Edit Štajn – zaštitnica Evrope

 

 

 

 

LICA:

Edit Štajn, filozof, bosonoga karmelićanka

Edmund Huserl, “otac” fenomenologije

Hedvig Konrad-Marcijus, filozof, Huserlov đak

Malvina, Huserlova supruga

Roza, Editina sestra

Sestra Adelgundis Jegeršmit, redovnica, Huserlov đak

Majka Jozefa, opatica kelnskog Karmela

Sestra Renata, karmelićanka

Majka Antonija, opatica Karmela u Ehtu

Sestra vratarica, karmelićanka

Sestra Pija, karmelićanka

SS Agent I

SS Agent II

Studentkinja I

Studentkinja II

Dr Lenig, Vođa pokreta protiv Trrećeg rajha

Hor

Dom Edmunda Huserla u Frajburgu. Godina 1935. Huserlova radna soba. Profesor čita. U sobi sa njim je jedna od bivših studentkinja, Hedvig Konrad-Marcius.

Scena prva

1. Huserl, H.Konrad-Marcius.

HUSERL (Čita, ne znajući ni sam kako bi intonirao): “Za tamne noći jedne,

Sa sterpnjom, a u ljubavnome žaru,

O sretne li mi sreće!

Neopažena krenuh,

Kad već mi kuća u snu mirovaše.”

(Zastane s čitanjem, kao da traži pomoć.)

Rekli ste nešto?

Hedvig (Nadahnuto.):                                                   “U mraku, al’ bez straha,

Uz tajne lestve dobro prerušena

O sretne li mi sreće!

U mraku i skrivena,

Kad već mi kuća u snu mirovaše.

U sretnoj noći onoj,

U tajnosti da niko ne vide me

Nit’ i ja išta gledah,

Bez drugog svetla, vođe,

Do onog od kog plamtele mi grudi.”

(San Huan de la Kruz: “Tamna Noć”)

HUSERL (Prekine je. Začuđeno.): Mislio sam da bi to samo ONA mogla znati naizust!

HEDVIG (Nastavlja, potvrđujući usrdnost kojom izgovara stihove.):

“A ono vodilo me,

Sigurnije od svetla podnevnoga

Do mesta gde me ček’o

On kog sam dobro znala,

U predeo gde se niko ne pojavi

O noći, što bi vođom!

O noći, ljupkija od zore rane!

O noći, koja spoji

Miljenicu s Dragim,

Miljenicu u dragog pretvorenu.”

HUSERL: Edit, dakle, s jednog brda posmatra jasnoću i prostranost horizonta u predivnoj prozirnosti, a istovremeno je usmerena prema unutrašnjosti!

HEDVIG (Uz blagi osmeh. S poštovanjem prema Učitelju.): Tako vam se čini ili uz pomoć nečeg zaključujete?

HUSERL: Kod nje je sve potpuno prirodno, inače bih rekao, to je nešto što je iskonstruisano. Ipak, u jevrejstvu je radikalizam i ljubav prema mučeništvu.

HEDVIG: Ali, dragi učitelju, to je najmanje važno. I sama sam često pomišljela da se može izreći ono što je činilo splet okolnosti i sled svesnih radnji oko obraćenja Edite Štajn. Vaše Edite. U svemu prve i nezamenjive učenice velikog Huserla!

HUSERL: Činjenica je da, iako se nešto od toga ne može izreći, vi imate udela u tom događaju.

HEDVIG: Svakako, ali samo kao instrument.

HUSERL: Hoćete da zbunite starog filozofa?

HEDVIG: Ništa vas manje ne zbunjujem ja, nego što je to učinila Edit svojom raspravom o duši.

HUSERL: Biljna duša – životinjska duša i ljudska duša?

HEDVIG: Upravo ta. I znam šta vas je u noj najviše mučilo.

HUSERL: Planirala je svoj dalji život i u tom duhu se odnosila prema svemu, a u stvari je bila uverena da će se nešto dogoditi. Nešto što će promeniti sve njene planove. Kako se to, jedno s drugim može dovesti u vezu? Da, to me je “mučilo”!

HEDVIG: Nespojivo je, možda samo sa razumom, da postoji stanje spokoja u Bogu, stanje potpunog odmora u svim duševnim delatnostima, kada se ne čine nikakvi planovi, ne prihvataju nikakve odluke, ništa ne radi, već se sva budućnost prepušta Božjoj volji.

FLEŠBEK (1): Deo scene, u kojoj je Huserlov stan, zamrači se, osvetljen je drugi deo gde vidimo Editinu sestru Rozu, koja sedi u fotelji i naglas čita pismo.

Scena druga.

Roza Štajn, Hor.

ROZA(Čita.): “Rođena moja, najdraža sestro, Rozo! Pišem, a o Karmelu i u njemu kao da je pisanje najizlišnija delatnost. No, moram ipak na trenutak da ti opišem sebe na ovom delu puta, koji mi je Gospod iznedrio. Oduvek mi se, ali samo iz daleka, činilo da Karmel za mene čuva onaj deo za koji sam sa setom i u nespokoju tragala. Živim u belo okrečenoj sobi sa prozorom koji gleda na samostansko dvorište. Tu je drveni krst bez Spasiteljevog tela, posuda za svetu vodu, kartonske slike svetih osnivača reda leže po golim zidovima. (Roza čita sve sporije. Način na koji intonira pročitano je kao odjek iz Editine sobe.)  Na podu je zemljana posuda, umivaonik, mali sto sa šivaćim priborom, a ispred njega klupa za sedenje. U uglu na povišenoj dasci je mesto za slamaricu, a na njoj je jastuk i nekoliko ćebadi od grube vune i preko svega toga, smeđi vuneni pokrivač. To je oprema isposničke ćelije, onog skrovitog bojišta gde borba sa samoljubljem ne prestaje. Verujem da su, u trenutku kada je Gospod uzljubio moju dušu, upravo u tom času nastali i ovi momenti koji se daju zapisati. (Hor u ehu ponovi, naglašavajući svaki slog, “Ve-ru-jem”) Verujem da je istina, za mene i naš narod, od iskona u njegovom izboru. (Hor ponovi kao u odjeku, “Verujem da je istina od iskona u njegovom izboru.”)

Raduje me, dobra moja sestro, što i pred tobom stoji krst hrišćanske vere, iako znam da će još dugo biti skriven zbog srca naše ostarele majke. Ja se navikavam na samostanski red i život. Najstarija sam među iskušenicama, koje su u uzrastu mojih bivših studentkinja. Moj život ovde je neprestana molitva, kontemplacija, ali i rad posvećen održanju reda i života jedne uzorne kuće. Nemoj se ni osmehnuti, ali tvoja sestra se ovde uči onome što, kao uvaženoj gospođici s doktoratom filozofije, nikada ranije nije smelo da oduzima vreme. Svi poslovi u kući su među redovnicama podeljeni i ravnomerno zastupljeni, tako da me lako možeš zamisliti i sa šivaćim priborom kao i u kuhinji. Niko nije tako beskoristan u kuhinji kao ja. To je, međutim, nakon što sam čitavog života bila prekomerno hvaljena, dobra škola za poniznost. (Roza napravi pauzu, zamišljena je nekoliko trenutaka.)

Najdraža Rozo, Karmel je moju dušu ispunio mirom kakvog svet ne poznaje. To je brdo na koje uzlazimo putem na kome se svaka iskra ljudske mudrosti mora ugasiti, gde svaka želja, zarobljena prahom zemaljske ispraznosti mora prestati, gde za sjaj onog uzlaza na Goru nema ni pitanja o ceni. Molim i dalje dragog Boga da umilostivljen pogleda na tvoju dušu, da te ohrabri dok u srcu samo čuvaš zrno vere, ostajući pred svetom i dalje igračka između odmetnute sestre i ranjene majke. Najmilija moja, neka te Svetlost sveta sačuva za njegove skrovite puteve i neka nas sve sjedini u ljubavi. In caritate Jesu et Mariae, sestra Tereza Benedikta od Krsta.” (Hor, snažno, “In caritate Jesu et Mariae.)

FLEŠBEK (2): Svetlost se opet prenosi u deo gde se nalazi Huserlov stan.

Scena treća.

Huserl, H. Konrad-Marcius, Edit Štajn.

HUSERL (Zamišljeno šeta po sobi. Kao da se nečega iznenada seti.): Hm… znate da mi više godi sećanje. Tako je bezbolno, a lepo. Duša se naprosto otrgne i kao da ponovo živi one trenutke utisnutog značaja.

HEDVIG (Dobronamerno.): Voleli biste, vidim, da vas podsetim na vaš prvi susret.

HUSERL(Setno.): Getingen, moja docentura. Moj filozofski krug. Moja fenomenologija.

HEDVIG (nastavlja, kao da je njegova rečenica nedovršena.): Vaša Edit Štajn!

HUSERL: Sećam se, rekoh joj da mi je gospodin doktor Rajnah govorio o njoj i upitah da li je već pročitala neko od mojih dela.

HEDVIG: Svi smo poznavali drugi deo “Logičkih istraživanja”.

HUSERL: Složili smo se da je to herojsko delo, i time je Edit bila primljena.

FLEŠBEK (3) u kome Huserl i Hedvig ostaju na svojim mestima, poput statične scenografije. U scenu ulazi, svetovno odevena, Edit Štajn.

EDIT: Tog leta smo, u okviru Filozofskog društva, kao predmet rasprave odabrali drugo veliko delo, koje je možda izvršilo veći uticaj na čitav duševni život u poslednjih deset godina, nego što su to postigle Huserlove “Ideje”. Bio je to “Formalizam u etici i materijalna etička vrednost”, Maksa Šelera. Filozofsko društvo ga je svakog semestra pozivalo na nekoliko nedelja privatnih predavanja u Getingenu. (Sedne u jednu od slobodnih fotelja. Kao da je mladalački zanesena, gestikulira rukama.) Tada bismo se okupili u sali nekog hotela ili kafane, a kada bi završio sa službenim delom predavanja, ostajao je još satima sa svojim užim krugom slušalaca. Šeler je bio oštar protivnik idealističkog preokreta i kao da je na njega gledao s visine. Naravno, u svakoj prilici bi naglašavao kako nije bio Huserlov učenik već je samostalno došao do fenomenoloških metoda. Nadmećući se oko primata, Huserl se trudio da nas vaspita u duhu stroge stvarnosti radikalnog intelektualnog poštenja. Šelerova metoda se razmetala genijalnim podsticajima, ali ih nije dosledno i sledila, bila je zaslepljujuča i zavodljiva, dok je Huserl govorio o treznim, promišljenim i apstraktnim pojmovima. Pa ipak, ni u jednom čoveku kasnije nisam naišla na tako jasan “fenomen genijalnosti” (Kao da iz onostranosti pogleda u Huserla.). Njegove krupne plave oči svetlele su sjajem jednog višeg sveta. Život je ostavio tragove na lepom i plemenitom licu. Beti Hejmen je jednom rakla kako je on podseća na sliku Dorijana Greja; onu tajanstvenu sliku u koju je raskalašni život čudnog čoveka ucrtao svoje linije, dok je čovek zadržao svoju mladalačku lepotu. Šeler je govorio velikom snagom i dramatičnom živahnošću. One reči koje je naročito voleo – izgovarao bi s pobožnošću i nežnošću, na primer: “živa istina”. (Edit se udaljava. Kraj Flešbeka 3.)

Scena peta.

Huserl, H. Konrad-Marcius.

HEDVIG: A ja pamtim kako ničeg napadnog i nadmoćnog nije bilo u pojavi našeg profesora. Bili ste otmen tip filozofa, dok je govor odavao da ste austrijskog porekla.

HUSERL (Odmahne rukom.): Toga se možda još samo Malvina seća. Ali recite, da li je Edit ikada molila za milost vere?

HEDVIG (Zadovoljna što može da odgovori.): Njena čežnja za istinom bila je jedina molitva.

HUSERL (Ne verujući.): A mi drugi, koji se pitamo nad istinom? Šta je sa nama?

HEDVIG: Sam dobri Bog zna šta je sa vama I, sigurna sam, vodi vas do istine u Gospodu.

HUSERL: Ali vi znate da sam ja naučnik. I poznato vam je koliko sam čekao da kao takav budem priznat.

HEDVIG: Bez obzira na to, dete ste Hristove otkupiteljske krvi, Kao takav, bićete priznati ili prognani.

HUSERL: Draga Hedvig, kako ste strogi prema starom “majstoru”. Više mi prija kada govorite stihove.

HEDVIG: Najviše vam godi sećanje, prijaju vam stihovi, pitate se nad istinom, naučnik ste, divite se drugima na savesti, snazi i ljubavi, a gde ste sada, posle fenomenologije, gde ste vi sami?

HUSERL (Zamišljeno.): U njenoj srži.

HEDVIG (Trudi se da objasni.): A, u odnosu na njenu srž, gde je vasa duša?

HUSERL: U nespokoju, negde sam je skoro zaboravio. Zar ne kaže tako pesnik na kraju one poeme?

HEDVIG: Da, samo što taj zaborav donosi mir onima koji, popevši se na brdo Krmel, Boga gledaju.

HUSERL: Kao naša Edit?

FLEŠBEK (4): U scenu ponovo ulazi Edit, Huserl i Hedvig ostaju nepomični.

EDIT: Za mene je u to vreme Šelerov uticaj na polju filozofije bio značajan. Ne znam tačno kada se on vratio pod okrilje crkve, ali bilo je to, svakako, vreme, kada je bio sasvim ispunjen hrišćanskim idejama i kada je svom vedrinom duha radio na slavu Božju. To je bio moj prvi susret sa, do tada, nepoznatim svetom. On mi je otkrio bogatstvo fenomena pored kojih više nisam mogla da prolazim slepo. Prepreke racionalnih predrasuda u kojima sam odrasla, a da toga nisam bila svesna, pale su, a preda mnom je iznenada stajao svet vere. Zadovoljila sam se time da se izložim uticaju svoje okoline bez suprotstavljanja i – gotovo neprimetno – ja sam se preobrazila.

Scena šesta

Huserl, H. Konrad-Marcius

HEDVIG (Zaneseno govori stihove.): “U miru, zaboravih,

Na Ljubljenoga svoga nagnuh lice.

Sve presta, ostavi me,

Te svoju pustih brigu

Zaboravljenu među ljiljanima.”

HUSERL: Ne, ne, draga moja Hedvig. Nikada vam to neću zaboraviti. Vi ste je obratili!

HEDVIG (Shvatajući da objašnjava bez potrebe.): Rekoh vam da to nije u moći niti sposobnosti naših zemnih posuda. Istina je, dogodilo se uz našu pomoć. Drugovali smo u ono vreme, i često zajedno, moj muž, Edit i ja, odlazili smo u Bregzabern. Za vreme jednog prazničnog boravka, ostavljajući Edit na kratko samu u kući, odvela sam je do police s knjigama. Sama je, ili ako smem pred vama da je opravdam, ipak već vođena Duhom Svetim, odabrala “Život svete Tereze Avilske”.

HUSERL (Prihvatajući njen ton.): Dobro, i ja znam, moram priznati da je bilo čak svetaca, koji su u zrelom životnom dobu prihvatili veru, a sve u dokolici bolesničkih ili kakvih drugih izuzetnih dana. Da, čitajući životopise čudesnih konvertita. Ali, pitam vas, zašto se to i Editi dogodilo?

HEDVIG (Pokušavajući da konstruiše nastavak njegovog pitanja.): Jer, ona je bila Huserlov đak, filozof, orator van svake kategorije i prva u svemu?!

HUSERL(Zamišljeno.): Da!

HEDVIG: Sklopivši knjigu, rekla je samoj sebi: to je istina. Sledećeg jutra je otišla u grad da kupi dve stvari: katehizam i misal. Usvojivši u potpunosti njihov sadržaj ušla je jednom u crkvu da bi prisustvovala obredu svete Žrtve.

HUSERL(Radoznalo.): A sam čin krštenja? A njena majka, stara Jevrejka?

HEDVIG: Nakon mise, pošla je za sveštenikom u službene prostorije I zamolila za krštenje. Začuđeni župnik je odgovorio da je za primanje u svetu crkvu potrebna priprema. Edit ga je zamolaila da je ispita, I tako se razvio teološki razgovor, za koji možemo pretpostaviti da je pretresao celu nauku katoličke crkve.

HUSERL (Zadovoljno.): U to ne sumnjam! Sakrament joj nije mogao biti uskraćen.

HEDVIG: Noć svetog Silvestera provela je naša srećna katekumenka u molitvi. U prvim časovima te Nove, 1922. godine, obavljena je tajna krštenja. Zahvalna Edit odabrala je ime Tereza. Istog dana je primila i sakrament Oltara, hleb jakih, kojim je posle toga svakodnevno hranila svoju dušu.

HUSERL: Zašto se tako kaže? Hleb jakih? Zvuči strogo. Je li to opet zbog mene?

HEDVIG: Znate, nema u hrišćanstvu ničeg što se kaže a da nije tako. Vi možete blagovati I hleb boli ako vam je tako manje strogo, ali vam je onda I sve uzalud.

FLEŠBEK (5) Svetlost se prenosi u samostansku scenografiju.

Scena sedma

Edit, sestra Renata, časna majka Jozefa.

1. RENATA: Lepo je videti vas kako pišete. U pozivu, odnosno zvanju jedne bosonoge karmelićanke određeno je da se pod poslušnošću može smatrati i ispunjenje nečije izuzetne sklonosti, koja svakako proslavlja Božju promisao. Mislim da vas časna Majka zato zove.

EDIT: Pisala sam pismo sestri. (Zadovoljno.) Oko drugih spisa se više ne trudim. Život sa susestrama je blagoslovljen i rado bih sebe predala služenju bolesnih ili nekoj drugoj službi koju odredi majka opatica.

1. RENATA: Pođimo do nje, ona vas očekuje, ali ne znam da li ćete biti zadovoljni.

EDIT:  O mojim osećanjima nije potrebno brinuti, naši putevi su kod Oca našeg nebeskog.

(Ustaju, naizgled napuštaju Editinu ćeliju, zapravo se kretnjama usmeravaju delu scene u kojoj se svetlošću ukaže na kutak u kome je majka Jozefa. Edita govori Psalam 23.)

“Gospodin je pastir moj, ni u čemu ja ne oskudevam… pa da mi je I dolinom smrti proći zla se ne bojim… “

MAJKA JOZEFA: Ludetur Jesus Christus!

OBE SESTRE: In aeternum. Amen!

MAJKA JOZEFA: Otac provincijal je naredio da se sestra Benedikta oslobodi svih sporednih poslova, kako bi imala dovoljno vremena za svoje delo.

EDIT: Moje delo je sasvim posvećeno svim sporednim poslovima, koji se mogu i umnožiti, s ljubavlju ću ih ispuniti.

MAJKA JOZEFA: Reč je o vašem naučnom radu, koji ste u svetu započeli, mislim da se zove – “Potencija i čin”. Možete ga nastaviti. Zato ćete imati malo više vremena od drugih sestara.

EDIT: Da, ali taj rad, iz perspektive Hristove verenice, sada mora biti sasvim prerađen. (Zamišljeno.) Gotovo iz osnove mora biti drugačiji. Duhovni temelj, koji sam prevodeći svetog Tomu Akvinskog upoznala, napokon je i moje filozofske poglede preusmerio prema istini, u kojoj mi srce već obitava.

MAJKA JOZEFA: Eto, vidite i sami da imate posla!

EDIT: Ali, nisam mislila da će takav spis biti potreban.

MAJKA JOZEFA: Na posao, draga sestro! Pa sam sveti Toma bi vam zamerio kada biste i kao Božja izabranica ostali samo Huserlov đak.

EDIT (Ushićeno.): Kao da ste u pravu. Moram da ih pomirim. Tu dvojicu divova!

(Odlazi.)

1. RENATA: Predviđam da će naša susrestra imati još dosta literarnih zadataka, iako to ne sluti.

MAJKA JOZEFA: Sestre novakinje se već pripremaju da je zamole za prevod jedne pesmarice na nemački, a ni tri stota godišnjica Karmela nije daleko.

1. RENATA: Poverićete joj rad o nastanku Reda?

MAJKA JOZEFA: O, ona je već pozvana i odabrana za mnoga dela, istom ne zaboravite da je u ovim vremenima uzveličanog arijevstva pozvana da pripada svom narodu.

1. RENATA: Mislite da će je i kao katolikinju progoniti?

MAJKA JOZEFA: Biće pregonjena svaka vera koja nije vera u njihovog Antihrista.

1. RENATA: Sestra Benedikta mi je već govorila kako su je, onih poslednjih godina pred stupanje u Red, u Minsteru potpuno isključili iz nastave, i kako je jasno osetila senku koja pada na njen narod.

MAJKA JOZEFA: Bojim se da će se seme zla, rođeno ovde u Nemačkoj, raširiti posvuda i pokušati da iskoreni svako Božje seme. Zapravo se ne bojim za nas, ljudski govoreći, jer ako je pred svima nama, koji smo u duhovnom zvanju, na pomolu veća pokora i žrtva, pa i progon, Bogu hvala, jer “Velika nam dela učini Jahve: opet smo radosni! Oni koji seju u suzama, žanju u pesmi. Išli su plačići noseći seme setveno: vraćaće se s pesmom, noseći snoplje svoje.” (Ps.126)

1. RENATA: Brinete se za duše progonitelja a ne prognanih?

MAJKA JOZEFA: Da, propašće u oganj, koji evo već liže i plazi posvuda, i ne vide ga samo oni koji su oslepljeni.

FLEŠBEK (6) Svetlost scene se ponovo prenosi u Huserlov dom.

Scena osma

Huserl, Hedvig, Malvina, s. Adelgundis.

HUSERL: Dobro, dobro. A stara gospođa Štajn?

HEDVIG: Klečeći pred majkom, izrekla je blago, ali čvrsto: “Majko, ja sam hrišćanka.” Avgusta Štajn je osetila kako ju je napustila snaga. Plakala je. Edit takođe. Obe ove velike duše, koje su se tako iskreno slagale, u tom času su saznale da im se putevi nespojivo i nepovratno razilaze.

HUSERL: Kako joj je moralo biti teško!

HEDVIG: Obema, ne zaboravljajte vašu Edit. Upravo zato su obe, svoju snagu pronašle, svaka u svojoj veri, da bi nepromenljivu žrtvu Svevišnjeg, svaka na svoj način, prikazale na oltarima svojih srdaca.

HUSERL (Obuzet sopstvenim mislima. Ne obazirući se na ono što je Hedvig prethodno izgovorila.): Kako joj je moralo biti teško!

Začuje se zvono. Odjekuju koraci izvan prostora u kojem su ovo dvoje.

HUSERL (Prenut. Objašnjava.): Malvina će otvoriti. Da.

(Ulaze Malvina i sestra Adelgundis Jegeršmit.)

MALVINA (Tiho.): Edmunde, imamo gošću. A, i vi ste tu, gospođo Marcius! Evo vam društva.

1. ADELGUNDIS: Laudetur Jesus Christus!

HUSERL (Nesigurno, ne znajući kako da odgovori.): Dobro nam došla, draga Adelgundis. Sedite, sećamo se naših dragih.

HEDVIG (Tiho se smeškajući.): Uvek hvaljen bio!

HUSERL: Govorimo o Editi, Malvina. Pa, ponešto i jedno drugome prigovaramo.

MALVINA(Prekorno.): Zar ne možeš, a da nekome nešto ne prigovoriš? Moj Bože, kakav si samo postao! Sestra Adelgundis nam upravo donosi vesti o Editi. O njenom, kako bih rekla, da, redovničkom oblačenju.

1. ADELGUNDIS (Objašnjava.): Primila sam pismo od jedne prijateljice koja je prisustvovala svečanosti. Pomislila sam kako bi još nekome bilo drago da čuje o ovom, ne malom, događaju za nas iz Getingena.

HUSERL(Obradovan.): Čitajte, čitajte odmah!

HEDVIG (Ushićeno.): Blagoslovljen bio kelnski Karmel, koji je pod svoje okrilje primio tu odanu, u ljiljan pretopljenu dušu!

1. ADELGUNDIS (Čita, a čitani tekst istom biva propraćen slikom, živošću događaja koji je u opisu. Tako, početak pisma pročita s. Adelgundis, zatim ono postaje slika sa svim likovima koji u obredu učestvuju.): “Bila je to svečanost izvanredne lepote, dar sjedinjenih srdaca smernoj novakinji. Par sati ranije, napustila je klauzuru da bi se pozdravila sa svima koji su došli da je uz sveta isprate na taj, za njih hrabri put prema Večnom Vereniku. Primetih velečasnog opata iz Beurona, oca Teodora iz Regensburga, profesora Dempfa, Donersa, Nojsa, Petera Vista, njene studentkinje iz Frajburga i Minstera. Odahnula je začuvši zvonjavu, koja ju je pozivala na klecalo, gde će pred crkvom i svetom posvedočiti o slobodi i snazi izvora na kome hrani svoju čistu dušu. Tada joj je prišao otac Teodor i upitao: “Šta želiš?” Edit zvonko odgovori: “Milosrđe Božje, siromaštvo reda i društvo sestara.” O. Teodor:”Jesi li odlučila da ustraješ u redu do smrti?” Edit: “Tako se nadam i hoću, uz pomoć Bojeg milosrđa i sestrinske molitve.” Edit se podigla, uzela goruću sveću i približila se samostanskom portalu. U kauzuri su je čekale, stojeći u dva reda, sakrivene redovnice, takođe sa svećama u rukama. Jedna od sestara je istupila i pokazala joj raspelo. Edit je klekla i poljubila ga. Vrata su se za njom zatvorila, a svet koji je ostao ispred rešetaka čuo je kako sestre pevaju “O gloriosa Domina”. Na novakinju je položen beli ogrtač i veo, a opat je molio: Oni koji slede Jagnje bez ljage, stupaće sa njim u belom odelu. Zato, neka tvoje haljine budu uvek sjajno bele, kao znak unutrašnje čistoće.” Te reči označiše kraj svečanosti i sve redovnice kleknuše, provincijal zapeva himnu “veni Creator Spiritus”, a Edit, nova karmelićanka, baci se u obliku krsta na tlo, dajući time nagoveštaj mistične smrti svoje prirode.” (Slika se završava gregorijanskim pevanjem “O gloriosa Domina”, kroz nekoliko prvih taktova, dok se Huserl ne umeša komentarom.)

HUSERL: Mogao sam biti barem venčani kum, iako…

MALVINA (Uzdišući.): Iako toga nisi dostojan. Ovog puta učitelj ne bi uspeo da sledi svoju getingenšku klasu. Pogledaj ih, i Hedvoig i Adelgundis piju sa istog izvora!

HUSERL: Nisam to hteo da kažem! Kako ti uopšte možeš da zaključuješ!? … Iako nisam vičan tim obredima.

MALVINA (Jetko.): Mogu da zaključujem, iako se uopšte ne radi ni o kakvom logičkom zaključivanju. Barem to, kao žena jednog filozofa, umem da razlikujem.

HEDVIG: A, pamtite li kako smo se okupljali u vašem domu oko fenomenologije i njegovog “spiritus movensa”?

MALVINA: Naravno, imali smo kuću na Hohen Wegu, na rubu grada, smeštenu na početku “Rhonsa”.

HUSERL: Sečam se, kad god bih govorio o opažanju predmeta, “Rhons” bi mi poslužio kao predmet.

MALVINA (Setno.): Kuća je bila sagrađena prema materijalnim mogućnostima porodice. Radna soba se nalazila na prvom spratu, imala je i jedan mali balkon na koji je “majstor” izlazio da razmišlja sam sa sobom. Edit je redovno, prilikom posete, sedela u jednom uglu kožne sofe. Učenici su ga među sobom nazivali “majstorom”. Filozofiju sam smatrala svojom nesrećom, jer je Edmund dvanaest godina stvarao kao docent u Haleu, da bi napokon stekao glas naučnika. Zato sam svo troje dece držala što dalje od filozofije.

HEDVIG: Pamtim dobro, da ste Editi jednom prilikom rekli da vas budućnost najmlađeg, Volfganga, ne zabrinjava. Bili ste uvereni u to da će umeti da usreći svoju okolinu, gde god bio i u kakvoj god službi se nalazio.

MALVINA: A poginuo je u Flandriji kao sedamnaestogodišnji dobrovoljac.

FLEŠBEK (7): Hedvig zakorači u scenu studentske slušaonice. Edit sedi za katedrom, nešto zapisuje. U tri reda klupa sedi nekoliko studentkinja.

Scena deveta.

Hedvig, Edit, nekoliko studentkinja (godina je 1932).

HEDVIG (Lagano korača pored klupa. Zagledana je preko vidokruga prisutnih.): Edit je 1914. godine, iz iskrene ljubavi prema svojoj domovini, prekinuvši studije, otišla i prijavila se kao dobrovoljac Crvenog Krsta. Ubrzo su je poslali na zarazno odeljenje ratnog lazareta u Minhenu. (U pozadini izgovorenog se začuju odjeci meteža, ljudskih glasova, užurbanih koraka, pucnja iz neke vanvremene daljine.) Konačni poraz Nemačke u Prvom svetskom ratu ostavio je na nju težak utisak. Pisala je da preporod jednog naroda može da usledi kao posledica uronjenosti u sopstvenu prošlost. Govorila je: “Ja ne živim samo kao pasivni državljanin, ja posmatram svoju zemlju i narod, ja ih ljubim i žrtvujem se za njih.” U godinama pak, rane docenture u Beuronu, ranih tridesetih godina, usledila su njena predavanja o ženi i obrazovnim pitanjima onog vremena.

(Hedvig se povlači.)

STUDENTKINJA I: Zašto se danas tako često govori o krizi u okviru ženskog pokreta, koja je opet u vezi sa krizom u profesionalnom životu žene?

EDIT: Setite se kako je u ranim godinama pred ženskim pokretom kao zid stajala sveprisutna nemogućnost za bilo koja druga zvanja osim kućnih poslova i kako je ženama bila negirana svaka sposobnost za muško obrazovanje i profesionalni rad. Ako danas prelistate neku od brošura pisanih pre 30 ngodina, začudiće vas nestručnost, čak i naivnost argumenata. Revolucija je ispunila gotovo sve radikalne zahteve a da se za njih nije dovoljno dobro pripremila.

STUDENTKINJA II: Zar ne dolazimo tako do pitanja devojačkog obrazovanja kao osnovnog pitanja?

EDIT: Da, to je zapravo pitanje o suštini ženskog položaja uopšte. Već sam profesionalni rad dovodi većinu žena, više nego ranije, u dodir s javnim životom. Godine nevolja konačno su probudile i one koje su bile ograničene na kućni život, pa su ranije bile sklone da se brinu samo za svoje lične poslove ili one iz najbližih porodičnih krugova. Najpre je rat tako energično zahvatio život svih porodica, da su žene i majke, sestre i kćerke morale da se probude na živo učešče u državnoj sudbini. Zatim je privredna kriza, koja je s godinama postajala sve dublja, dokrajčila i tu ravnodušnost. Jedva da u Nemačkoj danas ima ljudi koji nisu osetili kako je profesionalni rad, zarada, domaćinstvo i životni opstanak porodice usko povezan s opštom narodnom privredom i time s unutrašnjim i spoljašnjim državnim položajem. Pametnom čoveku mora postati jasno da je saodgovoran član celine. Sada se žensko izborno pravo višestruko oseća kao ozbiljna dužnost.

STUDENTKINJA I: Da li to znači da od upotrebe političkih prava zavisi i to da li će žena, njen muž i deca imati posao? Da li će imati priliku da se obrazuju i da ostvare svoje zvanje?

EDIT: Mislim da možemo još korak dalje.  Poratne godine su jasnije pokazale da su ne samo državni i privatni život međusobno duboko povezani, nego i život pojedinog naroda i države s onim drugih naroda. Evropski narodi, koji su se u svetskom ratu međusobno borili na život i smrt, uviđaju neumoljivu činjenicu bede, što stvara prostor za stav kako samo zajedno mogu da krenu ka novom usponu. Hoće li nastojanja oko politike razumevanja postupno prevladati nad jakim suprotnim strujanjima, niko ne može da predvidi sa sigurnošću. Jasno je jedno, to pitanje se i te kako tiče žena. Ako je žensko zvanje da sačuva život i da porodicu drži na okupu, onda im nije svejedno da li narodni i državni život poprimaju oblike koje porodicama omogućavaju napredak a omladini budućnost ili ne. Da danas mnoge žene na stvar mira i razumevanja gledaju kao na svoju, pokazala je velika međunarodna peticija žena u Ženevi, 6. Februara 1932. godine.

FLEŠBEK (8): Huserlova radna soba bljesne svetlom, učionica je zatamnjena.

Scena deseta

Huserl, Hedvig, Malvina, s. Adelgundis.

HUSERL: Zar mislite da moje srce može da izdrži sve ovo o čemu govorite? Edit, Volfgang, dodajte još i Rajnaha, pa ćete uskoro sa setom govoriti i o Huserlu.

1. ADELGUNDIS: Ali Edit i vi ste živi … pa, barem onoliko koliko je živa vaša vera.

HUSERL: U mom slučaju postižete suprotno, dobra sestro, u šta mislite da ja verujem. U Editinog boga?

MALVINA (Trudeći se da prkosi mužu.): Ali Editin bog je zasjao i u hrabroj Kristini Rajnah, kojoj je, eto, malo ko od ljudi pomogao da ponese krst mladog udovištva. (Ubeđuje ga.) Znam, sama Edit mi je o tome govorila.

HUSERL: Još će sva slava njenog svetskog naukovanja pripasti vama, ženama oko “jednog“ filozofa. Ništa tu meni ne može biti jasno kad govorite, pa, najblaže rečeno, kao kad se pesnik trudi oko fine metafore.

HEDVIG: A ne “bacamo” se u svet?

HUSERL: Da, tako se već razumemo. Možda metafora o krstu dostojanstveno zvuči, ali gde ona postoji, vi me znate, gde je ona “tu”?

HEDVIG: Najbolji moj učitelju, zar vas je neko slagao govorom o istinitom simbolu u kome ljudi ne nalaze samo utehu već i život sam, bez ikakve njegove pojave?

HUSERL: Nisam zbunjeni starac! Predmet našeg razgovora je Krst.

MALVINA (Zadovoljno.): Pa i Edit.

HUSERL (Kao da se dosetio.): E to mi objasnite, molim, moje učene dame, kako je Edit Štajn mogla da poveže te dve nespojivosti, nauku i krst?

HEDVIG: Ta nespojivost je ona sama postala, a mislim da je osim vas imala i potonjih učitelja.

HUSERL: Koga to, na primer?

HEDVIG: Maločas govorismo njegove stihove.

HUSERL: Taj pesnik, Huan de la Kruz?!

1. ADELGUNDIS: Taj svetac i otac Karmela.

HUSERL: Oprostite, nisam znao.

1. ADELGUNDIS: Ako baš hoćete i pesnik koji nas preplavljuje slikama jarkih boja starozavetnih pevača ali i duša koja je jedno s Hristom, koja živi u predanosti Raspetome i koja je zajedno sa njim prevalila ceo put do Golgote!

HUSERL: Oprostite, još jednom, (Zbunjeno.) tu je za mene sve pompezno, ne vidim ni predmete ni pojave…

MALVINA: Ali ne vidiš ni suštinu, moj filozofe!

HUSERL: Zar ćeš I ti postati hrišćanka, mislim, njihova?

MALVINA (Ozbiljno i setno.): Ne znam. Kad bi dragi Bog tako hteo, sigurno bi I moje srce umelo da prihvati otkucaje večne ljubavi.

HUSERL: Malvina?!

HEDVIG: U tajni, koja je do nas došla uz pomoć Edit Štajn, neka vam ona bude dobra zagovornica da doprete do same tajne svetog sakramenta, pred kojim, verujem, ta blaga duša i sada bdi među zidovima kelnskog Karmela.

FLEŠBEK (9): Osvetljen je deo scene u kojem je Edit Štajn. Redovnička siromašna soba, ona je obučena kao karmelićanka.

Scena jedanaesta

Edit, sestra Vratarica, majka Jozefa, dva SS agenta, Hor.

EDIT (Čita iz “Konačnog i večnog bića”. Najpre se začuje Hor u dvoglasu i ehu, kako izgovara pvu rečenicu: “Stvari dakle zaostaju za čistim formama, koje im odgovaraju.”): Stvari dakle zaostaju za čistim formama, koje im odgovaraju. Filozofski je razumljivo, da konačna bića nikada ne mogu dosegnuti beskonačne savšenosti božanskog bića. Ona imaju određeni stepen savršenosti, a ne i svu savršenost. To se filozofski ne može protumačiti, za to je potrebna teološka nauka o grehu prvog čoveka protiv Boga. Taj greh, koji je razrušio harmoniju između Boga i čoveka, održava se kao disharmonija u čitavom materijalnom svetu. Tako je došlo do disharmonije u samoj intimnoj prirodi stvari. One su još uvek ogledalo božanske savršenosti, ali razbijeno ogledalo. U njima postoji nesklad između onoga, što bi trebalo da budu, i onoga što su zaista. I tako nam Istočni greh, i kazna za greh daju ključ za razumevanje suprotnosti između ostvarene suštine i stvari i njihove čiste forme.

(Čuje se kucanje na vratima. Ulazi sestra Vratarica.)

1. VRATARICA: Došla su gospoda koja nas podsećaju na našu građansku dužnost. Mi smo jutros nameravale da pođemo na biralište, ali su navodno ovim dolaskom pokazali predusretljivost prema nama.

EDIT: On je Božji neprijatelj i uvući će Nemačku u propast. Čitav Lidental je oblepljen oglasima: “Dem Führer dein Ja!” (Hor u dvoglasu i ehu:”Dem Führer dein Ja!”)

1. VRATARICA: “Glasaj za vođu!” Zar će mu se neko pokoriti?

EDIT: Naše susestre znaju šta im je činiti. Da li su sve formalnosti obavljene?

1. VRATARICA: Čini mi se da gospoda imaju čime da se zabavljaju.

(Odškrine vrata Editine ćelije. I vizuelno otvori prostor između samostanskih odaja.)

AGENT SS I: Još uvek nisu sve glasale. Ana Ficek nedostaje.

MAJKA JOZEFA: Ona nije sposobna.

AGENT SS II: Zašto ne?

MAJKA JOZEFA: Ona je slaboumna.

AGENT SS I: A dr Edit Štajn, ona takođe nije glasala?

MAJKA JOZEFA: Ona nema biračko pravo glasa.

AGENT SS II: Rođena je 1891, dakle ima pravo!

MAJKA JOZEFA: Ona je Jevrejka.

AGENT SS I: Dopišite, ona je Jevrejka! (Hor: “Ona je Jevrejka, ona je Jevrejka, ona je… “)

(Žurno, uz buku, odlaze.)

EDIT: To je senka krsta koja pada na moj narod. Kain mora biti prognan, ali teško onome koga se dotakne.

SESTRA VRATARICA: Zar se nećete negde skloniti? Ima u svetu još mesta gde karmelićanke žive svoj Karmel mira.

EDIT: Još uvek ne znam. Jedna moja prijateljica benediktinka premeštena je iz Oberna u Namur. Moj brat Arno je na putu za Ameriku, dr Špigel se sa porodicom sklonio u London. Najradije bih otišla u Palestinu, u Karmel Vitlejem…

(Dok Edit izgovara poslednje reči, ulazi majka Jozefa.)

MAJKA JOZEFA: Nemačkim Jevrejima zemaljska vlada je zabranila dalji odlazak u Palestinu. Pisaćemo u Eht, u Holandiju. Reći ćemo da je sestri Benedikti nužno potrebna promena vazduha.

EDIT: Naše susestre će to već razumeti. Ave crux, spes unica! Ne bih smela više da svojim prisustvom ugrožavam vaše živote, iako je Keln grad u kome sam se nakon Breslava i Bergzaberna, opet rodila.

MAJKA JOZEFA: Kao da vam je srce spremno i na krst i na pesmu. Čujem vas već, sveti otac Huan de la Kruz peva sa vaših usana.

EDIT (Hor u ehu u dvoglasu: “Moja su nebesa, moja je zemlja, moja su nebesa moja je zemlja.”): “Moja su nebesa, moja je zemlja, moji su pravednici i moji grešnici. Moji su anđeli i moja je Majka Božja. Da, sva su stvorenja moja. Bog sam pripada meni i moj je Isus Hrist i pripada meni. Za čim žudiš i šta još tražiš dušo moja? Sve je tvoje i sve za tebe, o nemoj me poniziti! Nemoj se zadržavati na mrvicama koje padaju sa sola tvog gospodara. Podigni se i veličaj onoga, koji je tvoja slava, skloni se u njemu i kliči od radosti. Želja tvog srca uslišana je.”

MAJKA JOZEFA: Pokušaćemo da izbrišemo svaki pisani trag o vama u Kelnu. Nadamo se da niko neće saznati dge ste. Ponesite spise koji su vam potrebni za delo o našem duhovnom ocu, ono što bude nedostajalo – poslaćemo vam. Kako ste ga nazvali, Kreuzeswissenshaft? (Hor, u ehu: “Kreuzeswissenshaft”.)

EDIT: Da, “Nauka o krstu”.

1. VRATARICA: Hoće li to zaista biti nauka?

EDIT: Teologija krsta je dobro poznata istina, ali živa, stvarna i delotvotrna istina: seje se u duhu poput semena, onda pušta klice i raste, daje duši određenu fizionomiju i određuje njene postupke; po tim svojim postupcima duša zrači, pa je istim načinom moguće prepoznati. Iz te žive forme i snage, u najdubljoj unutrašnjosti duše, proističe I shvatanje života, po njoj čovek stvara sliku Boga i sveta, tako se ona može izraziti u misaonoj slici, u teoriji.

MAJKA JOZEFA: Takvi su putevi kojima hode njegovi ugodnici. Kako mi, koje nedvosmosleno živimo vašu nauku o krstu, ne bismo mogle svesno ni da je imenujemo, a kako vi, koja svemu sa znanjem dajete misaonu formu, tek primivši krst, sa svim njegovim simbolima, na sebe, dolazite do istinite duhovne nauke.

EDIT: Istina je, nema lepših puteva, do Gospodnjih. Ja zato najpre moram da se oprostim sa sa milosnom kraljicom Karmela.

MAJKA JOZEFA: Pod ovakvim okolnostima, ostavljamo vas samu sa vašom nebeskom majkom.

EDIT (Moli. Na klecalu je. Svetlosni efekat u snopu prekrije njen crni habit, prometne njegovu boju u belo.): Preslavna Device! Zahvaljujem ti na posebnoj milosti što si me primila u broj svojih srećnih službenica i kćeri, kada sam stupila u sveti red od Karmela. Tebi se prikazujem, tebi darujem svije srce i sasvim se posvećujem tvojoj službi. Ponizno te molim da upališ u mom srcu iskru one svete ljubavi, kojom je goreo sveto Simon Štok, koga si prvog obdarila svetim škapularom. Ovo mi je jedina želja, da tebe sada i uvek žarko ljubim. Želela bih da imam hiljadu srdaca kako bih mogla dostojno da te ljubuim. Udostoj se, o preljubazna i predraga Majko, da mi pomogneš u svakom, a posebno u času moje smrti. Daj da ti uvek ostanem verna, svoja obećanja da izvršim, da tobom zaštićena i s tobom sjedinjena čisto i nevino živim, da tako budem dostojna da me po smrti anđeli odnesu tamo gde ću te u nebu gledati u vekove vekova. Amen.

(Edit ostaje na klecalu, u tišini. U scenu ulazi Hedvig Konrad-Marcijus)

HEDVIG (Lagano se kreće oko Edite. Govori kao da je sama.): Edmund Huserl je promovisan u redovnog profesora u Frajburgu 1916. godine. Za asistentkinju je izabrao svoju najbolju učenicu, Editu Štajn, koja je kod njega promovisana s najvećom ocenom. U Frajburgu je Edit preuzela posao oko uređivanja majstorovih manusktipata. Bio je to postupak dostojan njene hrabrosti. Svima nama je bila poznata Huserlova navika da stenografski misli, tačnije on je sopstveni tok misli stenografisao. Tako je, dakle, deset hiljada rukopisa čekalo mladu asistentkinju da ih transkribuje i sistematiše. Hajdeger i Koare su joj bili na raspolaganju ali niko od njih se nije tako brzo snalazio u hrpama manuskripata, kao ona. Pronalazila je detalje do kojih je Huserl došao svojim radom, ali ih je već zaboravio. Jednom su zapitali Edit: “Dakle vi u Frajburgu vodite proseminare?” Ona je odgovorila: “Ne, ja vodim filozofsko zabavište”.

FLEŠBEK (10): Editina redovnička ćelija je zatamnjena, bljesne Huserlov dom.

Scena dvanaesta

Huserl, Malvina, sestra Adelgundis, Hor.

HUSERL: Da li je zaista moguće dobro i lako umreti?

1. ADELGUNDIS: Da, u dubokom spokoju.

HUSERL: Ali kako?

1. ADELGUNDIS: Po milosti našeg gospoda Isusa Hrista. Psalmist ovako peva: “Gospodin je Pastir moj, ni u čemu ja ne oskudevam… pa da mi je i dolinom smrti proći zla se ne bojim jer ti si sa mnom, tvoj štap i palica tvoja uteha su meni.” (Hor u odjeku zapeva: “pa da mi je i dolinom smrti proći, zla se ne bojim.”)

HUSERL (Prekida je.): Da tako je, voleo bih da je sa mnom, ali ja nažalost ne osećam njegovu blizinu. (Šapatom.) Molite za mene! (Hor isto tako tiho, poput odjeka ponovi, “Molite za mene!”)

MALVINA: Danas je Veliki Petak.

HUSERL: Kakav divan dan. Veliki Petak! Hrist nam je sve oprostio.

MALVINA: Juče je Edit položila večne zavete.

1. ADELGUNDIS: Sada je u crnom velu.

HUSERL: Da li se tom prilikom nešto peva?

1. ADELGUNDIS: “Amo Christum”. Hrista ljubim, u čiju odaju sam stupila.

HUSERL (Uzdahuvši teško.): Ah, a ja još uvek živim.

MALVINA: Bog je dobar.

1. ADELGUNDIS: Njegov Krst je ono najbolje što nas u životu može snaći.

HUSERL: Da, Bog je dobar, ali to je neshvatljivo i predstavlja veliki ispit za mene. (Hor ponavlja, “Da, Bog je dobar.” Naglašavajući svaki slog.)

MALVINA (Tiho.): Sestro, on kao da bunca.

HUSERL: … to je kao da se dve sile neprestano traže, sjedine se, a tada se ponovo traže… (Hor ponavlja, “dve sile se neprestano traže, sjedine se, a tada se ponovo traže, ponovo traže…”)

1. ADELGUNDIS: Da, u Isusu se sjedinjuju nebo i zemlja, po Hristu Bog silazi među ljude.

HUSERL: Da tako je. (Huserl nekontrolisano gestikuliše.)

MALVINA (Uplašeno.): Edmunde, vidiš li nešto, zašto tako mlatiš rukama?

HUSERL: Svetlo i tamu, a sada opet svetlo. (Hor, “svetlo, svetlo, svetlo”)

1. ADELGUNDIS: Čini mi se da je on u nekoj vrsti nesvesti. To može potrajati I nekoliko dana.

MALVINA: Ne znam, slušajte. Opet nešto govori.

HUSERL: Video sam nešto predivno! Brzo pišite. (Hor, “Video sam, brzo, video sam brzo, brzo.”)

MALVINA: Dajte notes, brzo!

(Sestra Adelgundis načini nekoliko brzih koraka.)

1. ADELGUNDIS: Pišem.

MALVINA: Već je otišao. Mrtav je.

(Muzika odvaja dve scene. Začuje se “Te Deum Laudamus”)

Scena trinaesta

Edit, Hedvig, Hor.

(Editina redovnička ćelija. Ona stoji, pokušava da pronađe dovoljno svetla. Sveća je upaljena na stolu, ona naglas čita.

EDIT (Hor u ehu: “Eht,10. VII 1940”): “Eht, 10. VII 1940, Draga časna majko, naša majka Tereza Alberta me je zamolila da vas obavestim o nečemu lepom. Juče smo iznenada bile obradovane posetom oca biskupa Lemana, koji nas je, pre svega, ohrabrio za postojanu molitvu, žrtvovanje i vernost zvanju, jer je na nama da se borimo u prvim redovima. Verujem kako vam je poznato da je osmoro naoružanih ljudi pretresalo njegov stan. On im je odlučno rekao: “Morala bi se jadnim ljudima konačno reći istina. Prvo je sa istoka došao boljševizam – s borbom protiv Boga, a sada nacionalsocijalizam – s borbom protiv crkve. Ali, nijedan neće pobediti već će na kraju Hrist trijumfovati. Mi bismo, već jednom, svi morali pasti na kolena. Ali pre toga, doći će do neumoljive borbe između različitih pogleda na svet i život.” Na kraju im je dao svoje pastirsko pismo, kako bi im njegovi pogledi bili jasni. Svim dragim sestrama sve najbolje, uz srdačne pozdrave, sestra Tereza Benedikta od Krsta.”

(Hor u ehu:”Eht, 8. X 1940.”) “Eht, 8.X 1940, Draga časna majko, Roza i ja smo u ponedeljak bile kod policijskog komesara da se prema novim propisima prijavimo. Sestre su za to vreme kod kuće molile, tako da je sve prošlo u najboljem redu. Molim vašu časnost, da se moli Duhu Svetom i ocu Huanu de la Kruzu za ovo delo, koje moram da dovršim do njegove četiri stote godišnjice. Molim vas da mi pošaljete knjigo Oca Bruna, u njoj je jedan rukom rađeni crtež Oca Huana, koji je izradio nakon što mu se Raspeti ukazao. Srdačni pozdravi svim sestrama, a naročito vašoj ekselenciji, zahvalna, sestra Benedikta.”

(Hor u ehu: “Eht, 20. XI 1941”) “Eht, 20.XI 1941, Draga časna majko, juče sam pred slikom praškog Isusa odjednom pomislila da on nosi carski krunidbeni grad i da nije slučajno stigao u Prag. Prag je vekovima bio sedište nemačkih a delimično i rimskih careva i ostavlja tako veličanstven utisak, da se nijedan grad koji poznajem s njim ne može uporediti. Isus je stigao upravo onda, kada je u Pragu prestala kraljevska politika sile. Nije li to “tajanstveni car”, koji će jednom svakoj nevolji učiniti kraj? Svima srdačni pozdravi! U Isusu Hristu zahvalna sestra Benedikta od Krsta.”

(Edit sedne za pisaći sto, pregleda spise u tišini. U scenu ulazi Hedvig.)

HEDVIG: Edit Štajn je i kao sestra Benedikta ostala svesna svoje pripadnosti izabranom narodu, ali bilo bi pogrešno verovati da se time hvalisala. Oslobođena svog “Ja”, mogla je sa savršenim mirom da se odvaži na putovanje do svog početka u postojanju, koje je za nju nužno moralo da bude usidreno u jednoj osobi. Bog je na njen zov odgovorio objavom Svetog Trojstva i produbljivao u njoj radost što je potekla iz onog naroda, koji ga je oduvek poštovao kao Boga Avramovog, Isakovog i Jakovljevog, kako je sam želeo da ga zovu za sva vremena. Ova radost je zračila iz njenih razgovora o Starom Zavetu, kao tiho svetlo, koje joj je kasnije osvetljavalo put ka sopstvenoj Golgoti.

Scena četrnaesta

Edit, majka Antonija, sestra Pija, dva SS agenta.

(Čuje se kako neko dva puta zvoni. Samostanski prostor.)

MAJKA ANTONIJA: Ko želi da razgovara sa mnom?

AGENT SS II:  Oficiri Trećeg Rajha! Tražimo sestru Štajn.

MAJKA ANTONIJA: Obe sestre Štajn su primljene u dva samostana u kantonu Frajburg, I od Švajcarske već imaju dozvolu za useljenje. Želite li o tome da razgovarate sa sestrom Editom?

(Prilazi Edit Štajn.)

AGENT SS I: Ne, ali neka odmah dođe!

EDIT: Ja sam sestra Benedikta.

AGENT SS II: Odmah se spremite i u roku od pet minuta napustite samostan.

EDIT: To mi je nemoguće jer imamo strogu klauzuru.

AGENT SS II: Sklanjajte ove rešetke i brzo napolje!

EDIT: Vi biste morali da mi pokažete kako se to radi!

AGENT SS I: Pozovite opaticu samostana!

(Edit se udalji od klauzurne govornice i progovara šapatom.)

EDIT: Molite za mene, sestre!

SESTRA PIJA: Kuda, sestro Benedikta?

EDIT: Z pet minuta moram da napustim kuću.

SESTRA PIJA: Ali gde vas vode? Zar i Rozu?

EDIT: To nije rekao, a i Rozu svakako!

AGENT SS II: Da li ste vi opatica?

MAJKA ANTONIJA: Da.

AGENT SS II: Sestra Štajn mora da napusti samostan za pet minuta!

MAJKA ANTONIJA: To je nemoguće.

AGENT SS I: Onda za deset, jer mi nemamo vremena!

MAJKA ANTONIJA: Ali, preduzele smo sve korake da obe sestre budu primljene u Švajcarskoj. Čekamo samo na odobrenje s nemačke strane.

AGENT SS II: to sve je moguće učiniti i kasnije, sestra sada mora da pođe. Ona može da se presvuče ili da pođe tako kako je sada obučena. Dajte joj jedan pokrivač, jedan lončić, kašiku i hranu za tri dana.

MAJKA ANTONIJA: Zar ćete učiniti tako nešto nerazumno?

AGENT SS I: Možete zamisliti kakve će posledice podneti vaš dom, a to i sve vas čeka, ako odbijete da pustite sestru Štajn.

MAJKA ANTONIJA: Dajte nam barem pola sata vremena.

AGENT SS II: To nikako! Mi nemamo vremena!

MAJKA ANTONIJA: Ako moramo da se pokorimo sili, neka bude u ime Božje.

(Majka Antonija odlazi od govornice.)

EDIT: Draga majko Antonija, dozvolite mi da se ponudim Srcu Isusovom kao žtva za pravi mir, da se slomi vladavina antihrista, ako je moguće bez širenja novog svetskog rata. Ja bih rado još danas, jer dvanaesti je čas! Znam da nisam ništa, ali Isus to želi i on će sigurno još mnoge druge pozvati u ovim danima.

MAJKA ANTONIJA: Neka vas dragi Bog blagoslovi i čuva!

EDIT: Ja neću preduzimati ništa povodom svoje sigurnosti, prepuštam je vašim rukama. Ja sam sasvim zadovoljna. “Scientia Crucis” se može postići samo ako temeljno osetimo krst. U to sam bla uverena od prvog momenta. Ave Crux, spes unica! (U odjeku: “U Krstu je moja jedina nada”!)

(Sve sestre karmelićanke pevaju Psalam 23. “Gospodin je Pastir moj ni u čemu ja ne oskudevam…”)

Scena petnaesta

Majka Jozefa, nekoliko sestara iz kelnskog Karmela, Hor.

(Samostanski prostor.)

MAJKA JOZEFA: Primile smo pismo od doktora Leniga, koji je bio u istom logoru sa našom sestrom Benediktom, i uspeo da pobegne iz logora u Amersfortu. Evo o čemu nas obaveštava: “Časna majko opatice, na molbu mog poštovanog prijatelja, profesora Maksa Budea, imam čast da vam saopštim sledeće. Neprestano su kružila žestoka i sasvim opravdana pastirska pisma nadbiskupa i biskupa u Holandiji protiv nacionalsocijalizma. Opasnost koja je pretila katolicima, koji su se protivili političkom idealu novog velikonemačkog pogleda na svet, bila mi je već odavno poznata… No, ja se moram ograničiti samo na ono što zanima kelnski samostan “Marija od Mira”. Sestra Tereza Benedikta, koja se u logoru zvala Edit Štajn (Hor u ehu i dvoglasu: “Edit Štajn”), stigla je 2. avgusta 1942. u takozvani prolazni logor Amersfort, ako se ne varam u baraku broj 9. (Čuju se do kraća pisma zvučni efekti, koji mogu odgovarati opisu) Te nedelje su SS krvnici uhvatili sve katolike jevrejskog porekla, što je učinjeno kao odgovor na pastirsko pismo, koje se prethodne nedelje čitalo u svim crkvama. Mesto okupljanja je bio Amersfort da bi ih odande odveli u gasne komore i krematorijume. Noćni transporti odlazili su u uništavajuće logore u Drenti, drugi su išli direktno u Aušvic. Među dovedenim uhapšenicama od 5. avgusta isticala se sestra Benedikta svojim mirom i hladnokrvnošću. Beda i uznemirenost novopridošlih je bila neopisiva. Sestra Benedikta im je prilazila tešeći ih, pomažući im i umirujući ih, kao anđeo. Mnoge majke su, gotovo poludele, ostavljale svoju decu i prepuštale se očaju. Sestra Benedikta bi decu odmah prihvatala, prala ih i češljala, brinući se i dalje za njihovu negu i ishranu. Sve dok je bila u logoru, trudila se oko dečje nege, tako da su se svi čudili.

Ni o kome više nikada nisam čuo. Tu je bila i jedna redovnica koju je tražio švajcarski konzulat, a ipak je bila otrovana gasom. Moje saznanje o svima, koji su kroz ovaj logor tih dana prošli, svelo se na podatak da su u roku od nekoliko nedelja svi završili svoj zemaljski život.

Među prvima, koje su u noćnim časovima odveli, bila je vaša pokojna redovnica, Edit Štajn. (Hor u ehu i dvoglasu: “Edit Štajn”.) Kao i svi, išla je spremna u sugurnu smrt tela, uverena da će ustati na večni život. Bilo je to 8. ili 9. avgusta. Njoj i svim žrtvama neka bude milostiv Gospod, neka im udeli svoj većni pokoj i neka im svetli njegovo večno svetlo. Amen!” Lenig.

Peva se: “Gospodin je Pastir moj ni u čemu ja ne oskudevam…”