“Asketski sveštenik je u svako doba koristio žar koji počiva u svim jakim afektima”.
Genealogija morala Fridrih Niče
Termin melodrama osmislio je Žan Žak Ruso kombinovanjem grčkih reči melos i drama kako bi opisao dramu u kojoj se putem gestovnog jezika, neverbalne komunikacije i pojačane muzike prenose ideje i emocije mnogo snažnije nego što se to čini samim rečima. Melodrama koristi gestovni jezik i predstave nepravedne viktimizacije kojima se oblikuju pojačana doživljajna iskustva nevolje, užasa, tuge i žaljenja, kao i anticipacije. Identifikacija publike sa žrtvama je nešto što definiše melodramu.
Francuska melodrama je u samim počecima za svoje teme birala patnju koju je izazivala klasna nejednakost i nepravda. Naslovi kao što su Selina, dete misterije ili Valentina, žrtva silovanja završavaju se policijskim hapšenjem zlikovaca. Žanr melodrame se razvio u francuskom post-revolucionarnom pozorištu i sa Bulevara zločina veoma brzo se preselio u druge kulture.
Vremenom je termin prerastao Rusoovu definiciju i koristio se za načine kojima se prenose emocije i izazivaju emocionalni odgovori. Istorijski razvoj tokom protekla dva veka pokazuje nam migracije ovog žanra širom sveta i njegovo zauzimanje pozorišne scene, holivudskog filma i govora političara.
Ernst Jinger je pisao da „politika postepeno postaje predstava u kojoj se može učestvovati“ . Bez obzira što se ponekad smejemo teatralnosti političara, njihovom sentimentalnom tonu i trećerazrednim ulogama koje igraju u predstavama i operetam, oni grade politički diskurs koji definiše spoljnu politiku zemalja u kriznim situacijama kakve su svetski ratovi – hladni i vreli, napadi na kule bliznakinje, NATO bombardovanja, agresija na Ukrajinu…
Melodramski politički diskurs se oslanja na „uzavrele gestove patnje koji podstiču patos u ljudima koji osećaju patnju, užas, bol i zaprepašćenje nad zločinima koji ugrožavaju druge“ (Piter Bruk). Afektivni intenzitet nije samo predviđen melodramskim scenarijem, već se oslanja na fantazije, životna iskustva i materijalne uslove svih onih koji konzumiraju melodramske sadržaje.
Termin raspusnost osećenja opisuje dinamiku u kojoj nadmoćni afekti potiskuju mnogo uobičajenije oblike patnje. Ovaj termin je u svojoj Genealogiji morala koristio Fridrih Niče kako bi podvukao kako intenzivirana osećanja mogu da budu iskorišćena kao najdelotvornije sredstvo u ublažavanju bola i nemoći putem novih i snažnih iskustvima viktimizacije.
Raspusnost osećanja nadvladava prvobitni bol, oslobađa ljudsku dušu od njenih stega i uranja je u strahote, hladnoću i vatre, tako da se ona „kao udarom groma oslobađa svakog sitnog nezadovoljstva, sumornosti i neraspoloženja“. Tamo gde je bol bio parališući, umotavanjem u novi narativ, raspusnost osećanja nastoji da „oslobodi“ onoga koji pati.
Melodramski politički diskurs se oslanja na sasvim određenu vrstu identifikacije sa patnjom drugih. Tome doprinose opšta nesigurnost i prenaglašeno osećanje časti da nas drugi povređuju. Ono što čini melodramski politički diskurs različitim od drugih vrsta melodrame je da se on ne odnosi samo na one koji pate već i na demonstraciju državne moći.
Identifikacija sa državom kao melodramskim herojem omogućava prevazilaženje osećanja izgubljene slobode i suvereniteta do koga dolazi prilikom demonstracije sile. Zbog toga se narod proglašava malim i slobodarskim, nevine žrtve iznova i iznova bivaju ubijene, a sve prema potrebama melodramskog političkog diskursa. Tako melodrama veoma lako i efikasno zbližava sa slabima.
Gubitak suvereniteta koji trpe pojedinci dolazi iz veoma različitih izvora: spektakla nesuverenosti koji se događa tokom rata ili terorističkog napada, istorijskim promenama koje se odnose na posledice neoliberalizma i idealom slobode kao vrhunskog i nedostižnog dobra kojim se obesmišljava i sama potraga za njim.
U pokušaju da ponovo osete ili zadrže ovaj gubitak, većina građana odobrava nasilnu moć države i njenu ekspanzionističku politiku, ne samo da bi učvrstili svoju želju za bezbednošću već i da bi osetili suverenu slobodu. Melodramske forme identifikacije sa državom tako demonstriraju nešto više od lažne svesti – individualni subjekt koji je slep zbog ugnjetavačke moći ne želi da ponovo prihvati svoju subjektivnost.
Ovo je doba masa. Masovna raspoloženja su postala presudni faktori prilikom vođenja politike. Ona definišu koju ćemo vrstu hleba konzumirati, gde ćemo putovati, ko će biti pobednik na takmičenju za pesmu Evrovizije. Izbor je sužen: ili ćete okrenuti leđa svetu i biti patetično usamljeni, ili ćete pristupiti većinskom mišljenju i biti jedan od horskih glasovau izvođenju globalne opere. .
„Svi bolesni i bolešljivi instinktivno teže, usled želje da se oslobode sumornog raspoloženja i osećanja slabosti, da se organizuju u stado: asketski sveštenik naslućuje taj instinkt i potpomaže ga“ (Niče) Instinkt slabosti je taj koji je želi pripadništvo stadu, dok asketski sveštenik organizuje stado, s ubeđenjem u korisnost te akcije.
U Ničeovim sveštenicima nije teško prepoznati savremene političare, koji su u stanju da u svoju službu uzmu „čitavu gomilu divljih pasa u čoveku i puštaju čas ovog, čas onog“ i to uvek sa istim ciljem – da odagnaju, makar i na trenutak, čovekovu tupu bol i dosadnu bedu, a pritom vođeni višim intreresima, odnosno državnim razlozima koji opravdavaju takve aktivnosti.
Svaka raspusnost osećanja, pre ili kasnije, naplaćuje se. Svojim posledicama bolesnike čini još bolesnijim i zbog toga, po savremenim merilima, ta vrsta lečenja bola nije nimalo nevina, a oni koji to svakodnevno provode imaju veliku odgovornost za živote pojedinaca i nacija. Tomas Man u Doktoru Faustusu je pisao: „Konačno je morao da se odrekne šmirantske zloupotrebe i bedne rasprodaje staroga i prisno poznatoga od čega nam zamlate i lažovi spravljaju otrovnu brlju od koje se gubi pamet.“
