* * *
Najzad kiša,
kao oslobađanje želja,
prolećnim znojem razbuktava se telo;
Odgurujem se
nogama od zemlje,
rukama od vazduha,
očima od čari
i pogleda ženskih.
Nek zovu, nek dozivaju, nek ćućore,
nek im lakoća bude putokazom.
Moj bog danas zove u borbu,
moj bog je danas sa munjom u desnici.
Ali uzalud,
kiša šiba
i prožima
ovo otežalo telo.
————————————————-
* * *
Nekad sam lutao i osluškivao,
duša, osetljiva kao liman,
i kao rečica malena,
lovila je svet
samim čekanjem.
Reči su na nju sletale. kao ptice,
iz čistog prostora,
prskale su se,
udarale u grudi,
i ništa mi
nisu doneli brzaci.
Ostalo je
jedno neizgovoreno osećanje,
koje se iza ovog retka skrilo.
——————————————–
* * *
Nema ničega,
samo svet i ja.
Pevaju petli, osipaju se višnje;
ruina bujno zarasta u korov.
U pokret jahača
iskrada se statičnost,
blagoslovena bilo kakva konačnost.
Osvešćeno proleće
više nikud ne zove,
opet počinjemo muški razgovor.
Samo ja i svet.
————————————————–
* * *
Poznajem vesele i ekstatične
oni se smeju da ne ućute
svaki čas skrivaju pogled
da ne isteku oči
da zeleno i plavo ne namami
da se vežu za tugu
Oni su plašljivi
i uvek se drže
za talase života
Moj mamac danas je spokojan
višnjev cvet i vetrovita
vlažna svežina
zvončićima dozivaju
dolazak senice
ja čekam
talasi života
vlaže mi
oči iruke
—————————————–
* * *
Poznato stanje
prazno srce
lutaju oči na povocu
i
ulica poput mačke trepće očima
vučeš se mlitavo za ljudskom rekom
biće predveče kao kafa vruće
belo čelo od ovog lutanja
————————————————
Sa ukrajinskog preveo: Jaroslav Кombilj
