Te večeri nešto me je nezadrživo vuklo napolјe. Bilo je prilično hladno za početak oktobra. Mora da se na planinama već zabeleo sneg, pomislio sam stupajući iz Ivan-Begove u Ulicu Cara Lazara, odakle sam preko Obilićevog venca produžio dalјe ka SKC-u.
Kažu da na ulici obično izgledam pogublјeno, ne gledam kuda idem i svađam se sa samim sobom. Umorio sam se već od objašanjavanja kako je to prirodna posledica mog dugogodišnjeg tavorenja po pitanju karijere. Nisam nikakav ludak, i na kraju krajeva, šta je toliko loše s vremena na vreme zamisliti se nad sopstvenim životom, pa bilo to i na ulici? Ili zapitati se šta je to što me toliko sputava, manjak ambicije, ili nešto drugo. Višak pogrešnih odluka, recimo.
Završiti književnost i nije bila neka muka u poređenju s onim što je nakon diplomiranja usledilo. Naći posao u struci, a pritom nemati dobro pozicionirane partijske, rođačke, zavičajne ili gej veze, na nivou je statističke greške. Utoliko je bilo i pogubnije po mene. Kasno sam shvatio svoju grešku: koga danas briga za svetsku književnost, šta će to generacijama koje dolaze, trebalo je da usavršavam jezike budućnosti. Kineski, ili ruski. Ali, sad je gotovo.
Pratim ovdašnju književnu scenu, objavlјujem prikaze knjiga na internet portalima koji promovišu savremenu književnost; mnogi me čitaju, hvale me, ali niko da istrči sa konkretnom ponudom, recimo za uredničko mesto u nekom časopisu ili u izdavačkoj kući. Tako sam nakon diplomiranja potrošio pune četiri godine. Roditelјima na grbači, kako mi često prebacuje moja devojka Bilјana.
Uradim i poneku lekturu za članove književnog kluba „Ivo Andrić“ čije prostorije se nalaze u suterenu zgrade u kojoj živim. Tako zaradim koliko da platim račun za mobilni i izvedem devojku u piceriju jednom mesečno. Prošla godina je bila neočekivano dobra, skupio sam novac i za moje prvo letovanje posle dugih sedam godina. Bilјana i ja, deset nezaboravnih dana u Pargi. More me je opustilo, dobio sam i neke ideje. Najluđa je bila ona da se posvetim pisanju proze, od čega je bilo nerazumnije samo to što sam je shvatio krajnje ozbilјno. Čak sam napravio i skice za nekoliko kratkih priča. Ali čim sam se vratio u beogradsku kolotečinu, nastavio sam po starom i od priča nije bilo ništa. Štaviše, sve mi je bilo mrskije da pišem i recenzije.
Tih skica sam se setio pre neki dan, pronašao sam ih u računaru, u ambiciozno zamišlјenom folderu Parga – priče. Bilo ih je tri. Pročitao sam ih i dve odmah obrisao, a jednu ipak sačuvao, ni sam ne znam zašto. U toj priči zamislio sam da imam dvojnika koji rešava moje probleme umesto mene. Ideja pomalo zaumna, ali ko zna, možda me jednog dana ipak nešto podstakne da je razradim i dovršim. Profesori su govorili da imam spisatelјskog dara, ali ni tada, kao ni sada, nisam mnogo mario za to.
Videvši da nisam zakasnio na književno veče, pomislio sam da se valјda neću pokajati što sam se između TV prenosa polufinala teniskog mastersa u Šangaju i potencijalno zanimlјivog susreta sa piscima u SKC-u, ipak odlučio za ovo drugo.
Mala sala na prvom spratu, šarolik svet, novinari, uobičajena graja pred početak, osmesi, pozdravi. Uočio sam jedno prazno mesto u prvom redu, pružio korak i uspeo da ga zauzmem. Pozicija je bila malo ukoso od bine, ali sve se dobro videlo, i što je još važnije, mogao si da čuješ svaku reč.
Na bini, za velikim stolom, sedelo je četvoro slavom ovenčanih pisaca. Isto toliko Ninovih nagrada zlatilo se u njihovim vitrinama. Domaćin večeri bila je tankovijasta brineta, lepog lica i veselih, pametnih očiju, takođe pisac. Nјen osmeh i zvonki glas ispunili su salu. Pozdravila je sve prisutne, potom je dala reč piscima.
Pričalo se žustro. Emotivno. Aforistično. Na trenutke i patetično. Skakalo sa teme na temu. Vešto su birane i reči i intonacija, kako to i dolikuje intelektualcima takvog ranga. Nadahnuća im očito nije manjkalo. A zauzvrat, svaka njihova bravura, lucidna, krepka, bogohulna, razborita ili sablažnjiva misao, dobila bi svoj eho u vidu zasluženog aplauza.
Čuo sam mnogo zanimlјivih stvari, no kako je razgovor odmicao, nešto me je sve više tištilo. Bilo je to neko čudno komešanje nalik na teskobu, iz grudnog koša spustilo se do stomaka. Čupalo me podmuklo. Onda se neko od pisaca dotakao smutnih poratnih godina i mladih koji hrle u svet i puklo mi je pred očima: to se u meni probudio sav onaj jad i očaj izneverenih nada i očekivanja posle dvehilјadite! Sve to što se već neko vreme gnezdilo u mojoj nutrini i trovalo me. Ne samo mene – bezmalo čitavu moju generaciju!
Svaka pomisao na to izazivala je u meni sve veću nelagodu. Nisam prestajao da se previjam na stolici, više puta oblio me je hladan znoj, jedva čekajući da se književno veče završi. Ali, nakon zvaničnog dela programa, voditelјka je najavila pitanja iz publike. Upilјila se u mene primetivši kako se vrpolјim.
– Jeste li vi, mladiću, hteli nešto da pitate?
Nije bio baš najbolјi trenutak, niti sam imao nameru da bilo šta kažem ili pitam, ali ipak sam ustao.
Učtivo sam se predstavio i onda započeo tiradu, sve ukrug vraćajući se na to kako roman moje generacije još nije napisan. Zaklјučio sam rekavši da bi za našu književnost bilo dragoceno da se upravo neko od prisutnih literata pozabavi tim izgublјenim godinama koje su mojoj generaciji i dalјe trauma koja ih proganja i posle toliko godina.
Pogledali su me začuđeno, a onda je jedan od njih uzeo da mi odgovori, i to baš onaj čiju sam svaku knjigu pročitao, i za koga sam već stotinu puta rekao da bih, ako ikad poželim da budem pisac, voleo da pišem makar upola dobro kao on.
– Hmm, zanimlјivo pitanje. A zašto se vi, mladiću, ne latite pera pa nam opišete sve te jade? Vidim da vas sve to strašno pritiska. Pretočite u prozu sve to što vas tišti. Može biti da smo mi – pa širokim zamahom ruke pokaza na svoje kolege – već rekli svoje?
Najmanje sam očekivao takav odgovor. I to od njega!? Apostola naše moderne proze. Pogotovu što su njegove reči bile propraćene smehom, otvorenim, grlenim, ali i onim tihim, pritajenim, što je značilo da su pogodile tačno tamo gde treba. A prava meta zapravo sam bio ja, pa je i sav taj smeh bio upućen nikome drugom do meni.
Upotrebio je ironiju, svoje najubojitije oružje, ujedno i ono što sam najviše voleo u njegovim romanima, i to me je porazilo. Ne znam zašto mu je to bilo potrebno, da svoj britki um oštri na jednom anonimusu. Da li je moguće da je jedno posve bezazleno pitanje, za koje sam mislio da je za tu priliku sasvim na mestu, ugrozilo njegov spisatelјski ego?
Mahinalno sam pogledao u voditelјku, tražeći spas. Zurila je u mene iskolačenih očiju i stisnutih pesnica. Bože, pa ona svom snagom navija za mene!
– Ko zna, možda vas i poslušam – rekao sam. – Ali da znate, u tom slučaju vi ćete biti krivi što sam postao pisac!
Prasnuli su u smeh svi u sali. A on je gledao u mene i kiselo se smeškao. Možda je hteo da mi se izvini, ali nisam mogao da razmišlјam o tome, jer upravo tada, dok se žamor u sali još nije stišao, doneo sam važnu odluku. Ni za šta me više nije bilo briga, niti za njega, niti za ravnodušnost sveta kome očito ne nedostaju romani koji još nisu napisani – mislio sam samo o tome kako da udahnem život onoj mojoj zamisli o dvojniku.
Kako jednom reče taj cinik kome je pošlo za rukom da sa nekoliko biranih reči iščupa pisca iz mene i time mi na nabolјi način demonstrira njihovu moć – i koji će nekoliko godina kasnije postati i moj prvi recenzent – važno je napisati prvu priču, iz nje će se iznedriti sve ostale.
