(Velimir Knežević, Slušni aparat, Zavod za proučavanje kulturnog razvitka, Beograd, 2021)
Zbirka pesama Slušni aparat Velimira Kneževića, otkriva nam osobitog pesnika koji na životnom minimalizmu gradi prepoznatljivu poetiku. Stoga se ova zbirka nadovezuje na ranije zbirke ovog pesnika, pre svega na Dunav stanicu objavljenu pre dve godine u čuvenoj ediciji „Poveljaˮ. Lirski junak Kneževićevih pesama je gradski čovek koji sluša i beleži sve ono što čini specifičnost čovekovog postojanja u velikom, gradskom „vražjem ždreluˮ, a ekvivalent ovoj Tadićevoj sintagmi u Kneževićevoj zbirci je „urbana pećinaˮ („Ćebeˮ) u koju su zatvoreni svi oni „u domovima gradskimˮ čijem je životu „u kome nema životaˮ i njihovim „ruševinama jalovih danaˮ, ispevana oda prolaznosti i melanholiji „Herojstvu tolikih u domovima gradskimˮ. Fokus ove zbirke, za razliku od prethodne, promenjen je sa vizuelnog na čulni, pa se u njemu može osluškivati pulsiranje bića grada, bića sveta i bića pojedinca snađenog ili nesnađenog u tom svetu.
Sama naslovna sintagma „slušni aparatˮ govori nam da neke zvukove možemo čuti samo ako ih pojačamo, jer je ljudsko uho neosetljivo na mnoge damare prirode, a neki su, pak, sami toliko neprirodno pojačani, da postaju dominantni i zaglušujući. Ova naslovna sintagma, inače, uzeta iz uvodne, krovne ili temeljne, pesme ove zbirke – „Očev slušni aparatˮ u kojoj pesnik, jednu ličnu priču, uzdiže do opšte, povezujući dve gluvoće, jednu koja je bolest pojedninca i koja predstavlja fizički nedostatak lirskog junaka pesme, kao i opšte gluvoće koja namerno, biva sve gluvlja i gluvlja za ljude i svet. Pesnik ovom pesmom, ali i zbirkom u celini, pokušava da pronađe „malu alkalnu tabletu za svetsku gluvoćuˮ, da pronađe slušni aparat koji će nam pomoći da slušamo prirodu. Knežević ispisuje „novu pastirsku ekloguˮ u urbanoj pećini iz koje svaki stanovnik iznosi svoje kese sa đubrem, kao jagnjad na ispašu:
„Nova pastirska ekloga.
U rukama mi bele kese,
bela jagnjad bubre.
Pravo prema dva kontejnera,
dva iskrivljena brata,
idem da bacim đubreˮ („Nova eklogaˮ).
Središnji ciklus „Zeleni talasˮ nam ukazuje upravo na zanemarivanje, na oslabljeno bilo prirode, na njeno uništavanje, pa je u njemu dominatan ekokritički stav autora, koji se najbolje ogleda u stihovima: „Mehanizacija u povlačenju: palete, šljunak, pesak, / ostaci blokova, fosni, direka, armature. / Okrajci lima za grmljavinu, vokalne deonice, / koturi žice i kablova na kraju partiture.ˮ Ta antisimfonija mehanizacije, taj „kraj partitureˮ može označavati samo jedno – kraj prirode. Svet se na taj način pretvara u pustinju, u betonsku pustinju, te je na kraju zbirke u sedmodelnoj poemi „Strasna sedmicaˮ akcenat stavljen upravo na život lirskog subjekta u pustinji, na večito vraćanje istog, na život u kome se „događa i ne događa ništaˮ, gde se čuje samo bujanje straha.
