Jasmina Topić piše poeziju, prozu, književnu kritiku, kolumne i eseje. Objavila je sedam pesničkih knjiga i priče u nekoliko književnih projekata. Koordinator je i jedan od urednika pesničke edicije Najbolja Udruženja književnika Pančeva, kao i glavna urednica Rukopisa – zbornika poezije i kratke proze mladih s prostora ex-YU (Dom omladine Pančevo). Pesme su joj prevedene na više jezika, i objavljivane u izborima srpske i eks-jugoslovenske savremene poezije. Napravila je DVD Tiha obnova leta (2009) na srpskom i engleskom u formi video zapisa i audio CD Languages of poetry (2014) – snimak poezije na nekoliko jezika koje čitaju maternji govornici, za potrebe završne izložbe stipendista RONDO programa u Gracu. Na muzičkoj platformi Soundcloud postoji nekoliko snimaka projekta nastalog za potrebe promocije pesničke knjige Plaža Nesanica (2017), a priprema i svoj prvi muzički album na osnovu pesama iz knjige Privremeni boravak (2020). Bila je stipendista nekoliko rezidencijalnih programa za pisce. Dobitnica je nagradе za poeziju: „Duškovićeva zvona“ (Pančevo 2002). Za knjigu Pansion. Metamorfoze dobila je nagradu „Matićev šal“ (Ćuprija 2002) a za Privremeni boravak nagradu ,,Milica Stojadinović Srpkinja” (Novi Sad 2021). Član je Srpskog književnog društva (UO 2012–2014; 2022–) i Udruženja književnika i književnih prevodilaca Pančeva. Moderira književne programe u Pančevu.
Ime?
– Iza naizgled tipično ženskog imena koje redovno svi pogrešno akcentuju stoji anegdota, a iza nje možda i odgovor na jedan deo moje skrivene prirode. Kako kaže moja majka Nadežda, kada sam se rodila, okupila se brojna rodbina i održalo plenarno zasedanje na kom je trebalo izglasati buduću ličnu definiciju mene same. Proces većanja i broj predloga svakako su potrajali, popilo se mnogo kafa i koka-kole, deda je pio špricer (bio je početak avgusta), babe su zveckale posuđem, prale i iznova usipale tekućine… Živaca su izgleda imali na pretek svi, osim mog oca Svetozara. Elektroinženjeri su konkretni ljudi, činjenice, logika, izvršavanje, rezultat. Pošto koncenzusne odluke nikako nije bilo, on je nervozno lupio šakom o sto i rekao: Zvaće se Gvozdenija! Početni muk, zamenio je fras neodobravanja. Bio je uporan i činilo se neumoljiv. Tetke su zavapile: nisi normalan, detetu da se smeju! Babe su malo jače zveckale posuđem iznad sudopere, deda se smeškao i mrmljao neku zabavnu psovku u bradu, pa otpio gutljaj špricera (kojem kasnije ni ja nisam odolela, i to već negde oko prvog rođendana!) a otac bio i dalje pri svom. Gvozdenija! Kako ide ona dečja pesmica: Onda jednog lepog dana / dođe mama nasmejana / pravo iz porodilišta / kao da to nije ništa / i reče sa vrata: zvaće se Jasmina!
Gvozdena Jasmina što piše poeziju.
Preci?
– U proseku Bosanka! Sveobuhvatno Jugoslovenka! Po karakteru Hercegovka! Po peru Jadranka, po želji Dalmatinka, a po svemu drugom Sosa. Eksklamacije na stranu, moje poreklo je jedan od brojnih primera migracija stanovništa nakon Drugog svetskog rata, sa ipak čini mi se, dominantnim dinarskim tipom, a odakle sam onda plava, boktepita. Jedan deda Kordunaš, drugi Šumadinac (iako ga nikad nisam upoznala), jedna baba Hercegovka a druga Bosanka rodom iz Crne Gore. Otac rođen u Kninu, majka u Gornjem Milanovcu u kojem niko nikad nije živeo, ni pre ni posle njenog rođenja. Sveukupno svi na kraju u Vojvodini. Preko Bele Crkve, malo do Novog Beograda, pa najzad u Pančevu. Jednom sam imala priliku, pred rat, da odem u malo selo (ili bolje reći zaselak) Broćanac kod Slunja, vodili su me tad na groblje da vidim gde su sahranjeni preci s očeve strane – ne sećam se groblja, ali se sećam visoke sasušene trave i jedne krave pored stare kuće dedinog brata. S majčine strane, uvek je postojala priča o pradedi Blagoju koji je iz Bileće došao u Alibunar i tamo se nastanio do smrti. Ostala je priča da u Bileći još uvek stoji trošna kamena kuća koja nikome ne pripada jer od brojne braće i sestara moje bake s majčine strane, uglavnom više nema živih, a i dok su bili živi bili su manje-više stalno posvađani. Nikad nisam videla tu kuću. Bila je neka rođaka u Dubrovniku čiji sin je tada bio poznati vaterpolista, imena se naravno ne sećam, i bila je priča o susedima Dučićima. Sada svako leto, boravim u ponekoj kući od kamena u Dalmaciji, i on se sve više uklesava u moju čežnju ka stalnom boravku.
Prvo sećanje? Igračke i radost detinjstva…
– Do svoje tridesete, mislim da sam imala još prilično jasna sećanja na svoje rano detinjstvo, a onda su se slike rasparčale u isečke koji iskrsavaju. Do sedme godine živela sam na Novom Beogradu, svi zajedno: mama, tata, baba, deda, tetka, i od moje šeste godine i mlađa sestra. Tetkina soba je oduvek bila tajanstveno stanište u kojem obitavaju mnoge čudesne stvari: knjige, ploče, lepa garderoba i važni razgovori. Tu se ulazilo krišom, kad je tetka na poslu, i pregledavali ti čudesni predmeti dugo i zadivljeno. Jednom se tetka vratila iz Italije i donela čudo neviđeno: štrumf-kućicu, pravu, pravcijatu. Bilo mi je pet godina. I lutka Miću. I trojicu platnenih pajaca u različitim bojama. Ne znam šta je bilo vrednije u mom životu od ta tri tj. pet. Kućica je još uvek na mojoj polici s knjigama, njena vrednost je neprocenjiva. Drugi put sam pak, uz dozvolu, smela da na vrata njene sobe okačim poster Danijela, i kada nije bila tu, dugo gledala u tada zgodnog pevača dok je s ploče zavijalo Đuuulliiii… a htio sam da dugo traje taj san. Te igračke su još tu, Đuli se odavno ofucao, mada ploča može da se sluša. Kad smo kod ploča, njih sam slušala povremeno i kao malo starija i imala sam neke omiljene: Oliviju Njutn-Džon, Niku Kostu (dečiji film Eni), i ne znam kako se tu uklapao Vagner i jahanje Vlakira, ali eto. Tek posle su došli Novi fosili, Bitlsi, Boris Novković itd. Sve se to uvek odigravalo na svetom mestu tetkine sobe, i uglavnom dok nije tu. Ona je čuvala i moje brojne igračke, s jedne strane lutke koje pričaju i plaču, barbike i kenove, a s druge kaubojce, indijance, mnogobrojne figurice iz kinder jaja, čak i masterse. Moj najbolji drug iz detinjstva, Jovan, koji je stalno boravio kod babe i dede na istom spratu, kao sin jedinac, tada, imao je mislim najozbiljniju kolekciju masters figurica ikad. Često smo se zajedno igrali. Ipak, kako kažu, bila sam dete koje je satima umelo da se igra samo, i negde kroz maglu se sećam, to je bilo na stotine ispirčanih priča, odigranih života, sa svim tim mojim združenim i ženskim i muškim igračkama. Apsolutna sloboda. Kažu još i da sam bila dete koje veoma vodi računa o svojim stvarima, i to bi valjda bio merkur u devici, ako ćemo astrološki. Ha!
Karl Maj?
– Naravno, bio je čitav komplet u tetkinoj sobi, na gornjoj polici tada popularnog rešenja za male sobe, s takozvanim mostom. Tu su bile knjige. Sve sam ih pročitala. Ipak, sećam se, jedna druga knjiga je konstantno budila moju maštu, a nove priče razvijala sam možda i nedeljama nakon pročitanog. U pitanju je bila knjiga ,,Jenki na dvoru kralja Artura”, Marka Tvena. Mislim da sam cele te godine boravila i živela život te knjige.
Učiteljica? Prva slova?
-Veoma sam patila kad smo se preselili u Pančevo, bio mi je oduzet prostor magične tetkine sobe, sve ono što je poznato i sigurno. Dugo mi je trebalo da prihvatim novu sredinu, a sad me za Beograd samo puškom mogu naterati 🙂 Nikad nisam volela promene, mislim da je to ostalo do danas, samo se čovek nauči u jednom trenutku da i njih prihvati kao prilike za rast ili boljitak. To sedmogodišnjoj Jasmini nije bilo više od magličastog trućanja u daljini. Pa ipak, moja učiteljica Kata bila je bog, Hera lično, alfa i omega početka osnovne škole, a vrhunski argument je bio i taj što živi na Novom Beogradu, iako radi u Pančevu. Crna, stroga, pravedna, bog! Sad se sve to već razlilo u magle oko Tamiša, nema ni prvog bukvara jer je poklonjen dalje, ali u njemu sigurno još stoji prvi pečat pčelice tada dobijen za lepo čitanje. Bzujne u uspomenama. Pčelice su bile glasnici Here Kate Krsmanović, i ja sam htela da budem vrednica, iako je moja priroda uvek imala svoje kontradiktorne momente. Tu negde su se provukla i prva slova, malo pre osnovne škole, jednostavno, uz prihvatanje nečeg što je korisno. Bez dečije mistifikacije. Kažem vam, Gvozdenija!
Svest o poeziji?
-Volela sam muziku, svojevremeno je moja nastavnica muzičkog tvrdila da sam možda i najmuzikalnije dete u generaciji, a završilo se bežanjem s hora i pretnjama sniženom ocenom iz vladanja. Kad su roditelji hteli da me upišu u muzičku ja sam se jogunala, kad sam shvatila da hoću, bila sam već prerasla (kako to grozno zvuči za nekog od 12 godina). Poezija je bila muzika, muzika je bila poezija. Dok su na gramofonu išli Bitlsi, ili kasnije Tajči na kaseti (nakon reda Riblje čorbe i Bajage, o madre dio!), uvek sam zamišljala kako imam svoj bend, uzimala bih tetkin (!) teniski reket i glumila da sviram gitaru, mnogo pre nego što me je jedno leto na Dunavu, plavokosi i plavooki mladić naučio dva osnovna akorda, dok smo bili na pripremama kajakaša. Tad mi je bilo petnaest. Moj potonji dobar drug iz detinjstva, Miloš, dolazio je često kod mene pošto su nam roditelji radili zajedno, pa bismo zajedno svirali gitare-rekete (tada sam već imala dva!). Svest o poeziji je došla kasnije, kao izazov, prvo, a potom, kao bujica. U sedmom razredu, dok smo radili pismeni, mučila sam se s temom ,,Šta znači biti slobodan čovek”. Nije išlo nikako. Onda je neko došapnuo: Milenko piše pesmu! Tu sam pomislila, pa i ja ću, to je lakše. I tako je nastala moja prva pesma za koju sam dobila ocenu 4 jer je poeziju nemoguće oceniti (parafraziram nastavnicu srpkog). Imam tu pesmu i dalje, bila je pravi izvor lajfkoučing mudrosti. Drugi put mi je teško pao rastanak s profesorkom srpskog na kraju osnovne škole, sela sam u ćošak i napisala dve pesme. Automatska radnja, kraj nekog dela detinjstva, uzora, samo je krenulo iz mene, i onda sam nastavila. Pre nego što je u upotrebu ušao kompjuter, imala sam 5 svezaka ispisanih pesama, s brojem i datumom. Ideju za to mi je dala tadašnja komšinica Milena. Pisala sam ih nekad po šest-sedam u danu, tada je to bio način da se odraste, da se sažvaću i puberter i rana adolescencija i traženje sebe u svemu tome. Niko me nije usmeravao, nisam bogzna šta ni čitala (od poezije), barem se ne sećam, možda Tagoru, kao i standardnu lektiru. Samo je teklo. Ima u tim sveskama sigurno hiljadu pesama. Sad mislim da je to bila odlična vežba, i bila sam začuđujuće istrajna. U četvrtom srednje, moja administrativno složena pisanija došla su do profesorke Jelene Žurić, sredile smo pesme i poslale na srednjoškolski konkurs ,,Desanka Maksimović“ u Valjevu. Bila sam jedna od dvanaest finalista i tako je krenulo. Prva knjiga je došla pola godine kasnije: ,,Suncokreti. Skica za dan“. Ilustracije u knjizi su takođe bile moje. Još tada je postojala potreba da se napravi most ka još nekoj umetnosti.
p.s.
Inače, pravu savremenu poeziju mi je otrkila upravo pomenuta profesorka Žurić, iako mi nije predavala srpski, nego sam kod nje išla na pripreme za prijemni na fakultet. Ali, od tad, sećam se još jedne igre otkrivanja poezije. Ulazila bih u gradsku biblioteku, u sekciju gde su savremeni pesnici – često su to bile najtanje knjižice – i kao u igri žmurki birala potpuno proizvoljno naslove koje bih zaduživala i čitala, te učila kako oni grade stih, ili kako ga razlažu itd. Sećam se da su mi tada dve knjige Vase Pavkovića, mogu sugrađanina kog tada nisam poznavala, bile naročito interesantne zbog te jezičke igre ,,Nesigurnost u tekstu“ i ,,Konverzija“. To je bilo neku godinu pre nego što ću krenuti na književnu radionicu Centra za stvaralaštvo mladih koju je upravo on vodio, a koja je iznedrila kasnije mnoge književnike moje generacije ili ljude koji su značajno doprineli kulturnom i festivalskom životu kod nas: Milan Dobričić, Goran Korunović, Srđan Papić, Jelena Angelovski, Mina Miljković, Danica Pavlović, Dina Vuković, Miroslav Ž. Popović, Radojica Bunčić, Sandra Nešović, Marjan Čakarević, kasnije i Petar Matović. Morala sam da napravim ovde digresiju na pitanje jer se naknadno, i nekako prirodno, nametnulo.
Strahovi?
– Rušila se kuća, prozori prekoputa na zgradama-stepenicama 62. bloka bile su crne preteće rupe. Vrištala sam noćima, majka i baba su silazile sa mnom u belog fiću na parking ispred zgrade i tamo smo čekale zoru. Mislile su dobiću fras od vrištanja i plakanja, mislile su šta će reći komšije, vodile me kod doktora koji nije mogao da uoči ništa čudno… dok se moj otac nije vratio iz vojske i nabatinao me. Od tad ni suzica.
Apendix: majka mi je stalno čitala bajke, ona je valjda i zaslužna što volim književnost a da toga nisam bila svesna. Njena teorija je bila ta da sam imala previše bujnu maštu. Tih dana, pre crnih rupa i užasa, slušala sam priču o Tri praseta.
Prva ljubav?
– Tenis, a s njim kao i sa učenjem nekog muzičkog instrumenta, bilo je opet prekasno po standardnima nekih birokratskih bogova, iako sam ga trenirala punih pet godina. Neopisiva lepota i strast prema igri. Prvi reket mi je naravno kupila tetka, a svakog leta bih igrala čitave turnire u dvorištu između dve zgrade na Novom Beogradu, u bloku 62. Zvali su me Monika Seleš, i bilo me je teško pobediti. I dalje patim, što nemam s kim da igram, iako sam do pre četiri godine skoro svakog dana igrala s jednim kolegom. Onda smo se posvađali drugim povodima i sad ništa, izgleda sam penzionisana do daljnjeg. I dan-danas mislim da bih bila bolja kao teniserka ili muzičarka, ali pošto sam pesnikinja, nešto od mojih nikad do kraja realizovanih ljubavi, moralo je da se ogleda i u stihovima.
Osećaj kada ste uzeli u ruke svoju prvu knjigu?
– Lepa vinjeta iz starinske knjige, jedna od mnogih koje su krasile korice tadašnjih izdanja Zajednice književnika Pančeva pod uredničkom rukom Bogdana Mrvoša. Nekoliko mojih crteža, nastalih spontano i bez namere da završe u knjizi, kratke lirske skice s dominantnom slikovitošću. Precizni popisi namere da se nešto kaže, možda bolje reći otpeva kroz reči. Da, sasvim drugačija percepcija, kao da to više nije moje, ali da u rukama držim nešto veoma važno za sopstvenu budućnost. Kao izloženost, a opet, konkretan dokaz da vreme nije prošlo uzalud. Kasnije, mislim, moja druga knjiga je bila u stvari prva, ali nikad ne bi izgledala tako da nije bilo tih lirskih skica. One su bile potrebne da bi se podvukla crta i krenulo dalje. I tako je i bilo. Mislim da je jedna od suštinskih stvari mog posmatranja stvaralačkog postupka bila ta, da treba stvari obojiti smislom, i da život treba da postane smislen činjenjem nečeg kreativnog. To me drži i danas.
Ko su Vaši prijatelji među piscima?
– Krugovi se s godinama smanjuju, ali bi svetlost koju šire trebalo da bude sveobuhvatna. Ako su ti prijatelji umetnici, ti odnosi su uvek kompleksni, izazovni, traže dosta energije i u nekom trenutku se prekinu. U određenim godinama shvatiš da imaš sreće ako prijateljstva iz detinjstva ili školskih dana opstanu, prežive promene karaktera, načina života, interesovanja, porodicu itd. S druge strane, u toj razmeni, dobiješ šta je trebalo, daš šta je trebalo i onda se to lepo poravna i svede na meru onog kako treba, i da tako treba. Volim da verujem da postoje prijatelji za svako doba, a postoje i drugari za grad, rekreaciju, saradnju, i slično. Ne mora se sa svakim biti naj! – ili na nišanu. Moj najbolji književni prijatelj je Ana Ristović, ali nije jedini. Volim i dobra sam sa svim svojim drugarima iz radionice Centra za stvaralaštvo mladih (gore pomenuti). Tanja Stupar Trifunović i Ana Marija Grbić su mi posestrime vile. Blizak mi je Alen, i mislim, i verujem, da postoji lepo pesničko razumevanje sa Dejanom.
Ima li razlike između sna i literature?
– I ovaj razgovor se nekako razliva između sna i literature. U snu je detinjstvo i odrastanje, u literaturi su događaji koji postaju književnost, na jedan ili neki drugi način. San daje duže odgovore, literatura ide ka haikuu, izgleda 🙂
Ima li sličnosti između seksa i poezije?
– Interesantno pitanje. Eros je životna energija, ona osnovna rekla bih (evo je rupa na saksiji!). To je onaj energetski impuls iz kog kreće prva reč, i uobličava pesmu. Poezija treba iz sebe da zrači tu životnu, erosnu energiju, da je prenese na čitaoca, a ne da bude kao lepo isklesana skulptura, ali beživotna, ili akrobatske vratolomije od koje će se čitaocu zavrteti u glavi, a da neće znati šta ga je snašlo. Mnogi autori to zaboravljaju ili se udaljavaju od suštine, verujući da se njome bave ako dekonstruišu, ili ako preterano rade na tekstu (u jeziku) itd. Mislim, i to je poezija, može biti odlična poezija, ali nema erosa. Ko razume – shvatio je ha ha!
Ima li nade za umetnike?
– Dokle god je umetnika, ima nade. Za njih, pomalo.
Šta je to nežnost?
– Nežnost je ljubav prema krhkom, van konteksta. I svest da možemo biti i slabi, da je u redu.
Šest žica?
– Pomenula sam kako je počelo. Prvo imitiranjem gitare – teniskim reketima – potom me je Miloš naučio dva akorda i Zvonka Bogdana na prvoj žici, a onda je bilo to letovanje na Dunavu. Interesantno da sam uvek imala potrebu da ukomponujem nešto svoje, od onoga što umem i mogu. Još uvek znam da odsviram svoju prvu pesmu na engleskom i prvi instrumental, a da ne znam i dalje koji su to tonovi. Dakle, sve je bilo intuitivno. U šteku minulih godina ima takvih desetak pesama, ili malo jače. U nekom trenutku gitara je bila napušteni instrument, pa sam joj se ponovo vratila, i oslobodila svesti da i nisam neki svirac. Mislim, nisam loša, ali što više stičem iskustvo u tom pravcu, to sam svesnija koliko ne znam, i još više, koliko stalno nemam vremena da se posvetim istinski učenju finesa itd. Šest žica je prosviralo na zimu 2021. dok sam smišljala kako će izgledati promocija moje knjige Privremeni boravak. Te pesme su odjednom zapevale, a moja davna želja je počela da dobija fantastične obrise. U trenutnom rasporedu zvezda tranzitnog horoskopa, ima ih deset, osam je snimljeno u studiju i čeka se finalizacija muzičkog albuma. Kroz mnogo teškoća, nedoumica i nepoznanica. Mnogo sam naučila u poslednjih godinu dana, i zahvalna sam na prilici i pomoći. Što bi se reklo na starosrpskom to be continued…
Promocije?
– Nadovezujući se na prethodno, odakle sad taj album, uvek sam smatrala da promocija tj. predstavljanje knjige treba da bude oneobičeno, kao i pesma, gde god je moguće. Skoro sva predstavljanja knjiga koje sam objavila bila su takva – interaktivna, multimedijalna, performativna, u dosluhu s drugim medijumom umetničkog izražavanja ili s potrebom da se od toga napravi zaista događaj, a posetioci ne samo oplemene, već i zabave. Ima nešto od tih audio zapisan a Soundcloud platformi, kao i na mojoj stranici tj. You Tube-u.
Brašno?
– Pasta, fokača, netipične kombinacije povrća i mesa. Leti: riba, hobotnica, školjke. Vino uvek. Jednom ću i zvanično, nadam se, položiti kurs za somelijera. Volim slatko, bolje pravim slano. Kuvanje je nalik vođenju ljubavi, ako si dobar u jednom, bićeš i u drugom (i to je istinit stereotip!). Kuvanje je i nalik pisanju poezije, pronalaženje mere između osnove i kombinacija, kao i to, koliko, gde i kada koji začin upotrebiti. Bez previše detalja ili komplikacija, ali uz nužnu otvorenost za neobične kombinacije. Recept je osnova, važnije su varijacije.
Bodler? Šimborska?
– Volim. Nemam omiljenu pesmu, a od Šimborske bi svaka mogla biti omiljena.
Ivan V. Lalić?
– Znao je, nema sumnje, da Argonauta beše 50; bio je učen… Nevreme je, kažu, rasturilo skromnu pratnju, kao slagar slova nepotrebne rečenice… Nema dakle stvarnog dokaza da Mocart uopšte počiva a prostor drhti od muzike, i pas ponekad zavija s neke zvezde… Mesta koja volimo ne možemo napustiti…
Dok ovo pišem shvatam da mi neko nije vratio pozajmljeni primerak Pesama koje je priredila Svetlana Velmar-Janković. Grrrrrrrrrr!
Miodrag Pavlović?
– Probudim se, nad krevetom oluja… Glasovi pevaju bez ikakve zebnje, i zlatni optok teče kroz prozore (…) Đakoni pevaju bolje od serafima, tako je bilo i pre: pevanje je deo ljudske šale, ali ne može bilo ko da se šali. Tek svaki stoti pevač je kroz istinu pronet (Rekvijem je klasika, ali moja omiljena je iz knjige ,,Ulazak u Kremonu”: U crkvi Sv. Marka, Venecija)
Hristić?
– Moja vanvremenska ljubav, čovek od kojeg iznova učim meru stvari u poeziji i promišljanju, i kojem se često vraćam da boravimo zajedno na vanvremenskom Mediteranu. Inače, anegdota. Bilo je to mislim šest meseci pred Hristićevu smrt, bila je zima i on je bio jedan od pesnika koji su, kao i svake godine, dolazili u Pančevo da bi se sećali Dušana Vukajlovića. Kasnila sam na događaj i to baš u trenutku kada je on čitao. U celoj sali nekadašnjeg Studia 21 u Pančevu bilo je slobodno jedno mesto, njegovo, na koje sam ja nehotično sela. Pogledom i osmehom, znajući za moju ljubav prema pesniku, ispratila me je profesorka Žurić. Onda sam se i ja osmehnula. Jedva sam prišla posle čitanja da zamolim za posvetu u njegovoj knjizi Sabranih pesama koje je priredio Lalić, a objavila Matica srpska (godinama sam pronalazila preostale primerke na Sajmu knjiga, kupovala i poklanjala). Sedeo je na stepeništu i pogledao me je svojim dubokoplavim očima. U momentu razmišljanja, šta napisati, prekinuo ga je profesor Pantić: Vavo, hajde da se fotografišemo! Meni je ostalo nedorečeno ,,Jasmini, čitaocu“ – u njegovom maniru svakako. I ne zna, koliko je prostora ostalo tom posvetom za mnoge moje buduće stihove. Kada je preminuo, isečak iz Politike stavila sam u tu istu knjigu, kao pomen, a mnoge od mojih važnih pesama, prisećaju se ili nad njima lebdi Vavin duh. U duhu društvenih mreža, ovde sad idu samo tri srca <3 <3 <3
Korčula?
– Postoje mesta na kojima smo svesniji sebe, ili svoji, celi. Tu nema senki, kao kad je sunce na najvišoj tački na nebu. Život je sveden na meru trenutka, a ona je jedina stvarna.
(za dalje, vidi pod pesma: Korčula, Privremeni boravak, IK Arhipelag, 2020)
Pred čijom slikom ste najduže stajali?
– Karavađo, jednom davno, u Istorijskom muzeju u Beču, na mojoj prvoj književnoj stipendiji. Impozantnih dimenzija, nažalost ne sećam se naziva. Slika me je jednostavno ukopala u mestu, i preplavila takvim naletom energije, ne sećam se da mi se to ikada dotad desilo. Deset godina kasnije, konačno prilika da se slika vidi ponovo, u istom muzeju, ovog puta je jedan deo tematski posvećen Karavađu. Bila sam na stipendiji u Kremsu (sat vremena vožnje vozom do Beča). Tanja Stupar Trifunović je imala književno veče, dogovorile smo se da odemo zajedno do muzeja, pošto nas je obe put naneo na isto mesto u isto vreme. Tražila sam gotovo grozničavo pogledom sliku, ali je nisam uočila. Karavađo je majstor nad majstorima, svaka slika je impresivna, uostalom čitava kolekcija Istorijskog muzeja je takva, ali moje slike nije bilo. Dakle, dobar primer kako se sećanje vremenom iskrivljuje, ali i da emocija jednom prepoznatog uvek ostaje. Vraćala sam se tog dana u Krems s groznicom, jedva se dovukavši do stana za pisce, da bih narednih sedam provela uz čajeve i lekove za prehladu. I to je bio neki oblik energije nekog novog Karavađa.
Beket ili Jonesko?
– Not my cup of tea.
Đoković ili Nadal?
– Đoković, naravno!
Grad u koji treba ponovo otići?
– Grac, uvek. Vizbi, jedanput opet. Melburn, još koji put. Međutim, ima toliko gradova u koje se još uvek nije otputovalo.
Čega se stidite?
– Stvari koje nisam rekla ili onoga što nisam učinila – a toga je malo, pošto mi je temperament jači od pameti pa reagujem emotivno. Mada, učim se, sve sam bolja, ako ništa, barem u tome da odćutim i ne trošim energiju i živce gde ne treba.
Čemu uvek dajete prednost?
– Istini, kakva god da je. Unutrašnjem osećaju koji treba slediti jer je bolje trpeti posledice, nego trpeti neučinjeno i podnositi večitu sumnju onog što se krilo iza tog nečinjenja. Hrabrosti i riziku, s tim da su me godine naučile da tu treba ipak imati meru.
Jutro?
– Na moru. Jutro, sve više naspram predvečerja ili noći.
Budilnik ili alarm?
– Alarm selection! Exclusive! Uvek se vraćajući na spisak u glavi na kojem je ono što treba uraditi, pa bude previše, a ja sam perfekcionista. Na kraju dana, na svu sreću, postoje muzika, čaša vina, mačka. I tačka na zidu za reset.
Ima li tuče među pesnikinjama?
– Ha ha ha! Da nema književnog trača, ne bi bilo ni književne scene. Između karate zahvata, poruka proganjanja, čupanja ili tajnih dozivanja, nekako preživi i književnost. Nećemo da otvaramo tu kutiju, ona je za festivale, i stolove kafana.
Odabrane pesme?
– Zahvalna za nagradu koja nosi ime Milice Stojadinović Srpkinje, za odlično društvo pesnikinja, prethodnih dobitnica, i priliku da konačno dođem do izbora svog dosadašnjeg pesničkog rada. Zatim, Dragani V. Todoreskog i Gorici Radmilović koje su sa mnom otpratile tu knjigu, pogotovo Gorici na trudu da izbor bude smislen, tematski, i da izgleda kao jedna nova pesnička celina. Doduše, još uvek nisam savladala tu veštinu da knjigu Sada smo na ostrvima posmatram kao knjigu, još uvek mi pažnju odvlači svrstavanje pesama u moje koordinate i prethodne korice. Jedan veliki korak je pređen, a s njim je došla još veća odgovornost. Zato sam ja malo pobegla u muziku, kao na godišnji, pa će biti prilika da se vratim.
Kome ćete zauvek biti zahvalni?
-Lično ili profesionalno? Veliko je to pitanje. Možda treba poći od toga da treba uvek biti zahvalan, i prihvatiti onako, kao budistički, sve što nam dolazi jer nam dolazi s razlogom. Sve je prilika za lični rast, krzo poteškoće ili radosti, za lekcije što će nas učiti nužnom balansu između materijalnog i duhovnog, i za koji milimetar ili tek delić milimetra približiti onoj antičkoj mudrosti: spoznaj samog sebe! (i onda krene ona Hristićeva: I ovo još hoću da znaš dragi moj Fedre… ili Topićevska: Ne živesmo osim čitajući…)
Razgovarao Enes Halilović
