Čemu da izmišljam
Čemu da izmišljam
ako se već sve dobro zna?
Da, u početku beše samo…
bezdan pod tamom,
a onda je došao čovek-
na točku,
u dvokolicama,
u avionu,
na atomskoj bombi,
i svaki sat je postao trenutak odluke,
a svaki dan još jedan dobitak ničega.
I sve je bilo onako
kako i mora da bude,
kada dođe čovek –
tamo gde dođe.
Čovečanstvo je jurcalo za srećom,
a onda je stalo da predahne,
da sagleda vrtoglave domete
svojih skrivenih otkrića,
da se suoči sa psihoanalizom
onečovečenog sebe.
Zemlja je ključala
od gnušanja,
kao i svako drugo živo biće.
Sunce je grcalo u ejakulacijama
i samo je Mesec
hladno gledao
na stvar,
da upamti sve
za onaj dan
kad sve počne iznova.
Jer na kraju,
kao i u početku,
postoji samo praznina
i nedostižno mameće nebo
nad bezdanom ništavila.
Dvadeset godina
Tada,
dok sam još bio bebac,
nisu mi davali neke naročite
šanse,
ti beli mantili,
uparađeni kao carski pingvini
sa sjaktavim stetoskopima,
nad hirurškim stolom.
Šum na srcu,
šaputali su oni zloslutno
mojim ubedačenim roditeljima,
i ako taj dečkić doživi dvadesetu –
biće to pravo čudo.
Zeznuto je to
sa tom pumpicom koja otkucava život
i trebalo je izdržati,
bar toliko
koliko su mi prorekli,
ti mumificirani belomantilaši,
trebalo je stići
otaljati tih jebenih
dvadesetak leta
i zima
i nositi se odavde
zauvek.
Ponovo
tamo odakle se dolazi.
Trebalo je stići
smestiti čitav život
u taj sitniš od trajanja,
prve kontakte sa svetom,
gumene igračke,
lukove i strele od mladog drena,
drvene pištolje i mačeve,
stripove o Tarzanu, Mandraku
i Paji Patkici,
Luna kralja ponoći, u mekom povezu,
Robina Huda u čvrstom,
filmove o Vinetuu, Džejmsu Bondu i Zorou,
Silviju Kristel i Lauru Antoneli
u mekim pornićima
i prve poljupce u gradskim parkovima Kraljeva,
i knjige Dostojevskog, Remarka, Milera…
i zametak opsesivne strasti prema poeziji.
Sve, sve
u samo dvadeset iskamčenih godina.
A onda je,
mimo svih očekivanja
i proročanstva medicinskih vidilaca,
došao produžetak,
za koji je valjalo razraditi novu taktiku
sa svom tom sakupljenom snagom
buntovnika u začetku,
nezaustavljivom voljom za životom
i stečenom mudrošću starca
u telu dečkića
najboljih godina,
i trajati na ivici sveta,
do danas,
i još dalje.
Od malena
Naučili su me tome
još od malena,
moji sujeverja lišeni roditelji,
da u dvonogom uvek
vidim čoveka,
a više se ne zna,
bio muškarac ili žena
kad im zaviriš pod facu,
šta te tamo čeka.
Efekti spoljni su sjajni,
sve sama elita,
mada se u svakom oku sluti kriza,
dosezanje sopstvenog cilja
muljanje je ispod žita,
a sve što čini život
uvek je negde iza.
Regrutacija
Još uvek decoliki klipani,
prvim čekinjama kamuflirani,
stajali smo
smušeni
i goli
pred regrutnom komisijom,
čekajući da utvrde
da li smo sposobni
da branimo domovinu,
ne žaleći da za nju
i život damo.
Tri uniformisana
oficira
i doktorka
u belom mantilu
tretirali su nas
rutinski,
kao marvu,
topovsko meso,
branitelje sopstvenog statusa,
vojne obveznike
kojima je to čast.
Nailazili smo
jedan po jedan,
kao optuženici,
pognutih glava,
rumenoliki od stida,
a ona je,
ta doktorka,
opipavala naše genitalije
koščatom rukom eksperta,
hladnom
i grubom
poput baštovanske sadiljke.
I kome god bi se
dogodilo da reaguje
kao svaki zdrav regrut
ona bi
tim svojim
providnim lenjirom
sa već izlizanim brojevima
i podeocima
gotovo blistajući,
likujući,
svršavajući od ushićenja,
od pritajene ženske oholosti,
udarala po tim kitama.
ne toliko jako,
koliko ponižavajuće podlo,
vaspitno,
reklo bi se,
kruto,
uobraženo,
majčinski,
sa nekim uvredljivim
izrazom na licu-
kao da tamani bubašvabe u kupatilu,
sa nekim pogledom
pred kojim se regrut oseća kao otpadnik,
prostak,
nezajažljiva životinja
kojoj se diže i na doktorku,
predsednicu regrutne komisije,
a ne kao vojnik
koji će sutra
stati na blatobran otadžbine
i čiju će tu istu kitu,
novu novcijatu,
još neupotrebljenu na pravi način,
razbucati neki jebeni geler
iz pucaljke istog takvog
neočovečenog šmokljana.
Niče
Kada bi mi bilo najteže,
a nikada mi nije bilo naročito sjajno,
latio bih se Ničea,
i to bi mi davalo snage
da istrajem.
Kasnije,
u istim situacijama,
dohvatio bih se svojih pesama
i to me je vraćalo očeličenog
u grotesku nihilističkog života,
te komedije del arte.
Ne,
nije to znak da sam dorastao Ničeu,
starom utešitelju i osokolitelju,
krotitelju orlova i zmija,
to je samo dokaz
da poezija ima nekog smisla,
pa makar i toliko
da te vrati u kazino života
onda kada ti do njega nije baš mnogo stalo,
kada korov niče svud oko tebe,
preteći da te zauvek proguta
i po zapišanim pašnjacima domovine
ispljune trulež tvojih smrdljivih ostataka
kao kutnjak isluženi.
Lav na smetlištu
Sve što je nekada bilo praćeno
famom izuzetne posvećenosti,
ovansebljenog talenta,
neponovljive mimetičke veštine
i latentne žudnje za slavom,
danas je zamaskirano
i pokriveno mrtvačkim plaštom podsmeha,
poricanja i prezira
škrofuloznih varoških zazjavala,
ustoličenih režimskih cenzora.
Konačno smo spoznali suštinu,
konačno plovimo ka spasonosnom
rtu drobne nade.
Sve što smo radili služilo je tome
da naglasimo sopstvenu neponovljivost,
da se domognemo statusa
natprosečnih primeraka među sličnima,
jastrebovima i zmijama.
Rasanilo nas je saznanje da je urođenost nečega
tek proizvod okolnosti,
a usavršavanje
samo beskrajno traćenje vremena
na nešto što nikoga neće
učiniti pametnijim, ni srećnijim,
ako je to ikome bio cilj,
da nikoga neće imresionirati
čestitost našeg odnosa prema umetnosti.
I čemu onda sve to,
pitam se,
kad dobro znamo da je danas
mahanje sopstvenom superiornošću
nad drugima
opasno za sistem,
bar toliko
koliko i prdež u podrumu.
Onaj ko je na to spreman
mora biti obučen da se brani,
da zloću otupele svetine
dočeka na oštricu oholosti,
a to stvara novi tip natčoveka
koji sa umetnošću nema mnogo toga zajedničkog.
Naprotiv,
samo oštrači mačeva
i kovači topuza
imaju šansu da odbrane
svoje umetničko delo,
svoju oduhovljenu telesnost
okovanu lancima kapitulacija
i bačenu na ovo smetlište
izgaženih igračaka i krpenih pajaca.
Pa hajde ti sad stvaraj
nova dela i nedela,
sine majčin.
Ili se okameni ćutanjem
i živi mrtav
u samome sebi,
kao gipsani lav
u dvorištu kravatom zamašnjenog
eksponenta podmuklog režima.
Kao golub
Zbog čega sve ovo?
Pitam ja sebe,
mamuran od ubitačnog
života.
Zbog večnosti,
zbog razuma,
zbog svesti,
zbog intuicije,
zbog etike?
Sve sama psihologija,
jebote,
ko će to da shvati, a?
I baš zbog toga
mislim
da bi trebalo,
posle svega,
jednostavno
gledati svoja posla,
ćušnuti tintaru pod toplo
krilo,
kao usrani golub,
i razrađivati taktiku
kako se što bezbolnije
provući
kroz paučinu života.
Kičma
Imaš kičmu,
imaš mozak,
nervni sistem
pa izvoli,
služi se sam,
ako umeš,
ako ne umeš-šta da se radi?
Imao si mogućnost,
bilo ti je dato,
a to što si ti glup,
kao očvontana kočanjka,
tvoj je problem.
E, to je ono zbog čega mnogi
u određenom trenutku shvate
da su zajebani,
da su mazge
koje na svojoj jadnoj grbači,
pored svih ovozemaljskih pizdarija,
nose još i taj nervni sistem
koji ih samo gura u još veća sranja,
koji oseća ono što oni uopšte
ne bi hteli da znaju,
koji zahteva ono što oni fizički nisu u stanju,
koji se plaši
i onda kada za to nikakvog razloga nema,
a raduje se bez veze,
iz čista mira.
Koji jednostavno funkcioniše sam za sebe,
jer mu se tako može,
i apsolutno mu se ne jebe hoće li telo,
ta hrpa mesa,
kostiju i govana,
uspeti da ga prati,
čak i ako u nekom prećutnom sporazumu
i pristane da mu služi.
Pamet
Ako je sve to tako,
ili ovako,
a jeste nekako,
pamet uopšte nije uslov
za srećan život,
za taj klovnovski egzercir
među umišljenim ljudima.
O tome je,
uostalom,
suviše toga rečeno
i to uglavnom od ljudi
koji su bili ubeđeni
da poseduju ovo
samo čoveku dosuđeno
dosmrtno iskušenje.
Veliko krmeljivo sumnjalo
Ako postoji nešto
gadno u životu
na šta sam mislio da nikada
neću moći da se naviknem,
onda je to buđenje.
Ko zna po koji put
pokušavam da zadržim
stisnute kartonske kapke.
Još minut,
pola minuta,
bar još nekoliko sekundi
pre nego što konačno
dozvolim pijavičastim zenicama
da se suoče sa mastiljavim svetlom
davno, davno već poodmaklog dana.
Stvarnost se tad,
poput nedoklane ptičurine,
obrušava na moju jetru,
mozak,
nadbubrežne žlezde
i žlezde sa unutrašnjim lučenjem,
na moje periferne živce,
kosu i nokte,
prosto rečeno na sve ono
što bi u fizičkom i psihičkom smislu
izvesno vreme na ovoj zemlji
trebalo da budem ja.
U redu,
prihvatam igru,
ja jesam ja
i tu sam gde sam,
onoliko dugo
koliko to bude potrebno.
Serijski proizvod
štikliran upitnikom
i upisan tamo gde treba
pod imenom i prezimenom,
godinom i mestom rođenja.
Uostalom,
nemoguće je ubaciti se u igru
dok te ne zavedu,
pelcuju,
čipuju,
ispečatiraju
i oblepe taksenim markama,
plazeći svoje zmijske
anemične jezičine
na tvoju malenkost
koja još nema pojma
šta je sve čeka u tom
pojedinačnom prvenstvu sa preponama,
potplaćenim sudijama i
proždrljivim navijačima,
koji samo čekaju da poklekneš,
zastaneš, zatražiš predah,
pa da te smažu,
da te sliste,
da te više nema,
kao što te nije ni bilo.
Ko je mene uopšte pitao
hoću li ja da se igram,
hoću li da učestvujem
u tom slaganju domina,
bacanju kockica,
u toj besmislenoj borbi
koja se uvek isto završava
– porazom?
Čovek je rođen da bi bio poražen,
čovek je unapred izgubio
svaku igru, svaku bitku, sve.
Čovek je unapred izgubio
samog sebe.
Da, i zašto smo onda
ovde,
šta sve to znači,
to pomeranje sa crnog na belo,
iz noći u dan,
do konačnog poraza,
do mata,
beskrajnog crnila u koje
neizostavno odlazi svaki pion,
svaki konj,
svaka okrunjena i
okrnjena glavurda?
I, šta je onda buđenje?
Još jedno suočavanje
sa svim tim što mi je
tako dobro poznato,
još jedan dokaz besmislenosti
svega,
još jedan klinac ispod nokta
ili još jedan stepenik dole,
do samog pakla,
ako to odredište uopšte postoji,
u šta sumnjam.
I zato sam na oprezu,
naročito ujutru
kada se iz lutke noći izlegnem
i zalepršam lenjo krilima
velikog krmeljivog sumnjala,
flegmatično obešenog
o trulu grančicu
mračne i krhke srpske svakodnevice.
Arena
U ovoj areni bi, ipak,
trebalo izdržati,
ne dozvoliti niščima
da okreću palac nadole
odlučujući o tvom životu.
Ako ni zbog čega drugog,
a ono iz – srpskog inata.
Nisam tu zato što sam hteo,
neću ni otići svojom voljom,
u to sam siguran,
ali dok jesam-
hoću da trajem,
kada sam već došao ovamo,
na ovu obalu tuge,
beznađa i očaja,
na ovaj greben u okeanu besmisla,
na ovu plastificiranu ljusku,
ovaj ludilom sklepani Nojev sanduk
koji pluta nad tamom ništavila
kao apokaliptična senka kosačeve pelerine.
Uostalom,
nije li onaj koji me je ovamo poslao
imao neke planove sa mnom?
Nisam li ja,
nije li svako,
u misiji neke više ideje,
koju još niko od nas nije spoznao?
Ili, možda, jeste.
Ili smo tu samo za to
da se razmnožavamo,
da se kotimo,
pilimo,
da se telimo i prasimo,
nagonski
ili sa tom kresnicom razuma
koja,
iskreno rečeno,
i nije neka prednost u odnosu na
druge oblike života?
Zapravo, ako čovek sme
da se suoči sa istinom,
mora da prizna da je
baš on,
mislim razum,
u stvari emotivni mehanizam
koji će nas, konačno,
vratiti bezumlju nepostojanja
u nebeskoj imperiji.
Uzalud
I baš kada sve izgleda
uzaludno
moraš biti svestan
da to tako izgleda
samo tebi
i moraš ponekada
pristati na to
da ima trenutaka
kada ni ti
nisi u pravu.
Biti autsajder
zna da bude dobra škola
gladijatorske uzaludnosti
u traženju svrhe
obesmišljenog smisla.
Zagađenje
Većina ljudi misli
da im život ima
nekakvog smisla,
po njihovimn merilima
i očekivanjima,
iako je svima oko njih
više nego jasno,
u sveopštem besmislu,
da pojedine kreature
svojom veneričnom štrokom
samo zagađuju prostor
u kojem su se,
ne svojom voljom
našle.
Kao stidne vaši
na padini venerinog brega.
Zašto
Jedina sreća
za svakog pametnog čoveka
mogla bi biti nastojanje,
ili bar delimičan uspeh u nastojanju,
da shvati samog sebe.
Zašto se onda ne zadovoljiti
onim što imamo,
onim što nam je dato,
uostalom,
ako smo u službi neke više ideje
naš je put tačno trasiran,
naše mogućnosti precizno određene,
a svaki pokušaj da se domognemo nečeg višeg
od onoga što je samim rođenjem
ili pre toga ugrađeno
u naš biološki mehanizam,
iluzoran.
To si što jesi,
onoliko koliko jesi
i ništa više.
U tome je suština
životne filosofije
u doba ozvaničene neistine
i diktature prostote.
Krštenje
Kada su me krstili
u Egejskom moru,
nedaleko od Hilandara
na Svetoj Gori,
negde na sredini prosečnog
ljudskog veka,
svi su bili srećni,
a monah Kiril
umalo nije počeo da zvižduće tropar
od ushićenja.
Očekivao sam da se dogodi nešto novo,
spektakularno,
da se prosvetlim,
da dobijem bela krila,
da zavolim svoje neprijatelje,
da se odreknem poroka,
piva i duvana,
da doživim bilo kakvu vidljivu promenu,
metanoju koja bi mi ukazala
da sam neko drugi,
noviji,
bolji
i da sve to ima nekakvog smisla.
Ali, ništa, jebote.
Bog je i dalje ostao tamo
gde je i bio,
ako je ikad bio,
nedokučiv,
nedostižan,
nevidljiv,
neumoljiv,
a ja dole
pored egzaltiranog Kirila
koji je cupkao sa kandilom
i svećama,
sa onima,
blagovremeno krštenim po rođenju,
kojima sam pristupio
pola veka kasnije,
posle dosta ubeđivanja
i posle zapanjenosti
čudnookog oca Vasilija
koji nije mogao da veruje
da neko u svetom Hilandaru,
uz to još Srbin,
može biti antihrist
i nekrst.
„Pa, znaš li ti, nesrećniče“,
vrisnuo mi je na uvo u verskoj ekstazi,
„da umreš sutra nekršten
sahranili bi te kao pseto,
u korovu,
negde pored puta?“
„Ne znam kako bi me sahranili“,
odgovorio sam prkosno,
„ali da me tako tretiraju za života,
te džukele,
u to sam siguran“,
uzvratih mu.
I pristao sam da budem kršten,
okupan u Egejskom moru,
da sahraniteljima svega što vredi
bar to jebeno zadovoljstvo
uskratim.
Bog će to razumeti,
nadam se,
kad za to dođe vreme
u nekoj drugoj vaspitnoj dimenziji,
lukavošću uspostavljenom onostranom carstvu,
gore ili dole, sasvim mi je svejedno.
Da čovek ne poveruje
Bog je jedan,
bar tako kažu
oni koji znaju sigurno
da se on ne pojavljuje
ekipno kao ragbisti,
u parovima,
četama ili falangama.
Da nema dvojnika
ni svoje imitatore.
Uostalom,
već sama etiketa
na njegovom svemogućem pakovanju
govori o tome
da je solista,
sasvim sposoban
za postavljene zadatke.
Pa kako onda
da svako pleme,
svaki narod,
ima svoga boga
da i svaki grešni i bezgrešni pojedinac
svog boga ima
po sopstvenim potrebama
i shvatanjima?
Jehova, Alah, Buda, Manitu, Odin…
ili je to samo
različito imenovanje
jednog te istog?
Ili je Bog hologram.
Kao vašarsko ogledalce
koje i razbijeno
pokazuje isti lik,
na svakom komadu,
u bezbroj primeraka,
do ništavila.
Kada i ogledalo i lik
prelaze sa druge strane
u tamu nekog novog svetla
i sveta.
U treznilište
istog Boga.
