esej uz izložbu „Mi“ Irfana Ličine
Nomen ist omen – Irfan, znači: poznavalac, mudrost, znanje. On je i posmatrač.
Neutralni, miran starac sa bradom i calmom, (fotografija br 2 veliki format) posmatra svet sa unutrasnjim mirom, bez osude.
Ko je Irfan da presuđuje?
On nam svojim okom, sposobnim da uhvati trenutak, zaustavi vreme i daje nam šansu da gledamo ono što je nepromenljivo i nevidljivo.
Niz odvojenih, trenutaka.
Taj sedi starac, gleda, gleda svojim iskustvom, životom, iskazanim borama, i daje nam svoje lice, lice sveta oko nas čiji smo deo.
Lepota je u oku posmatrača, ovoga puta u oku Irfana Ličine koji nam daje da našim očima vidimo njegov pogled.
Fotografije su nesporno istinite. Crno i belo, taj naglašeni kontrast. Na većini fotografija postoji lice, osim na jednoj gde imamo stroj uniformisanih ljudi koji gaze. Dakle tada su bezlični.
Ovde su starost i mladost. u istom gnezdu. Okruženje uvek oskudno, siromašno, ali likovno usaglašeno sa licima mladih i starih. Pojedincia koji u miru traju. Penzioneri u kafečajnici, prodavačica povrća iz plastične ambalaže,
zaspali pekar, mladi prodavci stoke, friz živih koza. Svuda kontrasti. Starac i mezar, jedno: večnost i tren.
Tematski i poetski izložba je podeljena u nekoliko celina. Svuda mirno prihvatanje života i smrti kao jednog te istog.
Smrt koja ne plaši već je nastavak prethodnog života.
Velike površine: ljudi i životinje u prihvatanju sadasnjosti.
Druga celina: dinamika, pokret klanjača koje određuju dva para upitanih dečijih očiju. Noć: čovek sa cigaretom i psom čije oči blešte u mraku. Mlad bokser u gardu, miran, zalizane kose, kao kadar starih holivudskih fimova, mladić čija je sva energija skupljena u jedan udarac kruške – želja da izrazi sebe, zaseni druge.
Sve se dešava u trenutku, kao zamrznute figure u prostoru koji potencira temu unutrašnjeg stanja
Treća celina kao raspevana bajka. Biciklista koji plovi galaksijom, sneg pada, a on mirno vozi. Zimski pejzaž kao stare Brojgelove slike. Nebo, oblaci, ogolelo drvo, čovek koji sedi.
Ifran Ličina provede nas kroz mnoge svetove. Kroz niz trenutaka. Što više trenutaka dozivimo, duže smo i lepše živeli. Irfane, hvala ti na ovoj lepoti, na izložbi, na životu viđenom tvojim jedinstvenim očima i velikom srcu.
