Poezija

U Nethenmarku

 

 

Zupčanici dana

 

Zupčanici dana

Što lutaju van naprave

Točak  građevinskih kolica je ceo svet,

I nosi ga okolo, ne tegli,

Dečko na leđima konja

U Granadi, u tim brdima gde

Alojina stabljika od sedam stopa

Visi nad ponorom,

Prkosi beloj pokorici Meseca i plavetnom nebu,

A kaktusi bacaju svoje oštrice  u bezdan

Gde želim umreti lišen smeranih frojdovskih

Suptilnosti. Znak pod slikama

Marije i njenog sugestivnog sina kaže

“Behu Romi!” I lopov iz ubeđenja,

Desno ili levo od njega beše isto Rom,

Što je začeo decu Andaluzije, un chien andalou

Ovde, gde se najživopisnije pljačke zbivaju

Samo za turistički album razglednica s povratnom garancijom:

“E, ovde, tu sam bio dodirnut

Zaista grubo  od strane lokalnih Roma”,  itd.

Uporedi ovaj vidik

Sa njemu priličnim,

Gore u Škotskoj: gorštak u mehaničkim invalidskim kolicima

Upravlja dronom iznad locha.

Nema potrebe za ljudima,

Za Atlasom,

Odavno odbačenim od Njutna i Ajn Rand.

Bespotrebni su Novi Svetovi,

Odavno diskreditovani

Prvo od Kolumba,

I u skorije vreme od crnačke kvir muslimanske naučne fantastike

Zoetrop, točak života,

Poznat kao kinetoskop,

Ogledalo pokreta

Još treperi na panelima sveta,

Istočnjački papir pokriva ekrane da prikaže život,

Neće posiveti,

U to drvenom točku što se vrti

Na bezvrednim građevinskim kolica

Na visokim brežuljcima Granade

 

 

Nema više elegija za pale Kozake II

 

Razgovor sa samim sobom, more monologa, više crno nego crveno

Dok posmatraš sokolove i volšebnike rata kako komentarišu

Na snimcima raspršenim po društvenim mrežama, o Ukrajini

I tu je osakaćeni i nezaboravljeni pogrom

Koji ne smemo spomenuti,

I neprocenjiva čast Imperatorovog sina,

Malog kretenskog Lovca (bruke Orionove)

Koji svemu daje smisao,

Besnim između četiri zida,

O osvećenoj mladoj jevrejskoj internacionali,

I o tome što je nema,

Pitajući zašto, gde su braća,

S osećajem časti, umorni od toga što nisu osvećeni,

U ime sećanja na naše pretke,

Jevreje koji su govorili ruski,

Koji su nalazili da socijalizam

I nije tako loša ideja,

I preko čistog i vatrom obasjanog

Crnog mora, pre mnogo godina

Bežali od stampeda jevrejomrzaca

Čiji konji su u galopu zaglušivali grom,

Iz oblaka koji su ličili

Na crni hleb koji ispunjava nedostatak visceralnog,

Gde je taj paviljon

U kojem ćemo pokazati gnev prema zabranama

Što govore

Da zbog Imperatorovog pokojnog sina

Mi  o tome ne smemo govoriti,

Mi ne smemo lajati naša mišljenja

O crnim Suncima sa škorpionskim zracima

Na belim kožama,

naša reakcija

Na ekrane koji trepću, Banderine hramove,

Na neonacistu odlikovanog u Diznijevom Svetu –

To je zabranjena misao,

Baš kao što su određene droge

Ili alkoholi  trpili prohibiciju,

Švercovanje, crnu listu,

I čizmu,

Uvek tu čizmu,

S povratnim udarcem

Na stopalu onog

Što geda da zatre

Poslednjeg čovek sposobnog da pamti

 

 

 

Ne mogu živeti ovde, u Nethenmarku[1]

 

Ne mogu živeti ovde

U Niskoj Zemlji

Gde su reči kao “duša”

Loše, mačo reči

Natopljene viskijem,

Zabranjene

Koliko i reč “tle”

Mada značenje

Koje se krije iza tla

Nikad nije

Izgubilo primat, za razliku od duše.

Niti mogu živeti

Izjasnivši se nacionalno

Jer sam otporan i neodređen čovek

A neodređenost zna uteći

Proći hitro kroz

Pukotine, prostore smeštene

Između nacionalnih tabora

S jezikom laganim kao kumulus

I surovim poput žutih sunaca u jezeru

Ja ne mogu živeti

Ovde,

Među poljupcima uhranjenih neosmeha

Poljupci za napetost

Poljupci za opuštanje

(Na jeziku te zemlje: Spanning.

Ontspanning[2])

Tamo gde, znam to, rastu

pogane ćelije crne

izolacije

bez planina

Usamljenost bez koliba

pored čemerne plaže,

tle kojim sam hodio

kao dete gore-dole

tik uz divljeg vepra:

crn kao automobilska baterija,

grabio je, barabar sa mnom,

njegove kljove zaudarale su na zavist

zvao je sebe Miguel Daniel,

tvrdio da mi je otac.

 

 

Suspregni svoju dušu

 

Suspregni svoju dušu,

sažimanje svetlosti

sve dok ona

ne pozeleni,

Ne malterišem: ne zagađujem,

stoga ja nisam

i neću zauzeti

Više prostora no što je to potrebno

Obuzdaj svetlost

dok ne požuti:

kao  boja duša muškaraca u novim erama,

smeštenih u zenici božjeg oka

premetnutih u solarne vetrenjače

kažnjeničke kolonije

u dalekom svemiru,

tamo gde je tle glatko, bez zemljotersa.

Priguši svetlost dok ne poplavi –

Sve ono što je sabijeno

S takvom uljudnošću,

Doprinosi potopu–

Neprocenjivo–

 

 

Odgovor na molitvu otplesanu u  Eilatu[3] odmah po završetku rata iz 2006. godine

 

Nije istina da su kedrovi Levanona[4]

skršeni dahom Gospoda

Kao duvan, zgromljen zubima titana.

Nije istina, ono za šta su se, kišom šibani

Sledbenici molili,

S mokrog zelotskog vrha

što stražari nad Galilejom

Molitve s gvozdenim šinama u sebi,

Molitve bez malog drveta,

Molitve bez onog što more daje il’ otima,

plodova il’ smokvi, bez hibiskusa,

Škrta paprat, lišena ptica:

One naprosto nisu istinite.

Ako će takav bog smešten u kupoli tenka smrviti nešto,

On će zatrti hiljadu svojih kopita

Koja nisu uspela da obore kedrove Levanona

[1] Igra reči: kombinacija imena Nizozemske (Netherlands) i  Danske (Denmark)

[2] Napetost. Opuštanje, holandski (prim. aut.)

[3] Eilat, turističko mesto u Izraelu, smešteno na obali Crvenog mora, između Egipta i Jordana

[4] Levanon je hebrejski, fonetski naziv za Liban koji se spominje u molitvama i biblijskoj literaturi

 

 

Sa engleskog Aleksandar Novaković

 

 

author-avatar

O autoru Arturo Desimone

Arturo Desimone je arubansko-argentinski pisac i vizuelni umetnik. Njegovi članci, poezija i druge književne forme su objavljivani u: Berfrois, Mediterranean Poetry, Nueva York Poetry Review, Island (Tasmania), the Drunken Boat, Anomaly kao i u zbirci poezije Mare Nostrum/Costa Nostra (Hesterglock 2019) i La Amada de Túnez (izdanje Clara Beter Ediciones) dvojezičnom izdanju njegovih pesama i crteža koje je prošle godine objavljeno u Argentini. Sarađivao je kao prevodilac na knjizi Land of Mild Light, prevodu pesama koje je napisao venecuelanski pesnik Rafael Cadenas, objavljenih u izdanju Arrowsmith Press-a za vreme pandemije.