Letnje jutro daleke 1981-ve. Tek se razdanjivalo. Poranili smo, nas četvorica drugara, da zauzmemo što bolja mesta, a uz to, da blagovremeno namamčimo mesta za pecanje. Vozimo se uz kanal, od Кosančića prema Ruskom Кrsturu, u mome, tada još dobro očuvanom, „Stojadinu“. Vozim lagano, uživajući, lepo uređenim poljskim putem, kroz drvored topla poređanih poput strojeva vojnika, po tri reda sa svake strane. Ni jedna topola nije nagnuta, ni jedna ne štrči iz stroja. A korova, što bi rekli, ni od korova. Кao u parku. Netaknuti travnati tepih, sa sve topolama i jutarnjom svežinom, koja dopire kroz odškrinut prozor automobila, kao da nas dočekuju dobrodošlicom.
Stižemo u blizinu triangle, gde se u kanal DTD, koji dolazi od Lalića, uliva Mali bački kanal, koji dolazi od Ruskog Кrstura. Izlazimo iz kola, vadimo torbe sa priborom, i spuštamo se sa benta do mesta za pecanje. Voda je mirna, kao ogledalo, osim što se riba, izmamljena prvim jutarnjim zracima, praćaka po površini, što je za iskusne pecaroše dobar znak. Drezge nema, osim uz samu obalu, koja je pristupačna, kako samim pecarošima, tako i onima koji dođu u njihovom društvu, da se odmaraju. A kad pripeče letnje Bačko sunce, pecaroši pakuju pribor, pa se svi zajedno kupaju.
Od nas četvorice, ja i Stevo smo strastveni pecaroši, a Mitar i Nikola su tu da skuvaju kafu na primusu, da vode brigu o tome kad je vreme za novu turu rakije, a između toga, da „navijaju“, kako smo u šali govorili, mada smo znali da ova dvojica nepecaroša znaju da nagnu i prekorednu rakijicu. Međutim, najvažnije je druženje. A u to vreme, kada još nije bilo mobilnih telefona, nije bilo teško družiti se.
Elem, riba je tog dana baš kidisala na udice, tako da smo Stevo i ja, ne brojeći ko je više upecao, nahvatali dosta ribe, pa je bilo za svu četvoricu. Naravno, dok smo mi pecali, Mitar i Nikola su, na primusu ispekli slaninu i kobasicu, pa smo se, podstaknuti svežim i čistim vazduhom, dobro potkrepili. I tako smo, pecajući i šaleći se, proveli vreme do blizu podneva, kada smo se spakovali i vratili kući, pomalo neispavani, pomalno umorni od podnevne pripeke, ali zadovoljni,
Da, bilo je to pre skoro pola veka. U međuvremenu se izdešavalo štošta. Uz kanale je isečeno sve što se iseći moglo. Umesto lepo uređenih topoljaka i bagrenjaka, danas su to neprohodne šikare agresivnog samoniklog bagrema. I daleko od toga da je to nevažno, ali mnogo gore od toga, dogodio nam se raspad države. Imala je ta država kako dobrih strana, tako i svojih slabosti, koje su iskoristili upravo oni koji su, inicirajući građanski rat, rasturili tu državu, a kasnije, novonastale državice „vodili“ kroz tzv. tranziciju. Za neupućene, to je naziv za besomučnu pljačku svega što se opljačkati moglo, a sve pod firmom patriotizma. Svi kombinati, gotovo sve fabrike, sve zadruge, sve što je imalo vredelo, sve šta je prethodna i moja generacija mukotrpno stvarala, sve je rastureno, kako bi strani kapitalisti i domaće jajre, mogli nesmetano da se razbaškare, uz arogantno i cinično dobacivanje: „Ne pitaj me za prvi milion“. Dojučerašnji veliki komunisti i ateisti, preko noći postadoše radikali, socijalisti, demokrate, i, obavezno, veliki vernici, iako se većina ni danas ne ume čestito prekrstiti, a da ih za „Oče naš“ ili koju drugu molitvu i ne pitaš. Zato je mnogo mladih, da ne bi postali moderno roblje, bilo primorano da ode trbuhom za kruhom, iako ih ni tamo niko nije dočekao sa hlebom i solju. Uverili su se u Šantićeve reči:
Grki su tamo zalogaji hleba,
Gdje svoga nema i gdje brata nije…
Prošle godine bio sam par puta na kanalu, da pecam. Čisto, da me želja mine. Ali od pecanja nema ništa. Кanalima plovi sve što nije uspelo da potone: plastične flaše, najlon kese, poneka udavljena mačka ili pseto,.. I nisu nam to bacile komšije iz okolnih država, niti neki fiktivni neprijatelji, kakve nam neretko sa TV-a lansiraju. Da voda nije tako prljava mogli bi smo pogledati sami sebi u lice, ako nas to uopšte interesuje… Svega što ne treba na vodama ima, jedino šlepova, koji su prevozili raznu robu, više nema. A ni ribe više nema. Vojvođanske ribolovne vode, naročito kanali, su devastirane. Priča se da ribokradice čuvaju ribočuvari… Elem, zato ni pecaroša, osim ponekog, najupornijeg, na kanalima više nema…
Rana je jesen 2021-ve godine. Umesto da sam na kanalu, sedim na svojoj omiljenoj pecaroškoj fotelji, ako se ona može baš tako nazvati, i prepuštam se dremežu na jutarnjem suncu. Istina, nisam u trski, na svom omiljenom mestu na kanalu Dunav-Tisa-Dunav, već u bašti, koja više i nije bašta, već travnjak, pošto sam, pritisnut godinama, umesto riljanja, sejanja, zalivanja, plevljenja, okopavanja i ostalih operacija neophodnih u povrtarstvu, posejao travu. Sada na tom travnjaku plandujem, a u mislima sam na nekada omiljenim, ribom bogatim vodama, sa ribolovnim štapom u rukama…
