Kritika

Ono što ne možeš shvatiti razumom

(Miloš P. Živković, Košmarnik, Darma Books, 2021)

Through the darkness of future past, the magician longs to see,

one chance between two worlds,

fire walk with me!

Inkantacija kojom započinje roman Miloša P. Živkovića mora stajati i na početku ovog teksta, jer ne treba samo Živkoviću snaga i pomoć muza (u ovom slučaju Dejvida Linča) pri pisanju ovog dela; treba i nama pri „konzumacijiˮ.

Tri dana čitanja – tri dana u kitovoj utrobi sa žaruljom koja umesto da pomaže (fire walk with me!), okreće se protiv mene i sažiže (moju) kožu, a onda i utrobu – unutrašnji svet stranca, sanjača – koja vas, kada oseti da ste skoro ugljenisani, bljuje i vraća na početak – through the darkness of future past…

Roman-prvenac, roman-vatra, roman-košmar, uvlači vas u svoj svet od prve stranice – jezovite ilustracije koje (ne) prate radnju (neradnju) romana doprinose sveopštoj atmosferi „tamnog vilajetaˮ. Miloša P. Živkovića znamo iz podkasta Bukvalisti, te, uzev u obzir klipove koje je snimao i koliko je značaja u njima pridavano književnim uticajima, nije zgoreg spomenuti neke od pisaca i njihovih dela-vodiča na putu kroz devet krugova pakla Košmarnika (malo više od devet 😮 trideset sedam :S), koji se, donekle, može čitati kao zbirka priča-košmara, senzacija koje su opsedale pripovedače (oca, sina, Marulu) dok su sanjali. A gde je san, tu je i Pavić („nemaš ti veze sa Pavićem“ (Živković 2022: 86)) sa džrimkečerom koji, hvatajući mirise, bol, ukuse „bele i crne kafe, fosilizovane muve, krpava ustaˮ, zbira fragmente u Košmarnik. Živković se definitvno nije plašio da „ide put strahaˮ, kako ga je savetovao njegov književni roditelj i doneo nam je hrabro delo koje ne razumemo, ali osećamo; prema autopoetičkom komentaru ovaj roman je „lirska pesma sa molskim napevimaˮ puštena „0, 5 speedom na repeat” (Živković 2022: 11).

Slobodan prevod: usporenim tempom (kao na drogama :3), „tuga se zatvara u krugˮ, nema izlaza, negde „zapeva trubaˮ u loopu, beskonačno, baš kao u košmaru – pakao! Došavši do Nastasijevića ne možemo a da ne pomenemo rodnu kob koja našeg autora „sve dublje koreniˮ i koja natkriljuje celokupno delo. Tu valja reći da je posredi nešto od nečiste krvi stankovićevske, ali na osoben način, bez sete, ogoljeno. Roman sastavljen od fragmenata koje naizgled nemaju čvršće veze između sebe (samo naizgled :D), koji se mogu tretirati kao „herbarijum košmaraˮ uokvireni očevim prisustvom, korespondiraju i sa superstar romanima koji tematizuju trougao (otac)–smrt–(sin). Baš kao i u Peščaniku i Albaharijevom Cinku, u Košmarniku se propituje mogućnost pripovedanja. Pokazuje (bukvalno mislim pokazuje) nam se priča u nastajanju, voajerski prisustvujemo snu koji govori o pisanju priče prema očevoj ideji, a vrvi od sopstvenih nesigurnosti i besa: „eto ona je slikaraka i ne može da izađe iz svog sna sve za nju postaje san svađa u porodici eto ti je priča nemoj da komplikuješ sve se razrešava u snu kao kod Dejvida Linčaˮ (Živković 2022: 87). Osećaj tokom čitanja somnambulan je, i paradoksalno, najpribližniji doživljaju stvarnosti L Mešavina banalnog (meso i krv, znoj i smrad, mehanika) i transcedentalnog, koje stidljivo izviruje iz kutova pripovedačevih svesti svesno svoje komičnosti u ovakvom svetu, slika je Košmarnika.

Tu je i slikarka Marula (treći čovek) u čijim košmarnicima takođe prebivamo, a fragment njoj posvećen kompoziciono se nalazi posle jednog od najemotvnijih fragmenata romana – otac. wav. Uvodeći u priču treće lice, fikcionalno, ono koje ne nosi teret nečiste krvi, Živković, donekle, pravi otklon od teme otac–sin. Dok ostalim delovima romana, što je postignuto grafički (posredtvom emotikona i različitih oblika reči, mešanjem ćirilice i latinice itd.) preovlađuju auditivni elementi – odjek, odnosno eho koji nas proganja, baš kao da smo sanjači:

čim je napunila osamnaest godina, mladić se vraća u selo da pozove devojku na sastanak; čim je napunila osamnaest godina, mladić se vraća u selo da pozove devojku na sastanak; čim je napunila osamnaest godina, mladić se vraća u selo da pozove devojku na sastanak; čim je napunila osamnaest godina, mladić se vraća u selo da pozove devojku na sastanak (Živković 2022: 137), delom koji govori o  Maruli preovladava vizuelno, bar u osećaju.

Ekspresionistički gnjilo, naturalistički masno kao čorbuljine Bulatovićevog Petla, štrkljvo, „šmirgla seˮ naš razum dok čitamo roman od satkan od snova. Arhetipske slike pomešane sa sadašnjim trenutkom predstave su Majke, Nane, Bake Trajanke, Deda Miloša, Brata:

[…] iz dede teče

belo, iz tebe crveno,

sreće se u daljini i uvire

u Južnu Moravu

(Živković 2022: 28).

U originalnom tekstu, posle stiha, čitaoci vide monohromatski simbol mora iliti emotikon koji predstavlja pojam „moreˮ.[1] Ovo je jedan od retkih slučajeva u romanu da emotikon (kojima obiluje ceo tekst i sugeriše savremeni trenutak) prati kontekst ispisane rečenice i, u ovom slučaju, korespondira sa motivom vode, značajnog segmenta romana, u kojem se čitalac ili davi ili mu se prepušta da ga nosi, kao vir ;)))

Morava kojom teče krv predaka, vožnja do moooooooooooooooooooooooooooooooora i očevo potapanje u isto – inicijacija ka (smrti),: „čikaš mi, mašeš mi, zviždiš, nesputan, razigran, uvaljen u drevno duboko, zoveš me” (Živković 2022: 131). Proljeća Ivana Galeba na steroidima 😛 – bolničko iskustvo oca i njegovo umiranje, nedovršeno. Otac – doktor, kojem pripovedač „ne može da presadi glavuˮ, otac–pacijent kojem osioni Beli sa VMA potvrđuje milijardu puta prežvakanu rečenicu „svi smo mi mesoˮ[2],

Čovek sveden na konstrukciju, mašina kojoj ističe rok trajanja i trauma shvaćenog uobličena u košmaru (glavnog) sanjača, mladog čoveka-pisca, pisca-čoveka mlađanog čoveka pisca pticemaloletnograzumomusudisedamisliš: „Nemoj da mlatiš praznu slamu Oćeš da plačem dok čitam? Vidiš da sam histeričanˮ (Živković 2022: 81)

U romanu-žiletu stvarnost je data neposredno, haotično, ne onakva kakvom je zamišljamo (smislena, uzročno-posledična, bilo istočnjački sudbinska, zapadno-racionalistička ili beketovski apsurdna), već onakva kakvom je živimo u sadašnjem trenutku, u snu mladog pripovedača, njegovog oca, slikarke Marule, koji svi zajedno prskaju od života i umiranja, čiji su pogledi kao „sunđer koji prelazi preko limaˮ, roman u kojem se sve migolji, miče, pomera, teče, razliva se jer je „u kretanju sigurnostˮ (Živković 2022: 41); i sama smrt je putovanje, ali u neprekidnom loopu kretanja, usporenom, da odoli umiranju, makar to značilo da se iznova mora proživljavati njeno iskustvo svaki put i all over again.

[1] Za potrebe ovog teksta on je kopiran sa Fejsbuka.[1]

[2] ili nas bar drugi tako tretirajuL

author-avatar

O autoru Emilija Popović

Rođena je 1996. godine u Loznici. Osnovne i master studije završila je na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu, gde je 2020. godine odbranila master rad "Motiv incesta u dramskom stvaralaštvu Momčila Nastasijevića", za koji je odlikovana "Brankovom nagradom Matice srpske". Trenutno je na doktorskim studijama srpske književnosti u Novom Sadu. Radove objavljuje u periodici, a pored toga, piše poeziju i književnu kritiku.

Back to list

Iz rubrike