenu, pa je, čuvši da se kod Pazara zemlja prodaje u bescenje, otišao onamo s rođakom i kupio celo jedno selo, tako su mi, barem, pričali – Bobovik. Tu se začeo i rodio moj otac Radoslav, no kratak mu vakat beše suđen za Bobovik. I za ovaj svet. Tamo je živeo samo do srednje škole, a na svetu šezdeset i dve godine. Bogzna hoću li ja toliko sastaviti. Majka je, kao što rekoh, šumadijsko dete, lepa, prelepa Gružanka, iz Pajsijevića. Roditelji joj umreše mnogo rano, i to ju je obeležilo. A i mene jer pamtim odlaske s njom na groblje, paljenje sveća i njene grcaje. Roditelje je sastavilo Kraljevo, Poljoprivredna škola na Ratarskom imanju, na brdu iznad grada. Odlučili su da kuću podignu u Mataruškoj Banji na besplatnom placu i s povoljnim kreditom. Sve što je ostalo od polovine sela Bobovika sleglo se samo u temelj, za više nije bilo. Od oca sam nasledio oblik ruku i prstiju, inteligenciju, tvrdoglavost i štedljivost. Od majke lik, građu, upornost i, kad zatreba, rasipnost. Od oboje bolest sa smrtnim ishodom.

Šta je najteže u biblioteci?

Meni, barem, u biblioteci ništa nije teško. Naprotiv. Kada sam još onomad, kao početnik, u kraljevačkoj biblioteci sišao po prvi put u depo, da s ostalima radim na reviziji fonda, svi su nekako puktali, gunđali, žalili se, na udisanje prašine, na nedostatak kiseonika, na prljave ruke. Meni je boravak u depou i upoznavanje s tim sakrivenim delom fonda, koji se možda nikad više neće pojaviti u redovnom fondu, sa kolekcijama pre svega književnih časopisa – bio praznik, radost za oko i prste. I dan-danas kada se nađem u najvećem depou knjiga u zemlji, osetim ushit, svaki put iznova, prisustvo knjiga na mene deluje sedativno. Relaks. Slagao sam. Postoji jedna stvar u biblioteci koja je najteža, međuljudski odnosi. Razna podmetanja, spletkarenja, dodvoravanja, umišljanja, loša rukovođenja. Ali to nije nešto što odlikuje samo biblioteke, toga ima svuda. I opet sam slagao. Kad godinama, pa i decenijama, radiš iste poslove, to je najteže u biblioteci. Kao i bilo gde na svetu.

Pisac kojem se stalno vraćaš?

Zapravo i nemam pisca kojem se stalno vraćam. Previše je knjiga na ovom svetu da bih se vraćao pročitanima. Omiljene pisce, to da, svakako. Neću ih nabrajati, nalaze se rasuti po mojim knjigama. Kome je do toga, neka traži.

Note?

S muzikom sam konektovan toliko davno da se više i ne sećam kada se to desilo. Oduvek mi je mnogo značila. Nerado, ali iskreno, dajem joj primat nad svim ostalim umetnostima. Zbog univerzalnosti, valjda, muziku može svako doživeti. Najupečatljivija mi je ona scena iz filma Tajna Kaspara Hauzera, mladić koji je dvadeset godina čamio u podrumu, a onda pušten na slobodu, po prvi put sluša sviranje na klaviru i ushićeno govori šta je doživeo, još uvek bez dovoljnog govornog i jezičkog aparata, da je osetio nešto u grudima, nešto neobjašnjivo. Nisam video bolji prikaz muzike. Postoji jedna kompozicija koja mi znači mnogo više od ostalih, a veoma rano sam počeo da slušam klasičnu muziku, i čuo sam ih zaista mnogo. To je Betovenova Mesečeva sonata. I to se ne može opisati. Treba je samo slušati. I slušati. Ako bih morao da odaberem nešto tako ali van univerzuma klasične muzike, bila bi to Blekova (Black) pesma Wonderful life. Ništa tužnije i, istovremeno, poletnije nisam čuo. Na tužan način slaviti život. A on je svoj ubrzo okončao u nekakvom banalnom saobraćajnom udesu.

Kome pokloniti knjigu?

Ovde se verovatno mislilo na to kome pokloniti svoju autorsku knjigu, a ne knjigu uopšte. Ja svoje knjige poklanjam pre svega najbližim prijateljima, onda kritičarima koji su se bavili mojim delom, pa i onima za koje procenim da bi ih moglo zanimati, rođacima i komšijama koji pokažu interesovanje za to što pišem, lunaticima u kojima prepoznam notu sličnog ludila, ili bar sličnu sklonost ka bizarnom, bibliotekama jer je to dobar način da se pruži mogućnost za čitanje. Posle izlaska svake knjige napravim fajl koji nazovem, recimo, Bodilo, kome sam ga dao, ili Omama, kome sam je dao… U njemu su imena koja krenem da bojim zelenom bojom pošto knjigu poklonim. Poslednju knjigu poklonio sam hirurgu koji mi je izvadio bubreg. Uradio je to na Svetski dan bubrega.