(Lidija Ćirić, Kvintni krug, Čigoja štampa, Beograd, 2021)
Zatvaranjem očiju pred stvarnošću samo bežimo od nje, i mada je ovo opštepoznato, mnogi od nas su skloni da upravo to čine. Sklanjamo se od užasne realnosti u kojoj živimo gradeći svoj mali, sigurni svet u koji puštamo pojedine ljude i zavaravamo sebe kako nas se sve ono drugo što nas okružuje ne dotiče.
Kvintni krug, komedija sa pevanjem na ivici pucanja, kako autorka Lidija Ćirić određuje svoju dramu, otvara mnoga pitanja vremena u kom živimo. Nakon zatvaranja knjige, ipak se nikako ne bih složila sa odrednicom komedija; mislim da je ovo zapravo dobro upakovana tragedija u, naizgled, komičan tekst. Kroz likove pevačice (pevaljke), dadilje (studentkinje na privatnom fakultetu), menadžera (tekstopisca, kompozitora), koreografa, poslovnog čoveka i novinarke, oslikan je čitav jedan svet, odnosno polusvet, neiskrenih, koristoljubivih, preglumljenih, prevrtljivih ljudi, sklonih svakakvim prevarama kako bi došli do svog cilja.
Iako su dramska lica u komadu imenovana, to su istinski samo nadimci, i to najčešće dvosložni, „umetničkaˮ imena iza kojih se kriju prava imena dramskih lica – imena kojih se stide. I niko od njih nije onakav kakvim se predstavlja. Polako i postepeno otkrivaju svoju pravu prirodu, kroz vrlo sočne dijaloge, ili se ona gradacijski prikazuje kroz didaskalije. Protagonistkinja ove drame je „pevačicaˮ i „kućna divaˮ, kako je određuje sama autorka. Okružena kič luksuzom, obučena tako da pokrije viškove i otkrije ono što treba, ona sa velikim interesovanjem prati neku aktualnu tursku seriju – ovo je scena koju možemo videti u mnogim domovima. Da li se to svet estrade preselio i u domove mnogih ljudi? Da li zatrpavanjem sopstvenog smeća i slabošću pred životnim izazovima i problemima mnogi ljudi beže u svet malih ekrana i žive nečije tuđe živote? Koliko se život iz serija kojima nas bombarduje ekran zaista preneo u naše male živote? Pretpostavljam, samo onoliko koliko i sami dozvolimo.
Šta je sa porodicom i odnosima unutar nje otkriva nam ili nam daje nagoveštaj ova drama; namerno ne kažem komedija, jer iako obiluje mnoštvom komičnih scena, ovo je, zapravo, tragična slika današnjice. Ulični jezik, žargon prepun uvreda, iako sam žargon to ne mora da bude, oslikava sve odnose današnjeg društva, pa tako i porodice. Dvoličnost, prenemaganje i apsolutna neiskrenost prisutni su među svim likovima. A posebno zapadaju za oko odnosi jedne žene prema drugoj ženi, onoj koja se uvek smatra suparnicom. Onda se zapitam gde je nestala ljubav i iskrenost.
I na kraju – protagonistkinja Koni ostaje sa detetom, sama na sceni. Ostavili su je svi. Prvi put pred našim očima ona drži dete u rukama i doji ga. Da li je to činila i ranije, ali skriveno od ostatka publike? I kao Skarlet O’Hara, koja kaže – sutra je novi dan, tako i junakinja Koni u poslednjoj sceni govori – pevaću sutra.
Kvintni krug počinje jednim tonom, završava se istim, ali za oktavu višim. Ima li nade da se nešto promeni na više, tj. na bolje? Odgovor leži u nama. Ja verujem da ima, ali samo onda kada smo spremni na to, što mislim da je i poruka na koju je autorka želela da ukaže ovom komedijom. Žestokom kritikom današnjih odnosa među ljudima ona opominje svoje čitaoce da je suština u iskrenosti i istini od koje bežimo, jer nas boli, ali su nam oni neohodni kako bismo svoj svet učinili lepšim mestom za sve.
