Zovem se Sanja

Pisati o autorefleksiji podstaknutoj epidemiološkom izolacijom, i to u trenucima kada se njen kraj ne nazire, te nedostaje vremenska distanca pogodna za sumiranje i analiziranje događaja, veoma je odvažno i aktuelno.

U intervjuu datom za Red portal, autorka Milica Sniva sumirala je tematiku svog prvog romana Simptomi: „Mislim da smo svi ovaj period koristili da se preispitamo, da bolje upoznamo sebe i možda da naučimo nešto novo ili pronađemo u sebi neku novu kreativnost. Tako i moja junakinja Sanja, preturajući po svojoj prošlosti, traži zapravo u sebi neko seme iz kog će nešto novo niknuti u budućnosti.ˮ Navedeni citat nije nasumično odabran, budući da je u vezi sa najvažnijim pitanjima na koje ću, osvrćući se kako na formalne, tako i na sadržinske aspekte dela, pokušati da odgovorim. Naime, postavlja se najpre pitanje šta za pojedinca koji je u ličnoj krizi predstavlja jedna opšta kriza i kako ona na njega utiče? Potom, na koji način su aktuelne životne okolnosti podstakle naratorku na to da preispita svoj psihički život? I da li je u takvim okolnostima moguće nešto promeniti i nastaviti dalje?

Kada je o žanrovskom određenju reč, ovaj se roman prvenstveno može okarakterisati kao psihološki. Međutim, dijapazon različitih tema i problema koje roman pokreće utire put i drugim načinima njegovog čitanja. Budući da naratorka sebe svrstava u generaciju milenijalaca, sociološko čitanje podrazumevalo bi najpre preispitivanje zajedničkog istorijskog iskustva jedne generacije, a potom i lično iskustvo pojedinca koji joj pripada. Pored toga, nezaobilazno je pomenuti mogućnost jednog od feminističkih čitanja, koje bi se usredsredilo na sve ženske likove, te preispitalo status žene u okviru vanbračne zajednice, potom psihičko iskustvo žene koja je bila žrtva nasilja, kao i iskustvo bivanja ženom u XXI veku uopšte. Iako roman pruža mogućnost za različite čitalačke okvire, moj odabir jeste psihološko čitanje, budući da se u njemu nalaze odgovori na ključna pitanja koja sam u uvodnom delu postavila.

Junakinja Sanja provodi dva sata ležeći na tetkinom kariranom kauču i duboko preispitujući sopstveno psihičko stanje, što je indikativno povezano refrenskim ponavljanjem: „Zovem se Sanja i ne znam da li sam normalna.ˮ S obzirom na to da naracija u potpunosti teče u prvom licu, sve je podređeno vizuri naratorke.

Prvih nekoliko stranica romana iznose pred čitaoca ključne teme koje će Sanja postepeno razmatrati. Naime, ona pominje svoje roditelje, sopstveni propali brak, nedavni rastanak sa ljubavnikom, nemogućnost ostvarenja poroda, odnose sa drugima pune nerazumevanja, nedostatak slobode, nedelanje koje potiče od straha i još mnogo toga. Nagomilavanje motiva i problema, kao i brzo smenjivanje kraćih rečenica, u kojima mahom izostaju emotivnost i ispovedni ton, čine da naracija stvori utisak prenošenja toka svesti junakinje. S tim u vezi jesu i asocijativni metod povezivanja događaja, koji ne slede uzročno-posledični tok i kojima se kroz roman pripovedačica iznova nekoliko puta vraća, kao i nepoštovanje hronološkog ustrojstva. Junakinju tok misli navodi na to da s jedne teme naglo pređe na drugu i da se važnim temama iznova vraća. Pritom, svako novo pominjanje podrazumeva nove detalje i dublju razradu problema, što podseća na kompozicioni princip fuge u muzici, gde se muzički motiv navodi u ekspoziciji, a kasnije kompleksnije razrađuje. Dobar primer za ovaj postupak u romanu jeste junakinjin odnos prema majci i ocu. Naime, odnose sa njima isprva samo smešta u katalog problematičnih tema, dok na kraju oni prerastaju u ružne uspomene oslikane očevim samoubistvom, ili fizičkim obračunavanjem u trenucima psihičke nestabilnosti, kada je u pitanju majka.

Stoga ne čudi to što Sanja prema samoubicama iskazuje izrazito odbojan i isključiv stav, što ih smatra kukavicama i što decidno tvrdi da se sama na takav korak nikada ne bi odlučila. Sa druge strane, mnogo joj je teže da stvori otklon od onoga što joj je možda od majke ostalo u nasleđe – moguće duševno oboljenje. Junakinja vrlo eksplicitno tematizuje svoje opsesije, bilo da je reč o seksualnim nagonima ili sklonosti ka samopovređivanju, te pokušava da odgonetne da li su one samo posledica određenog poremećaja ličnosti, čije je uporište upravo u porodičnom nasleđivanju. Zato se oni delovi romana posvećeni borbi sa onim što je junakinji, bez njene volje, ostalo u nasleđe mogu se, s obzirom na najvažnije teme kojima se naturalizam bavi, okarakterisati kao naturalistički.

Veoma važno mesto u ovom romanu zauzima prošlost i promišljanje o njoj. Junakinja Sanja preispituje protekle događaje, kopa po uspomenama i selektuje sve aspekte svoje prošlosti koji je more. Pokušava da dođe do odgovora na pitanja koja samoj sebi postavlja, a to čini tako što različite pojave i delanja, kako svoja, tako i tuđa, tumači kao simptome. Primera radi, svoj gubitak vere u ljude tumači kao simptom nepoverenja, decenijama nepromenjen nameštaj u tetkinom stanu kao simptom siromaštva, a svoju egzistencijalnu okoštalost kao simptom straha. Budući da junakinja pripoveda u vremenu epidemije – vremenu simptoma – otuda se može ispratiti i razumeti i pojava simptoma u njenoj intimnoj introspekciji.  Simptomi joj pomažu u tome da pokuša da razume sebe i svet oko sebe i da, korak po korak, uvidi da li još uvek postoji mogućnost da ona pronađe ljubav, i što je još važnije, da pronađe svoj identitet.

„Zovem se Sanja i sanjam o ljubavi“, kaže junakinja kojoj je čak i ime satkano od snova. Imajući u vidu da je vreme neretko provodila maštajući o novoj ljubavi i tako bežeći od realnosti u carstvo snova, zapravo je dosledno pratila izreku nomen est omen i činila ono što joj ime kaže. Ljubav predstavlja još jednu važnu temu u ovom romanu, odnosno tesno je dovedena u vezu sa junakinjinim identitetom. U tekstu se više puta ističe njeno emotivno raskršće sa drugima, primera radi: „Zovem se Sanja, nisam ničija i to je istina. Ležim na tetkinom kariranom kauču, razmišljam kako je sve počelo i kako sam od Sanje postala ničija Sanja.ˮ Ovakvo negativno određenje identiteta implicira da je ona ranije, dok je bila „nečijaˮ, imala identitet, a da ga sada gotovo nema. Da li to onda znači da ona svoj identitet ne crpi iz sebe, već iz nekog drugog? U tom slučaju introspekcija (gledanje sebe i u sebe) postaje nužna, budući da identitet ne može da pronađe posredstvom odnosa sa drugima.

Nedostatak majčinske, očinske, prijateljske, a sada svakako i supružničke ljubavi (možda čak i ljubavi sopstvenog deteta prema majci) – poljuljao je njeno psihičko stanje, dovevši na taj način u pitanje njen čitav identitet. Potencijalni pronalazak ljubavi može predstavljati korak dalje ka pronalaženju sebe, odnosno svog imena i svoje suštine: „Izgubila sam dvanaest godina u sakupljanju mrvica sitnih zadovoljstava i krupne kinte, dvanaest godina sam bila na robiji, bezuspešno tragajući za svojim imenom i suštinom. Još uvek se trudim da ga pronađem.ˮ Kako bi to učinila, ona najpre mora da pobedi strah, odnosno da svoju prošlost pomiri sa sadašnjošću, među kojima se kroz čitav roman vodi dijalektička borba. Na taj način će uspeti da se okrene budućnosti.

Aktuelna situacija u kojoj se naratorka našla od velikog je značaja, s obzirom na to da ju je podstakla na preispitivanje i, na neki način, sumiranje čitavog svog dotadašnjeg života. Da se celokupan svet nije našao u ogromnoj krizi, možda ni ona ne bi osvestila duboku ličnu krizu, oličenu u potrazi za identitetom. Međutim, indikativno je to što epidemiološko pitanje ipak ne zauzima previše prostora u romanu, već prvenstveno ima ulogu podstrekača, dok okosnicu romana predstavlja sam čin preispitivanja. Da bi se prebrodili trenuci lične nesigurnosti, potrebno je postaviti krucijalna pitanja, suočiti se s njima i doći do odgovora – ili barem detektovati simptome. Simboličkim rečnikom romana rečeno – treba pronaći svoju sadnicu begonije.