Ilhan Pačariz, rođen u Prijepolju 1983. godine. Diplomirao je komparativnu književnost i bibliotekarstvo na Filozofskom fakultetu u Sarajevu. Pored poetskih, piše prozne i dramske tekstove, kao i književnu kritiku. Objavio je tri pesničke knjige: Sobni nomad (2011); Oniričke pesme (2015) i Vrtlog (2019).
Ilhan?
Porodična priča kaže da mi je ime dala sestra. Kao dečak, povremeno listajući jednu plavu knjigu iz kućne biblioteke s naslovom Muslimanska lična imena, nailazio bih na značenje svog imena, koje je glasilo: „nastojanje u razumijevanju, shvaćanju“. Mislio sam da sam dužan da se ponašam u skladu sa značenjem iz knjige, pa sam se zaista i trudio u tom pogledu.
Pačariz?
Moji preci su se nekada prezivali Hodžić i živeli su u Crnog Gori. Kao što samo prezime govori, bili su privrženi religiji. Bili su mahom „nemirnog duha“. U jednom trenutku, jedan od njih učinio je nešto strašno. Negde od tog momenta Hodžići postaju Pačarizi, što je reč koja živopisno opisuje nevolju, štetu.
Slova?
Nisam bio „čudo od deteta“, nisam čitao ili pisao pre polaska u školu, pa ipak dobro sećam prvobitne fascinacije estetskom dimenzijom slova, naročito pisanih; tek kasnije je došla značenjska, koja i dalje traje i postaje sve jača. Za mene je pisanje uzbudljivo na sličan način na koji je nekome privlačna sportska prognoza i klađenje. I ovde se donekle radi o hazarderstvu. Imam na raspolaganju sva slova koja ima i bilo koji genijalan pisac ili spisteljica. Da li ću pogoditi „dobitnu“ kombinaciju slova i napisati dobru rečenicu, pasus, poglavlje, knjigu?
Stih?
Prvi stihovi su došli u vreme osnovne škole. Išao sam u školu „Vladimir Perić Valter“ u Prijepolju. Bejah nejač dok sam pokušavao da „sastavim“ junačku pesmicu o Valteru. Danas je stih formalno rešenje koje mi, zbog moje sklonosti ka razigranoj kompresiji misli, veoma odgovara.
Zamajac?
Trudio sam se da budem posvećen student književnosti, te sam stoga gledao u profesore kao uzore, i to na način da sam od svakog od njih uzimao ono što mi se činilo da je najbolje, nehotice tako praveći svojevrsni pačvork. Osim toga, pisci i spisateljice koje sam sa zanimanjem čitao, kao i pozorišni i filmski stvaraoci, imali su znatan udeo u produbljivanju mojih interesovanja i saznanja o svetu u kojem sam se zatekao. Ali sve ovo ne bi imalo mnogo značaja, da tu negde nisu bili meni bliski ljudi.
Otac?
Figuru oca sam pokušao u nekoliko navrata da dekonstruišem, u nizu svojih pesama. Otac je bio električar i kao takav pomalo fakir, mađioničar, jer je bio u dosluhu sa strujom, od koje smo svi mi poslovično strahovali. A taj strah nije bio mali. U konzervativnim porodicama strah od golih žica gotovo da je podjednak strahu od golih ljudi.
Prag?
„Nema veće planine od kućnog praga“, napisao je Andrić u predgovoru Nekrologa jednoj čaršiji Zuke Džumhura. Ova rečenica nije samo konstatacija i prilično precizna ocena jednog mentaliteta, već i provokacija te tako i podsticaj za prelazak preko praga.
Note?
Muzika, naravno, veoma računa na formu, baš kao i dobro osmišljen i uspeo književno-umetnički tekst. Ili bilo šta drugo što odiše harmonijom. Zapravo, kada čovek malo bolje razmisli, u svemu uspelom ima muzike. Uvek me razgali Šelingova dosetka: „Arhitektura je okamenjena muzika.“
Film?
Volim da gledam iste filmove više puta, naravno ako procenim je vredno vremena i pažnje. To su uglavnom veoma slojeviti filmovi koji se iz jednog gledanja gotovo i ne mogu valjano percipirati. Uvek rado gledam skoro sve što je napravljeno u doba italijanskog neorealizma. Na primer, Kradljivce bicikala Vitoria De Sike. Zatim, uzbidljivi su mi stari japanski filmovi. Recimo, zbog Jasuđira Ozua često podesim svoj fotoaparat na crno-beli mod; takođe i zbog Fransoa Trifoa. Mnogo toga dobrog se događa u kinematografiji danas. U tom smislu, moja pažnja je usmerena i na Skandinaviju, Iran i Južnu Koreju. Nedavno sam pogledao sjajan japanski film, mislim iz prošle godine, koji se zove Drive My Car.
Dafne?
Svakoga petka
U lavoru kupa se
Moja lovor-kćerka.
Sahat-kula?
Sahat-kula je protegnuti upitnik, pa zbog toga mnogi misle da je uzvičnik. U njoj i oko nje prepliću se privatne i javne istorije. Prvo moje sećanje na nju u vezi je sa svetskim prvenstvom u fudbalu, koje se održavalo u Italiji 1990. godine. U Sahat-kuli je bio Politikin kiosk gde smo kupovali sličice sa fudbalerima koji su učestvovali na ovom fudbalskom takmičenju. Često sam kasnije, u svoj svojoj odraslosti, tragao za vrstom radosti koja bi me preplavila kao tog leta kada sam u senci Sahat-kule otvarao kesice sa sličicama.
Soba?
Onomad bejaše Sobni nomad, moja prva pesnička knjiga. Ima tu redova kojih se ni danas ne bih postideo, mada, većinu pesama bih drugačije napisao.
Lim?
Krajem devetnaestog i početkom dvadesetog veka, Lim je u Prijepolju bio granica između Autrougarskog i Osmanskog carstva. Za one koji ne znaju, Prijepolje je kuća sa krovom na dve vode. Jedna voda je Mileševka, druga voda je Lim. Ako pitate ljude u Prijepolju, Lim ne može bez Mileševke. I obratno. Neko bi čak išao dotle da kaže da, kada bi Mileševka presušila, i Lim bi u Prijepolju stao. Naime, Lim se najverovatnije očinski odnosi prema Mileševci. On je krcat vrtlozima. Iz jednog takvog kovitlaca, izronila je moja knjiga Vrtlog.
Kolovrat?
Kao muzejski edukator u Muzeju u Prijepolju, često imam priliku da posetiocima pričam o nekropoli na Kolovratu, koja datira iz perioda od drugog do četvrtog veka nove ere. Radi se o zajednici koja je došla sa obale mora na ovaj prostor zbog rudnika olova i srebra. Zvuči prilično neverovatno, zar ne? Bili su izvrsni majstori, naročito klesari, o čemu svedoče eksponati u Muzeju u Prijepolju, koji su sedamdesetih godina dvadesetog veka pronađeni u okviru nekropole na Kolovratu.
Točkovi?
Bicikl je veoma važan izum. Zašto? Pa zato što se u okretanju točkova bicikla možda krije suština celokupne ljudske istorije. Naročito kada se u gumu iznenada zabije parčence stakla. U tom smislu, bicikl je takoreći radni model istorije. I ja ga rado koristim.
Razgovarao: Enes Halilović
Autor fotografije: Mihajlo Moračanin
