Poezija

Lav na smetlištu

Čemu da izmišljam

Čemu da izmišljam

ako se već sve dobro zna?

Da, u početku beše samo…

bezdan pod tamom,

a onda je došao čovek-

na točku,

u dvokolicama,

u avionu,

na atomskoj bombi,

i svaki sat je postao trenutak odluke,

a svaki dan još jedan dobitak ničega.

I sve je bilo onako

kako i mora da bude,

kada dođe čovek –

tamo gde dođe.

Čovečanstvo je jurcalo za srećom,

a onda je stalo da predahne,

da sagleda vrtoglave domete

svojih skrivenih otkrića,

da se suoči sa psihoanalizom

onečovečenog sebe.

Zemlja je ključala

od gnušanja,

kao i svako drugo živo biće.

Sunce je grcalo u ejakulacijama

i samo je Mesec

hladno gledao

na stvar,

da upamti sve

za onaj dan

kad sve počne iznova.

Jer na kraju,

kao i u početku,

postoji samo praznina

i nedostižno mameće nebo

nad bezdanom ništavila.

 

Dvadeset godina

Tada,

dok sam još bio bebac,

nisu mi davali neke naročite

šanse,

ti beli mantili,

uparađeni kao carski pingvini

sa sjaktavim stetoskopima,

nad hirurškim stolom.

Šum na srcu,

šaputali su oni zloslutno

mojim ubedačenim roditeljima,

i ako taj dečkić doživi dvadesetu –

biće to pravo čudo.

Zeznuto je to

sa tom pumpicom koja otkucava život

i trebalo je izdržati,

bar toliko

koliko su mi prorekli,

ti mumificirani belomantilaši,

trebalo je stići

otaljati  tih jebenih

dvadesetak leta

i zima

i nositi se odavde

zauvek.

Ponovo

tamo odakle se dolazi.

Trebalo je stići

smestiti čitav život

u taj sitniš od trajanja,

prve kontakte sa svetom,

gumene igračke,

lukove i strele od mladog drena,

drvene pištolje i mačeve,

stripove o Tarzanu, Mandraku

i  Paji Patkici,

Luna kralja ponoći, u mekom povezu,

Robina Huda u čvrstom,

filmove o Vinetuu,  Džejmsu Bondu i  Zorou,

Silviju Kristel i Lauru Antoneli

u mekim pornićima

i prve poljupce u gradskim parkovima Kraljeva,

i knjige Dostojevskog, Remarka, Milera…

i zametak opsesivne strasti prema poeziji.

Sve, sve

u samo dvadeset iskamčenih godina.

A onda je,

mimo svih očekivanja

i proročanstva medicinskih vidilaca,

došao produžetak,

za koji je valjalo razraditi novu taktiku

sa svom tom sakupljenom snagom

buntovnika u začetku,

nezaustavljivom voljom za životom

i stečenom mudrošću starca

u telu dečkića

najboljih godina,

i trajati na ivici sveta,

do danas,

i još dalje.

 

Od malena

Naučili su me tome

još od malena,

moji sujeverja lišeni roditelji,

da u dvonogom uvek

vidim čoveka,

a više se ne zna,

bio muškarac ili žena

kad im zaviriš pod facu,

šta te tamo čeka.

Efekti spoljni su sjajni,

sve sama elita,

mada se u svakom oku sluti kriza,

dosezanje sopstvenog cilja

muljanje je ispod žita,

a sve što čini život

uvek je negde iza.

Regrutacija

Još uvek decoliki klipani,

prvim čekinjama kamuflirani,

stajali smo

smušeni

i goli

pred regrutnom komisijom,

čekajući da utvrde

da li smo sposobni

da branimo domovinu,

ne žaleći da za nju

i život damo.

Tri uniformisana

oficira

i doktorka

u belom mantilu

tretirali su nas

rutinski,

kao marvu,

topovsko meso,

branitelje sopstvenog statusa,

vojne obveznike

kojima je to čast.

Nailazili smo

jedan po jedan,

kao optuženici,

pognutih glava,

rumenoliki od stida,

a ona je,

ta doktorka,

opipavala naše genitalije

koščatom rukom eksperta,

hladnom

i grubom

poput baštovanske sadiljke.

I kome god bi se

dogodilo da reaguje

kao svaki zdrav regrut

ona bi

tim svojim

providnim lenjirom

sa već izlizanim brojevima

i podeocima

gotovo blistajući,

likujući,

svršavajući od ushićenja,

od pritajene ženske oholosti,

udarala po tim kitama.

ne toliko jako,

koliko ponižavajuće podlo,

vaspitno,

reklo bi se,

kruto,

uobraženo,

majčinski,

sa nekim uvredljivim

izrazom na licu-

kao da tamani bubašvabe u kupatilu,

sa nekim pogledom

pred kojim se regrut oseća kao otpadnik,

prostak,

nezajažljiva životinja

kojoj se diže i na doktorku,

predsednicu regrutne komisije,

a ne kao vojnik

koji će sutra

stati na blatobran otadžbine

i čiju će tu istu kitu,

novu novcijatu,

još neupotrebljenu na pravi način,

razbucati neki jebeni geler

iz pucaljke istog takvog

neočovečenog šmokljana.

 

Niče

Kada bi mi bilo najteže,

a nikada mi nije bilo naročito sjajno,

latio bih se Ničea,

i to bi mi davalo snage

da istrajem.

Kasnije,

u istim situacijama,

dohvatio  bih se svojih pesama

i to me je vraćalo očeličenog

u grotesku nihilističkog života,

te komedije del arte.

Ne,

nije to znak da sam dorastao Ničeu,

starom utešitelju i osokolitelju,

krotitelju orlova i zmija,

to je samo dokaz

da poezija ima nekog smisla,

pa makar i toliko

da te vrati u kazino života

onda kada ti do njega nije baš mnogo stalo,

kada korov niče svud oko tebe,

preteći da te zauvek proguta

i po zapišanim pašnjacima domovine

ispljune trulež tvojih smrdljivih ostataka

kao kutnjak isluženi.

 

Lav na smetlištu

Sve što je nekada bilo praćeno

famom izuzetne posvećenosti,

ovansebljenog talenta,

neponovljive mimetičke veštine

i latentne žudnje za slavom,

danas je zamaskirano

i pokriveno mrtvačkim plaštom podsmeha,

poricanja i prezira

škrofuloznih varoških zazjavala,

ustoličenih režimskih cenzora.

Konačno smo spoznali suštinu,

konačno plovimo ka spasonosnom

rtu drobne nade.

Sve što smo radili služilo je tome

da naglasimo sopstvenu neponovljivost,

da se domognemo statusa

natprosečnih primeraka među sličnima,

jastrebovima i zmijama.

Rasanilo nas je saznanje da je urođenost nečega

tek proizvod okolnosti,

a usavršavanje

samo beskrajno traćenje vremena

na nešto što nikoga neće

učiniti pametnijim, ni srećnijim,

ako je to ikome bio cilj,

da nikoga neće imresionirati

čestitost našeg odnosa prema umetnosti.

I čemu onda sve to,

pitam se,

kad dobro znamo da je danas

mahanje sopstvenom superiornošću

nad drugima

opasno za sistem,

bar toliko

koliko i prdež u podrumu.

Onaj ko je na to spreman

mora biti obučen da se brani,

da zloću otupele svetine

dočeka na oštricu oholosti,

a to stvara novi tip natčoveka

koji sa umetnošću nema mnogo toga zajedničkog.

Naprotiv,

samo oštrači mačeva

i kovači topuza

imaju šansu da odbrane

svoje umetničko delo,

svoju oduhovljenu telesnost

okovanu lancima kapitulacija

i bačenu na ovo smetlište

izgaženih igračaka i krpenih pajaca.

Pa hajde ti sad stvaraj

nova dela i nedela,

sine majčin.

Ili se okameni ćutanjem

i živi mrtav

u samome sebi,

kao gipsani lav

u dvorištu kravatom zamašnjenog

eksponenta podmuklog režima.

 

Kao golub

Zbog čega sve ovo?

Pitam ja sebe,

mamuran od ubitačnog

života.

Zbog večnosti,

zbog razuma,

zbog svesti,

zbog intuicije,

zbog etike?

Sve sama psihologija,

jebote,

ko će to da shvati, a?

I baš zbog toga

mislim

da bi trebalo,

posle svega,

jednostavno

gledati svoja posla,

ćušnuti tintaru pod toplo

krilo,

kao usrani golub,

i razrađivati taktiku

kako se što bezbolnije

provući

kroz paučinu života.

 

Kičma

Imaš kičmu,

imaš mozak,

nervni sistem

pa izvoli,

služi se sam,

ako umeš,

ako ne umeš-šta da se radi?

Imao si mogućnost,

bilo ti je dato,

a to što si ti glup,

kao očvontana kočanjka,

tvoj je problem.

E, to je ono zbog čega mnogi

u određenom trenutku shvate

da su zajebani,

da su mazge

koje na svojoj jadnoj grbači,

pored svih ovozemaljskih pizdarija,

nose još i taj nervni sistem

koji ih samo gura u još veća sranja,

koji oseća ono što oni uopšte

ne bi hteli da znaju,

koji zahteva ono što oni fizički nisu u stanju,

koji se plaši

i onda kada za to nikakvog razloga nema,

a raduje se bez veze,

iz čista mira.

Koji jednostavno funkcioniše sam za sebe,

jer mu se tako može,

i apsolutno mu se ne jebe hoće li telo,

ta hrpa mesa,

kostiju i govana,

uspeti da ga prati,

čak i ako u nekom prećutnom sporazumu

i pristane da mu služi.

 

Pamet

Ako je sve to tako,

ili ovako,

a jeste nekako,

pamet uopšte nije uslov

za srećan život,

za taj klovnovski egzercir

među umišljenim ljudima.

O tome je,

uostalom,

suviše toga rečeno

i to uglavnom od ljudi

koji su bili ubeđeni

da poseduju ovo

samo čoveku dosuđeno

dosmrtno iskušenje.

 

Veliko krmeljivo sumnjalo 

Ako postoji nešto

gadno u životu

na šta sam mislio da nikada

neću moći da se naviknem,

onda je to buđenje.

Ko zna po koji put

pokušavam da zadržim

stisnute kartonske kapke.

Još minut,

pola minuta,

bar još nekoliko sekundi

pre nego što konačno

dozvolim pijavičastim zenicama

da se suoče sa mastiljavim svetlom

davno, davno već poodmaklog dana.

Stvarnost se tad,

poput  nedoklane ptičurine,

obrušava na moju jetru,

mozak,

nadbubrežne žlezde

i žlezde sa unutrašnjim lučenjem,

na moje periferne živce,

kosu i nokte,

prosto rečeno na sve ono

što bi u fizičkom i psihičkom smislu

izvesno vreme na ovoj zemlji

trebalo da budem ja.

U redu,

prihvatam igru,

ja jesam ja

i tu sam gde sam,

onoliko dugo

koliko to bude potrebno.

Serijski proizvod

štikliran upitnikom

i upisan tamo gde treba

pod imenom i prezimenom,

godinom i mestom rođenja.

Uostalom,

nemoguće je ubaciti se u igru

dok te ne zavedu,

pelcuju,

čipuju,

ispečatiraju

i oblepe taksenim markama,

plazeći svoje zmijske

anemične jezičine

na tvoju malenkost

koja još nema pojma

šta je sve čeka u tom

pojedinačnom prvenstvu sa preponama,

potplaćenim sudijama i

proždrljivim navijačima,

koji samo čekaju da poklekneš,

zastaneš, zatražiš predah,

pa da te smažu,

da te sliste,

da te više nema,

kao što te nije ni bilo.

Ko je mene uopšte pitao

hoću li ja da se igram,

hoću li da učestvujem

u tom slaganju domina,

bacanju kockica,

u toj besmislenoj borbi

koja se uvek isto završava

– porazom?

Čovek je rođen da bi bio poražen,

čovek je unapred izgubio

svaku igru, svaku bitku, sve.

Čovek je unapred izgubio

samog sebe.

Da, i zašto smo onda

ovde,

šta sve to znači,

to pomeranje sa crnog na belo,

iz noći u dan,

do konačnog poraza,

do mata,

beskrajnog crnila u koje

neizostavno odlazi svaki pion,

svaki konj,

svaka okrunjena i

okrnjena glavurda?

I, šta je onda buđenje?

Još jedno suočavanje

sa svim tim što mi je

tako dobro poznato,

još jedan dokaz besmislenosti

svega,

još jedan klinac ispod nokta

ili još jedan stepenik dole,

do samog pakla,

ako to odredište uopšte postoji,

u šta sumnjam.

I zato sam na oprezu,

naročito ujutru

kada se iz lutke noći izlegnem

i zalepršam lenjo krilima

velikog krmeljivog sumnjala,

flegmatično obešenog

o trulu grančicu

mračne i krhke srpske svakodnevice.

Arena

U ovoj areni bi, ipak,

trebalo izdržati,

ne dozvoliti niščima

da okreću palac nadole

odlučujući o tvom  životu.

Ako ni zbog čega drugog,

a ono iz – srpskog inata.

Nisam tu zato što sam hteo,

neću ni otići svojom voljom,

u to sam siguran,

ali dok jesam-

hoću da trajem,

kada sam već došao ovamo,

na ovu obalu tuge,

beznađa i očaja,

na ovaj greben u okeanu besmisla,

na ovu plastificiranu ljusku,

ovaj ludilom sklepani Nojev sanduk

koji pluta nad tamom ništavila

kao apokaliptična senka kosačeve pelerine.

Uostalom,

nije li onaj koji me je ovamo poslao

imao neke planove sa mnom?

Nisam li ja,

nije li svako,

u misiji neke više ideje,

koju još niko od nas nije spoznao?

Ili, možda, jeste.

Ili smo tu samo za to

da se razmnožavamo,

da se kotimo,

pilimo,

da se telimo i prasimo,

nagonski

ili sa tom kresnicom razuma

koja,

iskreno rečeno,

i nije neka prednost u odnosu na

druge oblike života?

Zapravo, ako čovek sme

da se suoči sa istinom,

mora da prizna da je

baš on,

mislim razum,

u stvari emotivni mehanizam

koji će nas, konačno,

vratiti bezumlju nepostojanja

u  nebeskoj imperiji.

 

Uzalud

I baš kada sve izgleda

uzaludno

moraš biti svestan

da to tako izgleda

samo tebi

i moraš ponekada

pristati na to

da ima trenutaka

kada ni ti

nisi u pravu.

Biti autsajder

zna da bude dobra škola

gladijatorske uzaludnosti

u traženju svrhe

obesmišljenog smisla.

 

Zagađenje

Većina ljudi misli

da im život ima

nekakvog smisla,

po njihovimn merilima

i očekivanjima,

iako je svima oko njih

više nego jasno,

u sveopštem besmislu,

da pojedine kreature

svojom veneričnom štrokom

samo zagađuju prostor

u kojem su se,

ne svojom voljom

našle.

Kao stidne vaši

na padini venerinog brega.

 

Zašto

Jedina sreća

za svakog pametnog čoveka

mogla bi biti nastojanje,

ili bar delimičan uspeh u nastojanju,

da shvati samog sebe.

Zašto se onda ne zadovoljiti

onim što imamo,

onim što nam je dato,

uostalom,

ako smo u službi neke više ideje

naš je put tačno trasiran,

naše mogućnosti precizno određene,

a svaki pokušaj da se domognemo nečeg višeg

od onoga što je samim rođenjem

ili pre toga ugrađeno

u naš biološki mehanizam,

iluzoran.

To si što jesi,

onoliko koliko jesi

i ništa više.

U tome je suština

životne filosofije

u doba ozvaničene  neistine

i diktature prostote.

 

Krštenje

Kada su me krstili

u Egejskom moru,

nedaleko od Hilandara

na Svetoj Gori,

negde na sredini prosečnog

ljudskog veka,

svi su bili srećni,

a monah Kiril

umalo nije počeo da zvižduće tropar

od ushićenja.

Očekivao sam da se dogodi nešto novo,

spektakularno,

da se prosvetlim,

da dobijem bela krila,

da zavolim svoje neprijatelje,

da se odreknem poroka,

piva i duvana,

da doživim  bilo kakvu vidljivu promenu,

metanoju koja bi mi ukazala

da sam neko drugi,

noviji,

bolji

i da sve to ima nekakvog smisla.

Ali, ništa, jebote.

Bog je i dalje ostao tamo

gde je i bio,

ako je ikad bio,

nedokučiv,

nedostižan,

nevidljiv,

neumoljiv,

a ja dole

pored  egzaltiranog Kirila

koji je cupkao sa kandilom

i svećama,

sa onima,

blagovremeno krštenim po rođenju,

kojima sam pristupio

pola veka kasnije,

posle dosta ubeđivanja

i posle zapanjenosti

čudnookog oca Vasilija

koji nije mogao da veruje

da neko u svetom Hilandaru,

uz to još Srbin,

može biti antihrist

i nekrst.

„Pa, znaš li ti, nesrećniče“,

vrisnuo mi je na uvo u verskoj ekstazi,

„da umreš sutra nekršten

sahranili bi te kao pseto,

u korovu,

negde pored puta?“

„Ne znam kako bi me sahranili“,

odgovorio sam prkosno,

„ali da me tako tretiraju za života,

te džukele,

u to sam siguran“,

uzvratih mu.

I pristao sam da budem kršten,

okupan u Egejskom moru,

da sahraniteljima svega što vredi

bar to jebeno zadovoljstvo

uskratim.

Bog će to razumeti,

nadam se,

kad za to dođe vreme

u nekoj drugoj vaspitnoj dimenziji,

lukavošću uspostavljenom onostranom carstvu,

gore ili dole, sasvim mi je svejedno.

 

Da čovek ne poveruje 

Bog je jedan,

bar tako kažu

oni koji znaju sigurno

da se on ne pojavljuje

ekipno kao ragbisti,

u parovima,

četama ili falangama.

Da nema dvojnika

ni svoje imitatore.

Uostalom,

već sama etiketa

na njegovom svemogućem pakovanju

govori o tome

da je solista,

sasvim sposoban

za postavljene zadatke.

Pa kako onda

da svako pleme,

svaki narod,

ima svoga boga

da i svaki grešni i bezgrešni pojedinac

svog boga ima

po sopstvenim potrebama

i shvatanjima?

Jehova, Alah, Buda, Manitu, Odin…

ili je to samo

različito imenovanje

jednog te istog?

Ili je Bog hologram.

Kao vašarsko ogledalce

koje i razbijeno

pokazuje isti lik,

na svakom komadu,

u bezbroj primeraka,

do ništavila.

Kada i ogledalo i lik

prelaze sa druge strane

u tamu nekog novog svetla

i sveta.

U treznilište

istog Boga.

author-avatar

O autoru Ivan Rajović

Rođen 14. septembra 1956. godine u Ušću. Piše poeziju, prozu, pesme za decu i bavi se novinarstvom. Pesme su mu prevođene na beloruski, nemački, engleski, kineski i slovenački. Dobitnik je nagrade „Stražilovo” za najbolju pesničku knjigu 1990. godine, Oktobarske nagrade grada Kraljeva i Zlatnog pera Štajerske zajednice. Pre nego što se, na neko vreme, povukao iz javnog života, bio je urednik „Ibarskih novosti“ i RTV Kraljevo, Kraljevačkih novina i dopisnik „Naše Borbe“, lista „Danas“, „Srpske reči“, i portala „Štajerske novice“ „Balkan“, „Diogen“, BKG, „Krug“ i „Konkretno“. Objavljivao je prozu i poeziju u vodećim književnim časopisima, a zastupljen je i u Antologiji savremenog srpskog pesništva Novice Tadića. Član je UKS i NUNS i počasni član Štajerske zajednice. Do sada je objavio: Knjige poezije: Psi će vladati svetom (KOS, edicija Pegaz, Beograd, 1982), Pakt (Narodna biblioteka Kraljevo, 1987), Muzej voštanih figura („Novo delo”, Beograd, 1988), Velika predstava („Stražilovo”, Novi Sad, 1990), Bioskop u provinciji (Književni klub Kraljevo, 1992), Koketa, sa Draganom B. Đokovićem („Apostrof”, Beograd, 1997), Pesme („Prosveta”, Beograd, 2001). Šapat sa ivice sveta( “Alma”, Beograd, 2008) Sludnji dan Kraljeva („Presing“, Mladenovac, 2019). Iza brane pesme („Poetikum“, Kraljevo, 2020) Knjige za decu: Strašljivi lisac i druge pesme („Naučna knjiga”, Be-ograd, 1994), Vitez slinavog nosa („Sfairos”, Beograd, 1997). Knjige dokumentarističke proze: Zajedno pred Milutinom („Publik pres”, Kraljevo, 1997), Četrdeset jedna priča, sa Markom Slavkovićem („Ibarske novosti”, Kraljevo, 2001). Zabeleške iz bezumlja („Hendikep centar” i „Ibarske novosti”, Kraljevo , 2004). Roman: Uzgajalište klonova („Glas-Srbije“, Kraljevo, 2016) Autor je tekstova za dve pozorišne predstave : THE Kraljevski čabare i Vitez slinavog nosa. Od prve objavljene knjige 1982. u tada znamenitoj ediciji “„Pegaz” Književne omladine Srbije, Rajović nikada nije prestajao da piše, mada se jedno vreme aktivno bavio i politikom, na samo njemu karakterističan anarhistički način, ne priznajući nikakve lažne autoritetete i ne oduševljavajući se previše ideologijama neprimerenim ovom vremenu i prostoru. Dvadesetak najboljih godina svog života i kreativnog rada Rajović je posvetio rušenju diktatorskog režima i uspostavljanju demokratije u Srbiji. Započeo je i vodio tromesečne proteste u Kraljevu 96-97. godine. Bio je praćen, prisluškivan, premlaćivan, privođen na informativne razgovore. Danas“„uživa” u blagodetima onog za šta se borio, u nemilosti nove vlasti, bez posla, bez stana, bez plate i bez izvesne egzistencije za sebe i svoju porodicu. I dalje se bori za svoje ideje, a svoje veliko životno iskustvo pretače u stihove, kolumne, pesme za decu, pozorišne predstave i druge književne i novinske forme. Živi od pisanja, u provinciji i bez ikakvih privilegija, na ivici egzistencije, i sveta, kao i većina građana Srbije.