Prošlo je vreme za ustajanje. Sada su svi sigurno budni…razmišljam koliko još ima koraka po ovom zamršenom putu. Tamo, vamo, skretanja, mulj, zavrzlame. Beležim uspone i padove, nekako mi se čini da kad posrnem stvarno odem u tri lepe i da mi nema pomoći.
Dadilja Todorova je tu na par koraka od mene, izgleda da ćemo zajedno popiti prvu jutarnju kafu. Crnka je, anoreksična i ziljava. Mada ima savršene zube, nekako dadiljske niko se ne zaljubljuje u nju. Ovako će izgleda biti svakog jutra. Lokal je prazan. Ona je sama. Posle podnevnu smenu započinje šetnjom derišta po kraju. Pričalo se dugo da s dadiljom nešto nije u redu, posećivala je doktora jednom mesečno, navodno nije joj bilo ništa, gluposti i razne priče ko ih još sluša. Vozila je derište na biciklu školu, ponekad i sve češće obučena kao monahinja. Bez marame, šta će joj, radi.
Izašli su na ulicu u crnim odorama i sa upaljenim svećama. Ko je znao da je uskoro praznik ili tako neki dan osim Todorove. Ko ih zna kloni ih se ko zna Todorovu kloni se i nje. Ali mi smo jutros popile kafu zajedno. I pošteno se ispričale. Kolona je krenula glavnom ulicom. Ja imam još pola čase limunade, popiću to i krenuti dalje. Horski su uzviknuli:
–šta radiš to?
-nista…
– uhvati se za mene ne. Ne puštaj me.
Dadilja Todorova je znala da se ovoj grupi ne sme približiti bez sveće, ali on nije. Otrčao je i pridružio se ritualu. Dadilja je sledećeg jutra dobila otkaz. Previše je čudna bila ona, za svojih dvadesetak godina. Nećemo je više viđati kod nas. Nek ide s milim bogom. Vrag nek je nosi.
Istrčala sam posle cele nešrospavane noći. Neka grupa ljudi sjurila se na Todorovu, kako je navodno pokušala sutradan da otme dete, pokupili su je u prvu ludnicu. Todorova nije imala nikoga osim mene, za uz kafu. Odlučila sam da je obiđem.
„redom je sve bilo isto kako je pričao“
“ ko Todorova“
“ on. Videla si ga te noći bio je u povorci“
“ otišla si s njim“
„da, ali nismo spavali tu noć“
“ pa zašto niste“
“ ne ali dete je naše“
Todorova je načisto prolupala i s njom više nije bilo moguće razgovarali. Srećom brzo sam se odselila u drugo mesto i na celu priču skoro i zaboravila. Deset godina kasnije koleginica je istekla vene u hirurškoj sali, mene su suspendovali i dobila sam dijagnozu, probudila sam se te noći u krevetu pored Todorove. Teško je bilo pridići se.
„koga to vidiš“
“ ne vidim ništa“
Doktor je nervozno zapitkivao. Ostaćete same kako je rekao.
„zašto si ovde“
„nisam ovde, drugde sam“
Prošlo je vremena i od toga. Dani su prolazili, i ja sam se vratila u staru kuću i ponovo u noći pojavi se grupa sa odorama u crnom. Sada je na čelu kolone derište koje je odraslo i onaj čovek.
