Čitati knjige, imati ih u svojoj sobi na polici, kupiti knjigu u knjižari, odlaziti u biblioteke, nalaziti tamo knjige koje vam trebaju i čitati ih, napisati knjigu i objaviti je, biti sakupljač knjiga, bibliofil, listati kataloge objavljenih knjiga, kataloge antikvarnih knjiga, posedovati E-Book, dela na CD-ROM, posećivati sajmove knjiga – sve su to rituali – a ima ih još – koje u našoj svesti povezujemo sa pojmom „knjiga“. „Kakva je lepa i praktična stvar knjiga“ kliče Umberto Eko u jednom od svojih brojnih eseja i beleški o knjigama. A tek kako je čudno, potsećamo, videti rad crva na papiru unutar jednog knjižnog bloka. Pamćenje sadržano u knjigama je okeansko, toliko ogromno da je nužno da isto, zajedno sa svojim materijalom, jednom takodje potone u okeanski zaborav. Knjiga nije, ipak nije, kako Eko veli, jedno naše „životno osiguranje, jedan korak prema našoj besmrtnosti“. Knjige su sva zrnca u svim pustinjama sveta ali i tek jedno zrnce koje pokriva sve mrtve ljude sveta a žive zavodi i zavarava u svoj opscenosti toga zavaravanja, a u pogledu njenog opakog obećanja besmrtnosti. Knjiga je lepa smrt zajedno sa našom verom da će nas ona spasti od neumitnog zaborava. Što je brojnost naslova knjiga veća to je zaborav, koji nam zbog te brojnosti preti, veći. Čudo nepojamne brojnosti naslova omogućiće nam, kako i sâm Eko dobro primećuje, da ćemo „pred knjigama stajati bespomoćni“ poput junaka Funesa iz poznate Borhesove novele „Funes el memoriso“ koji pošto je sve zapamtio što je čuo, video i pročitao, usled mnoštva svega zapamćenog i pretrpanosti svoga pamćenja, sve to zaboravlja. Jer: „sve u pamćenju zadržati znači takodje ništa više prepoznati“. Knjige, njihovo nepregledno more naslova, zauzele su ulogu Funesa. Kazuju, zapravo, da će svoje posede sačuvati za sebe same, da će se uspešno skloniti od senki čitalaca. Broj reči svih jezika sveta je ograničen, samim tim izvesno je, kako je pre jednog i po stoleća tvrdio Luis Kejrol (Lewes Carroll) – a na to nas potseća i Alberto Manguel – da će „svaka moguća knjiga biti napisana“. Tada, nastavlja Kejrol, autor sebe neće pitati „Kakvu ću knjigu napisati“, već „Koju ću knjigu napisati?“. Ponavljanje će biti sadržano u aktu koji se tada više neće zvati pisanje knjiga no davanje sebe (zalaganje sebe) za jedan pogled na svet koga, ne autor, no odredjena knjiga zastupa. Knjiga će zanemeti a čovek progovoriti. Kada je čovek pisao knjige – saznao je, nakon dugih, ponavljajućih praksi, da se, pišući knjige, odavao „suvišnim zadacima“. Stvoritelj je učinio da su „Njegova stvarnost i Njegov prikaz stvarnosti identični“ te da stoga mi, stvarajući knjige, „bacamo bogohulnu sumnju na savršenstvo svoga Stvoritelja“1. No, ovaj se zaključak dâ sagledati i sa druge strane, a to bi moglo da znači: stvaranjem „Božje delo vraćati nazad Bogu na blistavim stranicama koje evociraju njegov svet“2, odnosno ispunjavati, poput ogledala, ovaj svet bibliotekama bez konca, dakle, oponašati ga onako kako izgleda Božji svet u stvarnosti: fluidno beskonačan. Pri tome, autor kada stvara ima pred sobom samo reč, onu prvobitnu Reč „koja jeste“ i koja „imenuje“, ali nikad ne može da bude imenovana“. Autor, započinjući pisanje, u principu, hoće da izrazi Sve, da „imenuje svet“, ali reči kojima on raspolaže raspoložive su na jedan nedostižan način. Naime, sve što autor hoće da izrazi nalazi se s one strane jezika. Na ovom mestu započinje istinsko ćutanje knjigâ: njihova ontološka nemost. Sa te razine potiče poriv autorâ za beskonačnim ponovnim započinjanjem ispisivanja knjigâ pred čijom činjenicom iznova ostajemo posve zatečeni.
Pokušajmo sada da se vratimo na početak ovog spisa. Videli smo gde i na temelju čega se ćutanje knjigâ pojavljuje, sadrži i ima svoju osnovu. Zapitajmo se stoga: koje posledice ta činjenica ima na autora, na čoveka koji piše? Ili, budimo još precizniji gledeć našeg pitanja: šta znači za čoveka ćutanje knjigâ sada i ovde? Šta znači to ćutanje koje sadrži nagoveštaj da knjige mogu da postoje na način kao da ne postoje? Šta znači, dakle, ta činjenica koja na svetlost dana iznosi jedan od načina njihovog postojanja (bezprizivno ćutanje) koji je takav da ga se nužno dâ iskazati protivrečnim oblikom: knjiga postoji na način kao-da-ne-postoji, ona je čudesan oblik postojanja-koje-kao-da-ne-postoji. Sve zavisi kako joj prilazimo: kao pukom objektu koji ima svoje dimenzije u prostoru ne interesujući se za drugačije i dalje mogućnosti toga objekta ili joj prilazimo imajući na umu radi čega je taj objekt stvoren, čineći pri tome jedan odgovarajući pokret rukom kako bismo stvorili uslov i mogućnost da pridjemo njenoj osnovnoj svrsi: da je čitamo.
Polje primene metafore ćutanje knjiga nije odveć veliko, ali se stoga počesto dâ primetiti na jedan očigledan način. Prvi je, svakako, da bivajući usred njih – na primer u jednoj biblioteci – mi stojimo u toj sredini i posmatramo ih, ne upućujući se korakom ka mestu na kome leže. „To su knjige“ – stoji u našoj svesti odgovor na naš pogled, ali mi ostajemo prikovani za mesto na kome smo, ne krećući se ka njima. Ćutanje knjiga u ovom slučaju prikazuje nam se kao fenomen izvesne fizike prostora ali i čovekovog odgovora koji ih u ovom slučaju transformiše u puku stvar sa njenim fizičkim kvalitetima. Beskorisno se tada pokazuje ono što znamo ili možemo pročitati u knjigama mudrih ljudi o knjigama. Beskorisno je, velimo, tada znati, kako veli Alberto Manguel, da „sva književnost čuva nešto što bi inače istrunulo s mesom i kostima pisca“. I još više, beskorisno je sve ono zapisano u onom korpusu knjigâ koje gledam dokle god im ne prilazim, uzimajući ih u ruku, i otvarajući ih započinjem da ih čitam. Da li sam im ja ili neko drugi uistinu potreban? Da li su one meni potrebne? – To su, izmedju ostalog, prava pitanja ovog ogleda. Na prvi pogled bilo bi samorazumljivo reći da moj pristup k njima ili nekog drugog, svejedno, jeste sastavni deo načina postojanja knjigâ i da tek uzeta u ruku i čitana knjiga ispunjava sve svoje svrhe i razloge postojanja. Ali ja mogu odustati od tog njenog samorazumljivog zahteva iz bilo kog razloga kao što mogu da odustanem i od svih razloga koji stoje predamnom kako bih knjigu uzeo u ruke i čitao je. Ja se nalazim u rukama dvaju sloboda: svoje nominalne slobode da čitam knjige i prava praktikovanja te slobode, to jest, ja mogu da biram izmedju slobode i da istovremeno za sebe procenjujem „vrednost te slobode“. No, čak i da iskoristim obe te slobode, ja ću se kao ljudsko biće ograničeno svojim životnim vekom naći u situaciji da pročitam tek izuzetno mali deo „svetske knjižnice“. Sve ostale postojeće knjige neće mi ništa moći da kažu. One će za mene ćutati. Borhesova univerzalna vavilonska biblioteka moći će da mi (pre)da tek delić svoga imanja. Mirijade knjigâ u kojima, pretpostavljam, počiva moja radoznala imaginacija i, isto tako, radoznalost moje imaginacije, biće primorane na apsolutno ćutanje: ja ili neću znati za njihovo postojanje, ili će kratkoća moga životnog veka bespogovorno odlučiti o tome da ogromnost ostatka knjigâ sveta za mene ćuti. Postoji li unutar ovakvog saznanja ikakve utehe? – Moguće je, tek jedna, no ne nevažna. Naime, nije teško da se pretpostavi da izmedju svih mojih pročitanih knjigâ i onih koje nikada neću uspeti da pročitam postoji izvestan niz dodirnih tačaka odnosno „oznakâ u nemerljivoj mreži čija nam individualna priroda ostaje nepoznatom, ali čije nam konstelacije pružaju pogled, bez obzira na to koliko kratak, bez obzira na to koliko uzak, u mašineriju univerzuma gde se sve što gubimo prikuplja i gde se sve što zaboravljamo pamti“3. I gde – dodajemo – sve što nećemo moći da saznamo, jer sve knjige nismo pročitali – ostaje u jeziku čija iskušenja unutar našeg bivstvovanja trošimo. Ostaje, dakle, tamo gde nalazimo jednu ili mirijade knjigâ koje nismo pročitali. Sve ono kroz čega prolazim u svome životu naći ću u jeziku koji će davati odgovor na moje životne situacije i u kome će se moje životne situacije ogledati. Tamo ću, dakle, naći, u preseku, makar neke od mojih nepročitanih knjiga. Ili ću sâm ja, štaviše, sa svojim maternjim jezikom u sebi nositi knjigu koja na drugom jeziku nikada ne bi mogla da bude napisana. Otprilike onako kao što kaže Alberto Manguel da „nijedan francuski autor nikada ne bi mogao smisliti „être ou ne pas être“ za Šekspirovo „to be or not to be“ (…) jer im to ne dopušta njihov jezik, a ne njihovo iskustvo, zato što su, premda je ljudsko iskustvo univerzalno isto, nakon Vavilona, reči koje imamo na raspolaganju kako bismo imenovali to zajedničko iskustvo različite. Identitet stvari zavisi o tome kako ih nazivamo“4. Na isti način to važi i za knjigu i način kako je uzimamo. S jedne strane, ona postoji tako što se polazi od njezine potencije (ovaj termin preuzimamo od Agambena, prim. B.T.) da postoji (čita se i može biti čitana), dok, s druge strane, istu (knjigu) možemo držati kao „potenciju za nepostojanje“ (ne čita se, nije ili ne može biti čitana). Njene „potencije“, vidimo, okrenute su i prema postojanju i prema nepostojanju („prema životu i prema smrti“). Ćutanje knjigâ dogadja se na razmedju „niti kao postojanje niti kao ne nepostojanje“. To jest, s jedne strane knjiga kao takva služi svrhama radi kojih postoji pa u tom smislu knjiga ne ćuti; s druge strane, to tako ne biva, no knjiga bude prepuštena, iz kojih god bilo razloga, ne čitanju, pa stoga knjiga, kažemo, ćuti. Na rečenom razmedju, unutar usekline, ćutanje se kao takvo vraća „svom izvornom jedinstvu u božanskom umu pa se ono što je moglo ne biti, a bilo je, stapa se s onim što je moglo biti, a nije bilo“5. To je osnovna situacija unutar koje se zbiva ćutanje knjigâ. Knjiga je – da se ponovo poslužimo Agambenovim primerom uzetim, doduše, za posve druge stvrhe – poput dvaju krila Arhandjela Gavrila. Jedno je posve svetlo i ono ukazuje na čist Gavrilov odnos sa Bogom. Drugo krilo je prožeto izvesnim tamnim otiskom i ono simbolizuje da toga odnosa sa Bogom ne mora da bude. Tako da, kaže Agamben, navodeći iskaz jednog persijskog neoplatoničara, „ako Gavrila posmatraš s obzirom na njegov čin postojanja kroz postojanje Boga, onda je za njegovo postojanje rečeno da je nužno, jer u tom aspektu ono ne može ne biti. No ako ga razmatraš s obzirom na njegovo pravo postojanje o sebi, to pravo je neposredno i u istoj meri pravo na nepostojanje, jer takvo pravo snalazi ono što u sebi nema moć pa je, stoga, kakvo moći ne biti“6. U istom smislu možemo reći i o situaciji prirode postojanja knjige. Ako je posmatramo kao čin postojanja kroz čitaoca onda knjiga postoji i izvršava svrhe koje su joj u uobičajenom smislu namenjene. Ako je pak posmatramo s obzirom na njeno postojanje samo kao objekta (način njenog pravog postojanja) onda ista nema moć uobičajene svrhe, pa stoga dokle god joj svrhe ne promenimo, ona ćuti. Knjiga ima dve potencije, to jest da bude čitana, ili da čitana ne bude, te da u takvoj situaciji ćuti, odnosno da biva izvan svoje suštinske namene. „Svaka potencija istovremeno je potencija za suprotno“ (Aristotel: „Metafizika“). Ćutanje knjige kao jedna od njenih potencija nije nešto što je manje moguće da bude shvaćeno, koliko ni ono drugo njene misije, naime da bude čitana. Ćutanje knjigâ može da bude shvaćeno kao vrsta čovekovog greha spram knjige, pri čemu Reč koja uvek imenuje svet, biva od čoveka odbijena tako što je on pušta da ostane u za nju najnemoćnijem okruženju: u nevidljivosti i ćutnji. No, takvo pokazivanje stvari knjige ne mora za čoveka da bude bezuslovno katastrofalno, jer se njemu Reč može da objavi i putem govora. U tom slučaju čovek se, makar i nesvesno, okreće platonističkoj praksi kada je usmena reč značila mnogo više od pisane. Zar Sveti Krizostom nije, kako navodi Derida u svojoj čuvenoj knjizi „Pisanje i razlika“ („L’ écriture et la différence“, 1967), govorio da bi „valjalo ne trebati pomoć pisanja, nego da nam se život ponudi tako čist da milost Duha zameni knjige u našoj duši i upiše se u našim srcima poput tinte u knjige. Budući da smo odbili milost, moramo se poslužiti napisanim koje je druga plovidba“. Na temelju ovog navoda već se može sagledati fantazma bîti fenomena ćutanja knjigâ koga uredjuje i sprovodi milost Duha koji u našoj duši zamenjuje knjige i, pre svakog pisanja ikakve knjige, upisuje svoju milost u naša srca „poput tinte u knjige“. Duh koji upisuje milost u naša srca, predajući i nepročitane knjige našoj duši, jeste onaj Duh putem koga bismo mogli da prihvatimo ćutanje knjigâ kao vid suštosti naše duhovnosti, kao žig plemenitosti našeg porekla. Ćutanje knjigâ jeste jedna misija knjige, njenog Duha, koga ćemo dugo učiti da primamo dok ono (ćutanje knjigâ) jednoga dana ne zameni čitanje. Ono što je danas san, kraj čitanja će iznedriti davni početak kada je, pre doba pisanja, Duh odražavao i poklanjao čoveku celokupnu svoju milost nekada mu davanu putem pisanja. Duhovno a priori dela postoji ali je stvaralačke prirode, ne interpretatorsko-ponavljajuće. Ćutanje knjigâ je ispunjena punoća konačne bîti knjige, koja do toga, prethodno, mora da predje široku pustinju klasične racionalnosti čovekovog sveta. Jer i u ćutanju knjigâ delo koje se nalazi izmedju korica knjige ostaje u suštinskoj vezi sa stvaranjem i to ga stanje u kome se našlo ne uznemirava. Stvoreno a nepročitano delo i dalje ostaje stvoreno i oslobodjeno je statusa nestvorenog. Stvoreno biva opravdano time što je učinjeno. Ali, da li je stvoreno moguće i zauvek spasti, to je pravo pitanje. „U svakom ljudskom životu“, veli Djordjo Agamben (G. Agamben), „jedinstvena je ta tiha i neraskidiva sprega dvaju delovanja, spasilačke i stvaralačke reči koje napreduju jedna uz drugu, ali jasno odeljene“7. Šta kome prethodi, stvaranje iskupljenju ili iskupljenje stvaranju, takodje je iskonsko pitanje. Iako je činjenica da su „oba delovanja zapravo dve strane iste božanske moći … i da se stiču u jednome biću“8, te iako oba „očajnički traže dodirnu tačku, prag ne-razlike na kome će pronaći izgubljeno jedinstvo (…) u oba slučaja stvaranje i spasenje ne urezuju više jedno u drugo belege svoje trajne vezanosti“9. Ovaj Agambenov zaključak je odlučujući u pogledu odnosa stvaranja i spasenja. U konačnoj instanci, veli Agamben, „nema ničega što ne bi bilo predodredjeno za nestanak. (…) Ne samo da deo onoga što u svakom trenutku nestaje i biva zaboravljeno – svakodnevno obilje umnih bljeskova, protraćenih reči – uveliko premašuje milost pamćenja i arhiv otkupljenja nego su i umetnička dela, plod dugog i strpljivog rada, pre ili posle osudjena na nestanak. (…) To znači da je krajnji vid ljudskog i Božjeg delovanja nešto u čemu se stvaranje i spasenje poklapaju u nespasivosti“10. U svem tom odnosu – ako je to utešno – stvaranje uvek isponova započinje svoj put i to je prepušteno ličnoj stvari svakog stvaraoca-umetnika za veke vekova. Ipak, u krajnjoj konačnosti, stvaranje ne biva nikako i nikada spašeno, „nego se gubi u nespasivom“11. To važi kako za knjigu koja biva pročitana, tako i za knjigu koja ćuti u situaciji koju nazivamo „ćutanje knjigâ.
Dakle, kako? – Bilo da knjiga govori i da je pristupačna čitanju, bilo da ćuti zaključana izmedju svojih korica kao artefakt učinjenog i stvorenog, makar i nepročitanog, izvršavala ona svoje svrhe ili ne, njezina sudbina se ne nalazi pod okriljem večne spašenosti, no pod paviti nečega što je kruks svih stvari na ovome svetu: ona ima svoj put, svoje raspeće, ali je radost večnog spasenja i trajanja mimoilazi te se poput zvezde koja se sa neba „otkinula“ udaljava, ne nalazeći spasenja i trajnosti svojih učinaka nigde i nikada. U knjizi koja govori i u knjizi koja ćuti prebiva arhetip nesreće sa kojim se i ova poslednja suočava ne dajući pristup svojim sadržajima u njoj skrivenim, a stvorenim za mirijade umova koji bi apsorbovali njene poruke kako bi zbog toga bilo skraćeno vreme i put do konačnog dolaska onoga šta čekamo – konačnog znanja o svemu. Situacija u kojoj knjige ćute može biti naš udes i naša kazna. Do njega vodi, ne na poslednjem mestu, i čovekovo urodjeno zlo koje ga navodi da iz zlobe i zavisti prema drugom čoveku, iz obesne sumnjičavosti spram drugih i drugačijih sposobnosti, nekom stvaraocu iz ko zna kog razloga (ono životinjsko u čoveku!) zatvori pristup javnosti. U tome je, kao što tačno zapaža Alen Badju (Alain Badiou), moguće videti i „ucenu neznanja koju je potrebno platiti svaki put kada se spoznaja ostavlja van realnog“. To, na razini čoveka koji piše i stvara knjigu, dakle na razini individue (pojedinca), znači odbiti (mu) da se prizna da postoje i druge istine u kojima oni kojima ih saopštavamo neće da učestvuju, niti žele da ih prihvate. Reč je, opet, o onoj životinji u čoveku, o vuku koji obitava u ljudskoj prirodi već desetinama hiljada godina.
Ćutanje knjigâ na razini sveta (dakle, više ne na razini pojedinca, individue) sadrži u sebi jedno donekle drugačije ćutanje. Naime, ono koje polazi od odluke brojnih individua da knjigu ostave neotvorenom, puštajući je da jeste (da bude) u svom najsiromašnijem biti. Tiho ćutanje knjigâ povrh njihove opšte (vizuelne) prisutnosti jeste savršena negacija njene suštinske svrhe, njihov drzovit odgovor čoveku o tome šta je on i čemu u krajnjoj liniji teži: da poništi Znanje, ne bi li živeo u esencijalnoj tišini, u samoći prirode, u svojoj animalnosti, pridajući glas rečenom, a nikako napisanom. Ćutanje knjiga je znanje, unapred skeptično znanje, da nećemo, čak ni sa knjigom koja je otvorena stići do tačke oslonca, jasnoće i pojašnjenja, zbog čega je inače, navodno, svaka knjiga napisana. Svako pojavljivanje je ionako u nestajanju, a tek ono što se pred okom ne pojavljuje i ono što pred uhom ćuti, tek to neće lokalizovati niti učvrstiti ikakvo znanje, no je tu da nas samo zavede da mislimo da u tom ćutanju u nekoj dalekoj konačnosti ipak nekakvog znanja ima, da će opstati, da će se ono jednom pojaviti pa stoga, hajde da ga potražimo baš i u knjigama koje su svojevremeno imale sudbinu da ćute. Te varke se nikada nećemo osloboditi. I to je dobro. Mi obitavamo uvek u diskursu koji nam govori da ako neka knjiga već postoji, ista mora nešto da nam saopšti, pa isto toliko i knjiga koja ćuti, čije su korice za nas zatvorene, hoće, navodno ili verovatno hoće, nešto da nam kaže. Knjiga koja ćuti postoji i stoga je mi ne možemo pokazati kao mrtvu, jer njeno mrtvaštvo nam izmiče u onome nečem što nam kazuje da ona postoji pa samim tim ista ne može nešto a da ne sadrži i koja nam, prema tome, može nešto reći. Knjiga koja ćuti je ono van-knjige knjiga. Dakle, pošto kao predmet postoji samo ukoliko ćuti – a znamo da ćuti – stoga i ne možemo da je odbacimo kao ne-knjigu. Najviše od svega što u takvoj situaciji možemo da razumemo jeste da sa najveće moguće udaljenosti ili, pak, sa najbliže moguće blizine konstatujemo da je knjiga koja ćuti uistinu knjiga. Svejedno je, naime, da li smo se najviše što smo mogli približili knjizi koja ćuti ili smo je gledali sa najveće moguće udaljenosti, nju ćemu uvek naći u nečemu što je izuzima od knjige ali istovremeno je ni ne negira od onoga što se označava kao neegzistentno. Ćutanje knjigâ – njegov fenomen – moguće je pokušati shvatiti i „dijagonalno“. Taj poduhvat zahteva razgovor u pravcu razlike izmedju bivstvovanja i bivstvujućeg. Kada u tom smislu Derida nudi pojam „rAzlike“ („différance“) on želi, kaže Alen Badju, „da ukaže na jedan jedinstven termin koji će moći da aktivira razliku bivstvovanje/bivstvujuće u tački njenog uzmicanja. (…) A razlika u svom činu očigledno se nalazi u tački uzmicanja svake opozicije izmedju bivstvovanja i bivstvujućeg, i nemoguće ju je u bilo kom smislu svesti na figuru te opozicije“12, naime, opozicije izmedju bivstvovanja i bivstvujućeg. Vidimo, drugim rečima, da nije moguće „aktivirati“ razliku izmedju knjige koja se dâ čitati i knjige koja se ne dâ čitati (koja ćuti), jer u oba slučaja govorimo o knjizi pa, shodno tome, i jedna i druga „knjiga“ jesu – knjiga. Ako se ova druga ponaša kao neegzistentna ona nije nešto što ne postoji, što ne egzistira. Derida i inače za ovaj fenomen o kome ovde pišemo kaže: „Kada naprosto tvrdite da ono ne egzistira, onda ne shvatate da ono postoji„*. Zapravo, u ovom slučaju i gledeć ovog fenomena klizi se „od bivstvovanja ka neegzistenciji, a zatim od neegzistencije ka bivstvovanju“13. Samo se tako ovaj fenomen može objasniti. Knjiga koja se dâ čitati i knjiga koja ćuti nisu prostori „suprotnosti izmedju tvrdnje i negacije“ (A. Badju), odnosno za ovaj fenomen „više nije verodostojna ona razlika izmedju tvrdnje i negacije“ (A. Badju) nego da rAzlika nosi sobom postojanje. Mi knjigu koja ćuti možemo da opipamo. Da u njoj postoje reči to znamo. Na temelju toga znamo da se tu uspostavlja odnos kliženja „izmedju bivstvovanja i egzistencije“. Reči u knjizi koja ćuti moraju, kao i svake druge reči, da imaju nešto što ih drži unutar principa saopštavanja nečega, a ipak, stoga što mi ne znamo šta one u knjizi koja ćuti saopštavaju, (jer su zatvorene izmedju njenih korica), ona se, po rečima Deride i Badjua, vodi kao nešto što ne egzistira (*imati na umu prethodnu Deridinu tvrdnju), dok je mi nazivamo knjigom koja ćuti, a celokupan fenomen ćutanje knjigâ.
Samo za čoveka postoji ideja knjige pa stoga nijedna knjiga zapravo ne ćuti. Negativitet ćutanja knjigâ moguće je sagledati kao činjenicu da je i ta knjiga koja ćuti satkana od reči i da je napisana. To je čini knjigom. Medjutim, kada govorimo o raznim vidovima ćutanja knjigâ do sada smo se u ovom ogledu jedva dotakli udela čoveka koji, prethodeći knjizi, jeste suštinska mogućnost knjige, onaj koji knjigu piše i otvara, iskonski Jevrej upućen na pisanje i Knjigu, uvek raspolućen izmedju usmene i pisane reči, govora i slova. „Razlika izmedju govora i pisma“, kaže Derida u ogledu „Edmon Žabes i pitanje knjige“, „jeste krivnja, Božji gnev koji izlazi iz sebe, izgubljena neposrednost i muka izvan vrta“. Pa nastavlja, navodeći Žabesa: „Vrt je govor, pustinja je pismo. U svakom zrnu peska iznenadjuje nas znak“. I ponovo Derida: „Židovsko iskustvo kao refleksija, razdvajanje života i misli, znači prolaženje knjigom kao beskonačnom anahorezom izmedju dveju neposrednosti i dvaju samoidentiteta. (…) Pustinjska je knjiga od peska“. I konačno, opet Derida citira Žabersa: „Zagrabi malo peska … spoznat ćeš tada uzaludnost reči“14. Ako se odluči za slovo i pisanje čovek se zavetuje knjizi. „Tad sve obitava u knjizi. I (same) knjige. Stoga knjiga nikada nije dovršena“. (Žak Derida). U toj beskonačnosti proizvodnje knjigâ i tvoja knjiga mora biti pročitana. Mora! Ali, da li je? Moja knjiga, na primer, nije. Moje knjige ćute. Postoje, ali ćute. „Pisati znači povući se“, kaže Derida. Ali od onih koji pišu ne povlače se svi. Šta sadrže ove dve posve različite sudbine pisca? – Ja ne znam. Podvojen sam izmedju mudrog čoveka i onoga koga nazivaju običnim čovekom. Mudar čovek kaže: „Biti pesnikom znači umeti pustiti govor. Pustiti ga da sâm govori, a on to može jedino u napisu. (…) Pustiti pismo znači biti tu samo zato da ga propustimo, da budemo prozračnim elementom njegove povorke: sve i ništa. U odnosu na delo, pisac je istovremeno sve i ništa. Poput Boga“15. U tom smislu moja sudbina pisca odgovara ovako definisanom „modelu“. Ali, u Žabesovoj „Knjizi pitanja“ takodje se veli da nije dovoljno samo pisati nego na temelju njega imati i ime, da je važno „zvati se“ (da se „valja zvati“). Medjutim, izmedju imena i pisanja (napisanog) moje se ime i ono što stoji iznad njegovog potpisa su se izgubili. I tekst i ime su se izgubili. I ime i delo ćute, kao da delo nije napisano kao da imena koje ga je napisalo nema. Moje knjige ćute. I ovaj drugi „model“ vidimo takodje odgovara mojoj situaciji pisca. Ako u meni postoji potreba da se moje „postojanje razmeni sa slovom“, onda isto tako u meni postoji potreba da se moje pisanje razmeni sa Drugim. Na ovom drugom putu, putu razmene zbiva se, pak, ćutanje. Zbiva se ćutanje mojih knjigâ. Ali, dobro je meni i tako kako je, rekao bih. Ionako „pisanje, ono što se naziva pisanjem, pretpostavlja pristup duhu preko odvažnosti da se izgubi život, da se umre u prirodi“16. Ta činjenica nije mala uteha. Ostaviću delo a ono će posle ćutanja sâmo naći put prema institucijama, prema Drugom. Ukoliko taj put nadje! Možda će ga naći tinjajući?! Dugo tinjajući. Jer, moguće je da jednoga dana sve prelazi u knjigu, onu knjigu koja govori, čije su vratnice raširene. Zar se, poput Žabesa, ne može reći: „Svetiljka je na mome stolu, a kuća je u knjizi. / Konačno ću stanovati u kući“. Ali šta ukoliko knjige više ne pripadaju epohi bivstvovanja? – Ovim pitanjem napuštamo, povodom problematike o kojoj ovde govorimo, ravan piščevog nemira i okrećemo se njenoj široj ravni, pitajući: šta se dogadja ukoliko pretpostavimo da je „bivstvovanje nešto što je radikalno izvan knjige“?16. „Šta ako se bivstvovanje-svet, njegova prisutnost, smisao njegova postajanja“, kako to sugeriše Žak Derida, „otkrivaju samo u nečitljivosti (…) koja više nije u dosluhu sa izgubljenom ili potrebnom čitljivošću života?“17 – kako onda da se postavimo spram nagoveštaja tih mogućnosti? – Možda tako, odgovaramo, što bismo mogli da pretpostavimo da predmet tih pitanja – prisutnost bivstvovanja u knjizi – ipak „uspavana“ obitava u književnom delu te da je posve razumno da prihvatimo činjenicu da unutar jedne knjige uvek nailazimo na prisustvo dve: „knjige života“ i „knjige mrtvih“ i u kojima se život (ipak) „ne poriče više negoli se potvrdjuje“18. Jedna knjiga pretstavlja uvek razliku dve knjige. Izraz lukavstva i čuda samog života. „Sâm život se, kaže Derida, u književnosti poriče da bi mogao bolje opstati. Da bi mogao bolje biti“19.
Ćutanje knjiga – tema je, vidimo, filosofska, koliko i posve privatna, individualna i stoga bolna. Ćutanje moje knjige, avaj, ne može me spasti od zaborava što je čovekova osnovna želja spram smrti koja ga očekuje. „Čovek je zaljubljen u besmrtnost a to ga čini prijemljivim za Božje surogate“, kaže Rob Rimen (R. Riemen), ponavljajući tako Sokratov nauk. Ćutanje knjigâ je, s druge strane, suštinska problematika civilizacije u kojoj živimo. Oni koji dopuštaju da moja knjiga ćuti jesu tek na prvi pogled zlobnici koliko spram mene, toliko i spram civilizacije u kojoj obitavaju. Razumem stoga u tom svetlu njihovu želju da moja knjiga ćuti a da njihove knjige kazuju i budu izložene u svim izlozima knjižara jedne provincije ili sveta, svejedno. Ja im, sa svoje strane, želim da budu povodom svojih knjiga nagradjivani, jer to je stvar nezajaza, neestetskog i neotmenog duha ljudi, koliko i stvar divljačne prirode podanika kapitalizma i životinjske prirode u čoveku. Jedno i drugo idu zajedno, ruku pod ruku. Plemstvo duha ne tražimo tamo gde knjige ne ćute, niti tamo gde, razodevene i otvorene poput javnih žena, govore bulazneći reči otrovne za svet, podajući se medijima, politici, akademijama i buci dana. Knjiga koja govori politizuje duh, ograničava stvarnost, ne zadržava za sebe nikakvu otmenu tajnu. Ona govori o cilju, a cilj je sreća koju će ostvariti politika, dakle već po definiciji nešto što je bez duha i nemoralno.
Ćutanje knjigâ ima i jednu povesno-filosofsku stranu svoje pojavnosti. Visokoetičnim sadržajima jedne knjige zabranjen je pristup u svet. I zato takve knjige, kažemo, ćute. S druge strane, ukoliko takve knjige dospeju do govora one bivaju odbačene, o njima se ne govori pa, stoga, one i u ovoj situaciji ćute. Ako imamo na umu plemenite namere ponekih knjiga a one uprkos tome ne govore, moramo se zapitati šta je tome uzrok. Da li su takve knjige umrle u povesti (u užem smislu te reči) a smrt im je odredjena ukusom jednog vremena i njenim duhom ili se iste ipak mogu probiti, uprkos silnim zabranima, prema onome što se u čoveku još očuvalo, prema njegovom plemstvu duha? Odgovoriti na ovo pitanje znači izmeriti, pokušati izmeriti, šta je od čoveka još ostalo. Možemo li u zaboravu bivstvovanja očekivati glasnost knjige? – Možemo, ukoliko se pozovemo na etički odnos spram Drugog (autrui) koji bi nam omogućio prostor da knjiga istinski progovori. „Prolazak i izlazak prema Drugom“ (Ž. Derida) ohrabrio bi knjigu da se otvori, da progovori. „Reč je o tome da se u golom iskustvu odredi prostor, šupljina u kojoj se ona može čuti i u kojoj treba da odzvanja“20. To bi mogla biti mesta poput razumevanja stvaranja kao istovremeno stvaranje, pozivanje i zazivanje Drugog da učestvuje u tom stvaranju, razumevanje bivstvovanja kao područja aktivnosti u „drami postojanja“ te razumevanje bivstvovanja na razini istine bivstvovanja kao temelja „u kojem se metafizika, kao koren drveta filosofije, drži i iz kojeg se ona hrani“21. Ne na poslednjem mestu, bilo bi to ukazivanje na postojanje bojazni i straha koji leži unutar „stajanja u otvorenosti bivstvovanja“, u „podnošenju-do-kraja tog stajanja-u (briga) i o ustrajavanju u onom što je krajnje (bivstvovanje k smrti), jer oni zajedno čine punu suštinu egzistencije“22. U okviru ovakvih mesta koja su za nas ključna mesta radi kojih se knjiga mora da otvori, progovori i da ne ćuti mora, medjutim, biti dobrovoljno smešten i drugi čovek, Levinasov Drugi sa kojim se susreće Ja. Taj odnos sa Drugim (do)pušta dovoljan razlog da knjiga više ne ćuti, te da se tako otvori svojoj suštini. Ovom otvaranju prisustvuje, dakako, i etička razina odnosa Ja-Drugi, koji valja da bude temeljni uput i razlog otvaranju i ne-ćutanju knjige. To, medjutim, pripada jednom širokom projektu, ne sadašnjosti knjige. Danas knjige još ćute. Ćutanje knjiga nije nasilje nad čovekom, no nasilje čoveka nad knjigom. Čovek dobija od knjige samo ono što zaslužuje. Za sada je to ćutanje. Ispred je ono bolje knjige i žudnja za njime. Ta žudnja ima svoje vreme. Ona će se ostvariti kada čovek bude želeo da čita knjigu, ali ne onu koju je on napisao, nego knjigu koja je njega napisala ne bi li mu rekla kakvo je u stvari on biće. Ćutanje knjigâ je ćutanje čoveka. Svako traganje za ćutanjem knjigâ jeste traganje za ćutanjem čoveka i razlogom njegovog ćutanja dok se on nalazi usred opasnosti. Ako je ćutanje knjiga vezano za ćutanje čoveka, onda ne postoji pitanje „zašto knjige ćute?“, jer se u postavljenom pitanju nalazi odgovor koga je postavio čovek koji piše knjige. Drugim rečima, u čoveku je odgovor koji treba da zna zbog čega piše knjige koje su njega napisale ne bi li mu rekle da je ćutanje knjigâ u njemu, jer on ne mari za sebe, koliko ni za svoje prirodno okruženje u kome namešta sebi zamku i eventualno svoje buduće uništenje i nestanak. „Stoga je ćutanje reč koja to nije“ (Ž. Bataj) a čovek u ekonomiji svoga bivstvovanja ostaje odgovoran za susret sa sobom putem rike knjigâ stvorenim za njega.
1 Alberto Manguel: „Dok pakujem svoju biblioteku“, „Fraktura“, Zaprešić 2019, str. 80
2 Nav. rad, str. 81
3 Alberto Manguel, nav. rad, str. 111
4 Alberto Manguel, nav. rad, str. 107
5 Giorgio Agamben: „Bartleby ili o kontingenciji“, „Meandarmedia“, Zagreb 2009, str. 66
6 Giorgio Agamben, nav. rad, str. 66
7 Giorgio Agamben: „Stvaranje i spasenje“, u: „Goloća“, Meandarmedia, Zagreb 2010, str. 11
8 Giorgio Agamben, nav. rad, str. 13
9 Giorgio Agamben, nav. rad, str. 14
10 Giorgio Agamben, nav. rad, str. 15-16
11 Giorgio Agamben, nav. rad, str. 17
12 Alain Badiou: „Mali džepni panteon“, Karpos, Loznica 2014, str. 129
13 Alain Badiou, nav. rad, str. 133
14 Jacques Derrida: „Pisanje i razlika“, „Šahinpašić“, Sarajevo 2007, str. 73. U navedenom odeljku Derida navodi Žabesovu (E. Jabès) knjigu: „Knjiga pitanjâ“. Prim. B.T.
15 Jacques Derrida, nav. rad, str. 74-75
16 Jacques Derrida, nav. rad, str. 76
16 Jacques Derrida, nav. rad, str. 81
17 Jacques Derrida, nav. rad, str. 81
18 Jacques Derrida, nav. rad, str. 82
19 Jacques Derrida, nav. rad, str. 82
20 Jacques Derrida: „Nasilje i metafizika“, u: „Pisanje i razlika“, nav. izdanje, str. 88
21 Martin Heidegger: „Uvod za ‘Šta je metafizika'“, „Plato“, Beograd 2003, str. 324
22 Martin Heidegger, nav. rad, str. 331
