Zupčanici dana
Zupčanici dana
Što lutaju van naprave
Točak građevinskih kolica je ceo svet,
I nosi ga okolo, ne tegli,
Dečko na leđima konja
U Granadi, u tim brdima gde
Alojina stabljika od sedam stopa
Visi nad ponorom,
Prkosi beloj pokorici Meseca i plavetnom nebu,
A kaktusi bacaju svoje oštrice u bezdan
Gde želim umreti lišen smeranih frojdovskih
Suptilnosti. Znak pod slikama
Marije i njenog sugestivnog sina kaže
“Behu Romi!” I lopov iz ubeđenja,
Desno ili levo od njega beše isto Rom,
Što je začeo decu Andaluzije, un chien andalou
Ovde, gde se najživopisnije pljačke zbivaju
Samo za turistički album razglednica s povratnom garancijom:
“E, ovde, tu sam bio dodirnut
Zaista grubo od strane lokalnih Roma”, itd.
Uporedi ovaj vidik
Sa njemu priličnim,
Gore u Škotskoj: gorštak u mehaničkim invalidskim kolicima
Upravlja dronom iznad locha.
Nema potrebe za ljudima,
Za Atlasom,
Odavno odbačenim od Njutna i Ajn Rand.
Bespotrebni su Novi Svetovi,
Odavno diskreditovani
Prvo od Kolumba,
I u skorije vreme od crnačke kvir muslimanske naučne fantastike
Zoetrop, točak života,
Poznat kao kinetoskop,
Ogledalo pokreta
Još treperi na panelima sveta,
Istočnjački papir pokriva ekrane da prikaže život,
Neće posiveti,
U to drvenom točku što se vrti
Na bezvrednim građevinskim kolica
Na visokim brežuljcima Granade
Nema više elegija za pale Kozake II
Razgovor sa samim sobom, more monologa, više crno nego crveno
Dok posmatraš sokolove i volšebnike rata kako komentarišu
Na snimcima raspršenim po društvenim mrežama, o Ukrajini
I tu je osakaćeni i nezaboravljeni pogrom
Koji ne smemo spomenuti,
I neprocenjiva čast Imperatorovog sina,
Malog kretenskog Lovca (bruke Orionove)
Koji svemu daje smisao,
Besnim između četiri zida,
O osvećenoj mladoj jevrejskoj internacionali,
I o tome što je nema,
Pitajući zašto, gde su braća,
S osećajem časti, umorni od toga što nisu osvećeni,
U ime sećanja na naše pretke,
Jevreje koji su govorili ruski,
Koji su nalazili da socijalizam
I nije tako loša ideja,
I preko čistog i vatrom obasjanog
Crnog mora, pre mnogo godina
Bežali od stampeda jevrejomrzaca
Čiji konji su u galopu zaglušivali grom,
Iz oblaka koji su ličili
Na crni hleb koji ispunjava nedostatak visceralnog,
Gde je taj paviljon
U kojem ćemo pokazati gnev prema zabranama
Što govore
Da zbog Imperatorovog pokojnog sina
Mi o tome ne smemo govoriti,
Mi ne smemo lajati naša mišljenja
O crnim Suncima sa škorpionskim zracima
Na belim kožama,
naša reakcija
Na ekrane koji trepću, Banderine hramove,
Na neonacistu odlikovanog u Diznijevom Svetu –
To je zabranjena misao,
Baš kao što su određene droge
Ili alkoholi trpili prohibiciju,
Švercovanje, crnu listu,
I čizmu,
Uvek tu čizmu,
S povratnim udarcem
Na stopalu onog
Što geda da zatre
Poslednjeg čovek sposobnog da pamti
Ne mogu živeti ovde, u Nethenmarku[1]
Ne mogu živeti ovde
U Niskoj Zemlji
Gde su reči kao “duša”
Loše, mačo reči
Natopljene viskijem,
Zabranjene
Koliko i reč “tle”
Mada značenje
Koje se krije iza tla
Nikad nije
Izgubilo primat, za razliku od duše.
Niti mogu živeti
Izjasnivši se nacionalno
Jer sam otporan i neodređen čovek
A neodređenost zna uteći
Proći hitro kroz
Pukotine, prostore smeštene
Između nacionalnih tabora
S jezikom laganim kao kumulus
I surovim poput žutih sunaca u jezeru
Ja ne mogu živeti
Ovde,
Među poljupcima uhranjenih neosmeha
Poljupci za napetost
Poljupci za opuštanje
(Na jeziku te zemlje: Spanning.
Ontspanning[2])
Tamo gde, znam to, rastu
pogane ćelije crne
izolacije
bez planina
Usamljenost bez koliba
pored čemerne plaže,
tle kojim sam hodio
kao dete gore-dole
tik uz divljeg vepra:
crn kao automobilska baterija,
grabio je, barabar sa mnom,
njegove kljove zaudarale su na zavist
zvao je sebe Miguel Daniel,
tvrdio da mi je otac.
Suspregni svoju dušu
Suspregni svoju dušu,
sažimanje svetlosti
sve dok ona
ne pozeleni,
Ne malterišem: ne zagađujem,
stoga ja nisam
i neću zauzeti
Više prostora no što je to potrebno
Obuzdaj svetlost
dok ne požuti:
kao boja duša muškaraca u novim erama,
smeštenih u zenici božjeg oka
premetnutih u solarne vetrenjače
kažnjeničke kolonije
u dalekom svemiru,
tamo gde je tle glatko, bez zemljotersa.
Priguši svetlost dok ne poplavi –
Sve ono što je sabijeno
S takvom uljudnošću,
Doprinosi potopu–
Neprocenjivo–
Odgovor na molitvu otplesanu u Eilatu[3] odmah po završetku rata iz 2006. godine
Nije istina da su kedrovi Levanona[4]
skršeni dahom Gospoda
Kao duvan, zgromljen zubima titana.
Nije istina, ono za šta su se, kišom šibani
Sledbenici molili,
S mokrog zelotskog vrha
što stražari nad Galilejom
Molitve s gvozdenim šinama u sebi,
Molitve bez malog drveta,
Molitve bez onog što more daje il’ otima,
plodova il’ smokvi, bez hibiskusa,
Škrta paprat, lišena ptica:
One naprosto nisu istinite.
Ako će takav bog smešten u kupoli tenka smrviti nešto,
On će zatrti hiljadu svojih kopita
Koja nisu uspela da obore kedrove Levanona
[1] Igra reči: kombinacija imena Nizozemske (Netherlands) i Danske (Denmark)
[2] Napetost. Opuštanje, holandski (prim. aut.)
[3] Eilat, turističko mesto u Izraelu, smešteno na obali Crvenog mora, između Egipta i Jordana
[4] Levanon je hebrejski, fonetski naziv za Liban koji se spominje u molitvama i biblijskoj literaturi
Sa engleskog Aleksandar Novaković
